Ћипико, Иво - Приповетке
Марко са женама уграби место испод врела, у прошарици; ни бриге га што сунце пече. Наручио печене овновине с ражња и скленицу вина — вина што кад га окуси, помисли: „Горило
У прошарици показа се крст, на махове засија у сунцу, и литија суче се полако, мирно, издржљиво. Четири млада човека, у белим туник
Тога часа молећи сјети се црквице у своме селу, у пољу, у прошарици мрких чемпреса, где га је мајка водила на проштење. И у њој је Мајка божја и личи на ову црномањасту, окруњену, љупку.
Ћипико, Иво - Пауци
Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветне сјене и мирно опочивају на меком бакарастом сушњу.
Ту, у прошарици, за љетњих, поподневних омара, Раде са стоком пландује. Упути се планином равно к јами, гдје још снијег лежи, да се
У одблеску разних боја од стакала на прозорима, у оној тајанственој прошарици, клечала је жена пред њим, исповједајући се.
Трпеза, за коју посједоше, удешена је нарочито за данашњи дан, између дрвета, у прошарици. У челу стола посади поп Вране старога фра—Јеру, големе, кратке шије, ћелава, коме су и сами прсти на руци претили; о
Код шампањца фра Анте диже се да наздрави свечару. У прошарици, док говори, погдјекад одбљесну се у сунцу наочари. Док се диже, фра Јере гурну старога калуђера оца Дионисија што до
Маша гологлава распрема сто; сунце у прошарици просипље јој се по плавој коси, а поп Вране никако да с ње ока скине. Иза весеља у душу му усељава се лака туга,
А благи јесењи дан угодио. У одгојку, у прошарици, игра сунце и одбљескује се у претежитој бакарастој боји, и одваја се од пусте околне голети.