Црњански, Милош - Сеобе 2
Неколико их је било већ похапшено. А кад је ухапшен чак и оберст Рајко Прерадович, па затворен у Штокхаус, у Бечу, многи напустише наду да ће Росију икад видети.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Деведесетих година излазе главни његови приповедачки послови: Иконија везирова мајка (Београд, 1891), Рајко од Расине (Београд, 1892), Кнез Градоје од Орлова Града (Карловци, 1899), и, нешто доцније, Сиромах Марко (Мостар,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије. И у дворе Гојко улегао, А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих
па се покрвисмо, Изгибосмо, љуто с' изранисмо, Без ране нас не оста једнога, Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су јади наши, Али ево и твоји и наши.
Зато кажи што је моја жеља: Кога ми ти кажу родитеља?“ Тако пита Рајко, сабља стара, А Милета њему одговора: „Право ћу ти све ја казивати Што си, оче, рад од мене знати.
је и како је, Види друсто зека сломљенога, Свак ми од њих нуди коња свога, Још ме сваки од њи запиткива: „Шта је, Рајко, а за Бога жива?“ Сваки теде мени да поможе, Ал' ми удри у срдашце ноже.
“ „Ох, мој Рајко, збори, па ме чуј!...“ Аја опет ружи га и псуј! Али плану Змај Огњани Раде, Па овако беседити стаде: „Нећу, нећу,
Три већ дана, ал' још није доста, Још не пушта Рајко свога госта, Те га води у своје шљивике, И на њиве и у уљанике, Показује стоку небројену, И осталу пусту царевину.
Оде нојца, свиће данак пети, Ту Милета дома се осети; С њим се прашта Рајко Жеравица И даде му мамена коњица: „Ево коња, не заборави нас, О јаши га, а у добар час!
Прва чета, њу води Недељко, Другу чету води силан Вељко, Трећу води Подгорица Рајко, А четврту Косовићу Влајко, А пред петом ту ми видиш Гојка, Младо момче, лепо кô девојка, Ал' је, брате, гуја
Гојко, Рајко, Милета, Недељко, И још Влајко и тај силан Вељко Са Турцима де се удесише, Удрише им, љуто и избише. Бог Србиње
Ајде тамо цено сече Влајко И тај Гојко и соколе Рајко, Њи тројица са три силна паше По пољу се бојноме поклаше: Дим и пара кâ небом облаци, Звека, цика падају јунаци, —
Дим и пара кâ небом облаци, Јој, што чине србињски јунаци! Оде глава, — То учини Рајко, Оде друга, — одруби је Влајко; „Ала! Ала!“... оде један с гласа, Оде паша, брате, посред паса.
“ И удари на србињске чете, Па у часак љуто и помете. Ао Боже, ао моја мајко, Што то Гојку повикао Рајко? Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— и, вадећи палидрвце, додаде: — Лако је вама, артиљерцима. — Јест, возарима — додаје Рајко пунилац — а ми послужиоци идемо стално пешке. — Ех — ману руком пешак. Затим припали цигарету.
— Е, људи, шта ово би! — Од почетка наопако... — Да грдне несреће! — Све их поробише... — Их, их! — лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике.
Мрзовољно се дижу, као да се нуде ко ће први. А кад пунилац Рајко искочи, онда хитро за њим поскакаше и остали и заузеше своја места. — На непријатељску батерију... плотун здесна!...
— Аух! — викну Рајко пунилац, па се пљесну по устима и разрогачи очи. — Ја, мајку му, одакле овај! — рече поднаредНик Траило.
“... Неки пут изненада овлада мртва тишина... Тек повремено зашуште већ зрели кукурузи. Или се Рајко пунилац жалио што топовска зрна нису четвртаста, па да их наслаже на гомилу, где би могао и главу да стави, јер се
Али када Рајко пунилац то гласно рече, онда намах осетисмо да је то могућно. Усплахирено се погледасмо, а топовођа Траило му добаци:
Танасије у кукурузу занемео, а ми полегали један преко другога и телима нашим заклонили убојна зрна... Јер Рајко је казао, а Рајко је баксуз, па да несрећа не буде страшнија... Сад је на нас ред... Злослутни и језиви шум...
Јер Рајко је казао, а Рајко је баксуз, па да несрећа не буде страшнија... Сад је на нас ред... Злослутни и језиви шум...
Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором. — Рајко, Рајко — повикаше војници. Један га дохвати за рамена, остали га прихватише и спустише лагано између граната.
Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором. — Рајко, Рајко — повикаше војници. Један га дохвати за рамена, остали га прихватише и спустише лагано између граната.
А уста нам се залепила од жеђи. Повремено смо гађали цело послеподне. Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде.“ Ми смо ћутали.
Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо. Али је још видно... Рајко јечи и вапије за водом. Паљба се утишала, те Јанкуљ изјави да ће ићи за воду, макар погинуо.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
је, па је говорио: “Покри’ лице, Будимко девојко, Са тебе се паше посвађаше, Седам паша, од седам градова, И кнез Рајко из равнога Срема.“ 194. Мислила сам (о злу не мислила!) Што бих драгом од милости дала.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Што не може болан Рајко, то ће жалосница мајка. — (Рече се кад се што приправи болеснику за понуде, па поједу здрави).
