Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Увијек си имао среће више нег ја. — Дабоме да ћу узети, ваљда ћу их њима остављати — прозукло истисну Микан и пажљиво стаде да изува брата док су му у угловима очију свјетлуцале двије страшне ледене сузе.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И јесен њину у понору јада, За дугу борбу у животу зала, За слом идеја и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га немар пере И, некад силно, уздање умукло.