Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Ја не дирам њихов купус. Лонгас аурес хабео, Уши су ми дуге, али Бревем цаудам тенео. Репић ми је зато мали. Левес педес хабео, Ноге су ми полаке, Магнум салтум фацио. Правим дуге кораке.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Крчи ми трба, сврби ме зуб! Спремићу јутрос доручак лијеп, читавог Пијетла, остаће реп, зелени репић — ја нисам груб. Крчи ми трба, сврби ме зуб!
Ману га Мачак, па торби хрли, другара вади, снажно га грли, милује кресту и репић крив. „Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Али и он је, брате, хришћанин и стар човек, па зна шта је ђаконов стомак!... Бар да ми одвоји репић с којом кашиком истопљеног лука и пилава... А они други што ?... Њих не морам слушати...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
народ вјерује да имаде људи којима је отрага, као и животињама, израстао реп, али тај није потпун, па га стога и зову „репић“. Такови људи, особито када се расрде, необично су јаки, јер им се „репић“ подигне и исправи.
Такови људи, особито када се расрде, необично су јаки, јер им се „репић“ подигне и исправи. Кад се расрде, и када сједну „репићем“, те добро испруже руке стиснутих прама земљи шака, могу
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ааа! Саћемо ми то друкчије, енергичније, саће то да се промени из корена! СТАВРА: Ти на сваком ветру рашириш репић! МИЛЕ: Примиш га у своје редове, укажеш му поверење, ко човеку, а он из цуга почне да ти ровари!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Приђе Ђорђевом столу и зацерека се: — Ја сам цар-царић, ухватиш ме за репић! Ја сам дворски сат! Цик-цак! Згађен, Ђорђе гурну сто на њега, а овај побеже под суседни сто.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде! Подвуче Ђаволак репић и сакри се у најудаљенији кутак. Али ко је још од Поглавице побегао? — Излази одатле, или ћу ти извући уши!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Је ли то изрођена болећивост људског створа, један репић нездравља — или је то жица коју сучемо у себи од самог прапочетка, исконски порив према плодитељу сунцу, атавизам
Не, не мислим да је то знак слабости, ништавности. Чини ми се да је то напросто један репић тежње за универзалношћу. Јер бити у исти мах и „ми и „други” — не значи ли то у неку руку бити ни више ни мање него
Има потпуно право. Само, није ли се у томе, у тој волшебној „вољи”, и опет прокријумчарио један репић метафизичкога? Није ли то и опет у неку руку, „душа” која треба да шчепа за косу „тијело” и да га извуче из блата?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Шта се тебе тичу туђи мириси. Ниси ти тај јелен коме је кошутица окренула стражњицу, дигла репић и послала позив. Што тебе бесови спопадају? Што ти оштриш рогове? Најзад.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Зар није, браћо, златан наш господин Јоксим! Сушта правда и памет! Сваком оцену какву је заслужио, и сваком репић, да се не би у добру много понео. — Павле и Милан се разведрили, смеју се, зову Бранка у посластичарницу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Гле, стигле смо! — отвори риба уста, а Капљица скочи на репић Сунчаном Зрачку и заједно с њим паде на ружу. — Ах, како сам лепа! Најлепша на свету!
Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.