Употреба речи рећи у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а

Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. „Куда ли ће?

поседамо тако за пуну трпезу: не знаш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро! Данас је Божић, Маро!... Па гледај да ми што лепо отпеваш.

Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо. Хтео би нешто рећи... али ћуташе. Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане

отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи...

У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто... Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и румени

рекао бих да у тим пустим планинама и не живе људи, а, овамо, и сâм сам у њима провео две пуне године — могао бих рећи: две тужне године...

Човек се после тога ућута мало, а после се окрете мени, па, пошто ме је још једанпут погледом премерио, а он ће онда рећи: — Знаш шта је, брате, хајде да ми у друштву пређемо Честобродицу, док је за хладовине, а ујутру ћемо бити у Св.

Мати је њена покушавала да отрује мужа... То се за ћерку није могло рећи, а мени се опет чинило да у њеноме оку гледам суд у коме се некоме отров спрема.

“ Нато ће Живко, који никад није проговорио, рећи: „Ти ли је храниш, попе?... Е, нећеш је више хранити!...“ Очи му севнуше дивљим пламеном...

без и најмање утехе. Знам да ћете рећи: „Не познају милости! Не осећају љубави!...“ Ви, госпо, грешите! И после смрти грешите! Ја љубим!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и

Буди добродјетељан, буди разуман, пак ћеш онда рећи к свим сујетним страшилиштам оно што је наше басне лав магарету рекао: „И ја да те не знам ко си, бих те се уплашио”.

једнога народа без науке и мудрога прављенија подобне су зверској снаги; бране се за неко време, ал' најпосле морају рећи „ејвала”, и покорити се.

Нека само послушају ово што ћу рећи, пак нека сами суде. Што је за све народе боље него за само један народ, то је роду чловеческому воопште и полезније и

Сада дакле христјанин и Турчин, ко има человеческо у прсима срце, он ће сваки дан к небу погледати и рећи: бог ће дати што ће боље бити.

сав раздрпат од своје совјести за неправде и зла учињена, нити ће га ко жалити нит о њему собољезновати, но свак ће рећи: ето човек који није положио бога помоштника себи, но упова на себе и на неправду своју.

Света, велим и доказаћу: пророци, Христос и апостоли сви су браде носили. Сме ли ко против Христа и апостола што рећи?” Та не сме, господине, помагај!

да нами противослови, што ми утврждавамо да он одриче, и што ми велимо да није и да не може бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара, нек' иде куд му драго! .

Онда управ можеш рећи: „Сине цримине луси: Без греха сам се играла”. 43 Магарац идола носећи Магарац у дан празника ношаше у литији

То се ласно може веровати, јер ко ће луда надговорити! Рекли су једном философу при пићу: што ћути, рећи ћеду да ништа не зна. „Баш сте погодили!” — одговори ови. — „При пићу ко најмање зна, највише говори.

Колико је истина благородна добродјетељ, толико је лаж худа и срамотна. А у крајњеј нужди (може ко рећи) што ћемо делати? Крајња је нужда такова вешт да се њојзи ни правила не могу давати ни закони приписивати.

Лаж која бива из незнања, може се рећи неповина. Али је (хвала богу) мало такових, јер нико не може рећи: нисам знао да не ваља украсти и другом зло желити.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо заборавили.

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Затим, да је јошт већа пропаст и жалост, удари некаква болест у сав овострански народ те помре. — Не могу рећи да се половина вратила овамо, колико је онамо прешло.

делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да те венчам, или молитву читам” — него сваки сврши за што се позове, па што заслужи даде

— Мој отац каже: „А куд, бег? Да ја побегнем у Немачку, они ће рећи: оде Алекса да крене противу нас Немце, да војује на нас, пак ће други кнезови и сиротиња с мене страдати; но где сам

— На то ће му рећи Сердановић барјактар: „А како би ти запалио конак твога најбољег пријатеља од Турака?” — „Ето — вели — тако, као што

— Сад, децо, смејте се ви, али док вам последак кажем, мал̓ да нећете рећи: било је истинито предсказаније неко. Седећи ми у Тополику, Стојан Чупић ̓ода са нешто чете око Дрине.

— „Е, чича-прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи: не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру и свој Босни изиђи!

” (Карађорђа био пошао на Мишаре, пак уз пут дошао са око 300 Гружана. У Карађорђа није било обичаја море, бре, никоме рећи, но свакоме, и млађем и старцу: еј момче, мало позатегне, рекао би да два о изговара, нпр.

чувате и у тајности стојите, да вас какови султанови људи не виде и не дознаду о ком делу овде сте, пак ће онда султан рећи: кад се влашки краљеви мешају у моје државе, ја ћу њима начинити посла.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи? Јали ће се искашљати, јали рећи какву непристојну реч — тек ће, цркао, пукао, дарнути свако чељаде.

— дере се Рака. — Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи!

А Стеван, опет са Срећком и Илијом на другу страну. — Е јест поган човек! — рећи ће Срећко Илији и Стевану. — Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке — цркло би! — додаде Илија.

Познаје се, брате, што је скоро потрвено. — Вала ионако ми већ досади та потра сваки час — рећи ће на то Стеван, али оваке напасти још нисам видео!

Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!... А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!...

— А, ваља то јавити кмету — рећи ће Ђура. — То је већ и сувише. — Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. — Него хајде да ми њега издеветамо..

— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје. Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче: — Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној

— рече Ђура, осмехну се и махну руком. — Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!

— Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља! И ја то хтедох рећи — потврди Сима.

— Ја збиља! И ја то хтедох рећи — потврди Сима. — Зато су је ђаци и ударили учитељеву ћурану... Виде где се удара на стоку, па хајд̓ и ми, вели, на

— упитаће један. — Јест ја — одговори други. — Мора да их је нешто поплашило. — Око неко доба ноћи — рећи ће један — стаде ти уктање мојих свиња, па беж̓ кући као да их неко јури.

— Ко узимље интерез и ко криво мери — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — и он се тако уабоноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали луди..

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.

је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.

Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене. Крушка не беше такав. Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит. Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих.

То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!... Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!...

Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!... Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?... — Казаћу: зато што га мрзим! — Али то није паметно... — Ја га од истине мрзим! — То знам...

И то онда кад кметује Јова Јуришић!... О, Господе!... је ли то могућно?... Па шта ће нам сад рећи друга села?... Знам!... Рећи ће ми: не поноси це!... спусти мало дурбиљ...

О, Господе!... је ли то могућно?... Па шта ће нам сад рећи друга села?... Знам!... Рећи ће ми: не поноси це!... спусти мало дурбиљ...

Иван Миражџић ме свакад грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... Све живо погледа у Маринка.

Толике мисли, толики осећаји... а он их не умеде казати!... Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече: — Залучујеш телад? – Ја. — Колико ћеш имати „зимкуља”? — (Краве што се музу преко зиме.) – Пет. – Доста..

— Колико ћеш имати „зимкуља”? — (Краве што се музу преко зиме.) – Пет. – Доста... И умукну. Више не знаде ништа рећи. А и њој није било боље. Чула је све што је данас било... Прође неколико тренутака у ћутању... Обома беше врло тешко.

Чула је све што је данас било... Прође неколико тренутака у ћутању... Обома беше врло тешко. Док ће рећи она, показавши на шару у руци његовој: – И то?... – Ја, ето. — И то ти он учини? – Он. — Знала сам.

—рече харамбаша и погледа Станка. Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста... Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв нролевати, опет му ово дође

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом! И колика рана отвори се тајна, Кад и за толиком нашом сузом многом, Опет падне једна суза опроштајна.

Тад све канда знадем појмити и рећи, И погађам тајну скривену од свију: Да претворим у стих бол од свега већи, И јад у молитву и у хармонију.

и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи! НАША СРЦА Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца?

Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога! Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!

СТАРИ ЗАПИС Море ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а мрачни чемпреси о Тузи. — А ти ћеш рећи мору и небу и чемпресима: „Моја љубав има у себи и вашу бескрајност, и вашу чистоту, и вашу тугу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.

” — Мати не сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут јој казао: „Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу, па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш!

обилази тамо. — Нуто-де! Баба се замисли. Најзад одговори: — Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи! — Немој ти, молим те, помињати што за оно! — Бог с тобом!

Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом: — Зар ти — вели — у

Шта ви — вели — мислите? Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи. — Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић. — Јок! — каже кум Нинко.

— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали.

— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали.

Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши! ... хтједох рећи: чисто нам је, божепрости, стајао на путу. Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали.

Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно упитам: — Шта је, богати... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, богати, с Павлом Ђерићем?

Зар да се играм „девојачким срцем”? Ако ћу истину рећи, на сваки начин пријатно ми је бити с њоме — а, као бајаги, што и да ми не буде?

Ја то чиним, ваљда, стога да ти не би помислио: „А, сад се ућутао, сад ништа о њој не пише, знам ја шта ће то рећи!”, јер таквог скептика као што си ти, мало је.

Мени би и сувише: — Кад бисте ви знали српску војску и њена дела, ви бисте се стидели тако што рећи. Онда Туманов стане, натуцајући немачки, да прича. Ти знаш да он добро зна наше ствари.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише најревносније; тек ће рећи: »Брат-Мијо, не буди вам заповећено, додајте ми молим вас, из онога тањира ону тртицу! Чудим се, шта ми то све фали!

Понеко од боље познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто?

Живели су, као што рекох, врло лепо. Кад поп Спира закоље свиње и направи диснотор (што ће рећи свињску даћу), а он прво пошље поп-Ћири од заклатог свинчета и кожурице и масти и кобасице и крвавице, па понекад и

а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине. — Та да, путеркрофне, уш’о ђаво у њих, боже ме прости!

друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи.

Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је, наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас узнемирио у виртшафту, то јест газдинству.

А то је било врло добро. Јер да су још мало само остали, отворило би се гротло на вулкану препуном гнева, хоћу рећи: планула би гђа Сида, и заборавила би све обзире које треба да има једна гостољубива домаћица.

Још код поп-Спириних могла је већ видети како се ствар сретно упутила, и да је нешто знала латински, могла је још тамо рећи оно староримско: Вені, віді, віці.

и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако? — Чудо, госпоја-Сидо... кад сте баш така »чисменка Анка«...

Кад је Јула отишла да намешта кревете, гђа Сида једва дочека, па ће рећи: — Је си вид’о само ону бештију чифуцку каква је? — Коју бештију? — запита поп Спира уморно.

и по њивама, па је сасвим заборавио шта је јуче било, јер кад је било после вечере, узе лулу и дуванкесу, па ће рећи попадији: — ’Оћемо л’ тамо преко? — Није него уздуж! — вели му гђа Сида.

Зар једно младо женско створење — рећи ће они — у тим годинама (а колико је пак година Јули, колико и Меланији, то писац никако није могао да дозна), па да

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи. Таја је међутим једнако јео, мљаскао, и гледао испред себе. Видело се да је и њему тешко да се реши. — ...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— запита га чикаГавра. — Не знам још ни сам како. Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа. — А јеси л’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао?

Терају у бирцауз. Преоблаче се. Чика-Гавра већ је готов. Малочас и Љуба је опремљен. Ко их год види, мора рећи да иду да траже девојку — тако парадно изгледају.

Мица то прослови, а гледа у зеницу Алки, прст на штрику јој застане, да чује шта ће на то Алка рећи. — Мицо, ти си смешна! Па, што к теби долази? Овде је готово окукао. — Иди, бога ти, Алка!

Мориц ти обрече да ће ти је доставити, а сад ни трага од ње? — Знаш, Алка, искрено ћу ти рећи. Мориц зна у кога је тепсија, а тај иште за њу десет дуката; толико не вреди.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А све би то требало рећи томе Јуришићу кад би он био као други људи и кад би се човек њему могао поверити. Разумео би он тада, морао би

Ако јесте, онда вам је морао рећи да од мене нема уочљивијег човека на свету. Ја никад не увијам, ја не знам да увијам, ја гово— рим отворено Ако то не

И у овом часу, у овом тренутку кад ме својим слатким речима бацаш у најлепши занос, ја бих ти могао рећи да сам лудо срећан. Ето ја те сад волим безумно.

Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на

те у узбуђењу оне махните осећајности вређао, да те уверим како ти нисам писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица.

Па јашим ја, јашим и чекам шта ће рећи друга памет. Нисам ја ћакнут, господине, све ја радим по паметима. Кад дође друга: лепо, вели, Миле, ти кажеш.

Шта је то, откуда је то, ја не знам и не бих вам умео рећи, јер сам мали да уђем у све те лавиринтске процесе оне тајне, невидљиве и чудне животне моћи напретка.

Африка

Сматрају за природно да белац чим стигне буде услужен пре њих. Казати црнац увреда је, треба рећи Црни; то мање показује разлику у раси. На црним таблицама исписане вести из Европе добивене радиом.

И поред мучења, није хтео рећи какав их је обред гонио да убију и поједу жртву. Издао је пантерску кожу у коју се облачио, и нокте које је намицао на

Морао је учинити у своме завичају нешто што није дозвољено и због чега су му родитељи морали рећи да може отићи. Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се

То је она иста Комое низ чије су ме брзаке спуштали пагајери пирогом када сам био у Алепе. Сад могу рећи да предели које сам видео на њеним брзацима, предели, небо и створови такође, били су можда најлепши што сам икада

Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу. Мило ми је нарочито што ћу му доцније моћи рећи да је створио нешто што је достојно најлепше песме. Пред Банфором су безлисни баобаби огромне дебљине, стари вековима.

Враћање је весело и утолико пријатније што ја већ знам шта треба рећи колонијалним белцима. Не: „Овде је дивно, ја вам завидим, и моја би сва жеља била да сам на вашем месту“, већ: „Заиста

И увек из раса у којима муслиманство није могло пустити корена: слуга фетишист је пун врлина, што је већ теже рећи за црног муслимана.

Гундјуру је место фаталности. Његово се име више не сме изговорити. По цену живота ниједан црнац неће рећи како се звао тај град.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију овога дјела посвећавати.

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим,

ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка.

Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они су ступили тако рећи као дезертери, у војску Њеног Императорског Величества Елисавете Петровне.

„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга, Исаковича, из прошлог рата. То је, у ствари, читав историјат побуна и издаја.

Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка, Волфганга, Исаковича, био је спао на неколико стотина војника. Они су били формирани у колону, заогрнути својим

Ђурађ је спавао го, и лети, и зими, а спавао је, и после пет година брачног живота, са мајоршом, боље рећи на мајорши. Он се био навикао да заспи на њој и Ана је морала да га, онако тешког, сваљује са себе, као неки камен.

Павле је могао да проведе недељу дана у седлу, а да, тако рећи, и не силази са коња, не спава, не једе, и не тражи воду.

Желео је да нико, ко је био присутан томе, не може рећи да је пошао погнуте главе. Док су му, код профоза, скидали мундир, а везивали руке, он се присети да Енгелсхофен,

Павлово венчање, његов брак, његова кућа, све је то прошло, тако рећи скривено, у сенци Петровог венчања, Петровог брака, и куће Варваре Стритцески.

Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене. Чинило му се да чује њен шапат и да осећа њену руку, која га, по потиљку,

Исаковичи су, од тада, живели, тако рећи, два живота. Један за себе, а један за тај свет својих, ислужених, војника.

Откад се беше ћерком капамаџије Гроздина оженио, боље рећи откад му се прво дете родило, Трифуна је почео да прати, као и његовог брата Петра, неки удес, нека зла коб, иако су

која се осећала још врло млада, сматрала је да је та помисао Трифунова, и Павлова, да се иде у Росију, покварила, тако рећи, цео њен живот.

