Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
РЕДАК ЗВЕР Под Космајем, у Неменикућама, има неки Радош, ловац да га шале нема у свој капетанији. Од њега се не може сакрити ни зечја лога, нити лисичја рупа, ни јазавчева
Куд навије пушку — никад не промаши. Истина, у том крају слабо има ловаца: готово једини се Радош тим послом и бави. Никад ти он не скида пушку с рамена.
А пошао у њиву, а у дрва, а у виноград, а у ливаду — свакад ће је понети. Баш на Мале Врачеве поранио Радош да обиђе ниву, па онда да проврља мало по Космају — ионако је свечаник, е да улови што беспослен; а ту ноћ било је
Аја! Не можеш ти њему ништа! Узео он пушку, па оде наниже у њиве. Брзо је Радош обишао њиву доле у Трнави. Ту је у риту пуцао на једног ражња, али га промаши. Би му мало криво.
Би му мало криво. Одавно му се није десило да му оде метак напразно. Одатле Радош заобиђе испод доњег Космаја. Зађе у шуму — врљај тамо, врљај амо, док клиси испред њега зец; опали за њим и — опет
»Бог с нама! шта је ово данас!« рече Радош гласно. Напуни пушку, па пође даље. Пређе преко Кошутице, али нигде ништа.
Еле, врза Радош од букве до букве, од грма до грма, док ти тек смотри — нешто се миче око једног жбунића. Он онда полако, полако — при
Кад тамо, има шта видети!... Голо, наго голо дете, све чупаво а репато, врда око жбунића. Трже се Радош и стаде. Трже се и оно дете, па стаде жмиркати и гледати право у нега.
Сад ћу да пуцам! — и нави пушку на њ. Оно тек одломи од жбунића гранчицу па нанишани њом на Радоша. Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг. Оно све ближе к њему, па удри камењицама.
Оно све ближе к њему, па удри камењицама. Он онда стиште бежати што игда може, а оно све у скок за њим. Скотрља се Радош низ неку јаругу, сав се изубија и изгребе, па бежи што је жив! У оном страху осврте се.
У оном страху осврте се. Кад оно дете баш над самом јаругом, па гледи у њега. Радош нададе тутањ и, сав рашчупан, изгребен и узверен стрча доле пред механу у Тресијама... — Ене де!...
Где се осакати тако? — навалише сељаци питати га и сви се згрцаше око њега. — Прођите се! — једва одговори Радош задувано и усплахирено. — Да ниси откуд нагазио на курјака? — Да није хајдук? — окупише запиткивати. — Није, браћо!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ, сердар ЂУРАШКО, капетан ВУКСАН, капетан БОГДАН ОРЛОВИЋ БОГДАН ОРЛОВИЋ
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А братство? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ти је брат? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није! ЈЕЛИСАВЕТА: Није, — Нит’ ти је Радош веран пријатељ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није! ЈЕЛИСАВЕТА: Није, — Нит’ ти је Радош веран пријатељ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?... ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се Са бунтовничким срцем подижу, С престола твога да те оборе...
ЈЕЛИСАВЕТА: Није, — Нит’ ти је Радош веран пријатељ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?... ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се Са бунтовничким срцем подижу, С престола твога да те оборе... Ил’ још не видиш? Е, Ђурђе! Ђурђе!.
Сад збогом!... ДРУГИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Скупштинска дворана. Владика Вавила, Радош Орловић, Катуновић и Вуксан. ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо!
Бог је то хтео, децо, бог!... РАДОШ: Сед’ оче, прости! Реч ти узедох; — Ал’ и ја клањам према истоку И метанијама богобојазним Поглед повраћам
ВАВИЛА: Не греши, сине!... Ал’ онај што је венац трнови За спасеније људи носио, У мрак је вргô силу сатанску. РАДОШ: И опет велим да је сатана Кршећ по мраку гвозден огрљак Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим
ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара?
Ако не они што нам дадоше Ђерку, онако дивну госпођу, Оружја, џебане, штампару, Ако не они, неће Арнаут! РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији.
РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ.
— Ал’ теби, Радошу! РАДОШ: Немој се после ни мени чудит, — А мислим да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам
на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ судбину Задрктао сам често за тобом... РАДОШ: А ја ти сумњах и о тазбини — Опрости, кнеже! Ма Латини су!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа.