Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Возари сјахују да не би замарали коње, а и да не би заспали и сами. Наредник Милутин седи на топовском предњаку, везан каишем, пресамитио се преко ограде, опустио руке, а глава му климата и сам се њише као напукла грана...
— Шта, бре, шта рече?! — Нашу свињу украли, ене је, ене, господине потпоручниче. На предњаку каре угледасмо закланог вепра, крв му шикља из ране, па отиче низ платформу предњака.
— Друже, сме ли да се отвори? — обрати се један пешадијски потпоручник Александру, лупкајући по предњаку. Пешаци дирају увек артиљерце, како у лежиштима предњака носе флаше са вином. — Друже, опасно је ван се нагнути!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Запитао сам опет за командира. Неко из мрака проговори: — Ево га на предњаку топа. — Господин капетан Лазар? — Ја сам. Ко пита? Рекао сам своје име и сјахао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца. На леђима му телефон, а на груди пригрлио једно одрано јагње. Призор необичан и смешан.