Теодосије - ЖИТИЈА

Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио.

Много, дакле, минувши, као апостолу рећи ћу апостолске речи: „Подвигом добрим подвиза се, поста трчање саврши, веру сачувавши, и време његова одласка к Богу

туђини из Горе Свете, и са овима да видим онога кога желим од много година, кога ноцећи y срцу своме нисам виђао, тако рећи само душу моју, господина брата мојега, и да се свете, неизмерне љубави његове наситим?

И ми ћемо слично пророку рећи: ,Овај дан који створи Господ, обрадоваћемо се и узвеселићемо се у њ̓. Јер ево, отац наш који је пре мало времена био

Јер ако се ко и удостојио да говори с њим, он је од тога стицао не худу корист души, јер његова реч беше свагда тако рећи Духом Светим као сољу растворена, и због многе добродетељи примаше безбројну и безмерну почаст од самодршца брата, од

Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи — не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што

Али ћемо и ми од многог бар нешто мало рећи. Похвала Петар часни и преподобни, именом тврд и животом. Петар истинит сиромах који осим себе ништа у пустињи не

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Један племеник је пореклом из тога или тога племена, из тога или тога братства, и само ће по изузетку рећи име свога села. За време рата су братства а не села сачињавала војничке јединице, „чете“.

За време рата су братства а не села сачињавала војничке јединице, „чете“. Име села, за које се може рећи да није постојало, почело се употребљавати тек последњих десетина година.

Постојао је једино јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво.

Сањари се најчешће о јуначком животу. Подсмевања и шале може се рећи да нема, изузевши унеколико два племена, Цуце и Пјешивце.

Може се рећи да су ови отпадници највише допринели да се раја доведе до најнижег ступња понижености. Од моралних особина се услед

Истина, не може се рећи да имућни људи централнога типа не живе боље него они који немају; али је такође несумњиво, да се код њих махом не

Може се рећи да они представљају природне интелектуалце, највећу вредност овога типа. Ређе су из вароши, махом су од сељачких

Нема средства које би они сматрали за недопуштено, када добити води; могло би се штавише рећи да готово претпостављају неправилне и скривене начине и путеве. Али им често смета оскудица храбрости да оду далеко.

снажнији и више се плоде, него је претегао утицај грчке цивилизације: грчке цркве, грчког трговачког духа и, може се рећи, грчке мудрости. Исто су тако много допринели овоме погрчавању и клима и начин живота.

Други је случај да Словени не знају грчки или знају само понеку реч; али су патријаршисти, то ће рећи грчке партије, и имају такође више или мање грчки менталитет.

После 1913. године становништво се почело брзо отресати свега онога што му је наметнула бугарска пропаганда. Може се рећи да би Македонија била потпуно српска да није било Светског рата.

Иначе се може уопште рећи да су Шопови захваћени често врло живим антагонизмом према Бугарима. Престоница Бугарске је усред шопског варијетета.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Какви, какви?! — препаде се Крушкотрес. — Боље ти је да не знаш! — плашио га је Шаров. Могу ти само толико рећи да је Мачак лав јуче растјерао читав један вашар и опустио цијели град.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

гледај да ме сретнеш 12 Доста речитога смиља доста слатких трица Ништа нећу да чујем ништа да знам Доста доста свега Рећи ћу последње доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ: Да, госпођо! РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа. И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту.

И АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу –

И АГЕНТ (разгледа сточић): Фиока је, очигледно, насилно отворена. Знате ли ми рећи шта је украдено? ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати.

И АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље по среди. Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући?

И АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи: јесу ли само извесна и нарочита писма украдена, или је...? РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам...

АНТА: Ја нисам чуо, ја сам видео. СПАСОЈЕ: Шта си ког ђавола видео? АНТА: Рећи ћу ти. Патиш ли од срца? СПАСОЈЕ: Да, нешто мало. АНТА (звони): Разуме се, то ти и припада у тим годинама.

РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивоости. (Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је.

Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа. Разумем и још кад би рекао: „чуо сам”, премда бих те ја и за то казнио за проношење

Разумем и још кад би рекао: „чуо сам”, премда бих те ја и за то казнио за проношење лажних гласова, али рећи: „видео сам”, рећи „видео сам”, то је просто злочин. АНТА (упорно): Видео сам га! СПАСОЈЕ (нервозно): Опет он!

и још кад би рекао: „чуо сам”, премда бих те ја и за то казнио за проношење лажних гласова, али рећи: „видео сам”, рећи „видео сам”, то је просто злочин. АНТА (упорно): Видео сам га! СПАСОЈЕ (нервозно): Опет он!

СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (Вади из џепа једну књижицу и прелистава је.) Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим собом као ручну књигу.

Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот. (Нашао је страну.) А ево: §144 кривоклетство. (Чита у себи.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

ЗА ЉУБАВ Садржај И 2 ИИ 13 ИИИ 23 ИВ 33 В 42 ВИ 52 ВИИ 63 ВИИИ 74 ИX 86 X 98 ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ И Сада ће рећи да сам најбезнадежнији идиот на свету, и биће у праву. Они су увек у праву!

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су да прогутају и бодљикавију рибу, али мени се

Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена. Ја сам признао да сам бацио књигу!

- Весна неће ништа рећи! - Знам - рекао сам. - Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то! - Хтео сам да додам још нешто, али сам

Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.

„Клиндеру!” говорила јој је. „Шта ти знаш?” Сада ће јој моћи рећи да зна: то није ништа нарочито, то с љубљењем. Мислила је да ће дунути ветар, Тиса почети да се љуља, десити се нешто

- Ти се не љутиш? - шапнула је. - Ја ништа нећу рећи Весни ни оној другој, ни било коме, а ти ћеш написати писмо Меланији!

Сећао сам се тога планирајући како да се извучем са часа и упаднем у биоскоп. Рећи ћу да ме боли стомак. Заправо, рекао бих то да математику не предаје Хаџи-Николов. За њега је то провидан штос.

од ученика, али човек не може никада да буде сигуран да за време представе неће банути неко од оних који ће касније рећи да им је жао итд., али, „дужност, је дужност, млади пријатељу!

Ја сам познавао нешто друго. Познавао сам људе којима је најважније оно што би други о њима могли рећи, или оно што би они о другима могли рећи.

Познавао сам људе којима је најважније оно што би други о њима могли рећи, или оно што би они о другима могли рећи. Познавао сам оних неколико улица нанизаних око Погаче као свој џеп, мада нисам познавао самога себе.

Почео сам да се лудирам и испричао јој о љубави код риба, њиховим људождерским (хтео сам рећи: рибождерским!) нагонима када су у питању мање рибе и о свадбеним ноћима штука.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Тешко ми је било до три хиљаде доћи. Двадесет година је требало да сам могао рећи: имам начисто без дуга три хиљаде форинти.

Бадава, допадне ми се; сад ћу одмах кратак рачун начинити. Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“. Уђемо у собу.

ту било код њих за сваку ситнарију кикотања, „хи хи хи — ха ха ха”, већ мало лаганије, и сваки је пазио шта пред њима рећи. Једном речи, знале се држати.

— Да ти је просто! — Па онда кад свршимо, он ће нас звати на ручак, а ми ћемо му рећи да још један шљахтец путује с нами, па га не можемо сама оставити.

— Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим? — Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да добијеш

Ко га је први пут видео, одмах је морао рећи: „Ово је исти Дон-Кихот”. Тако је на овог наличио, или бар на слику, како Дон-Кихота, малају.

Но и Пера није за њега марио. Кад лежи на клупи пред биртијом, а Шамика прође, рећи ће: „Гле штуцера за црне банке мога оца!

Ма шта! А један бог! — У последњим редовима стоји да ми је само под горе поменутим условима „кућа отворена”. То ће рећи, ако нећеш да будеш католик, више не долази. Све је прекинуто.

Дође кући. Оцу не сме о томе ништа прословити, јер се боји да ће му рећи: „Нећу крадену девојку”. Дан по дан пролази, а још не зна како ће да започне. Још има три дана.

— Па шта ти је тешко? — Жао ми је моје муке. — Па на млађима свет остаје. — Теби је лако рећи: „И ниње одпуштајеши раба твојега”, ал шта ћу ја? — Та и Шамика није тако оматорио да се не може женити.

— Ја вам дајем руку. Пружи јој руку. Јуца прими руку. — Шта ће мати о томе рећи? — Над ово мало живота ја сам господар. — Могу вас од матере запросити? — Можете. — Ако буде противна?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Хтеде им, по обичају, рећи неколико речи, пред смрт, и помисли да им спомене светога деспота Стефана Штиљановића, изгрдивши их најпре што му ноћу

Мислећи на снаху, он се решавао да измоли кога од калуђера, који ће поћи са њим у Земун и рећи да долази послат од патријарха, само да би ућуткао онај њен грозничави врисак и безумни шапат којим га је преклињала,

иначе, Исаковичеви официри показали одлично држање, да су војници ударали ногама о земљу као будацима, онда се може рећи да се све добро свршило. Чак се ђенерал Гвадањи у многоме променио, када је чуо колико је пук на ратишту имао мртвих.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“²⁷ Овде треба рећи да и у неким космогонијским митовима мравињак има улогу женског полног органа, а да код извесних афричких народа

⁵⁸ Уопште, може се рећи да се брижљиво избегавају они предмети који су у вези са „женским“ пословима, да би се, на магијски начин, избегло

Тако, на пример, пази се шта ће оно прво рећи: ако каже мама, добиће сестру, а ако каже тата, добиће брата. У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта

Сажимајући све оно што је до сада речено о „срећним“ и „несрећним“ данима за рођење детета, можемо рећи да су несумњиво срећни дани (понедељак, четвртак и недеља, а несрећни су уторак, петак и субота, док среда има

“⁴⁸ Пре него пређемо на разматране особина и судбине детета рођеног у кошуљици, требало би рећи да се негде прави разлика између ове деде на основу тога у каквој су кошуљици рођена.

Овај славни путописац пише: „Дјеца се по древноме народном обичају перу у хладној води, па Морлаци доиста могу за себе рећи што и стари становници Италије: Синове, род чврста кова, одводимо прво до ријеке и дајемо им да очврсну у страшном

он устане, скине капу, преврне детињу капицу наопако и метне је насред софре тражећи да сви прво плате, па ће онда рећи име. Кум први стави пару у капу, а онда родитељи, па све званице редом, колико који може и жели.

У Метохији верују, када се после много женске деце роди мушко, да не ваља рећи да се родило мушко, већ треба објавити да се родило женско јер се дете иначе неће одржати у животу.

видиш какву стару жену а бојећи се да је вјештица, треба пошто прође бацит роге од десне руке па про прста пљунут и рећи: ’Кад се могла дохватит зубима за жиле испод колена, тадер ми и наудила’.

Кад се неко зачуди детету или чему другом што је напредно, треба рећи: „Лук ти у очи!“ или „Очи у камен!“, да не би урекао то чему се завидио.

’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’. А кад се дете на прагу куће извуче из вреће, треба му рећи: ’Мучење нек стоји у врећи, а теби језик у речи’.

Док још не проговори, детету се не сме рећи: „Мучи!“ да не би тешко проговорило или чак остало немо, сматрају у Лици.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим

Знате када бих пожалио за овим ћошком? Никада! Фуцк офф! КАРТА ЗА ВАВИЛОН Дошло је време кад већ могу мирно рећи да неког нисам видео пуних двадесет година. Читав живот!

Уметнике не уништава беда; пре би се могло рећи да је за њих смртоносна удобност. Зар би дотерао довде докле је стигао да му је у Београду ишло како треба?

— Однеси јој ово... — поклања хаљину царинику, коме свила потече у слапу низ крупне шаке. — Она ће ти рећи чим се бавим! Вратио се као победник у град у коме је претрпео своје највеће поразе.

У ствари, препознаћу онога с брковима у белом оделу. — Чак и ако их пронађу после три месеца, то неће бити довољно. Рећи ће да сте их сами изазивали. — Ја их изазивала?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сад, може се рећи, нема више глади у Црној Гори, јер добро роди, а, богами, узме народ и лијепу пару за њу у Приморје.

Крцун се намршти, мрдну обрвама и заврти главом, као да хтједе рећи: „Не знам шта да ти одговорим, не разумијеш ти наше работе и прилике!

А-ну, ђеде Мргуде, што ти шћаше рећи — обрати се Мргуду, који два-три пута хтједе да заусти њешто. — Ваистину то да једнако жалим, што ме не поведоше на

Кад Јанко заврши, она пружи чашу Мргуду. Пошто се обредише, рећи ће Пуро Мијушков: — Ја, побогу дијете, тако млад, а толико си препатио и чуда доживио! Колико ти је сад година?

“ — Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца. — За вас се може рећи: „Седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро хране!

— Тако је! — потврди Лабуд. Јанко се трже и заусти да ће њешто рећи, али се предомисли. — Оставите сад то, имаћемо кад и то спремати — рече Стево Бојов, па се окрете кнезу и запита га:

Ти знаш што ће Црногорци рећи кад чују да је кнез Драго узео у кућу зета! Јанко ми је мио као да ми је од срца, али што није прилика, није!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ово, не сме бити оно: отргнута, на крају, од свега што је засењује и угрожава, постаје скоро неухва- тљива: тешко је рећи шта заправо јесте.

Могло би се рећи да је дечји песник неуспели, недовршени песник. Његова је снага колебљива; он зазире од опасности која једну игру

Може се рећи да овакве светове деца живе, а да их дечји песник пева. То, као што рекох, не значи су деца одушевљена предлогичким

С. Егзиперија (шест превода на српскохрватском језику после рата!), испуни ме једна врста згађености. Нећу рећи да је Мали Принц дело недостојно сваке пажње.

(Прича о великом чобанину) Ћопићев тип доброг човека мора задовољити е, што ће рећи поетске критеријуме лепог и доброг, и бити увек спреман да повлађује жељама: Знао је он и колико је небо далеко од

вратити неће, што је повезано са нашом омиљеном илузијом даје на земљи некад било боље, а да је пропадање почело тако рећи однедавно. Свакако са ратним годинама: А земља се све више здивљала и отимала обнејачалој човјековој руци.

Тешко је рећи: шта је ту народно, шта на народску. Деминутиви, та пуста нежност и самозаљубљеност језика, посебно су Ћопићу драги.

Дете из Лукића доиста се оглашава јасно и непосредно; не осећа се, тако рећи, никаква раздаљина између песниковог и дечјег ја.

Тешко је тачно рећи када и кога пародира; најчешће је то иронично опонашање устаљених поступака и смешних изражајних навика.

Могло би се, међутим, рећи да Радовић пародира сам чин стварања, држећи се иронично и према грађи, и према њеном транспоновању, и према самој

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци?

СМРДИЋ: Ајдете да саопштимо Жутилову, да видимо шта ће он рећи. ШЕРБУЛИЋ: Е, он ће једва дочекати, како је лаком. СМРДИЋ: Богме, он се добро покрпи.

ЛЕПРШИЋ: Морало се тако говорити да народ устаје. ГАВРИЛОВИЋ: То ће рећи: ви сте лагали... ЛЕПРШИЋ: Е, тако је, другојаче није могло бити. ГАВРИЛОВИЋ: Наравна ствар, родољубије све допушта.

