Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А зашта ме онда бије? — пита ђакон. — Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо. Ајдемо-те да се сврши шта је триба!
Није се зађаконија још, али оће сутра, пошто се изабере нови гвардијан. Није све доучија, али је потриба манастиру ђакона, пошто се Чимавица неће враћати.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца... — Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље? — набаци своју Букало и извади из уста лулицу.
Ћипико, Иво - Пауци
Ма не смета, ну оне би нам могли дат'. Трибује, сутра ће ми Јуре у варош, ваља да купи хиљаду ствари, а потриба нам је и од модрога камена... —И мени је приспија.. —Говори да је у вас скупљи... —Па?
—И мени је приспија.. —Говори да је у вас скупљи... —Па? А кад вам је потриба, ко вас помаже? Нека их код мене; сарчићете их лако! — Бар ми дајте још два фиорина, потриба ми је!
—Па? А кад вам је потриба, ко вас помаже? Нека их код мене; сарчићете их лако! — Бар ми дајте још два фиорина, потриба ми је! Шјор Лука маши се у пехар и уручи јој новац. Жена поздрави и оде.
— јави се дјевојци повјерљиво. Она га треном погледа и насмија се. — Куда се губите? — рече. — Бар вама није потриба мучити се. — И дјевојка настави посао. Брала је дозреле вишње и стављала их у крто, што јој је висио о лијевој руци.
— Све је затрло! — рече онај стари што мољаше. — Није још све! Ну ако буде потриба, навратиће— одговори неко тако цинички да се Иво трзнуо и погледао му у мрко лице.
— Нисте нам дужни, и фала вам! — захвали младић и к'о за. се рече: — Потриба је увик... И они шутке ходаху даље, ни не опазивши да се небо бијаше већ на више мјеста прогалило, па док дођоше
Тако дочека јаматву... Више није било првашњега весеља, стрке и гоњачеве пјесме. Село се сневеселило. „Није нам ни потриба измршкат' се”, говорили тргачи и мечари... Па и на оно мало насрнули звани и непозвани.
— Дану, — јави се— видите ми ову карту! Да ми је јучер ваш отац. — И извади је из џепа и хтједе да сјаше. — Није потриба, — убрза Иво, покрочи к њему и дохвати карту. Умах разабра да је то позив у шумском прекршају, и тако му протумачи.
Прво су позвали никога човика из крајине; прави господин, улиза је с два адвоката. — Је ли било њему потриба до овога доћи? — говори на вас глас ника жена, обучена по загорску. Нико од чељади упита је: „Ча је учинио”?
— И уви јек тако? — опази Иво. — Увик... и нигда ми ни било од никога потриба. — А да вам дође до невоље? — Било је и тога, па, човик може поднит више од иједне бештије! — Ма треба јести!
Нимају потрибу од човика. Јема их па не мисле друго него за јиће и спање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ...
— Фала! Но не треба да се мучите. Кад пусте старога Анту, поћи ћемо у варош у нотара. — Ча је од нотара потриба? — опази стари. — Браво! Дакако! Не бацам ја новац тако! Његов дуг прећи ће наме, а ја ћу се укњижити. Дакако.