Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Он се трже, као да га је змија ујела... После је прекорно погледа и оде настрану... На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... Шта му знам. — Зар опет, куме? — упита га Мато прекорно. — Тссс, куме, шта ћеш? — поче Радан, ако и пијан, да се правда. — Брига, брига, куме!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац. — Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!... Нека га! Зар си ми ти свакад повечерала!...
— Него, да чујеш што ти Машо прича. Сједи. — Да седнем! — рече Иван. — А шта прича?... Крушка га погледа прекорно. — Еј, мој Иване!... Ја мишљах ти ћеш ми нешто ваљати, па те још и за кмета узех. А оно сад?...
судбина, воља божја оашлучити се — добити новац за ашлук, трошак овавестити се — доћи к себи, освестити се окорно — прекорно окумешан — сналажљив, довитљив опдија — војска, велики војнички логор ороз — окидач на пушци отпаркивати —
Црњански, Милош - Сеобе 2
Зар не би, и да крене сам у Росију, имао да гледа, кад једе и пије, тамо, како га прекорно гледају шест пари дечијих, тужних, очију. Деце коју је оставио.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Избачен из догађаја. животињски завиди Бел Амију. Девојка окреће главу од плишаних животиња које је прекорно посматрају. Чини јој се да је нешто веома упрљано и да се више никада неће моћи поправити.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
(5—6. ВИИ 1975) ЕЛПЕНОР Он лежао је мору на домаку, Разбијен као лутка, изненађен Блеском празнине у наглом помаку, Прекорно згрчен; тако је и нађен, Крчаг из којег ветри мирис жеђи, још влажан испод пробијене глеђи; Он лежао је прерачунат,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А храст се шири, шушка, шумори, док сунце пржи, пали и гори. По пустом друму сена пуже, прекорно шапће: „Еј, Ћиро, друже, да ниси био тако зле воље, било би боље. Ја бих те чуво, у својој сени.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
узвикну она, по овакој лапавици. За Бога, тата, шта радите ?... — Зар ти не знаш наше стање, одговори Цветко прекорно, ломећи велика парчета погаче и залажући то са по мало сира. — Погледај мене, видиш...
Права лепотица!«... Гојко се мало ушепртљао, звера очима и гледа прекорно Вељу, држећи да је он крив овако незгодну понашању Влајкову. — Знаш га сам, одговора му Веља, смешећи се.
Гојко већ ништа не зна за се. Стојан га скиде и намести на кревет, па се исправи и погледа Љубицу прекорно. — Ја, братићу, умори ’ваку добру душу!... Хоћеш ли да зовемо доктора? — Зашто ?
осим школе: почешће иде у срез, свакога дана обиђе судницу, а кад се врне кући на одмор, она га сачека дурновито, прекорно. — Тако... скоро ћеш и заборавити да имаш кућу, да те овде неко чека и брине се о теби. Само та судница проклета!...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом — заврши министар и погледа ме прекорно.
— рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете. — Мислите ли?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— А онај нам побеже... Деспић — рече капетан и прекорно погледа оне, који су га, без сумње, пропустили. Затим се окрете Љубиши: — Сутра дођи с кметом, да примиш сто дуката.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— рече Крсман, па поносито засука брке. — Но наш’о стрине па трпе. На израз »стрине« трже се Мића и погледа прекорно Крсмана. Примети му да Дон Педро није био кмет и закрати му реч ради овог увредљивог израза, па настави даље.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
) МИТА (повлачи се, силази). МАРИЈА (која је стајала доле на кујинским вратима и слушала, дочекује га прекорно, пригушено): Ниси требао баш толико и све сада да кажеш Јовчи.
Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
устаје. Брзо пође кући, зато што је Симка оно рекла тако замишљено, равнодушно, прекорно. Није истина. Није истина, јер се није обрадовала.
То је крила. од Аћима, а говорила му прекорно: „Све ово што ви уживате, мога је домаћина Василија. Његова рука начинила је ове дуваре што вас од ветруштине штите, и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Да није он то говорио?« не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње. — Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод.
Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи. — Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она
»Можда и сада сањам?« —уштину се за мишицу, а нечији оштри глас прекорно рече: — Вратила си се, значи? Камено јаје покрете се у свом лежишту, а лепотица узмаче корак уназад.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Васкресеније антике!“, понови раздрагано Коперник. Опат га прекорно погледа, па му онда рече очински: „Ти си још млад, сине мој, па не схваташ смисао мојих речи.
„Куга бесни онде још у пуном јеку“. „Тим боље!, узвикну мајка. Њен син је погледа прекорно, а брат доброћудно. „Да драги нећаче, рече он Исаку, „мајчина љубав нема граница“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ова реч, жена се препаде од извештачене узбуђености студента који се спремао да протестује: — Аксентије — примети она прекорно — кумим те Богом, врати ту реч натраг.
Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац. — Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми.
— Ти ниси при себи, несретни. И упола исправљена у кревету, старица настави очајно и прекорно: — Опет су те слагали, проклети да су. И прошле ноћи и колико пута... Чују се топови?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине?
Краков, Станислав - КРИЛА
Војници су одвлачили у страну лешеве покривене усиреном крвљу. Мајор неодлучно пође. Само његове крупне очи прекорно погледаше ађутанта. Пошао је напред уздахнувши. Ишли су уском стазом под самим гребеном један за другим, блиски и неми.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће поново доћи.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано? Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква?
И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?
Ујутро, зато, није могао да се пробуди. — Осим тога што је бео, он је и лењ! — прекорно рече Поглавица мрављег племена, а Белкова мајка поцрвене. За мраве нема тежега греха од лењости.
У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно гледа, али савлада тугу и потрча ка води. Ћуте и таје таласи како се и када дечак попео на леђа сребрне рибе.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра.
»Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече... ТОМА (устреми сена њу): Ћут! Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мрчарић Пејо је будна савест народна. У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас: Боље нам је свима изгинути но у Турке давати ђевојке.