Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника. — Потпоручник Радојко — вели ми Алекса. — Помаже бог... А тобџија стигао... Седи, седи, друже.
Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну рукама и протрља дланове, а из груди му се заталаса широки смех, који откри његове беле и сјајне зубе.
срећан случај, назовите га како хоћете. Па ти знаш шта је било пре три дана. — Онда се Радојко окрете мени. — Нареде да бацим бомбе. Ноћу је то било. Узмем са собом четири војника и понесемо по пет бомби.
А вабе га као: Радојко Савић — па се грохотом насмеја. — А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“. Потпоручник Алекса се
Потпоручник Радојко задовољно трља руке и пуни своју кутију. Онда се диже. — Друже, држи... — Хвала... хвала, немојте, господин
А онај јауче... Сад ће, сад... Сунце сија, а земља плитка... Срце думбара по грудима као мал. — Ето их! — викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.
— запита каплар десетар, готов да искочи из рова. — Прекини паљбу! — викну потпоручник Радојко, бојећи се да војници без наређења не изврше јуриш.
— Дојади ми овај војнички гриз и пиринач. А једнога дана разлупаше нам кујну, па цео дан на сувоме хлебу. Наиђе и Радојко. Пита одмах за новости. — Бре, мајку му, што не кажу џа или бу, па да кидишемо. Дојади ми овако.
— А шта намерава вечерас? — Хоће псу да веже празну канту за реп, па да га пусти између ровова. Направио је Радојко читав план за једну умишљену офанзиву. Мени је доделио да отворим брзу ватру на аустријске ровове.
— Ето, видиш — прича нам љутито Радојко — када они из позадине нареде „да се непријатељ узнемирава“, па падну три мртва и неколико рањених, онда никоме ништа.
Наједном се промоли једна покисла глава, погледа нас унезверено, и тек проговори: — Погибе потпоручник Радојко! — Шта?!... Како?!... Није могуће!... — повикасмо углас и скочисмо.