ГАВРИЛОВИЋ: О родољупци, родољупци, идем приповедити свету шта сте радили, да видим оће ли се наћи који, који ће рећи, да по оваковима може народ процветати.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Козачински је за свој комад узео предмет из српске народне прошлости и у тринаест слабо повезаних чинова, или боље рећи слика, изнео како су Немањићи стварали српску државу и организовали српску цркву, како су Срби прешли у Аустрију и

Он је први српски писац чије књиге прелазе границе српског народа. Може се рећи да ниједан од старијих српских писаца није био толико познат код суседних народа и толико утицао на њихов духовни

модерну и световну књижевност, која се обраћа грађанству и народу, која је у вези са стварним животом, или, боље рећи, која је израз народнога живота.

године у Новом Саду.39 Емануило Јанковић радио је на лепој књижевности и науци. Од научног рада или боље рећи од популарисања природних наука, остао је од њега један мањи спис: Физическое сочиненіе о изсишению и раздѣленію воде

Соави, чију Етику је Доситеј Обрадовић раније превео. Све су то преводи филозофских писаца, или боље рећи рационалистичких практичних моралиста из XВИИИ века.

је у предговору Тврдици: »Моје је намереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дело напасати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да

Церне Горе, и некојим записима, али поглавито народном традицијом и народном песмом, и то у толикој мери да се могло рећи да је Горски вијенац »једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену« (Павле Поповић).

је умео да буде и веран сликар народног живота, дао много локалне боје, живо, рељефно и верно, готово би се могло рећи реалистички сликао људе и догађаје, тако да кроз цело дело читалац има утисак непосредне стварности и чини му се као

Тако је он, додавши и тридесето слово џ, створио своју нову азбуку, за коју је са разлогом могао рећи да у њој »ниједно (слово) није сувише, ниједно звукопремјенљиво, нити које недостаје, него и је таман онолико колико

Око 1822. спремао се да ради, како сам вели, »српску историју нашега времена, или управо рећи од године 1791, од када буна српска почетак свој има«.

Он је свој човек и самосталан дух; он уме и сме да мисли својом главом, без обзира на то шта ће други рећи. »Кад би се ја, писао је 1820.

Још у првом почетку свога рада он је у српском народу видео две главне силе: једну, тако рећи, центрифугалну, на периферији српскога народа, међу исељеницима српским у Угарској и Хрватској, где је материјална и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?

сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто.

казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе.

— Деде, дај, Насто, педесет и две табле и две карте.... Овај... ’тедо’ рећи: педесет и две карте. Кристијан се смеје, па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин. — ’Оћемо л’, фабрико?

Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?« А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се

— Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.« »Ама, и патио сам и патим једнако, господин-шефе« — велим му ја.

и личи, прико, да ја теби наздрављам како другу, војнику и врсном поштару, који си ти поштанску струку на један, рећи, висок степен уздигао у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти

Такав, дакле, човек узе сада преда се оба малишана, па ће им рећи: — Е, децо, децо, зар тако! У срећним земљама труде се људи да нестане рата, уништавајући националне разлике; гледају

једно дете — Марјана, или »мајкиног принца«, како би га газда Радисав обично звао кад би га био — онда можемо слободно рећи да му је овај један у овој гомили више бриге и већу муку задавао него свих осам девојчица из оне друге гомиле.

Бог вам а душа вам! Ваше месо, моје коске!« Тиме је хтео рећи да, иако је човек који прати и разбира за новости, ипак је поштовалац старих благих обичаја, клечања, пацке, апсе,

ГЛАВА ЧЕТВРТА Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син. Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће силна жеља рећи: Доста море, овде стој!“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и

сам рекô, језик мени муца; А опет зато, било макар како, Мада ми срце тужно како пуца, Ја збогом њојзи морао сам рећи, На моје дело морао сам тећи. 26.

35. Ал' наш јунак знаде и то, Те говори девојчици: „У то доба, срце, злато, Тако сама на улици? Шта ће рећи ко те спази, А туд силан свет пролази.“ 36.

Завирише: ето ли је! Но, гле чуда, ту је није! Започеше да се крсте Ода језе и од страве, Ћау рећи фала Богу! Ма што шикну испред ногу? Погледаше, обамреше, Јер пред њима змија беше, Змија једна дуга, љута!

ветри ноћни лију, А око мене ружа гуште, Са дрва листи тијо шуште, Ко да се туже да ћу утећи, Да њима збогом нећу рећи. Итд. до 10—12 реди; потом иде даље, но пре нег што дође друговима, да се опрости, падну му на памет учитељи.

(8) Ја знам, брате, шта би рећи тео Још је лепше њено око драго, Усне, образ румен, а врат бео; У недељу Бог је то наслаго Па на земљу послана ти

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са

— Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш.

Десет пута бољи. — Коњ? — Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други. — Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар.

— Још он пита! — окрену се дјед мени и Жутији као присутним свједоцима. — Нагрдити човјека из чиста мира, рећи му да је коњ ... Испод густих Самарџијиних обрва одједном просинуше строге тужне очи.

америчког поглавицу, а сребром уоквирио тога свога, како ли ти се само зове, те је ли краљу мјесто тамо, срамота је и рећи гдје, те припознајеш ли ти своју вјеру православну и Оченаш, па знаш ли за крст и јеванђеље, те ово, те оно ...

— А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире? — А шта ћеш ти рећи? — А ја се заинтачио као најтврдоглавије личко магаре: не одричем, кажем, он је мој, па какав био.

Чувши да је о њему ријеч, Василије се обазре спорим говеђим покретом, и то само упола, као да ће рећи: јесам ли ја то нешто начукнуо, а? — Хајде, Василије, хајде, дико моја, учини роду глас, пођи с друговима.

— хукну интендант. — Ко ће ми вјеровати да сам овога ту замијенио за марвинче? Ово си ти нашао негдје у шуми, рећи ће, то није ни расло међу свијетом.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Знам да ми може ко против рећи; да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити.

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ја вам не знам рећи више, до што књига ова пише, док не прође ова јава, што ми сада додијава, те се мојих снова сетим, ил' док опет — не

ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се твојим на усти' састаде.

” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи! — што их тисућ бега псећи од вилица магарећи' кад замахне синак твој? То мужеви? То су жене! Па зар жене против мене?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

У колико су се Вукове наде полагане на народне приповетке оствариле? Одмах треба рећи да успех није био потпун и свестран, ни на унутрашњем српском ни на међународном пољу.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке! На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.

Сјутрадан рећи ће Таригора: — Е браћо, ако ће се живјети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у

Кад то виде, Краварић Марко рећи ће својијем друговима: — Браћо, хајте ме спустите у ову јаму, а ја идем тражити старца, и тражићу га докле га не

Кад је Марко саслушао што му старац рече, рећи ће и он старцу: — Е, хвала теби, старче, на свему, али ја имам још два добра друга, који су ме амо спустили, и који

Онда ће анђео рећи: — Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па

То мора да је неко чуо кад смо приповиједали. На то ће средњи од њихова друштва рећи: — Хајдемо најприје обићи и виђети да нема кога од људи.

И све то чинићеш више за другога него за себе. Живјећеш и ти тридесет година! — Господе, — рећи ће пас — кад ми је живот тако немиран, може ли бити да живим само десет година?

Хајд он на пијацу са оном потуром, па стане обилазити сву рибу редом, најзад ће му рећи један рибар: — Ти се, стари, толико врзеш око ове рибе: или хоћеш да украдеш па не умеш, или би купио а немаш за што.

— Па, то није ништа тешко, — рећи ће свети Саво — ето попни се на ово дрво па ћеш виђети правду. Чојек се попне на дрво и погледа, кад угледа пред

Посједаше око огња и бака им изнесе вечеру. Пошто вечераше, рећи ће арамбаша: — Кад смо данас овако шићарили, донесите један од вас она два лањска пршута оздо из подрума.

— Затим га прогласи првим министром. Тако је војник министров'о двије три године; и једнога дана рећи ће цару овако: — Свијетла круно, ја нећу више овога госпо'ства; ја волим опет бити прост војник, па имати своју

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Сад јуриш на редут! Бал и ништа друго! СОФИЈА: Али... ЈЕВРЕМ: Пст! Субалтерн не сме рећи „али“. Што командант заповеди, мора да се изврши. Смрт или живот, о том нико не води бригу.

СОФИЈА: Е опет ти сваку шалу узимаш за готове новце. Како год што се том приликом понајвише лацну, тако би лудо било рећи да је свака набељена. СВЕТОЗАР: Ја сам се заговорио, а морам да носим известије. Дакле, молим за сведочанство.

Мој комша канда није из овог реда, јер се јако обазирао; или, може бити, да је новајлија. Право ваља рећи, да се и у притварању као и при сваком другом занату, упражњење зактева. Али оно дрво, оно, шта је имало с њиме посла?

ЉУБА: Па то је игра. СТАНИЈА: Каква игра? Напала си пред туђим човеком па трчиш, канда си полудела. Што ће рећи човек? То је, моја кјерко, безобразно. Не ваља ти посао ништа. Јошт га ваташ за руку. Је л’ нам штогод род?

ЉУБА: И овде су неки почели. ПИЈАДА: Како мислиш ти? ЉУБА: Да видим шта ће рећи Милан. СТАНИЈА: А о шта ви ту говорите, девојке? ПИЈАДА: Говоримо како це да буде свадба.

СТАНИЈА: Ја видим, код вас је све брука, па добро. Ајде да ми тражиш кола. НЕША: Немој, побогу, што ћу рећи кад ме запитају људи?

То је куриозно. ФЕМА: Ја се чудим како сте се ње преватили, господине, та нит ће вам та штогод платити, нит ће вам рећи фала ни бог да прости.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја, дакле, таки и таког створа момак јошт нисам срећан био да се каква девојка (оћу рећи господична) у мене заљуби. Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и Венеру, бадава; резултат је увек био: „и не

Море, оно није госпођа, ону су виле и аждаје излегле! СУЛТАНА: Орјатине, мени тако у очи рећи? Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто. Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то?

Пре свега, треба рећи да су Београђанке праве мученице! Обично их исфолира на брзака неки дошљак који после лепо седи пред кафанама и

Нешто тако! Што се тиче његовог цртања, могу вам рећи да би се тај столњак могао мирне душе изложити на било којој изложби морбидне уметности; оћу да кажем, матори је цртао

— Ја знам, срце, да си ти бриљантна девојчица пресече он најзад тишину — да си, тако рећи, вундеркинд, али зар не би могла да будеш за нијансу мање духовита, баш сада, кад добијам седе због тебе?

—Хајде, реци! Како се понашам? Као свилена буба? — Истина, ти непрестано пиљиш у те своје уџбенике; не може се рећи да не пиљиш и не мичеш се из собе, истина, не може се рећи да се мичеш, али тај проклети радио!

Истина, ти непрестано пиљиш у те своје уџбенике; не може се рећи да не пиљиш и не мичеш се из собе, истина, не може се рећи да се мичеш, али тај проклети радио! Како уопште можеш да се сконцентришеш на учење а да га непрестано слушаш?

Али то ничему не води! — А чему би, као, требало уопште да води? Кад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању.

Увукосмо се, дакле, у ту једину шведску врећу за совисање и, могу вам рећи, па ви веровали или не, баш ме брига — у том тренутку ватање ми уопште није падало на памет, мада је било сасвим

И она као била на скијању! Кладим се у шта год хоћете да знам како ће печети први час! — Како? — Е, па драга децо — рећи ће — јесте ли се лепо одморили? Од чега да се одморимо, ког ђавола, сем од ње? — Сада треба озбиљно запети!

Знате ли кад би ме уватили? Никада! Затим, могло би се рећи да волим своју породицу, наравно с оградама. Око чега су ограде?

“ Господе; каквих ту све нема изваљотина! Једно време изучавала сам детаљно најидиотскије одговоре те врсте и могу вам рећи да важим за највећег европског стручњака за ту врсту питања.

И могу вам рећи да не би било никакве опасности за вашу десну руку! Зими, док се грејао на мангалама, из киоска је куљао густ бели

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са жалбен-ткања не диже се звоник. У кристал-сузи Торник није Торник тек привид то је да це варком чара. ИX Шта рећи себи, док још траје служба?

Шта рећи себи, док још траје служба? Угаси светло, радио искључи, да заспи слово с вином што не бучи: у цркви смрти свет је

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Пак сад шта мислиш? АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу. МИТА: То ће рећи: гди си био, нигди; шта си радио, ништа. АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Блиста се патос, прозори, зид. Сва три прљавка спопадне стид. „Одавно ја се чистити спремам — рећи ће Рудар — а метле немам. Пијуком хтједох, ал нисам глуп, много је туп.

Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан радиш. Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!

“ И ту се деда за леђа прими, застаде часком па ће ти рећи: „И ја сам, канда, уморан мало, ваљаће негде зеричак лећи.

Незнанку тражи и пева песме. ЖУЋИН ОДЛАЗАК Откуда, ни сам не знам ти рећи, туга ми у сан долеће. Откуда? Сад се присећам, куме: долази, ваљда, пролеће.

Некад је небо тужно и црно, ноћна пустиња права. Знадем и зашто, то ћу ти рећи: уморни ковач спава. Понекад само просине мјесец кроз облак, лика снена.

Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав — други и трећи.“ Чудом се чуди наш доктор Јан: „Какав болесник?! Јел троспратан?!

Како је мама и деда стари, да ли вам стомак уредно вари?“ Нато ће Боца, честити момак, рећи у један дах: „Добро су деца, деда и стомак ... Тебе је, канда, страх?

Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући. Прогони мачке. Морам ти рећи: то ти је стари обичај псећи. На мјесец лајеш? То ти је вјесник, скитница бићеш и псећи пјесник.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ја сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни

— Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота.

— Изгледа да је то човек невероватно енергичан. Чула сам да је право чудо. — Може се рећи да је то више но човек. Он је један од ретких људи у свету. — Виђате ли га још? — Кад год идем у Мадрид.

Ево, има две године да сам уписан, али моја жена Марија може вам рећи да сам ја у ствари, по убеђењу, то још од првога часа. Од првога часа, од сасвим првога часа.

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није

— Ви станујете у Белмонтеси? — Не, ја Белмонтеху нисам ни видео. Али ако икад сретнем неког дерана оданде, рећи ћу му одакле им прети пропаст. Малише синуше од поноса: — Учинићете нам задовољство, господине.

— Још једнога, који је за две године млађи... Иако су моји синови, а овај је још и присутан, морам вам рећи да не бих могао пожелети бољу и послушнију децу.

— Бацате их понова у језеро? — Да, бацамо их понова у језеро. — Не можете ми рећи шта је са оним старим рибаром, дебелим, црвеним? — Не знам на кога мислите?

Постао је као дете. — Диван младић. Треба му рећи да ми је жао што је пропатио. — И још како! Ја сам њин најбољи друг и ми сви кажемо да је он најбољи међ нама.

У случају да ме неко види међ маслинама, ја ћу отићи пре но што дођете. — Не знам. Можда ћу моћи рећи и којој другарици да ме причека, а ако се одмах вратим, ни она нити ико неће моћи рећи да сам била са вама.

— Не знам. Можда ћу моћи рећи и којој другарици да ме причека, а ако се одмах вратим, ни она нити ико неће моћи рећи да сам била са вама. — Ви ћете чинити како је најбоље. Хвала вам. — Реците сад зашто бисте хтели да дођем? — Тако!

— Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да не знам да нећете никоме рећи. — Зашто његови родитељи нису вас запросили? — Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања.

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања.

Не треба да нас чуди да се са једним не-светом мора рачунати. Не знам да ли се може рећи и да он постоји, да га има. Ако делује, не мора да буде да га има.

