Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.; с њим је поп Рашко, Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест.
Одмаче момче даље. Опет Среја засвира, удари бубањ и заметну се коло. Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра. Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре.
Само та проклета воденица! — Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... — Е... Оно јест... ама знаш...
Пурко одмах износе ракије, те се обредише сви по једном-два. Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Словене радосни до суза они простиру сламу по пољима моравским и певају свепреболни па добро нам дошли рекло је рашко племе узмите нашег хлеба и опште соли.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А Филип Вишњић, од 1809. Ао 1813. године, „једнако је живео по српским логорима око Дрине“. Старац Рашко, други веома даровит народни песник, — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже Вук