Ћипико, Иво - Пауци
у оба звона на цркви, таман као оно неке године кад се помолише на последњему савијутку бискупске кочије што вожаху пресвијетлога у пастирске походе.
— Послије! — шапне му он, у неприлици; и, уозбиљивши се у лицу, крене главом, показујући на пресвијетлога. Тако истиха разговарајући, друштво униђе у село; с кућних врата жене их очима прате, и покоје дијете, на путу, за
Пред селом прама њима тече на мазгама други гоњачи. Све онако у трку, веселе се и кликују. — Достигнуће пресвијетлога, — опази жупник, забринут. — Нека достигну! Мени их је мило видити веселе. То им је све! — одговори Иво равнодушно.