ћеф добре су наше шансе ако не питају сваког од нас шта си радио за време мира и ко си ти у ствари тешко је рећи док је ту призор сламања темељан и безобразан као да смо у филмском граду где нас и скаредно питање пренерази

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Оправдано? МИЋА: Па да, забога, ви сте тако лепушкасти и мили, и могу вам рећи чак и да ми се допадате, врло ми се допадате. (Покушава да је помилује.) ДАНИЦА (увређено): Господине!

ПОРОДИЦА (наилази низ степенице). МИЋА: Рекао сам вам, допадате ми се. То је ваљда слободно рећи једној младој и лепој девојци. Уосталом, кад будем имао прилике ја ћу вам ствар објаснити.

ГИНА: Па није ни лепо, да видиш. САРКА: Јер фамилија, док се гласно грди, свађа и оговара, дотле се може рећи да је то фамилијарна искреност и љубав, али кад почне да шапуће!

САРКА: Е, па ето, чула си сад! СИМКА: Па чула сам, дабоме! АГАТОН: Срамота, Сарка, морам ти рећи срамота! Ми нисмо дошли овде у кућу да пљачкамо, него да чувамо покојникову имовину, а ти...

И ово што сам ја узео овај служавник, може се рећи да сам га спасао. САРКА: Па јест што кажеш, и ја сам будилник спасла. АГАТОН: Па добро, де, нека ти буде.

Па, забога, ми би се морали некако споразумети; седећемо заједно, у истој кући, тако рећи под истим кровом. ДАНИЦА: Варате се, господине, никад под кровом у кући где сте ви. МИЋА: Не мислите се ваљда селити?

МИЋА (увређено): Како то: гле, и ти си ту? Може бити ја бих пре вама могао рећи: гле, и ви сте ту? АГАТОН: Море, ја и ти ништа; нама и јесте место овде, али скрхала се цела фамилија.

ТРИФУН: И реци му да ћемо ми припитати и друге адвокате. АГАТОН: Ама, немојте ви мене учити шта ћу му рећи. Носио сам се ја већ толико пута с адвокатима, умећу ваљда. ПРОКА: Е, па хајде, бога ти, пођи!

АДВОКАТ: Па зато га и не знам што сам га ја писао. Да га ја нисам писао, ја бих могао и рећи што, ал' овако..: АГАТОН: Ја, знате, полажем велике наде на тај тестамент.

ДАНИЦА: Ја умем да будем врло уздржљива и стрпљива. АДВОКАТ: Морам вам рећи да сам на послу и врло озбиљан. ДАНИЦА: То ми нарочито импонује.

ДАНИЦА: То ми нарочито импонује. АДВОКАТ: Па то је одиста чудновато како се наше особине слажу и, тако рећи, допуњују се. ДАНИЦА: Значи, дакле, да ме с поверењем можете примити у службу.

ДАНИЦА: Значи, дакле, да ме с поверењем можете примити у службу. АДВОКАТ: Па ипак, ја имам једну особину или боље рећи: ману, која вам ни у ком случају не може бити угодна... ДАНИЦА: А та је? АДВОКАТ: Ја умем бити и љубоморан.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи: — За њих је рат занимљив са декоративне стране. Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај.

— Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару. — Пролази — одговори стражар и не гледајући ме, као да је хтео рећи: унутра може сваки, али је отуда тешко изићи. Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике.

Зауставио се преда мном, примио равнодушно рапорт, јер је знао унапред шта ћу му рећи. Пошто ми лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике. Из стотину грла одјекну сложно: — Бог ти помого!

— Наравно — обрати се потпоручник нареднику — овако је требало да одговори команданту дивизиона. — Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу. Нареднику су поигравали мускули на вилицама.

— запита неко болећивим гласом. — А шта га знам... умре сад на путу! — одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно... има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници.

Звезда једна прелете преко неба, па се изгуби у мрачном понору. — Сад је неко умро — рећи ће један од војника. — Камо да је само један... Хиљадама их гину сада — одговори више за себе наредник Милутин.

— Одакле ти, артиљерац? Рекох му да се враћам са осматрачнице. Запита ме тада за онај непријатељски топ, па ће рећи: — Добро, добро, само немој да се он случајно опет јави, онда ћеш се лепо провести.

Разуме се, командиру ћемо рећи као да идемо да обиђемо возаре и коње. Обријан и напудерисан, са накривљеном капом над једним оком, сав устрептао,

Душа се згрчила од студени и злокобних слутња. Алекса се промешкољи, па ће рећи: — Замислите сад кућу, топлу собу... Све је то као сан.

Опет ћутимо... У сличној ситуацији треба нешто говорити, нешто рећи, али ми смо сви у истом положају осуђених на смрт.

Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби. — Ти си се одужио отаџбини... Хвала ти хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори: — Срећан ти пут!

Ми смо ћутали очекујући шта ће командир рећи. Он најзад преклопи хартију, превуче прстима да истера ивицу, погледа туробно у кишовиту јесењу ноћ и једва проговори:

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место.

Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала. А овако, баш ми је тешко.

намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати. Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима.

И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке. Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте сапутници: — Видите тамо далеко...

рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран кâ светац. « — Устани!...

»И нико је не присиљава да седи са њим. Што, зар не може она устати и рећи : извините, или већ тамо... морам на рад, чекају ме деца. Како сам ја ! А она јок...

Не може се више као некад, док се било младо. А ја опет моју господу слушам кâ неке богове и сваки им, што ће рећи, довлет чиним. Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу... ка нека права вамилија. Гојко обори главу па ућута.

најслободнији !«... Познао сам вас одмах, настави он, па се накашља, не знајући шта би још могао рећи. — Е па деде, за срећна познанства!

— Шта каже? запита Гојко шапћући, кад му Стојан предаде хартију. — Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа. Хе, братићу, сила је влас’!... рече чича и некако лукаво засветли очима.

Досад се то није дешавало никоме. Гојко се накашља, хтеде нешто рећи, али Веља настави љутито: — Најбоље још нек нам нареде да им чувамо децу, која их има, а девојкама... шта?...

Али се нешто мораде рећи. — Имам да примим за два месеца и још сам мислила да узмем унапред и за овај, а они не даду...

па с чуђењем и немим питањем погледа писара, али овај гледаше само како се деца унезверила, па чекају шта ће им Гојко рећи и ниједно се још не спрема за излазак. — Кажите деци нек излазе!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ах! сатвори ово море У зелено равно поље! У кошуљи босонога Преиграћу преко поља; Ако буе сиви соко, Рећи ћу му: Поглед’ с оком Пут истрка удно поља, Ту ћеш виђет’ сваког лова; Ако буде млад на коња, Рећи ћу му: Вод’ ме

буе сиви соко, Рећи ћу му: Поглед’ с оком Пут истрка удно поља, Ту ћеш виђет’ сваког лова; Ако буде млад на коња, Рећи ћу му: Вод’ ме дома.“ КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ 34. Ој Девојко плава! Чула ти се вала Чак до Цариграда.

Сова орлу тихо бесједила: “Иди, орле, не намигуј на ме; Сад су људи чудновате ћуди, Пак ће рећи, љуби сова орла.“ Ал’ бесједи сива тица орле: “Ид’ одатле, сово бућоглава! Није ’ваки челебија за те.“ 252.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао, сем политичких листова Застава и Браник.

На Ријеци, он је имао роман са једном лепом девојком, о којој ћу рећи само толико да се звала Ђулија. Поред ње упознао сам радничку Ријеку.

је позната чињеница, коју сваки семантицист зна, да ветерани из прошлог рата оне из претпрошлог, неће ни да чују. Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени.

Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени. Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета.

Приповедам да живот није видљив него да је ван наше моћи, „на небесима“. Неко ће ми рећи да сам сентименталан; а други: „Та то је већ било. Његов „суматраизам“ је само подгрејан романтизам.

Могу вам само рећи да Карлајл није сад у моди, и да ни Мињеово мишљење о узроцима револуције више не стоји. Трећа Република говори само о

Требало је београдским општинарима купити боље цилиндре, и рећи им какав се жакет облачи пре и какав после подне. Једни ће рећи да понављам старе ствари, а други да сам

Једни ће рећи да понављам старе ствари, а други да сам социјалпатриота. Али је овде живот саграђен, и то прилично чврсто, на основи

Али, само за себе. Било је одиста крајње време да учтиви, иначе можда осредњи, г. Веснић опет дође. Можда ћете рећи: све то није важно.

Могли смо је, кроз годину‑две, великодушно испразнити и вратити. Рећи ће неко: како може социјалист бити тако циничан, и да ли ће, на тај начин, икад бити мира?

И можете бити уверени да ће на годину, ма нико не говорио овде о Ђорђону, Тинторету, а камоли Содоми, рећи да су и Давид, па и Жерар, па и Жерико геније. Све је лепо, редом. Ја не кажем да то није право.

Ја не кажем да то није право. Треба бити начисто са тиме да, данас, само Париз зна да слика. И да су, треба рећи, од ренесансе амо, једино Француска и њени ђаци знали да сликају.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ми смо, истина, мале и сићушне, али баш зато смо кадре извршити дела за која велики нису способни. Ми смо, смем рећи, бивале и у Божјој служби. Бог је нас више пута употребио за своје божанске намере а на човеково добро... Шта?

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— заврши питањем обратив се мени. — Нисам. — Чудновато! — рече он мало увређен, поћута, па ће рећи: — Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам

— Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! — рече он шапатом. — Зар се не сме то рећи? — Сме, али би мени шкодило. — Како шкодило, зашто?

Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу,

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред

— рекох. — То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.

Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи: — Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки.

— рече момак учтиво и поклони се. — Онда добро — рећи ће министар, задовољан одговором. — Можете сад ићи, ако је по вољи. Момак се опет дубоко поклони и изиђе.

их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју — рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.

— Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо. — Шта ће на то влада одговорити? — Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу. — Шта ти имаш на то да кажеш?

— Добро, шта на то има влада да одговори? — Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и

— Шта ћеш ти на то рећи? — — На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан. Председник пита трећег шта је његова улога.

— Шта ћеш ти на то рећи? — — На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан. Председник пита трећег шта је његова улога.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

н' умем ви рећи. Е лијепа је, брате мој, понека, да је човек три дана гладан гледа, па опе' да је се не нагледа... бијела, брате мој,

— Ткаћеш их код мене. — Нисам све ни опрела... — Имам пун таван вуне, па преди код мене. — Шта ће ти рећи бабо? — Не брини! — Славе ти, прођи се! — Сад', ил' никад!... и приљуби се уз њу...

Девојке се одиста зачудише. Згледаше се, па ће тек једна рећи: — Сигурно је у кући. На томе се и прође. Почесмо да једемо.

»Али сутра, шта ћемо сутра?!... И зар баш никаквог изласка нема?«... Небо почиње да се мења. Не може се рећи да је видније, али нека млечна, јаснија боја узима све већи мах. И звезде су малко блеђе.

Крсташке ратове... Како би му то испало? Хајде баш да проба!... — Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова.

И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен... Сети се оца. Шта ће му он рећи и како ће му на очи изаћи!

— Треба све то удесити... онога... како ћу рећи... по закону, — по параграфима, брате мој... А да ја... онога... како ти велиш, — тхи а—а—а!...

Мени.., онога... то није ваше. А ја сам само хтео.. како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине!

— пита га чича Ђорђе. — Море, зар ти ја све памтим. Читаћемо кад изађе, па ћеш чути. Само сам... 'нако... како ћу рећи... све у кратко. Нема ти ту... онога... врдања, као код њега, но све кратко, а сече.

Чим се поздрави с капетаном, он ће тек рећи: — Ама шта је оно с Вама, господине, за Бога! Ко вас оно 'нако обрука? — Шта, читао си? вели Митар.

Обоје буквално зинуше од чуда кад угледаше мој сребрн часовник. Погледаше се значајно, па ће тек госпа рећи: — Лепа антика из XИX века. — На шта се односи ваша напомена, госпо? рекох јој. — Та на ваш часовник из XИX века.

Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”? ИВКОВИЋ: Значи особа. Ја сам на пример, индивидуа, ви сте индивидуа!

(шета забринуто и наставља ред мисли које је Даница својим доласком прекинула): А није да кажеш да не бих умео ништа рећи. Умем, а умем — ако треба — и да ћутим. СРЕТА: Умеш?

СРЕТА: Умеш? ЈЕВРЕМ: Баш и да не умем што, има тамо у Београду паметних људи па ће ми рећи: кад, на пример, треба да ћутим, а кад да говорим.

Јутрос баш идем ја тако чаршијом, а господин начелник спусти тек руку мени на раме, као на пример брату своме, па ће рећи... СРЕТА: Чекај... чекај...

ЈЕВРЕМ: Да одговорим, зашто да не одговорим, само... Не разумем те како? СРЕТА: И то ћу ти рећи. Ти, видиш, не можеш сам за себе да учиниш ништа, ја ти требам, је ли, то признајеш? Е, лепо, онда ево: ја бацам кеца!

СРЕТА: Ама, де, остави, тако је кад ти ја кажем! Е, па лепо, кад је тако, отићи ћу њему па ћу му рећи: дедер, дај кантар да измеримо то твоје народно поверење, па да га се ти, брате, пред твојим бирачима одречеш у корист

ЈЕВРЕМ: Гле, молим те! СРЕТА: Е, видиш, ако тако све изведемо и ако смо се споразумели као људи, онда се може рећи да је свака ствар постављена на своје место. ЈЕВРЕМ: И ти мислиш?

па то, знаш... и ја, то јест господин начелник... управо није ни он, него они из Београда... или боље рећи: народ... овдашњи народ... хоће да и ја будем посланик... СПИРА и СПИРИНИЦА (зграну се): Ти?

Кажем Јоци цревару: Ивковић је овакав, Ивковић је онакав, и већ кажем му најгоре што се може рећи о живом човеку, као што је то ред приликом агитације; и кажем му још: ето, зато не треба да гласаш за њега.

Знаш како ти је то у скупштини: ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио.

ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио. У сваком случају, не гине ти да глупо говориш, па онда...

ЈЕВРЕМ: Којој искрености? МАРИНА: Видите, газда-Јевреме, ја ћу да будем отворена. Ваш зет то може бити неће рећи, ал', бога ми, ја волим с фарбом на среду. ЈЕВРЕМ: Па јес', ви волите!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! Ти лажеш! — Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем? Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус.

А то се видело и по њему. Нос му се тако јако црвенео да једном умал’ због њега, или боље рећи због његове боје, није главом платио.

А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«.

Од ове двојице известио се о свему. И слика не беше ни најмање ружичасте боје. Село је било, тако рећи, на рубу пропасти! Застој, чамотиња, немар и равнодушност, а што је најгоре: конзерватизам ужасан!

— Па власт — вели му чича Милисав — капетан, зар ти не реко’ отоич? Власт. — Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни? — рече Сретен ударајући гласом на последње речи.

— А, јакако, учо! Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала! Нек види и други вајду од њега!

Али Срета није малаксао, јер лозинка му је била лозинка оних Руса из Лондона и гласила је: Форwард, Внередь, а то ће рећи на српски: Напред! И Срета после неког времена виде са задовољством како му посао из дана у дан поспешно одмиче напред!

дух и да га спреми за сутрашњи нов рад и нове напоре, па кад размишља о успеху, а он с поносом и задовољством могаше рећи сам себи, опружив уморне своје краке испод губера, као оно римски император Титус, назван »љубимац рода људскога«, што

« Исто је тако и Срета могао себи рећи. Живот је борба, трење — размишљаваше Срета лежећи у кревету. У борби и трењу је живот; и тај живот треба да буде

Њега ћу ја. Дивота! Славно! Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да

Ђорђе није то радио, него је пустио да је сељаци прозову како они хоће, и тако је све до Сретина доласка остала, тако рећи, без фирме.

