Краков, Станислав - КРИЛА
– Дижи се! Ознојена тела дизала се лено, и забацивала гунђајући на уморна плећа сав терет ранаца и спреме. Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа.
Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је? Низ село су бежали војници без ранаца и шлемова. — Бугари. Бугари... — Стој... станите... Одозго низ падине брега се ваљали згуснути редови.
Напред, па са срећом! Колона се крете. Под стенама леже увијена тела, гомиле ранаца, бачено оружје. Ту је прво склониште рањених. Доносе их често. Тамна је ноћ пала. Шапћу се команде.
Терет ранаца ослободио је још малочас плећа. Мрак који увек скида храброст људи сада им је дао. Не виде се мртви, и јури се напред.