Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ту сам истину протегнуо на читаво подручје мисли и на читаву површину живота. Исписао сам и, понешто претенциозно, објаснио над мојим столом таблицу с натписом: τò άλημεύειν ή ψεύδεσμαί ούχ ύπάρχει (Имао сам и иначе слабост за те
видио над његовим столом исту такву таблицу с тим истим натписом, одједном ми се то учинило крајње банално, неискрено, претенциозно. Вративши се кући подерао сам и бацио у кош ону моју.
Зар наша фантазија тачно покрива читаво подручје објективно могућега? И није ли малко претенциозно да нашу моћ замишљања напросто идентифицирамо с објективном стварношћу?