Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Треба да се радујеш! — љутито рече Аћим. — Па радујем се — готово прошапта Ђорђе. Обојица гледају раскрвављен месец. — Ја сам ишао у Београд да молим твоје пријатеље и Вукашина да те спасавају из апсе.
Није се смиривао ни оне ноћи када су га његови дојучерашњи пријатељи и једномишљеници изубијали у мраку. Ни тада, сав раскрвављен, није престајао да виче: „Кукавице! Бранковићи! Подрепне муве!