Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом.
— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... Учитељ се диже са свога места, па се
Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. — Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!..
Хе, главо! — Биће, Никола, биће баш да су мађије... О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. — Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?
— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа.
— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... — А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је
Гле шта ми учини!... Учитељ се трже: — Никола, то није Богданово дете учинило! — Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући! Где је Лаза биров?...
— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! — Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! — Ја?
— Добро, господине... — вели капетанова сенка. — Други нико није пред вратима?... — Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима. Довели једно момче. Веле да је запалио кућу своме тутору.
њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: — Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. Радован остаде.
казивању верују, наводио је капетанове речи: „Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни... Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!... Човек је то!... Човек, вере ми!.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.
— Нека, нека, газда-Рако!... Могу ја још толико платити. Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!... — Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
су често желели да им дете буде весело, радосно и срећно, па су стога деци надевали следећа имена: Веселин, Весељко, Радован, Радоје, Радоста, Радислав, Радојка, Сретен, Срећко, Срета итд. Имена-благослови су и: Благоје и Благован.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 365 ИВО ЋИПИКО 367 ПЕТАР КОЧИЋ 369 МИЛУТИН УСКОКОВИЋ 371 РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ 372 ВЕЉКО М.
боље но ико, и писменији је но многи други писци српски, који врло често не иду даље од својих тренутних надахнућа. РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ Од млађих приповедача, Радован Перовић Невесињски (1878*), родом Херцеговац, оживео је стару
РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ Од млађих приповедача, Радован Перовић Невесињски (1878*), родом Херцеговац, оживео је стару фолклорну приповетку Стјепана Митрова Љубише.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом. Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.
Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге. Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари...
Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им
Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник. Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени разни случајеви, па сад
Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се окрете и оде уз поток.
То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради. Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу
Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења. Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да
Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. — Ћут! Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава.
— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. — Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.
Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.
Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... — Тајо!.. куку, тајо! ...
— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други ? — Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. — Наопако, шта учинисте! ... А новаца?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Аутор замашне и код нас најзначајније студије о хрватскоме и српском експресионизму Радован Вучковић, штавише, износи један у понечем можда и прејак суд: „Идеја суматраизма, која се приписује Црњанском, и битно
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Мој рођени! — Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима. — Знаш... погинуо каплар Стојадин, онај... и Марко, и Радован. — Његове очи напунише се сузама.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
105 МИЛОШ И РАДОВАН 106 МЛАДЕН И МИЛОЈЕ 110 КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА 116 ЖЕНИДБА ПО МОДИ 118 ХУДА СРПКИЊА 120 ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ
Збогом, дакле, витезови! Кад самвика неће, Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа. Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже.
9, стр. 38, у низу Соларићевих посмртно објављених стихова; фрагменту сам наслов дао ја. МИЛОШ И РАДОВАН (стр. 91). Објављено у Летопису Матице српске 1827, ч. 8, стр. 46—51.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
века карактерише већи број часописа намењених деци школског узраста (Дечји пријатељ покренут је у Земуну 1875, Радован у Новом Саду 1876, Голуб у Сомбору 1879, Змајев Невен 1880, затим Српче у Београду 1881, Ђаче у Нишу 1888, Мала
У Пешти је, између осталог, објавио дело Школа и живот, уређивао педагошки лист Српска народна школа (1870–72) и Радован (1876. у Новом Саду). Поповић је издавао збирке и антологије песама и прича за децу.
збиркама Венац песама, Слике и прилике и Полаженик) често није потписивао или их је објављивао под псеудонимом (Браца Радован или Чика Стева).
Дани одмора 1878, Велики српски декламатор 1879, Српски декламатор 1879, Босиље 1880, Мале гусле 1881, Мали свет 1882, Радован 1883, Полаженик 1886, Бадњак 1891, Бисер цвеће 1905.
Стеван В. Поповић у Новом Саду покренуо први илустровани поучно-забавни лист за децу – Радован 1877. Стеван В. Поповић: Радованов дар 1878. Стеван В. Поповић: Дани одмора 1879. Стеван В.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
туже се да је полициска служба тешка, да је њима често глава у торби. И зато, кажу, морају помало и пити... Каплар Радован прича ми, каже, „Пре твог очува, двојица су нам старешина погинули.
— Ти си госпојица, Соко — тумачи Мија — али да знаш да међу скитницама има и женских, жена и девојака, каже Радован. Мушки су затворени још и зато што краду и шверцују, а жене увек само зато што скитају...
Кривци су: каплар Радован, три полициска стражара, и Мија Фрушић... Варошица изгубила потпуно моћ говора. Као кртице у рупе, све се завукло у
Први пут у сто година можда, напротив! попели се чудо и покор на врхунац, и погодили људе негде у дно срца... Радован, увек честит човек, отац двоје деце, има одликовање за човечност у својој тешкој служби. А Мија, дечко, дете...
Тај трећи старац најзад стаде насред улице, ухвати се за главу и поче викати: Радован је честит човек! а Мија је добро и послушно дете!... шта је ово, људи, браћо, људи, људи!...
Паланка има срце. Само, ето, много треба путовати да би се стигло на дно тога срца. Радован рашчињен: куд су две звездице, куд је дугачка сабља — нико не вири.
Мијо, сине мој, куда ћеш сад! Мијо, људи, ја сам крива, зар може мајка не знати да јој дете није легло у постељу!” — Радован клечи пред судијом: „Нема лека! Судите ми што брже, одмах, и на смрт!