Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
За ручком не би реч проговорили. Из Паланке би пошли тако да у сутон стигну у Прерово. Чим би изишли из механске авлије, он би дизгине пружио Вукашину и уживао што вешто и лако влада коњима, неуморним у
Ишла на дворске балове. Играла са књазом Александром, трапавим... Народ — то је њој нешто прљаво и лукаво. Прерово — вучја јазбина! С њом, шта ће бити мој живот?
— Газда-Ђорђе, војска отишла у Прерово! Сад ми је човек јавио. Аћим подигао буну! — дрма му раме Ика. Ђорђе једва подиже главу, гледа га из даљине, празно.
А ако је војска стварно отишла у Прерово? ...За вечером се Аћим хвалио, прекјуче је то било, да је и четврти пут најурио из села среског капетана који је
„Симка да ме не чека у кући!“ Викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом. Куд ћу сада? Кући... не Бичем запраска по хладној белини јутра.
— Човек који се понеки пут не напије није човек. Само да она војска не направи неку несрећу. У Прерово је отишла. — Ћути! ... — Док сване, у селу си.
Исцурило, потрошило се, и сад ракију сипа у главу и мешину. Знао је да ће војска доћи, па побегао. Док се Прерово не смири, неће га бити. Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за Василијем? — Шта мислиш, Стево?
Знао је да ће војска доћи, па побегао. Док се Прерово не смири, неће га бити. Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за Василијем? — Шта мислиш, Стево?
— Ослушкује мукли страх села што као ветар шушка у сувим кукурузима. Магла надолази да скрије Прерово. Изгореће данас. Ако је оно као некад, кад је Василије под овим багремом скупљао сељаке. И могао да убије.
Не мисли о војсци која иде, зна да иде на Прерово, не мисли о томе колико је страховала док га није скинула са санки, једна, јер је пред његовом клонулошћу и сама
Стиска усне, жмури, тешко откида ноге од земље, у стопалима му цело Прерово. — Ви, млађи, наставите — рече кад се срце растури у лупњави; уђе у општину, у којој, погурен и замишљен, сâм седи
— Јачи смо ми, Стево, и од пука војске — подиже га убрзано срце и он устаде. — Можда нису ни пошли у Прерово. Скоро ће подне. Нек иду луди кући. Послова увек има. А ако затреба, лако ћемо их скупити.