Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
помакнула, У људе се дрва прометнула, Тако љуство ка мене нагрну, Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест
Умр'о би, мој премили друже, Да је тако потрајало дуже. Ал' на срећу дође једна жена, Са њом беше и ћерчица њена, Грешно дете, тек од
Така дивна плена свакојака Још не било нигде за јунака: Онде руо, ту стоји оруже, Ту вишеци, ох премили друже, Та џебана, та пуста џебана, Да се бијеш три године дана! Само нечег нема за Србина, Та онога црвенога вина.
и трепти и сјаје Само злато и драго камиње, Госпоштине то пусто знамење, Ох, ћилими, ох, сјајно оруже, Ао руо, мој премили друже, И у злату две до три робиње, Дивна плена за дивне Србиње.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1839. Вукашин Радишић НИКОЛА БОРОЈЕВИЋ СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК О премили језик, одавно се слави Твој слатки и глатки и виспрени глас, Из дубоког чувства и смирене прави Ти стројиш и гојиш
речи ’ваке: „Мој породе, сав мој роде, Рано слатка, горка муко, Незгодо и десна руко, Моји боли, мој мелеме, Ви премили синци моји!