Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Устала би, унишла би у кућу и сјела за клавир. Слушао сам њену свирку у којој се претакала предсмртна разиграност још неистрошених снага младости. Помишљао сам; гле, изгледа заљубљена!
* Јест, боље што сам ту непознат, што ме нико не посјећује. Волим што ми је уштеђена та крајња, предсмртна лаж. У таквим часовима и најближи нам постају туђи. Поред нас су — а опет тако далеки.