просвету и није Срети никад »слатко« наплаћивао, и то је гласно пред свима гостима наредио Зацу, обнародовао, тако рећи, на што му је Срета, у знак благодарности, а у шали, одсалутирао.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру. У ОПЕРИ У оперу, у оперу, довели су судоперу.

А како треба, измеђ Суботице и Пећи, Једино ће ти Хаџија са поуздањем рећи. Синиша име две године? Јадниче! Од родбине Имао је само две тетке кад му је било три године: Од немоћног отрока,

А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара. Читав свет стрепи да се не прекине тај конац... Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац.

Ко није видео Дизнијевог псића Што се свему смешка, тако рећи хронично? И кад је без штенаре, без хране, Без пића, Његове очи говоре: одлично!

Погледа ме одоздо, искоса: — Кад већ немаш паметнија посла, И пошто смо сами, и удвоје, Рећи ћу ти осећање своје...

Каква река? Помислим — океан Чеду мом је за живот потребан! — И то је све што бих могла рећи О љубави, материнству, срећи; То је наше осећање, кравље... А сад збогом, ћао, и уздравље!

А овде, авај! Судбино клета! Ћути и спавај До краја света! А кад га једном Метла избрише, Рећи ће: „Новчић тај Не важи више!

Необична повест! Не мислећи Прве редове сам записао, И већ чујем: „Шта писац хоће рећи? Где је ту порука, шта је смисао? Шта се, у дослуху можда с Јонеском, Жели с том трагедијом, ил хумореском?

смело, Гвожђе се кује док је вруће, Са речи треба одмах на дело: Продајем кућу, све око куће, Брига ме шта ће рећи село! Сваки нас посед у гроб вуче! Богатство је грожђе кисело!

Не, не позивам никог на прославу сребрног, или златног јубилеја. Рећи ћу понешто о приликама у којима сам, крајем педесетих, живео и писао.

Тешко ми је, сада, рећи чиме ме је, онда, Београд опчињавао, као што не знам како су, и куда, те чари у међувремену ишчезле.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјеством. Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине — за горске се госте не приправља!

Пут мене се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, и шћах рећи љуби Црногорце, јер спомену све редом бојеве ђе су наши помогли Млеткама.

сасвијем противна пред очи, сласт и силу изгуби причање, ум се смути, а језик заплете, — чешће не знаш што си хтио рећи. А слијепцу очи не сметају, но се држи све једнога пута, кâ пјан плота када се прихвати.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Јер довољно је било рећи: „Ово је газде-Марков стриц, деда или род“, па да сваки, ма ко био, комшије, цело село, чак и друга села, буду према

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.

А у души, као марш погребне песме, Цвили, као у сну буновном и грозном, Плач и страх за њима што се рећи не сме, У сумраку нада жалосном и позном.

ЗА ПРИЈАТЕЉЕ Није то, мислим, будућност далека Када ће проћи сав немир, ругоба Живота земног, а ми рећи: нека! Пред сенком смрти и дверима гроба.

Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи. Али су ми једно обећање дужни: Па им суза за мном не сме тад потећи, Ни уздаси тешки, ни вапаји ружни.

као празна, шумна кавалкада; — Зар ти није често изгледало, друже, Да је недостојно плакати и клети; И да треба рећи: не кличи, не прети! Сва искуства само јадну душу руже.

А овако, моћна биће ми и сêн. Па ипак ћу ти нешто тихо рећи, — Прву реч што икад од мене је пала: Знај да љубав треба нашој земној срећи; И ја сам, збиља, једном за њу знала.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће!

„То бива угод, некад пред доласком а некад по одласку његову“, рећи ћете. Да, али овај пут небесници не би доста што чистом, бијелом плаштаницом покрише трагове стопица Божиних по

Тишина бијаше настала. „Не памтим да нас се мање окупило на овај год!“ рећи ће Саво Петровић. „Ваистину, жао ми је да сте се и ви измучили по овоме злу времену, оно јест, потребно је било да се

им пак сад бјеше оно презирање „фукаре“ и „никоговине“ којим њихови старији обично зачињаваху говор о тим „стварима“. Рећи ћете да то изгледа е су превисоко полећели ти полетарци, прије но што су им крила нарасла.

Брат и сестра одавно су се томе надали, те не само да се не зачудише, но измијенише значајне погледе, као да шћаху рећи: „Е нијесмо се преварили!“ Гроф им ни рекао није куд их води, но им је причао о другом којечему.

Видјело се очито да им је главно што ће сад видар рећи, а ово остало узгредно. Најзад врач остави рањеника па приђе к огњишту.

„Оваки је сјевер уждио ономлани, баш неђе пре Ђурђевдан, па отрунио у нас пупове на чокотима“, рећи ће опет он полако.

„Ма нека што је згодна, но је паметна и ваљана као мушка глава! Баш штета што није човјек!“ рећи ће неки. „Богами, заиста је боља од многога човјека!“ прихвати онај први.

“ „А инокосан је човјек. Нема је ко замјенити“, одговори стари. „То је, валај, истина, но рећи ћу ти, буде ли чекала замјеницу, плешће сиједе. Зар док се мали ожени? А да што друго?...

Ето сердару снахе — она се, мним, неће преудавати из оваке куће, а држе је добро, а има мушко дијете... па ћу ти рећи и то: чудим се, богами, ономе човјеку, коме је намијењена, како се стрпити може. Ја, да сам у његовој кожи...

“ „Исти из нашега браства, неки Иво Лукин. Но је и он невоља и нејелица, Господару, нема нигђе ништа, право ваља рећи!“ „А колико је дуга?“ „Главнога и добити двадесет талијера!

“ Сердар се мало промисли. У то и први кокоти запјеваше. „Ајде да се почива!“ рећи ће он дижући се, па настави: „Добро си река; Бог зна што је за боље. Нови дан, нова мисао... Виђећемо!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Код свих пословица пада у очи економија речи: са што мање речи што више рећи. Ретке су пословице овакве дужине: „Једна коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на

— Ко брзо суди, брзо се и каје. — Ко паметно ћути, мудро говори. — Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста.

— Онај је новац најбоље потрошен с којим се четири заштеде. — Док не рекнеш крајцара, не мож’ рећи форинта. — Киша пада капљицама, пак напада локвицама. — Капља капље у кабао, и накапа пун кабао.

— Ако ми брат козле односи, оно ми је вук; ако ми вук козле доноси, оно ми је брат. — Да је стећи кô што рећи, сви би богати били. — Међу реченијем и стеченијем гора је по сриједи.

Он дође и, после подужег разгледања, рећи ће: — Не могу знати какво је ово чудовиште, а шта би нас могло да затре знам.

3 НАЗОВИ ЈУНАШТВО (На једном зимском сијелу састала се момчад из неколико села, па један ће рећи): — Дај који од нас да што прича; ако нећете ви, ано ћу ја.

од ораха а повиши од љешника, и почну пред кнежином своја јунаштва приповиједати, и зва се један Мићун, а други Крцун. Рећи ће Мићун: Браћо, срамота ми се фалити, ама је познато свему селу да сам ноћу без мјесеца пошао сам у тазбину; како ми

(Ево Крцун, ставио руку десну на оружје, лијевом глади свој брк, а по народу мрко преваљује очима, па ће рећи): — Ви знате, браћо, мене и моје јунаштво, али ћу вам приповједити нека која може бити нијесте чули: Пушком сам убио

— Хоћах те питат’ је ли вам још жив кнез што га је мој дјед посјекао на мегдану? (Сви у смијех). (Рећи ће му све друштво): — Дану приповиједај, цркве ти, што је било!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!“ Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му

д.), тако да би човјек на много мјеста могао рећи да су приповијетке ове превођене с Њемачког језика. — Познато је да је Г. Ђорђије К.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!” На то ће рећи најстарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.

” Онда ће анђео рећи: „Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на

” Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах.

Био један царев син који се бјеше зарекао да се не ће оженити дотлен доклен гођ у сну не види ђевојку која ће му рећи: „Ја сам твоја, ја ћу ти бити сретња и родићу ти сина са сјајном звијездом на челу.

се дома не врће, него ће се самодавити у пустињи или ће је звјерад растрћи; а када дође они чоек, оно је царев син, рећи ћете му да је сама побјегла.

и просто ти било од Бога и од мене грешнице! али тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узиде добро на први прст

Цар не смијући му рећи да му је не да, рече му: „Добро синко, даћу ти ђевојку, али најдаље до осам дана да ми добавиш коња једнога неокоћена

Али већ кад сам дошао довде, хајде да видим | шта ће рећи!” Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита шта ће, а чоек му каже

није то Премудри ништа узалуд рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, то ће рећи: она ће држати да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти хоћеш; ако узмеш удовицу, она зна, то ће рећи:

ће рећи: она ће држати да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти хоћеш; ако узмеш удовицу, она зна, то ће рећи: она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна, за то не ће те шћети слушати, него ће све шћети да ти

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији, коју по дужности свагда треба одржавати у цркви.

И на вратима дајте у хлебу и вину колико буде братије. О овоме је довољно рећи ово, а споменућемо и о другим стварима.

друге утврђујући, поучавајући молећи се, трпећи, разумевајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и просто рећи, на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина и што је похвала, (Према Флб.

Али о овом и примедбу треба рећи, јер се догађа, пошто се умножила умрла братија више пута, да се у једној недељи три или четири успомене стекну, па и

Тога дана заповедам да дајете на вратима колико год можете, и наша рука ће вам у томе помагати. О овоме је довољно рећи, а споменућемо и о другим стварима.

И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер други Авраам би, странопримац, земаљски анђео, небески човек. „Стога и Бог

Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи — други се ни приближити не може њему. Зато ћу о овоме укратко изложити, да се не умножи писање.

Јер овај као млађи међу браћом својом, и најмлађи, и, просто рећи, видевши своје природе немоћ и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и

својих, учини као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи како год и о воспитанију, сиреч, да о њему зависи све наше благополучије у целом теченију живота.

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена.

Епископ ништа друго не значи него надзиратељ; а архијереј ће рећи — начални јереј. А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достојинства примати, мало-помало увео се

Монах ће рећи „сам“, илити „јединац“ и „саможивац“, ком је место — пустиња, планина, уједињеније и самоћа; који се одрекао света и

Само сам ја то хотео рећи, да онде гди прост човек ништа не види, него смеј и игру, онде разуман види и познаје превисока намеренија јестества и

Једним словом, блажен они богат који с праведним Јовом може рећи — ˋбио сам слепом око, а [х]ромоме нога; сироти и удовици био сам отацˋ.

Ово је грчка реч и ко [х]оће управ да је изговори, ваља да рекне „калогерос“, а то ће рећи - добар старац; а монах, илити управ монахос, значи - сам илити самац.

црковни[х] људи кавге и ината, заповеди све оне меморијале јоште непрочитане сажећи, пак се окрене к светим оцем гово-рећи: „Ми вас за свеце држимо и оглашујемо, и јесте, хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога.

А нека ми ко не замери што ћу правицу рећи: и моја су ми житија на неки начин доста крива, јер би[х] на[х]одио многе који су добро јели и пили и господски

Он има обичај рећи да богат човек без науке (ваља овде разумети такога богаца који с богоданим својим богатством никаква добра општеству

сваку ствар мери, суди и расуждава следујући правилам здраваго разума, ја не би[х] имао ништа против твојега писанија рећи, будући да сам и сâм тога мњенија да само они народи могу се надати да ћеду благополучнији постати који,

А навластито, ако те гди калуђери у’вате, тешко твојим леђˋма! Немој рећи да ти нисам казао. Али ништа, с пребијени леђи добити чест да се српски Сократ назовеш, опет много више добијаш.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише.

А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако. Хоћаху одиста Рдало, Рора и Чагљина сваки по њешто још рећи, да се фратар не бијаше заговорио са сејизом, те их не слушаше. — Тако! — вели фра-Брне дигнувши чашу вина према оку.

Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех.

А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.

побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу изађеш из манастира и рећи ћу ти: „Ајде натраг, губо, у свој тор!“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству!

Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!

Цонтрона, иако не говораше са кнезом, дође. Пошто прегледа Чмањка, рећи ће: — Нагазија јест, то је цигурно, али се не зна је ли на сугреб или на чини!

— Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ. — Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња.

— одговори гвардијан, па обрну талијански: — Видите, ово ми се свиђа! Прва му је мисâ црква! Што ће рећи прост, прави, непокварени сељак, каквима се губи траг! — Па онда га опет запита: — Дакле би ти умија тимарити коње?...

“ запита Бакоња. Оне двије мрцине што гризаху из јасала погледаше га зловољно, па обрнуше главе од њега, као да ћаху рећи: „Нас не питај!“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници. — Ди је Букар? — пита он.

Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли

Алате, момци, јер дајем три талира јабуке! — рећи ће нови привремени старјешина. — Није то збогу јабуке, него... оћу покушати, ако ћете викнути приковођанима да ми

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Сад ко да за мном паде реза: Све оно што сам рећи хтео Прогута страх и стину језа. НОВИ ПОВРАТАК Још није ни смирај, а камоли мрак: И немам значи чиме да се тешим Што

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Дан је за озбиљне разговоре. Боле сутра — проговори Ђорђе, одједном уплашен оним што ће Вукашин рећи. Моли их очима. — Причај! — изазива Аћим. — Ја се женим — посумња да су чули, чега се стидим?

Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком. Као студент борио се против њега, министра. Шта ће рећи моји бивши другови? Бивши? Вукашин је уклештио главу међу руке што држе дрвене шипке на прозору. ...

Сваког дана губи по неколико дуката само да би угодио оцу. Сутра ће му све рећи. А Мисли су се као дисање растурале по мраку.

Ујутру ни њој не може изићи на очи, а камоли оцу, Вукашину; ако отац и не види, видеће Вукашин и рећи оцу; он њему прича све што види. Где би могао да се сакрије док не убије стрину?

Бар му је рекао све што мисли. Није му све рекао. Сутра ће му све рећи. Симка је дисањем говорила о чему мисли. „Спавај!“ „Не могу...

Продана је душа Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник. Света славо и боже, опрости ми.

Погледа га као да га први пут види. Не верује себи. Како признати, како рећи. Мијат хоће да викне да је кобила оседлана, види их занемеле и сучељене у ћутању; у чуђењу му се отворише уста и

Он ће тражити да му одвежу руке, браду ће лепо извући преко омче и рећи гласно, викнуће да народ чује, мора бити народа кад вешају Аћима Катића, викнуће: „Адам није мој унук! Није моја крв.

“ Питао је тако јер се био сетио да ће деца пре рећи дедино име него очево, зато што деца радије говоре о деди. Питао је и зато што се, кријући наду од себе самог, наду са

Али, такве хвале Адаму учесташе, и све су биле исте, као да су се луди договорили шта ће и како Ђорђу рећи. Најпре је сумњао у њихову искреност. После се сетио: док је Адам био мали, сви су говорили: „Исти Ђорђе.

Људи се морају постидети. Отићи ће у разред да одржи последњи час. Деци ће испричати цео свој живот. Да га запамте. Рећи ће им: „Ваши очеви и дедови нису Србији освојили слободу. Ви наставите да ратујете за њу.

