Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со.
Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем селу. Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по
— Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом? Воденичара нема, нити га можемо наћи.
Сви се мало замислише. — Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо. Да нађемо како било воденичара... — Аја! — дочека чича Мирко.
— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... — Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде. — Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.
— упита Ђилас. — Па угарак у њу! — рече чича Мирко. — Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. — Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. — Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде.
— Ко сеје со ничу му скакавци. — А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. — Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. — Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас.
Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан. Па и кмет Пурко нешто оклева. Откад су људи дошли, а он још не излази из куће. У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије.
— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. — Та оно.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави!
— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. Они се чине — ни лук јели ни лук мирисали.
Кад су се сви обредили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко: — Вала, људи, ми смо се често састајали. Богу хвала, често смо се и споречкавали...
— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. — Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... — Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
води читаву тевабију гладница и најамника, као стари персијски цареви; таквом писању дао је, ваљада, повода и џгољави Пурко, једини из пратње капетанове. Пропиштало је, вели, село од прождрљивости капетанове.
« А допис заврши са: »Има реч капетан и г. Пурко.« Тако је постао овај други Сретин допис из овога села. Први, који је давно послан, али још није изашао у новинама,
Прво питање: »Зна ли господин министар, и је ли му познато, да г. Јаков Пурко, пандур срескога начелника (Срета је намерно пандура титулирао господином и изједначио га с министром, а начелника
Жика не јамчи ни за шта. »Нема елбета, господине Пурко, лоша слуго лошег господара!« свршује се допис, а потписан: »Жика Б. Шљивић — Сељо«.
— Море, је л’ сам му се ја само једном почео пењати за врат, неће га он мајци дуго капетановати, ни Пурко пандурисати!