Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп Ћира. — А што га не дате да се оправи? — вели поп Спира. — Рек’о би да је добар сат... мог’о би још да послужи.
А како ће, врага, и бити весео брез вина; јер »вино веселит сердце человјека«, што рек’о цар Давид у једном псалму. А овога вина нећете надалеко наћи.
— Шта ће само тај млади човек помислити?! — Шта је помислио, то је и рек’о, а ти ’ајд’ пред кућу — вели гђа Перса. — Та тек да није без комендије — рече поп Ћира, напуни лулу и изађе напоље.
па опет се стрефи па понекој замакнем за око... Ено баш у Татићевом шору, она Арсина пуница, к’о рек’о би да ме је бегенисала; јербо, кад год прођем поред ње, а она се увек ондак сети па намешта мараму и зулове, па
Нића, па се окрене мало на леђа да се мало одмори, а она га погледа сваки час, па му одговара: »Биће све к’о што си рек’о и изволев’о, солгабирове мој! ’Оћу, снаго моја, а да коме ћу ако теби нећу дебело мазити, та да што смо се узели?!
— Како сте живили и проводили се? — Како!?... Наопако! К’о кéра у бунару, што рек’о паор. Добро те си дош’о, а да је још мало потрајало, мор’о би нас тражити по свету.
— Такве секирације што смо ово дана од њи’ имали, не би’ ни у сну снивала, нит’ би веровала да ми је пре тога когођ рек’о да ће до тог доћи. — Па шта каже онај паор? — запита већ мало љутито поп Бира. — Па то и јесте што ме једи!
— Потукли! Фрау-Габриела, ви се ваљда само шалите! Ид’те, молим вас. — На моју част, слатка! — И-ју! Ко би то рек’о! — Те још како! — Та не говор’те! — Да шта ви мислите! Извук’о бо’ме наш господин Ћира к’о Талијан код Кустоце!
— Та зар је један, слатка. Не знам ни с кога краја већ да почнем! — Ју, рођена — чуди се Пела — а ко би то рек’о?! — Ето, прво, не зна немецки! Зар то није фелер за једну младу девојку!! Ето кажите сами!
— Па можда ће бити срећна! Ето, да ми је ко у Карловци рек’о: »Узећеш Сиду!« »Какву Сиду!?« рек’о би’ му ја... Е, а ви’ш сад како лепо живимо... — Е, па дабо’ме!
— Па можда ће бити срећна! Ето, да ми је ко у Карловци рек’о: »Узећеш Сиду!« »Какву Сиду!?« рек’о би’ му ја... Е, а ви’ш сад како лепо живимо... — Е, па дабо’ме! Узму се што кажу,...
Покисао, истина, мало и он, и креста му, к’о рек’о би, помодрила, али је ипак поносит; не да познати да му је зима, отима се.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала. — Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме.
— Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала. — Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе. — Ете, још од кад га ја чувам, раним.
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век. Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Ех, задавао нам је тај доста јада, а и ми њему, колико смо могли, а рек’ би да смо доста, пошто се много љутио на нас и пријетио нам да ће се наше горе називати црвенијем!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А ларма још траје. Само ко је био нем — није ништа рек'о о бегству Миличином... Месец изгрејао, па сија и смеши се на веселе комишиоце, што се полако, низ брдо, враћају
Како се живело код њих, тако смо продужили и ми. Рек'о бих да су се у самом нашем темпераменту легли узроци ових појава: нама је било немило све, што је доносило собом
— Па кад га вцдиш, брате, 'нако у друштву, — вели Митар, — рек'о би да је анђео. И после тога, он почитује капетана к'о год и ми...
Ја сам професор Николић. — Ха, ха, ха... насмеја се овај кицош и погледа ме још боље. По његову погледу рек’о бих да сумња у мој ум. То ме наљути. — Господине, рекох му, ја сам Никола Николић, професор ове гимназије.
— — Хе-хе, како би ти хтео много да знаш. Благо вама, децо, док мало знате!... Тако је и Христос рек’о, да ћете ви сви у рај... а после већ, хе-хе... све грех за грехом... па душа оде ђаволу. Ја.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем.
Тече весеље, што рек’о наш песник, к’о бујна река. А по стародревном српском обичају, није изостао ни гуслар; гусле су, рекао је Срета,
— Молим, казао сум, обећао сум, инћар нема! — прихвати ћир Ђорђе, рек’о би мало љутито. Сад се стаде распитивати шта ће да кошта то. Нико не зна, па ни ћата, ни Срета.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о. О, ко би рек’о да ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
А ово су (остали прсти) били, вели, његови синови. Овај први (кажипут) — вели — огладнео, па рек’о браћи: „Хајде да ручамо!“ Овај други (велики прст) рекао: „Немојте, него да чекамо! Трећи рекао: „А што да чекамо?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
На први дан Нове године уждио сјевер, рек’ би све понесе! Расклимане штице врху тријема и незакачени капци на прозорима лупараху на све стране.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' ништа зато! Хвала, госте мој, Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости!
Хтедох да запитам где сам, и што то раде? Ал' човек у црном руху преда ме стаде: „Пардон!“ канда је рек'о, и мрка лица На врата прстом показа лако; „На бал се не долази тако, Без фрака и рукавица!...“ - А, тако!... М.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Не знам како, зашто — али гласно рек'о: “Ја те волим драга”; и осетих тада Ону љубав стару и доба далеко, Доба које намах појави се сада.
Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
друге — с биљем котарица, које љубов креће; На крилу јој шарени се, она се осмјева, В'јенац плете, в'јенцу тихо, рек'о бих, припјева; Сјетивши се изненада, другда се огледа, На опрезу да побјегне, скупи се, сва бл'једа, А највише од
Сви убори, сва обућа, што је женских риза, Нејма ц'јене развје туђе, развје из Париза! Ко би рек'о? Радо чита и из наших књига, Да пригари, у чем може, знак својега жига; Тражи навлаш у свачему најружнију страну, Да
Ко с’ у часу умирања Ком’ обрече под заклетвом, До другог је везан гроба. И то сам ти напред рек’о Да ми боље реч држимо Нег’ ви људи, лаке ћуди.
Све бих рек’о да облаци Дивна чуда крију, Да с’ у њима беле виле Сиграју и смију. Чисто видим девојчице Са криоци мали Како
Влас се таласа једној к’о златне повесмо свиле, У друге гори око, сунца електарска зрак! Рек’о б’ да гледиш два тек развита пупољка, Ружице беле један, румене руже други.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
и јесмо ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа кô да га је грозница у'ватила — Ама, не би' вели, рек'о да сте Србови. Какав то војвода: кô каква швапска гереналина... капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Вијушкаст и гиздав, као мајка, и још, брате, прави „артист”. У дечјој соби рек, трапез, кобила. Жарко комадује и показује, а сви мали Гавриловићи скачу, вешају се, лете, и падају, да је милина.
Каже: то су господска посла; не тегли се преко губера. Јеси разумео? — „Разумео сам” — рек'о сам му. После ме је оставио, мало после ми дао леп ножић; а мајка ми је вратила кутију са фарбицама.
Чиновник држи до себе, он до смрти станује у туђој кући, али живи међ господом... На шта ће то да изађе, не знам. А рек'о би, добар човек. — Жена одмрдну раменима неколико пута, и замисли се.