Врбе с једном једином граном нема више. Морава је појела с њивом. Мораш, рећи ћу себи, мораш последњи пут, па ћу да загазим у живо, звонко протицање реке.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Некима он невероватно личи на принца из Земље Бисерних Чапљи, али тешко је рећи било шта поуздано: принц се никада није осмехнуо, а овом осмех не силази са лица.

— Где је та звезда? — дечак се наже ка Мерсаду, али овај одмахну главом. — Не могу ти то рећи! — шапну озбиљно. — Далек је пут до ње, време ми је да пођем, али ево ти моја кошуљица и све што зажелиш биће ти

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Зна шта ће му, у пролазу, рећи та млада луда: да је њему, сада, лако да одмахује главом, јер имао је цео век и неку деценију више да размишља о свему

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Јовановић 3мај XX Кажи ми, кажи, Како да те зовем; Кажи ми, какво Име да ти дам, Хоћу ли рећи: „Дико“, или „снаго“, Или ћу „лане“, Или „моје благо“; Хоћу ли „душо“, Или „моје драго“ Кажи ми, какво Име да ти дам!

тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...

Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.

Ил' боље рећи, ја верујем све... На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка, За

Вече ће бити лепо К'о свршетак тужне песме. м. Ђурчин ЦXXXВИИ ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО? Чуј, истину ћу ти рећи: Моја љубав од овога света.

Ал' кад сам крај Вас био, ја сам дуго, И врло дуго, казив'о све друго, Само не оно што сам рећи хтео... В. Рајић ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај

ЈЕДНА ГРДЊА“ Ја демократ нисам нигда био, Ма да сам некад и сâм држ'о да сам; Али тек данас смем признати шта сам, И рећи што сам и од себе крио: Ја стрепим од тог дивљачнога пука, И с осећајем вечним, исте врсте Што дете има кад укочи

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Аутос ефа!“, потврдише сви у глас. „Добро“, рече Питагора, „овога пута можете слободно рећи, ваш учитељ је казао: на путу сазнања не долази се никад до краја“. Питагора упре свој поглед на пучину мора.

Ја сам их добро разумео и прихватио, само у једној ствари не могу да се сагласим са твојим мишљењем. Смем ли ти то рећи?“ „Како да не, драги мој! Твоје мишљење ме нарочито занима, баш због тога што се са мојим не поклапа.

Он спусти глас и поче опет да шапуће: „Ево нас тројица, како овде на окупу седимо, можемо, мислим са правом, рећи да смо нешто урадили и створили. Ја сам спремио и објавио прво критично издање Хомерових спевова. - Реците сами!

Колико пута је оно веће, то ћу вам одмах рећи, но пре тога хоћу да вам покажем како се та отстојања могу претставити не само у односу једно према другом, већ како

„Молим вас, све од реда, да ми верујете“, рече он, „да сам ја, што но кажу, у најпријатељскијој намери хтео, тако рећи, да сачувам нашег милог колегу Аристарха да се не ослони на исказе других.

„То беше сигурно какав добар познавалац арапске књижевности“. „О, не. Један тако рећи, неписмен човек, неки Јеврејин Мардохај“.

„Унификат? - Хтели сте ваљда рећи: уникат“. „Јест, јест: уникат. - Но слушајте даље што моји људи раде. Они су у стању да сатима хвале латинску књигу у

“ узвикнух обрадован. „Налази се по послу наше родне вароши овде и јутрос је отишао у царски двор. Не могу вам тачно рећи када ће се оданде вратити, но ако вам је то згодно, могли бисмо га причекати овде, у једној гостионици, где сам

Размишљах како да се испомогнем“. „Па шта сте урадили?“ „Расекао сам своју лопту у две половине, боље рећи, дао сам начинити две једнаке полукугле“. „Па шта урадисте са њима?

“ „Ах, оче! Ти познајеш бели свет, али не познајеш онај црни“. „Како то мислиш?“ „Одмах ћу ти рећи. Кад те хвали, језуита има својих нарочитих разлога за то и мисли само на увећање моћи и господства свог монашког реда.

„А откуда ви то знате?“ Застадох узбуђен, јер сам се затрчао. Не смедох му рећи да знам из позније научне литературе како се Шот у својим списима окомио на оне који су на темељу Герикових опита

„Но ја сам се код других професора упознао са Њутновом филозофијом. Његово главно дело знам, тако рећи, на изуст и носим га“ - он показа на своју кожну торбу „стално са собом. Учио сам га пуних седам година“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Бар према овоме што сам досад прочитао. — Не бих ти могао тачно рећи — одговори први — нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти.

Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг. Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску.

И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви?

у аферу с новим торбама, инстинктивно пружио руку за флашу с коњаком, да јој је ову флашу муњевитом брзином додао тако рећи потуривши је под нос, да је она сместа прогутала неколико добрих, врло снажних гутљаја, којима, по мом мишљењу, једино

Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се.

Нисмо ни ми могли бити свеци. Или, брате, доста смо и то били на фронту. А сад кад стигнем, знам шта ће ми рећи; рећи ће ми од речи до речи: — „Јеси видео, побратиме? Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу.

Нисмо ни ми могли бити свеци. Или, брате, доста смо и то били на фронту. А сад кад стигнем, знам шта ће ми рећи; рећи ће ми од речи до речи: — „Јеси видео, побратиме? Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу.

Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити.

Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао. А То ћу рећи оном истом поштованом друштву кад се понова будемо искупили кот „Лафа“, и То у виду једне дубоке и духовите, дакле,

Војник, за кога се могло и смело рећи да се у војсци родио и одрастао, он је, боље него ико, познавао смисао и циљ ове важне институције, као и оправданост

би пута друмом ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији

матори, прошао кроз сито и решето, чекао човек мајор да постане па тек онда да се ожени, све преживео и оженио се тако рећи дететом, ћерку би онолику имао, а оно на Крфу само шта сам радио. Па после човеку криво ако жена...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.

Нешто што човјека искупљује. А задао ми је јада у мом дјетињству! Могу слободно рећи да ми је загорчао и отровао најмлађе године.

Реална животна страдања, тегобе практичног живота, нешто су сасвим друго. И, усуђујем се рећи, нешто много мање. А можда ни дан-данас не бих имао смјелости да то кажем кад ме читав досадашњи живот, са свим

Не знам право рећи какво сам задовољство у томе налазио, али сам отада често осјетио потребу да одем у поткровље и да измамим из виолине

А то значи: до тачке неуспјеха. У том смислу, могло би се рећи да тек неуспјех заокружује, осмишљава наш живот, да тек неуспјех крунише наше дјело.

Кад пређе подне, недјеља се некако згусне, узрије. Недјељно поподне је потенцирана недјеља. Могло би се рећи „зрела недјеља”, онако као што се каже „зрело љето”.

У томе и јест, ако се смије тако рећи, љепота љепоте. То је одраз физичкога у сфери нефизичкога, у просторе духа. И то је једна од оних ствари помоћу којих

Устат ће, закопчавајући огртач пружит ће ми руку, тврдо, мушкарачки, и рећи одрешито: „А сад, морам да идем!” Звучат ће као да каже: „дужност ме зове.

И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више-мање ничем другом не

А Звонко збиља није лијепо учинио, што ће само рећи болесник, какво ће мишљење имати о њему. А баш је лијеп дан, и добро је што су искористили, јер за сутра се већ не

— На тај начин, оно што знаш, знаш управ онако и у оном виду у коме теби треба и одговара: то твоје „знање” тако рећи кројено ти је по мјери. Није конфекција. А то је свакако нека врста луксуза.

— То је жива истина, оче, мора се по души рећи — пожурим се да му признам. — Ви сте увијек били јако толерантан, јако попустљив, с вама се увијек могло некако на

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше. Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.

»Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...

»Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима.

»Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?

— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене ? И то су ти, ваљада, подметнули? — Не знам, господине...

Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!... Е, нећемо више тако. Мора се радити како ваља, или никако... А шта ли ће рећи Вујо ?... Ко му сме на очи изићи!...« Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања.

Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди. Станка се наљути, али се опазило да јој се ове

— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па

А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. — Зашто, газда Јанко? — Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати. Даћу ти сто дуката, више ни паре.

присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења.

— Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата... А свет... тхе...

Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. — Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели... Ја, брате, нећу друкчије!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат. Најпосле ће смрт рећи: — Девојко, нити га ти можеш отети од мене нити га ја од тебе, него хајде да га измеримо — мој нека буде врх од

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми

— Е, мој синко, — рећи ће му мати — сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук

Чим њега угледа, рећи ће му: — Чујеш, момче! Кумим те богом и по богу да си ми брат, кад те је бог намјерио са том сјекиром, осијеци овоме

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: — Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим.

„Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам сам?

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: — Куд се то дева род с наше јабуке? На то ће рећи најстарији син: — Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере.

Као оном, тако и овом исприча он све поредом; и овоме се допало то, те ће му рећи: — Знаш ли, момче, шта? Видим да си сакат јунак, иди ти трећем цару, у његовој штали има златан коњ; доведи ми тога

Кад ту, ал̓ двори цареви велики и гадни, и крај двора велика штала. Кад бише пред шталу, рећи ће лија: — Ево, видиш,, побратиме, штала је отворена, пуна лијепијех коња; усред сриједе златан је коњ, а над њим

То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи: — Знаш шта, ја видим да је теби тешко растати се с цуром, зато и ту хоћу да ти помогнем.

Сва коса сја се као сунце од самога злата, а једна само једина коса жута и баш као лисичја. Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци: — Кажи ти мени што је сва твоја коса од злата, само једна длака жута као у лисице?

То осјети лија, па ће му рећи кад бише сасвим близо код царскијех дворова: — Ја знам, побратиме, шта је теби: теби је тешко растати се са златним

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави?

Потајна слабост и жудња ка срећи, Скривене мисли у боји љубави, Њен поглед некад све што знаде рећи, Још једном само да је да се јави.

КОБ То рећи данас ја не умем више, То што ме боли и болове гуши, То што ми поглед као облак брише, То што ме труне, што ми снагу

И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве, Да би могли мирно тада у гроб лећи.” 17. СЕПТЕМБАР 1912.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” “Па” , рекао је тихим гласом, ”рећи ћу вам у поверењу али не смете никоме да кажете. Он је дуго времена радио у Чикагу у кланици где је свакодневно мерио

Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала ме је опасна болест или - боље рећи - више њих и моје здравствено стање је постало тако критично да су и сами лекари дигли руке од мене.

То значи да је моје чуло слуха било тринаест пута осетљивије од њиховог, мада сам у то време, тако рећи, био глув као топ у поређењу са оштрином слуха коју сам имао у доба нервне напетости.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Изгледало мије да је он о Џејн знао много више него што ми је хтео рећи. Једног дана, место Џејн, ја је назовем ”Минехаха” из улице Кортланд. - Минехаха, вода која се грохотом смеје!

али закључак који је он из ње извукао, подсети ме на Кристијана и на његову наивну узречицу: ”то ти је могао рећи само неки европски ”жутокљунац”. Разговор између Билхарца и мене слушао је и Џим.

Могу рећи да сам и у томе успео само захваљујући помоћи мајке и из жеље да јој угодим. Сељаци Идвора су закључили да је Америка

“, пропраћеним англо-саксонским наклоном, што ће рећи климањем главе без покретања рамена. Наклон по обичајима континенталне Европе много је сложенији.

Могу рећи да сам и у томе успео само захваљујући помоћи мајке и из жеље да јој угодим. Сељаци Идвора су закључили да је Америка

“, пропраћеним англо-саксонским наклоном, што ће рећи климањем главе без покретања рамена. Наклон по обичајима континенталне Европе много је сложенији.

Да би се разумела вредност ове титуле, довољно је рећи да није било веће части за амбициозног момка на универзитету од оне да буде ”сениор ренглер” или да је веслао у

Али да ме Максвел није инспирисао, не бих схватио сву величину Њутна. Из онога што ћу мало касније рећи, видеће се да су Максвел и Рут, кембриџски ”ренглери” 1854.

Наравно, Нивен је тиме хтео рећи да би Америци требало и више од две стотине година да би у било коме америчком колеџу створили атмосферу каква ме је

А шта ће тек рећи на то што у то време још нисам знао и чувеног Виларда Гибса из Јејла у Њу Хејвну из САД? Да ли ће ме осудити за

Треба рећи, такође, да је у овој земљи Гибс био први који је написао изванредан трактат о статистичкој механици. Када се ускршњи

Ту и тамо дешавају се сличне неочекиване околности и када се то стварно догоди можемо слободно рећи да у свему томе има и среће. Без оклевања обратио сам се Тиндалу и предао му препоруку Барнарда.

Ћипико, Иво - Приповетке

и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га. Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље.

—Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи. —Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо. Не опомиње отац онако; одговори он смишљено.

Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила. Доста је било оно неколико туђих ријечи што их Цвијета

Радећи снатри, и тако јој вријеме брже пролази.... Давно је већ на шкољу, и увијек овај исти начин живота. Заправо рећи, она друго не би ни тражила да није везана уз човјека који јој не да нигда мира и држи је под својим јармом.

— умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара!

— Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити. — Ма устрпи се, пустите ме рећи! — пресјече га стари Жижица. —Ала, да! — навали парох нестрпљиво. Било би боље ради мира у пуку.

—Пусти... сад немам времена да ти тумачим. —Уто се јави службеница да је чорба на столу. — Дакле, ча ћу рећи осталој браћи? — приупита Жижица и гледа у жупника својим малим очима, у којима једнако нешто сјаје.

Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи: — Право ћу вам рећи, ја вам се чудим... Ви, наш пастир, па....

одсуства, пријатељи и знанци жалијаху му се у по ријечи, подсмјехавајући му се у очи добростиво, као да су му хтјели рећи: „Добро си учинио! Али не будали, знамо како ствар стоји!

—Касно је! — понови Павлова жена. Нико јој не одговори, као да не чују. —Оде жени, — вели Тома Јелић. —Боже, ама рећи: зна ли он?... —Е, не зна... —Убио би' је да је моја. —Ја би' је отјерао... —А шта би с дјецом? — опази Тома.

—одговори жена. — Али што га нагрди?...Њој, брате, њој требало би да ископаш очи! Она те осрамоти, а он, амо рећи, као и сваки човјек... Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле!

Жена се сетила да је то урадио, јер му је познавала ћуд. Кад ћути, хоће рећи да је нешто тврдо одлучио. Кад се Илија повратио из вароши, причиња се настајних дана да не чује ни оно што је досада

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

осећајући је присно, може се веровати да је добијена изворна слика културних вредности, али је зато за њу тешко рећи да је и „објективна“.

Сада је довољно рећи да је наша досетка у суштини књижевни текст, и ми ћемо се већ суочити са једним од најозбиљнијих питања из науке о

Најмање што сада о књижевности можемо рећи јесте да она улази у културу као њен саставни део, културу која подразумева природни језик, али је над њим надограђена.

А кад од тога полазимо, најмање што можемо рећи јесте да она не припада цамо групи јужнословенских, него свих словенских књижевности које су у своју основицу положиле

на први поглед, занемарљиве појаве које се у култури (духовној као и материјалној) понављају понекад нам о њој могу рећи много више но што нам се чини.

