Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Дечја песма учвршћује она стања и осећања које лако и с радошћу препознајемо, а нико их, на том степену, не исказује. да се одлучила на надградњу, морала би да прође кроз низ преобликовања, да се
(Глас из дјетињства) Истим вртлогом захваћена су стара и нова збивања; у мртвом и прохујалом препознајемо своју будућност; у ономе што је било оно што ће бити.
Робинсон у друштву није прави Робинсон. Само у пустињаку, у борцу, у пустолову, у луталици и нежном пријатељу, ми препознајемо себе, своју судбину.
некад, обишли сва места нашега живота, дотакли све границе мишљења и осећања, па сада, са већом или мањом срећом, само препознајемо симболе те тајне и тог чуда што се зове детињство?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Према избору, организацији, употреби таквих језичких елемената у конкретно сачињеноме поетском бићу ми препознајемо песника, његов непоновљив глас, његову оригиналност, његов стваралачки грч и дрхат.
Све док се не дође до онога што сви, из различитих књижевних традиција, лако препознајемо и разумемо јер нам је заједничко. Тако ће најзад и стонога из наше досетке, која се најпре збунила и укочила, не више
Али ни у другим стиховним облицима којима се служио не препознајемо народни стих, као да се на њега сасвим заборавило или као да уопште није постојао код претходних песника, романтичара.
За њих кажемо да су ликови из бајке, а препознајемо их као ликове зато што су њихове карактеристике на типичан начин повезане са функцијама које у причи имају (зна се, на
И овде лако препознајемо Чарнојевића. Затим, у једној Миличићевој песми из истог времена, коју је Црњански свакако знао, као рефрен се понавља:
У њој, наравно, брзо препознајемо и мајку из Откровења. Има и стихова који нас на то непосредно упућују. О болном, самртничком мајчином погледу стих:
Отуда и долазе ова многобројна синтаксичка понављања по којима Матићеву песму лако и брзо препознајемо. На ова се синтаксичка понављања (и паралелизме) може гледати споља, и тада у њима распознајемо реторички поступак што
Раније смо рекли да на основу синтаксичких понављања каква налазимо у песмама „Има вечери“ и „Теку реке“ лако и брзо препознајемо Матићеву поезију.
Али њу бар исто толико успешно а лако препознајемо и на основу оваквих стихова: (1а) где су границе где најзад (1б) где су где границе најзад (2а) тополе не
У левој и десној половини препознајемо, наравно, традиционалне полустихове. Међутим, лева и десна половина, ако су већ организоване по начелу синтаксичке
далеких и супротних слика и смислова, оно непоновљиво догађање (а не изношење) поетских значења на основу кога препознајемо праву поезију – то је све садржано у узајамном налегању различитих смислова „сламе“, различитих слика које ова реч у
Све док се не дође до онога што сви, из различитих књижевних традиција, лако препознајемо и разумемо јер нам је заједничко.“ Управо је колективна меморија на удару пројектаната новога општег тоталитарног
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
који је иначе у високој мери присутан у Нечистој крви, са богатом скалом тананих варирања, тако да га понекад једва препознајемо. А већ је и то могло да изазове, само по себи, забуну код критичара.
унезвереног Томче, кад пригушени ментални слојеви преотму маха, у његовим фолклорним ноћним привиђењима, лако препознајемо архетипски образац бекства из туђег света и повратка у свој.