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
На улазу се појави висока фигура једнога официра у лакованим чизмама и коњичкој униформи. — Рајко Филиповић, коњичко-пепшадијскомитраљески поручник. Иначе, сада на боловању на леђима Јежа.
“ Онај га достави, и они ти њега хоп! — у пешадију, на најистакнутије место. — Јежу на леђа — додаје поручник Рајко, и сручи чашу вина у уста. Потом лупи чашом о сто и узвикну: — Хо-хо-хо! Чудим се, грофе, како те не ухапсише?
Чудим се, грофе, како те не ухапсише? — пита га подсмешљиво Коста. Поручник Рајко широким замахом руке принесе цигарету устима. Онда хитро повуче руку и удахну.
— Он је добар човек. — То је лепо од вас, бароне, што ме тако заступате... Слушај, друже — обрати се тек сад Рајко природним гласом Кости — хоћемо ли да их помогнемо? — Немам наређење, јер ће они свакако то у тишини да изврше.
— Немам наређење, јер ће они свакако то у тишини да изврше. Уосталом, ако устреба, ми смо увек за гужву. Рајко се протегну. Онда изокрену главу, и у том ставу, раширених руку, остаде, гледајући фотографију.
Поручник Рајко се намршти, као да размишља. Онда обухвати шаком образе, повлачећи прстима низ браду и поче да увија длаке.
— Ха-ха-ха! — насмеја се слатко Коста. — Драги мој... шест година, четири месеца и четрнаест часова. Рајко га погледа у недоумици. — Да, да — потврђује Коста. — Цело сам јутро то рачунао...
— Да, да — потврђује Коста. — Цело сам јутро то рачунао... — То ти је оно: докон поп јариће крсти. — Али Рајко се прену. — Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш.
— Чекајте мало, бароне, да ја вама пробам глас. Поставићу вам простији задатак. Али брзо да ми одговориш. — Рајко пружи руку према Кости и рашири прсте. — Бароне, реците ми, колико има прстију? — Пет.
— Рајко пружи руку према Кости и рашири прсте. — Бароне, реците ми, колико има прстију? — Пет. Рајко пружи и другу руку и рашири такође прсте. — А сад? — Десет. — А колико ће имати десет руку? — Сто.
Рајко пружи и другу руку и рашири такође прсте. — А сад? — Десет. — А колико ће имати десет руку? — Сто. Рајко скочи и плесну рукама. — Ето ти твоје математике!... Не знаш! Уважени бароне!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Новог Сада; Јован Севдић, академски сликар и рестауратор Завода за заштиту споменика културе Војводине из Новог Сада; Рајко Веселиновић, управник Градског музеја из Панчева; др Марко Малетин, 6.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
708) каже се: »У руку јој мача од б., од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
које су целе у дијалогу: Марко Краљевић и бег Костадин, Диоба Јакшића Старина Новак и кнез Богосав, Маргита дјевојка и Рајко војвода и др.
војводе Кајице, Секула се у змију претворио, Битка на Крбавском пољу, Женидба Максима Црнојевића, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Иво Сенковић и ага од Рибника, Смрт Сењанина Ива, Женидба Милића барјактара, Ропство Јанковића Стојана,
Брата жељни Ненад — то су сва браћа која су туговала за браћом. Маргита и Рајко — то је цео народ у вековима туђинског господства. И сви су приказани тако да изгледају као извајани.
Докле су се били састанули, цијепаше кићене дарове, завијаше своје ране грдне. 58 МАРГИТА ДЈЕВОЈКА И РАЈКО ВОЈВОДА Још зорица не забијелила, ни даница лица помолила, а од дана ни помена нема, пошетала Маргита ђевојка у
по Сланом Камену; рано шета боса по камену, рано шета, танко попијева, а у пјесми кунијаше Рајка: „Бог т’ убио, Рајко војевода!
Тако пјева Сријемка ђевојка, она мисли нико је не слуша, ал’ то Рајко и слуша и гледа, па дозива Маргиту ђевојку: „Селе моја, Маргита ђевојко, немој клети војеводу Рајка!
Шта ће коме учинити Рајко? Шта ће себе? Шта ли ће Сријему? А шта ли ће у Ср’јему Турцима? Докле бјеше војевода Мирко, бјеше тада млого
па су преминули: који, селе, они починуше, а који ли они изгинуше; данас тога нема ни једнога, сам остаде у Сријему Рајко као суво дрво у планини. Шта ће себе? Шта ли ће Сријему? А шта ли ће у Ср’јему Турцима?
А шта ли ће у Ср’јему Турцима?“ Па извади ноже од појаса, удари се посред срца жива, мртав паде на земљицу црну. Рајко паде, Маргита допаде, пишти љуто, како змија лута: „Браћо моја, српске војеводе, како бисте, како преминусте, а како
Скадра, Женидба кнеза Лазара, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Женидба Грујице Новаковића, Маргита дјевојка и Рајко војвода.
58 Маргита је личност непозната историји. Рајко је, по једном мишљењу, челник Радосав из XВИ века, који је био у служби цара Јована у Суботици, а затим турски вазал у