О тој се реформи досад толико писало да се, изгледа, више ништа ново не може рећи. Па ипак, не можемо а да не приметимо да се занемарује сасвим очигледна чињеница да је Караџић, узевши за основицу

Могло би се стога рећи да је народни песник, очигледно, из неке друге песме преузео три стиха као готов образац, као формулу, и уклопио их у

29 После неизбежних уводних напомена, сада се кратко може рећи: Јованово јеванђеље је заправо и писано тако да се повремено алегористички чита и тумачи: За то ће нам бити довољан и

За њу већ можемо рећи да представља језичку тековину која је шира од песничке, јер је суделовала у стабилизовању разрађенијих синтаксичких

(2000) АНДРИЋЕВА НОВЕЛА „МОСТ НА ЖЕПИ“ Девојка је, вели једна народна изрека, као камени мост. Тешко је рећи на које се особине каменог моста овде помишља: да је тврд, постојан, издржљив или да је сведен на лук, складан и витак.

Преносни, метафорички смисао је отворен: није дат, него се у сталној употреби, тако рећи, исцрпљује. И ето, отприлике, такав метафорички а отворен смисао има сваки књижевни текст, па и једна од најлепших

Треба, према томе, открити оне особине Андрићеве новеле које, тако рећи, програмирају, усмеравају наш начин читања, мада ми уопште не морамо бити тога свесни.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из администрат

МОМАК: Ено га у министарству. ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер? ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер? ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Рако! Рако!

– Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар министарства спољних послова. – Лепо, ја ћу рећи, а ви изволите! (Затвара телефон.) ШТАМПАРСКИ ШЕГРТ (доноси пакете): Ево, молим, визиткарте. ЧЕДА: Је л' плаћено?

УЧИТЕЉИЦА: Но! Е, то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер. ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер? РАКА: Нисам!

(Мери је зналачки од главе до пете.) АНКА: Шта ме то, госпођо, тако посматрате? ЖИВКА: Рећи ћу вам. Кажите ви мени, Анка, како ви онако стојите према мушкарцима? АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим!

ЖИВКА: А надате ли се да ћете успети? АНКА: Боже мој, не би' вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске.

ЖИВКА: Па то би још и могло. Само да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим? ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: за сад не може друкчије. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут.

НИНКОВИЋ: То сте добро учинили, то је шик и даје шарм осмеху. ЖИВКА: Изволите ви мени само рећи све што је отмено и шта би требало још учинити. Све ћу ја то учинити. НИНКОВИЋ: Знате ли коју игру на картама?

ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране? НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д'ин маниер бјен семпл!

добио класу пре два месеца, али ви му реците: то је било под старом владом а потребно је и под овом да добије класу. Рећи ћете: а зашто?

(остаје запрепашћена и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли ви шта ово мене снађе?”). АНКА (долази споља. Она је обукла другу, лепшу халину): Госпођа је сама?

ЧЕДА: А шта ћеш да кажеш њему? ДАРА: Коме њему? ЧЕДА: Па Никарагуи? ДАРА: Рећи ћу му то исто. ЧЕДА: Сасвим! Она то мисли тако, ако је министарка, да па издаје наредбе: да се мој зет разреши од

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић управо

аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у своје име.

9 Рећи да неко не очима, него челом и целим лицем трепће, врло је чудновато. Томча уистину и није трептао челом и лицем, није

Међутим, рећи нехотично не значи рећи и погрешно: нехотично у тропима и фигурама може значити да је спонтаним померањем односа међу

Међутим, рећи нехотично не значи рећи и погрешно: нехотично у тропима и фигурама може значити да је спонтаним померањем односа међу речима ухваћен редак а

Још је теже, боље рећи немогуће је наслутити да је сећање на претке према првој пишчевој замисли било зачето не само у телесном него још и у

описа као да је то што јој се дешава за Софку у исти мах и изненађење и нешто што јој је познато, што је тако рећи унапред доживела.

да овај поступак није случајан, да Станковић за њим није мимогред посегао, него да нам као карактеристичан може нешто рећи о важним својствима текста, за то додатну потврду даје други роман - Газда Младен.

Али пре тога ваља рећи шта анализована реченица доиста садржи. Њоме се, најпре, уводе групе ликова о којима ће се или у првоме делу или дуж

Текстовност овде, могло би се рећи, односи превагу допуштајући оно што иначе у прописаној употреби језика није допуштено и искључујући понешто од онога

У другачијем развојном контексту, може се рећи, оне би се мање осећале и мање виделе као мане. Развојни лук који је нову српску књижевност довео до високог степена

карактеристике „декадентног” песништва, које је сменило претходно „виртуозно” песништво: Станковић, могли бисмо рећи, пише „у разлабављеном облику, у стилу неправилном и мутном, често сплетеном”, његово је дело „долазак примитива у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— прихватио је на ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како је у истини било. Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!..

Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после, одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану.

Ту пошту учинили покојнику домаћини Арнаути, јер им је погинуо, може се рећи, на прагу, у њихову млину. Њих двадесетак чучнуло унаоколо, прислонило пушке уз рамена, па пуше и ћуте.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

С Богом, гòнџе узорито! С Богом, српски врли сине, С Вогом, Мито! Ја мнидијах: ти ћеш мени Оно крајње „С Богом“ рећи, Ал’ ти, бржи, брзо сврши, Остави нас худој срећи. Худој срећи?

Мало ти, побро, рекох, ал’ задовољи с’ тим, Више ћу рећи немо, када те загрлим. »Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам

Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам, брате Ал’ ми разумемо и ко збори немо — Будућности нашој ми то дугујемо.

“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много! Ал’ са гроба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, Тек сам хтео много —

Он ће ићи своје путе, Да посеје семе здраво; Он ће трпет’ муке љуте, Ал’ ће рећи што је право. Он ће примит’ трнов венац Зарад мисли своје свете, Он ће испит’ горку чашу — Да се греси Бога сете.

Многа искушења Гонила те кивно: Многима си, брате, знао Одолети дивно. Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала.

Усуди се старац рећи својој Анушци: „Клањам ти се, светла круно, наша царице: Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!

Народна пословица. Сахранисмо старо лето, — Није пукô топ, И у ново прескочисмо: Смемо л’ рећи: хоп! Молим, молим да се мало Боље разумемо. Да смо штогод прескочили То рећи не смемо.

Молим, молим да се мало Боље разумемо. Да смо штогод прескочили То рећи не смемо. Прескакања бивало је — Али преко нас. (Је л’ ко ногу угануо, То је његов шпас).

Па ко буде продерао Туђих зâмкâ склоп, Продерô ил’ прескочио — Тај сме рећи: хоп! »Стармали« 1887. ОПОМЕНА О НОВОЈ ГОДИНИ 1888 Ево већ је своје заузео место И сео је на свој, на годишњи

Ни с Августом ниси баш уговор стегô, И он може рећи: чекај, брате драги! А ти мораш чекат’, не смеш очајават’ — За Августом иде Септембарац благи.

Многи пузећ’ брзо стигну до трпезе, — лако ј’ то, — Кол’ко си се ти находô, док смеш рећи: „ту је сто!“ Сто си стигô, али да ли благовати смеш за њим? Радо би те са тог стола послужили, — али чим?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВА: Е, а знате како мије покојни мајстор... ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин. САРА: Он говори о вашем супругу? ФЕМА: Да!

(Отиде). САРА: Шаљиво се момче види. ФЕМА: О, молим вас, гурбијан је одвећ, ништа не пази шта ће рећи. САРА: Ништа, то не треба да вас интересира.

Зато уступите кћери вашој сладост брачнаго вјенца. ФЕМА: То је инпретиненција тако штогод мени у очи рећи. РУЖИЧИЋ: Несмислене, да ми јошт платите, да вас у стихови опишем. ФЕМА: Ја моју кћер не дам.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад.

земљи где се поштују сунцокрети пали су лицем према истоку чини ми се да сам и ја пао с њима различит од онога што ћу рећи ВИИ Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране

Од прошлости и заборава време што се диви издајству мога заустављеног лика? Да ли то значи рећи промени: нећу! И оставити песму да се сама мења?

Јао, речи разне Исто значе. Никад цвет не могу рећи Ако не мирисах нецвет много већи. Најближи дан је који прође давно, Смиреност сени примакнута славно.

БЕДА ПОЕЗИЈЕ Реци ми нешто што је шума Реци ми нешто што је море Ко зна шта је то што треба рећи Бос и горак потуцаш се од речи до речи Ватра горча од дима Под челом ти гори Она ће ти прибавити многе почасти Ако не

некорисна Време прошло је време стварније Као прошлогодишња жетва која се вратила у земљу Треба све поново и другачије рећи Живот још није завршен иако је прошао ЗАМОРЕНА ПЕСМА Они који имају свет Нека мисле шта ће с њим Ми имамо само речи И

! Мисао која не уме да мисли Завлада светом. И сада је касно Било шта рећи што би било јасно И човеку и птици под којом смо кисли И мртвима који иструнуше часно.

Краков, Станислав - КРИЛА

Он је сада гледао трепћући малим, зеленим очима у команданта, као да је хтео рећи: – Видите, ја сам ту на своме месту. – Скандал. Војници се развукли по целом граду. Има их још код Бејаз—куле.

Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи. За уста се то већ није могло рећи. Волео је због њених загрљаја. Умела је да у тренуцима сплете своје бесрамне ножице на голим леђима.

Само се најмлађи судија, студент са плавом брадом, уплашио. Бројао је дугмета на масној блузи и хтео рећи: не, када се на њему уставио тешки поглед мајорских очију. Пара од коњака је јурила на њега.

Петровић, Растко - АФРИКА

Сматрају за природно да белац чим стигне буде услужен пре њих. Казати црнац увреда је, треба рећи Црни; то мање показује разлику у раси. На црним таблицама исписане вести из Европе добивене радиом.

И поред мучења, није хтео рећи какав их је обред гонио да убију и поједу жртву. Издао је пантерску кожу у коју се облачио, и нокте које је намицао на

Морао је учинити у своме завичају нешто што није дозвољено и због чега су му родитељи морали рећи да може отићи. Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се

То је она иста Комое низ чије су ме брзаке спуштали пагајери пирогом када сам био у Алепе. Сад могу рећи да предели које сам видео на њеним брзацима, предели, небо и створови такође, били су можда најлепши што сам икада

Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу. Мило ми је нарочито што ћу му доцније моћи рећи да је створио нешто што је достојно најлепше песме. Пред Банфором су безлисни баобаби огромне дебљине, стари вековима.

Враћање је весело и утолико пријатније што ја већ знам шта треба рећи колонијалним белцима. Не: „Овде је дивно, ја вам завидим, и моја би сва жеља била да сам на вашем месту“, већ: „Заиста

И увек из раса у којима муслиманство није могло пустити корена: слуга фетишист је пун врлина, што је већ теже рећи за црног муслимана.

Гундјуру је место фаталности. Његово се име више не сме изговорити. По цену живота ниједан црнац неће рећи како се звао тај град.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ВУК: Много си казао! ИСАК: Ил’ боље рећи, ја сам учио! РАДАК: Шта? ИСАК: У Маџара сам морô гледати Надуте жабе празну мешину Где мехуриће од сапунила

Сјаје се токе, звече ножеви, На њима гори чоја црвена, Живим се оком не да гледати... Онда ће рећи момче некакво: „Данас се жени Ђукић војвода!...

Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила! Сад може старе руке скрстити, Па тужно рећи: „Све ме издаде!...“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?...

(Гласно.) Па, децо, псето кô и керуша, Са лајања су зубе губили! А то ће рећи: да су каури На турску правду негде ланули. И зато... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Бе, аферим, бабо!

Сулејман иште Турака бесних скупе пусате? Лепо, војводо!... Баш кад бих дао, Не би ли сутра моје поискô? А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако! Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли зауставити до Београда.

Комаров рече: — Окренимо се; ако будемо погођени да не буде у леђа; могло би нам се рећи да смо бежали. Окренемо се. Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину.

Ако ме питате је ли велика заслуга војених старешина, што Шуматовац није пао? — рећи ћy вам да је значајно то, да у Шуматовцу после одласка ђенерала са штабом није остао ниједан официр, ни наш ни руски.

Дужан сам јој тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но што је. То њој исплати, а остало нека ти је богом просто: попиј са дружином за моју душу код наше црнооке

дођосмо к себи од изненађења и ту устаде горњо-милановачки посланик Вујо Васић те рече: — »А ко се то усудио рећи, господару, да ми немамо у тебе поверење. Ми га имамо, имамо га потпунце — и скупштина поче да виче: живео.

; та ви већ знате како се ту обично резонира. Но рећи ћете: турски су закони скрајани у Цариграду, без учешћа и питања народног; стога он није дужан да им се покорава.

— Много ме питате. Али кад смо забасали у овакве разговоре, рећи ћу вам искрено шта мислим. Моје је убеђење да нам наш географски положај као мале државице међу моћним суседним

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли! Знаш ли где на свету Анђелску прилику, Анђела по души, Анђела по лику.

XВИИ Кажи ми, кажи, Како да те зовем, Кажи ми какво Име да ти дам, — Хоћу ли рећи: Дико, или снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо, Хоћу ли: душо, Или: моје драго — Кажи ми какво Име да ти дам

Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај, — Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски погледаш.

XЛВІ Срца стрепе кашто У највећој срећи, Не питај их зашто, Не умеју рећи, Кад би тога часа Говорити знала, Од тога би гласа Неба задрхтала.

Коме зборе ови гласи? Ја помислим сам у себи; Душа дања, душа ноћи Загрли ме: Теби, теби! А ја што им рећи хтедох, То славујак певну прије: Од радости ништа слађе; Од жалости ништ’ светије.

XЛВІІІ „Разумеш ли шта је свет?“ Питô ме негда цпеће лет. „Разумеш ли га сад?“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео.

“ Питô ме негда цпеће лет. „Разумеш ли га сад?“ Пита ме горки јад. — Тад рећи нисам хтео; Сад рећи — не бих смео. XЛИX Пепо ли ми описујеш Оно дивно, силно море, Кад маина дланом меким Разглади му с чела боре.

Ал’ кад мили у гроб падну! — Ни то ништ’ не мења, — Зар не смемо и тад рећи: „Збогом, — до виђења!“ ЛВИИИ Већ девет година на ранама леже, Кô девет копрена, Одатканих, оплетених нитом

Теци песмо, поточићу Порушена нада, Изгуби се у пучини Општих, вечних јада! ЛXИX Нешто си рећи хтела Кад више ниси могла; Уста ти беху нема, — Ал’ суза ти помогла.

А сјајак у тој сузи, И тај разумем сад, — Твојој је српској души У деци био над. И ти си рећи хтела: „Кад Смиљку отме ноћ — — —“ Разумем, ох, разумем! — Ал’, где ми је та моћ?..

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим.

Чује се нечији глас: „Излази брзо!“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су овденак на педесет метара. У здравље!

Пушку остави. „Шта ће ти бајонет?“ — запита га његов десетар. Он извади бајонет из уста, па ће рећи: — Ако се праћакне и стане да запомаже, има да га нестане.

Кренули смо узбрдо. Прошли смо преко оне безводне планине, и после подне... сад ћу вам то тачно рећи... у шеснаест и четрдесет и пет, стигли смо на Метери Степе.

Такво је, дакле, стање било петнаестог и између петнаестог и шеснаестог. Аја. Заборавио сам још рећи да је петнаестог септембра после подне стигао и наш трећи батаљон, односно други по реду.

А испало је сасвим обратно. Светислав се придиже мало, па ће рећи: — Овде сад долазе моје исправке... — Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим.

Капетан Радојчић се диже и протегли. Онда погледа Светислава и Предрага, па ће рећи: — Ствар је у овоме — он тресну цигарету и замисли се један моменат.

