Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А Београд расте док ја падам и тупавим и крв пљујем и осећам како се сав овај мој душевни апарат пун прљаве прашине и трулежи, квари, црвља и распада кужно.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Ко да нас прошпија? — викну Дундак. — Зар прожмиреп Шкељо, који је страшљивији од иједне козе, на кога ја пљујем, јер ја не би чинија шта он чини... — А шта чини? — пита говедар. — Рувијан, јето шта!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Сигурно знаш што сам те звао. Причај. — Са мном се, мундирџијо, не разговара седећи. Пљујем ја на твојих седам дугмета. — Беше твоје, газда-Аћиме. Сада си ти под мојим коленима.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па други глас: — Удри! Ви не знате у ком времену живите. — Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово; бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског! И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Барем си мирна, а ја сам права мученица... Горчи ми је живот но што је ово море...И јутрос...ма што да на се пљујем?!...Е,да ми није ради дјеце! Тако у бризи, невољи и немиру пролази им живот.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
] шта је са мојим љубопитством, жудњом! Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
ја у ствари уживам што је смрт на мене разјапила своју грозну чељуст, а ја јој за длаку, танку, танушну нит измичем, пљујем јој у губицу смрдљиву, радо бих јој запевао на уво неку поспрдну песмицу али за толико ипак немам даха.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3. Но јесењи када стигну дани, И на пут се ластавица крене, Пријатељи, сетите се мене У далекој,
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Шта је са мојим лубопитством, жудњом! Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук!
“ Виках, виках: За ове речи једино ти смеш да знаш! ”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх! Ти знаш, једини знаш, да лице твоје штујем.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И ја се, ево, твојим смрадом трујем, И свој нос стискам и на тебе пљујем, Ругобо гнусна без части и људи. 1908. О БОРЕ СТАРИ...