Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Нека водник другога вода не дрема! — викну бесно командант. Онда се обрати командиру: — Разорном! Дрвета се повише од силнога треска и у ушима писну. Несвесно смо притискивали ушне шкољке.
— По пет разорном гранатом. Као да су се нишанџије утркивале у брзини, пуцњи су се сустизали или сливали у урнебесни прасак, а из
батерије стрмоглавце паде са дрвета, а поручник Добросав раскречио ноге на насипу и командује из свег гласа: — По пет разорном гранатом! Тежак мирис бездимног барута штипа за грло, а густ облак прашине обавио батерију, те сунце шкиљи...
Засу нас ситно комађе земље са настрешнице. — Поче разорном... копај земљу и бацај горе! — рече Траило. Иако уморни, гладни и жедни, војници запеше да рију.
— Ако те има Боже, подржи још мало, још мало — шапће Танасије испод нас. — По десет разорном! — виче наредник стиснутих песница... јер се они колебају... не, не, нови придолазе...
Живео тобџија!... Ура, ура! — па у одушевљењу дочепаше пешаци пушке и настаде брза паљба. — По пет разорном. Кроз пуцњаву пушака гроктала су разорна зрна, бацајући комаде земље и затрпавајући непријатељске ровове.
Лево и десно хватају везу. Батерије на целом фронту гађале су најжешћом ватром, неке шрапнелима, друге разорном. Линија стрељачкога строја се заламала, на једној страни су већ прилегли уз врзину, а на другој трчећим кораком
— Разорном гранатом! — виче Танасије. Урлали су топови, док су гранате цепале и парале ваздух, па су, уз страховити тресак, риле
Огромни комади земље летели су у висину и напослетку остадоше четири црна стуба дима. — Хаубица! — По три разорном! — виче Танасије.
Намрштено и тупо гледамо преда се и очекујемо нову команду, или смрт. — По пет разорном!... Са савршеном тачношћу људи су руковали справама, топови су урликали...
прво пребачајни, онда је командир скраћивао, затим повећавао да љину за педесет метара, још за двадесет и пет, онда разорном гранатом... Нашли смо их и тучемо њихове ровове. Али онај брђанин досади...
Грозничавом брзином сручише се разорне гранате између наших топова... — Разорном гранатом! — преузе команду наш командир.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Моја је команда у року од двадесет минута била: по десет, разорном гранатом, по десет... по десет. Са људи је лио зној. Цеви су буктале, а ровови бугарски су пламтели и пурњали.
Господине капетане, митраљез нас туче... Прва брдска повећај за двадесет пет!... Ало, ало!... По три разорном гранатом... Друга пољска, поправник... Господине капетане, зрна падају у батерију... Подбацило, повећај месни угао!...
Ало, ало, ало!... Жица са осматрачницом прекинута... Лево, пет хиљадитих... По три, коси!... Рањен водник!... Разорном гранатом!... Борба се развија и њена жестина се повећава, из часа у час, јер су људи пришли на домет.
Добро је! — викну пешадијски потпуковник. Избачен је још један контролни плотун. Онда разорном гранатом. На положајима, око бугарских ровова куљну дим и прашина. По пет разорном!... По пет разорном!...
Онда разорном гранатом. На положајима, око бугарских ровова куљну дим и прашина. По пет разорном!... По пет разорном!... По три с кошењем. Из ровова непријатељских као да је сукљао пламен.
Онда разорном гранатом. На положајима, око бугарских ровова куљну дим и прашина. По пет разорном!... По пет разорном!... По три с кошењем. Из ровова непријатељских као да је сукљао пламен.
И сад је дошао час. — По пет разорном! — Ох! посред рова! — закликта задовољан пешадијски потпуковник. Сад лете распарчана тела, а кроз онај дим разлеже
Сад лете распарчана тела, а кроз онај дим разлеже се јаук. — Удрите још жешће! — виче крволочно пе шак. — По десет разорном, кошењем лево и десно. Војници потамнели од ужасне јаре, која је трептала над топовским цевима.