Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Млад, здрав, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајник. — Да га убијем?... — премишљаше Дева. — Али, не!... То ми Станко никад не би опростио!...
Спавао је чврсто, да се ни окренуо није... Диже се и седе. Сан га је прилично окрепио. Он премишљаше куда ће. — Овде нисам сигуран! — говораше он готово гласно. — Одавде морам ићи, јер ко зна да и он не лута овуда!...
Почека неколико тренутака, се се прибра и смири... Заклоњен за дебло, он премишљаше. Хтео би да Лазар осети сву страхоту смрти и сву тежину његове освете... Пружи опет пушку — рука му беше мирна.
Па прође поред њега и упути се Чупићевом шатору. Војводе не беху поспале. Седела су сва тројица и премишљаше шта да чине. Кад Дева уђе, сви пренуше. — Откуд ти?... Што си мокар тако? — упита Чупић. — Од Турака. — Од Турака?!
Ћипико, Иво - Пауци
Што су њих два кришом код Илије радили? И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.
— Лијепо ти је заморену опочинути, огладњелу најести се, озеблу огрејати се... а жељну љубити... премишљаше, осјећајући сласт у животу, задовољан и весео Раде, гледајући кроз прозор на замичуће, у хитњи, винограде, поља и
Часом премишљаше, па скрене и, трагом једноступа у снијегу, пође ка кућама. Дошавши до њих, ослушкује и, чувши у једној пред њим на
„Али, ето, какови су ти божји свештеници” премишљаше, „ради свога неваљалства наваљују на добре људе. Будала! Као да је мени Маша памет однијела као њему...
Часом премишљаше, јер се у мјесечеву зраку виде госпа—Павина собна врата поред којих треба проћи, али чувши њено хркање одлучи се и
и њему отешчао живот и зановетно му и тешко ово путовање у град, а већ без Злате не може никако, па још раније премишљаше како да је доведе к себи ближе. — Дођи на село, отворићу ти дућан, па да тргујеш! — рече јој озбиљно. ...
— Док се посао обави, — премишљаше газда — биће и нова кућа за Злату саграђена. Гради се на бившем земљишту Војкана Вујића, близу млинова: лијеп положај,
Тешко му је у души... Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он, јединац што не вођаше о ничему
Па леже уз дјецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала. Раде даље премишљаше ... И тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост кроз пукотине врата, диже се и приђе ватри.
И неисказана бол овлада њиме и уби у њему разбор и наду, и премишљаше. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође ка вратима. — Куд ћеш, сине, раније?
и посебице његову надницу. Еле, укратко, данашњи дан њему ће бацити бар десет банка. Иво, идући кроз ходник, премишљаше о ономе што му бијеше казао стари Анте Рајић. „И биће тако!” мисли улазећи у своју собу.
— Сигурно ноћас! — помисли Иво, сјетивши се синоћне славе; и с одвратношћу премишљаше како је могуће некоме пакостити у онаковој ноћи . Пробудивши се око десете, пожури у уред.