Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— урлао је из баса потпоручник Александар, прилазећи све ближе грешном Вучку. — Господине потпоручниче, ја се зовем Вучко Стојковић, редов пете батерије...
А то још више наљути командира. — Није тако, господине потпоручниче! Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке.
— Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш... где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео? — Разумем!
Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави. Из његових груди се проломи крик: — Господине потпоручниче, мој је брат тамо. — Помоћник на његово место! Топ груну, цев се трже уназад и ашов лафета се зари у песак.
Тек неко размаче шаторско крило и посилни промоли мокру главу. — Господине потпоручниче, зове вас командир... — Их, богаму, ко ће сад по блату!... —... а посилни командантов пакује ствари. — Није могуће!
— А бре, овај мој шињел тежак је сто кила. — Господине потпоручниче, како ћемо да изделимо кафу? — Какву, бре, кафу?!... Ко даје то сад! — Па... набавили су... — Ко? — Наши... овај...
А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син. Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му
Од уског прореза где је био топ зјапила је сада широка бреша, као разјапљене чељусти. — Оћемо ли, господине потпоручниче? — запита каплар десетар, готов да искочи из рова. — Прекини паљбу!
У другога је из уста и носа текао млаз крви, остављајући траг по коме су газили војници. — Господине потпоручниче — обрати се Радојку каплар десетар — коме ћемо да предамо њихове ствари? — Шта имају?
На вратима се појави батеријски наредник и стаде мирно пред Александром. — Господине потпоручниче, стање је ратно. Нема ништа ново.
Уто се појави један војник: — Господине потпоручниче, довели смо га... — Ама, богати — повика весело и скочи. — Чекај, човече, да поједемо ово... — Знаш, интересује ме!
Видимо војнике четврте батерије како се објашњавају нешто жучно са нашим. — Шта ћете ви овде? — Господине потпоручниче, украли нам свињу... — Шта, бре, шта рече?! — Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
како се усиљава да се не сруши и слушамо како му четни наредник гласом, који дрхти, добацује: до виђења господине, потпоручниче.
— Говори где је гробље? — понављао је он скора очајно. — Шта је вама, господине потпоручниче, какво гробље? — Како шта је мени? Шта је теби? — каже му он. — Одговарај где је гробље!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Некако пред подне обрати ми се телефониста: — Господине потпоручниче, да чујете. Разговара наш командант са неким. — Дохватио сам слушалицу.
— Камо теби бајонет? — запитао сам једнога. — Пребио ми га куршум, господине потпоручниче. Неки заостали на оном камењару и обавијају завијаче. Бојовић је нервозно пушио.
Река ми је остала за леђима много даље. Не потраја дуго, а онај се врати сав задихан. — Господине потпоручниче, доле на реци су Бугари. Претрнуо сам. Тачно иза мојих леђа. Али и ја сам се поставио иза њихових леђа...
Војници се придигли, зверајући, на коју страну да отворе паљбу. Поред мене сломата се поднаредник. „Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.
Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго, вели: — Господине потпоручниче, бићу принуђен, да вас путем милости своје вежем... — Ко, је л’ ја?
Дежурном официру није било тешко да их пронађе. — Господине капетане... господине потпоручниче — дрмао их је редом — на рапорт код господина управника у девет часова. — Ко, је л’ ја?
Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам... господине потпоручниче... Поздравите ми господина потпуковника, господина поручника Луку, господина потпоручника Војина. И све другове.
— Одакле си, друже? Он заузе став „мирно“ и погледа ме доброћудно. — Господине потпоручниче, ја сам из Влакче, срез јасенички, округ крагујевачки. — Шумадинац? — Јесте, господин потпоручник.
Преда мном је четинарска шума, сагорела и искидана од бомби и граната. Два света... — Шта мислите, господине потпоручниче — запита ме Станко — када ће се завршити овај рат? Две године гинемо на овим положајима, и ни маћи.
— Па, ка велим, да убрзам рат, не би ли једном отишли својим кућама. — Станко застаде. — Господине потпоручниче, довде је наш одсек. Одавде држе пешаци. Разлике нема. Ровови се преплићу, сливају и губе у подземним лагумима.
Онај се свуче у ров. — Да их само не примете — стрепи један од војника. — Господине потпоручниче, зову вас на телефон. Прихватих слушалицу. — Шта је, мајку му, докле ћемо да чекамо? — пита командир пољске батерије.
— Реци, де, слободно! — рече Му Драгиша. — Господине потпоручниче, скрцао би је на лицу места. Насмејали смо се. Смејао се и Драгиша.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Заустависмо коње, са којих је одилазила пара. — Свршено је, господине потпоручниче — проговори Груја. Вране и гаврани загракташе над нашим главама... Са десне стране била је једна кућица.
Али на колену Ђурином светлуцао је бајонет са пушке. Уза степенице је ишао неко. Чуо се звекет мамуза. — Господине потпоручниче, јавља командант да нећемо остати овде, већ идемо право за Пећ.
Душан заћута. Шаторско крило се размаче. — Господине потпоручниче, зове вас хитно ађутант пука — рече ордонанс. Не беше ми право што сад морам да газим блато. Али се ипак дигох.
Један отресит младић, сигурно болничар или медицинар, приђе ми. — Ви тражите, господине потпоручниче, некога? Одговорих му нешто, затим га полако запитах, од чега болују ови војници. — Од свачега...
Преда ме истрча један војник у шлему, препланула лица, који ме ослови с детињском радошћу: — Добар дан, господине потпоручниче. Ја сам Милојко. — Здраво, Милојко? Где је батерија? — Овим путем право, па на десној страни. Идемо и ми.
Натраг!... Потпоручниче, враћајте људе и коње. Брзо, брзо! Налазио сам се у гомили од преко три стотине људи и толико коња.