Али је требало да дође она страшна ноћ па да се у многих људи пробуди савест њихова... Слушај шта ћу ти рећи. Ти си артиљерац и не знаш можда.

Боли ме све! — и размахне руком од главе до колена. Посматрао га Бранко, кога су прозвали „Позитив“, па ће му рећи једно јутро, кад је изишао лекар: — Бре, мајку му, остави нешто мало и за нас...

Испод опуштених очних капака погледа га, штуцну и тек ће рећи: — Гос-господине п-пуковниче... дајем два литра вина, ако погодите. — Ваше високородије! — скочи Сергије.

— Причекајте за објаве. При поласку управник застаде и очински нас погледа, као да је хтео рећи: ја вас не бих терао, али тако захтева Команда места. Заусти да каже нешто, али се предомисли, махну руком и оде.

Потпоручник Љубисав, иначе професор, рећи ће. — Природа... Бог, сасвим свеједно, оваплотио је мртву материју, надахнуо је живим дахом и живот је прострујао

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

механици навике, на веома ниској цени, а поред других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати.

— саопштења и рапорти, али њима још нико ништа човечно потресно и дубоко у поезији рекао није нити може, нити ће рећи или зажелети да може.

Ни то се међутим не би могло рећи. Несумњиво је да нам је најјаснији Лукијан Мушицки, па потом Стерија. Изворе грађанској поезији међутим, а њих је

О дружеству ко сме слово рећи Тоди? На сенку се срди што поред ње ходи. Пре би прстом турску Србију потукао Него што би Тоду на игру довукао.

би скоро сије жалости бреме Одложити, и видети тебе ја здраву, Волео бих неже л' римску целу державу, Или словом рећи, сву земну славу.

„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша?

“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша? Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!

Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!“ Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи, Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи!

Ево, и теби је судбина дала задатак не лаки: Славе узлетит на врх, вечну ил' пасти у тму! Исто ће рећи то: данас са народом живит, па вечно, Ил' умрети јошт сад, па ни по смрти с њим бит, Горчине чашу, за коју ти не

Доћи ће, мислиш? — „Не Знам те”, рећи ће. — Редак у Невољи пријатељ. — Веруј у Творца, и Добродетељ љуби; она је верни ти Свуд содруг у несрећи, Срећи,

Суза засја у твом оку И возбуди предубоку Рану тужну срца мог; Рећи ништа ти не могох, Жалост нема речи млого, Питај само срца твог.

смрти споменици строје: Школе, ошпитале, цркве, манастире, Удове, сироте, духовне пастире, Све лепо обдари, да свак рећи може: Бјаше поштен човек, помилуј га, Боже!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Ничим те нисам хтела вређати... СТАНИША: Ха! ха! ха! Увреда ли је рећи истину? Једио ме вређа — а то је, снахице: Што нисам херцег или краљевић, — А бих онако сасвим краљевски,

Сваки ми часак беше несрећа! А најмучнији, најнесрећнији, У коме ове горе угледах!... СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту збори истину!...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу, Зар смеш?... РАДОШ: Смем, господару! Смем рећи свакад истину; Смем, а зашто не? Тако ми оне крви точене Којом сам некад вољно квасио Тврди остатак царства

Станиша је Турчин!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то — зар и то? Па ко сме рећи, Да му не беше мати блудница?... КАТУНОВИЋ: И седог орла мрки синови Истурчише се — и Станојло, И пет стотина ј’ с

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини. — Сирома', вукарни Реља! — Не дирајте ме, браћо.

Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори. Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети. — Какав је да је, наш је! Драг нам је.

капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде? — Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, 'оћу рећи шиљак џамијски! — завитла Белемез 'анџарином! — Не сијеци, Белемезе, ја сам...

Ама, каква је ово кућа ђе се ни Бог не прима? Судац: једна! Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду, да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник.

Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: „Устани са те царске столице да ја народу правду дијелим!“ Тако је то паметна и учевна жена! Судац: Баш тако учевна?

Давид (гледа га презриво): А ја би јопе' река' да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе' знам како ти је име.

Писарчић: Онда би био и ваш? Давид: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!... А чија је ово штрампа?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати.

Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада.

И ником не могу бол у срцу скривен, Бол, у тешки терет кô од туга сливен, Рећи тако топло, сав патњама сморен. И ја као лудак у бунило падам И хтео бих да се само теби јадам За тај бол који је

(Без датума) XЛИИИ ГРЕШНИ СОНЕТИ (СИН ЗЕМЉЕ) Загрмеће Господ у страшни дан суда, А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку И због њих починих своја дела луда.

Твоје сунце ме је учило да грешим. И нећу му рећи да се за то кајем.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати.

Твоје сунце ме је учило да грешим. И нећу му рећи да се за то кајем.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати. Ни пакао нећу: створићеш га рајем.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш. Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао. Као што видиш, поступио сам у свему како си ти желела. Грли те твој Ђока.

Не, бога ми, господин-Жико, ово се не трпи више! Ја могу слободно рећи да крваво зарађујем свој хлеб. ЖИКА: Ништа то није! Сипај у лавор хладне овде, седни мало па ће да прође.

) ЈЕРОТИЈЕ: Може бити неће бацити ништа, али боље је бити обазрив! А овај... не заборавите рећи господин– Вићи да позове и два грађанина као присутнике, јер ствар је кривична, па се не може без два присутна

КАПЕТАН (разочаран): Шта? Апотекарски помоћник? ВИЋА: Па тако он каже. КАПЕТАН: Па дабоме да он тако каже. Он може рећи и да је певац у цркви Светога Марка – ал' смо зато ми ту да ценимо његов исказ... Апотекарски помоћник.

КАПЕТАН: Хм! Хм! Дванаест марама за нос”. Кобајаги! (Воки.) 'Ајде, реци ти нама поштено, шта си тиме хтео рећи? БОКА: То што пише. КАПЕТАН: Читај, господин-Вићо, дале! ВИЋА: „Шест кошуља, три пешкира, четири пара гаћа”.

И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу околност!” Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Немојте рећи: „Овде почива Љубави наше увели струк!“ Не кун’те земљу, није вам крива — Стишајте јада ласкави звук!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ВИ Лепота јер заслепи ме, и нем. Дубље то, болније тим, животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, јер смаку до у корен смем. Ал’ мук тобом сам све већи. Глухо те у ноћи ове, у дневи бдим.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У народној медицини б. л. се јавља, тако рећи, као универзално средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу,

(Бели) слез. С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести. Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ЗНЖОЈС, 11, 270).

Е. Рохде, Пѕyцхе, л, 2373, и Е. Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 73 ид). Кад се спомене вампир, треба рећи: »На путу му броћ и г. трње« (упор. Вук, Посл., 3702). Упор.

), или је то стварна заклетва светим дрветом (упор. Софрић, 75), тешко је рећи. Да г. може бити сеновит, даје се наслутити и из једног обичаја из источне Србије.

с обе стране пута. Када тим путем прође чељаде коме се хоће да нашкоди, треба рећи: »Скупио се као ова купина, и обесио као ова жаба«, и оно ће се разболети (Беговић, 237).

, 382). Кад се сади, треба под први лук ставити парченце цигле и рећи црву: »Ево ти храна за годину дана, не дирај л.« (иб., 183). Ако ц. л. сади љуто чељаде, биће и он љут (СЕЗ, 48, 55).

В. доле ѕ. в. костолом. Виле, »у ноћима када биљке имају нарочиту магичну моћ, предухитре смртне жене и тако рећи испред носа им поберу митску биљку вратолом« (СКГ, 60, 1940, 5). Георгина (дахліа варіабіліѕ).

Има још једна биљка — или, боље рећи, један биљни супстрат — која нам може осигурати вечити живот — то је једна на први поглед тако обична ствар какво је

Ћипико, Иво - Пауци

Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!...

До неколико дана вратиће се из војништва гдје га је за два мјесеца узело. Што ће он рећи, хоће ли му бити жао што је земље купио за скупи новац?

— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштети... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...

Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци! —Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на по ријечи. —Што? —...

крпија се, покрива... Ма сада све је на мени; хоће се и за болесна оца и за кућу, а ни... И сутра... — хтједе нешто рећи, но претрже. —Шта си хтио рећи? — опази Иво. —Ништа! — отсјече Јуре. —Кажи! — навали Иво.

И сутра... — хтједе нешто рећи, но претрже. —Шта си хтио рећи? — опази Иво. —Ништа! — отсјече Јуре. —Кажи! — навали Иво. — Немој тајити од мене, реци ми к'о своме брату!

—Никога! . —Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради... — Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи? — Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити дјевојка.

А Иво сврну оком на њу и из њенога предљивога погледа увиди да би га хтјела нешто упитати. — А што би ми хтјела рећи? — предусретну је. — Далеко је то у Америку, а? — с натегом изусти она. — Далеко... —Је ли чак тамо прико мора?

А нисам мога... Помога сам му у другој пригоди; ма исто, рђаво сам се влада... А хоће ли бит' зла? — Не знам ти рећи, — одговори Иво. — Неће ни ова митит' без арчи! — с увјерењем рече младић, замахну ногама, поздрави и одјаха путем.

— Није потреба, — одговори Иво, поздрави и изиђе из куће. У ходу до жупникова стана размишљаше што ће рећи и како ће све уредити ради спровода и великога звона, а да му отац за то не сазна. — Блажене очи које те виде!

А платиће, поштени су, заврши. — Ја се не противим; за спровод не марим, чекаћу... Од звона не знам ти ништа рећи. Твој отац заповиједа, а знаш да се ја не пртим у туђе после ... Иво ућута и попође по соби.

Тако стајаху, и на задњем опроштају не могоше једно другоме рећи ни ријечи. А њему се ваљало журити, јер је требало у један сат по подне отпутовати, да се на вријеме приспије на

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима. То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу. Видела сам му очи, оне су тако плаве, чудесно плаве као небо.

Знала сам да ће се све то на крају окренути против мене. Узалудно ће ми бити да се правдам својом невичношћу, рећи ће ми да сам намерно тровала мужевљеву рану јер сам млада, а он стар, па сам користила прилику да га се отарасим.

Оно што сам знао о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било

Да ли ти унапред знаш, ако си свемогућ, шта ћу рећи, водиш ли ми мисао, могу ли ипак скрити од тебе неку своју малу тајницу, нешто као неку сићушну погану помисао, тек

“ Тешко је рећи какав су утисак на осрамоћене Вратимљеце оставиле Прохорове препоруке. То са батином није било баш тако лако извести,

Нисам одмах схватио на шта се односи његова наредба или молба, управо то — да ли је више наредба или молба. Могао је рећи: поведи рачуна, отвори очи, побрини се. Не, уместо свега тога рекао је „припази“.

Па и да је одговорила жустро, узбуђено, горко, не бих се зачудио. Могла ми је рећи како није моје да турам нос свуда и да се све то мене не тиче, да је она одрасла и да зна да мери своје поступке.

причу према својој поквареној души, неће је разумети да му она иде да би га видала, него ко зна из којих разлога, рећи ће да је он млад и леп човек и да је она млада и лепа жена, бадава што је он монах, а она удата и властелинка.

Опустиће твој храм тада, нико више неће имати поштовања према томе месту, рећи ће смутљивци и колебљивци: ето гнезда где је нечастиви поставио свој престо и отуд само грех упркос Богу оцу и Сину и

Обећао је да ће ћутати. Отићи ћу госпи. Пресамитићу се као покајник. Гледаћу скрушено пред ноге. Рећи ћу јој да се не брине, да је видар њенога мужа здрав и жив, да му је пријатно. Ради свој посао.

Како ли ће у болу размахнути својим дугим косама. Не, нећу тако. Цедићу је полако, натенане. Рећи ћу: жив је и здрав Доротеј, а сасвим овлаш поменућу јој како се труди око Брзанових људи и како то ради са вољом.

Нико од нас се не усуђује да се супротстави кивној руљи. Шта ту помажу речи? Рећи ће нам: ви само то и умете, да причате, причате, причате; све сте у стању да оправдате, за вас нема кривих, сви су

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИСПОВЕСТ И На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све.

На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера туби се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све. За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос...

), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи! Стидљива скромност бог је мој.

1883. ОРГИЈЕ Немати нимало мира - та то је доиста псећи! Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи, А ти га учтиво прими, па онда овако кажи: „Господин на дому није, и

Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та? Друго ћеш ми одмах рећи, За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет? Треће, пази што ти велим!

Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та? Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

Па и кметица, ето... Он није изрећи смео. „И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео, Но та га уплаши мисо. Узбуђен, ко сабласт права, Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава, И трипут

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ЗА РАД ПРИПРЕМЕ ЗА НАМЕРАВАНИ ЛЕТ КРОЗ ПРОШЛОСТ Београд Почињем да се постепено привикавам на варошки живот, боље рећи да га са великим стрпљењем подносим. Већи део дана проводим у старој згради Универзитета, у Капетан Мишином зданију.

Са једнога њенога ћошка воде у вис удобне степенице, боље рећи коса раван или рампа, ограђена масивном балустрадом. Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача.

виче окупљеној светини: „Нека се одмах пошаље једна лађа на Аигину да доведе Демостена из изгнанства; он ће нам одавде рећи шта да чинимо и шта нам наша част заповеда.“ Ми се мешамо међу светину. Шта се то, за име Бога, догодило?

Пре свега, треба да се бацимо у старогрчка одела, а за то не требамо ни кројача. Ево, ја Вас већ одевам, боље рећи заогрћем, химатионом, скидам Ваше свилене чарапе, замењујем Ваше мале ципелице већим сандалама, да бисте изгледали што

Ту је чету појачавало, боље рећи предводило, педесетак турских полицајаца. Отворивши насилно капију и обијајући сва врата, која је послуга на брзу руку

Видим да сте врло учени, и перипатетичар уз то. Ви изволесте мало час рећи да Галилеји говори као пастир. И горе од тога! Он има обичај да својим „противницима баца камење на главу.

„Кажи ми,“ говори он као испред себе, „тренутак свог рођења, па ћу ти рећи када ће ти куцнути твој последњи час.“ Сви упреше своје очи у Тиха.

Сунчева површина, боље рећи онај слој испод хромосфере који нам изгледа као површина, зове се научно фотосфера. Њена светлост, поред све огромне

Овамо сам долазио још као жутокљуни ђак, а свраћао амо, и као инжењер. Ту сам, тако рећи, одрастао до научника. Зато се и осећам овде као у својој очинској кући.

Она би нам омогућила да прекорачимо границе наших директних опажања. Ето то би се, без претеривања, могло рећи о потпуном решењу постављеног проблема. Оно би имало космички значај.

Цифре замарају увек. Зато ћу покушати да Вам оно што о њима желим рећи саопштим на овај начин. Из мојих рачуна је изилазило да су се неки дуготрајни таласи топлоте и хладноће наизменично

Пљусак топле воде као из кабла, боље рећи, из котла. Он постаје толико јак да се не може више ни звати тим именом. Изгледа као да се са неба ваљају ка Земљи

Станковић, Борисав - ТАШАНА

— а моји свештеници, ма да ми у очи неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила.

„Можда је у њему пропао неки талент?” рећи ће неко. „Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа

Тај тутањ, та бука, тај тресак, то треперење и вртење, е, мало је рећи земљотрес. Неке гвоздене шипке једнако излазе из неког ваљка, и пружају се као живе, као неки дуги прсти.

Тражи или већу плату, или више брашна. Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина.

Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.

Протиница није била тип брбљиве жене. Могло би се рећи, напротив: слагала је речи једну на другу полако и некако вертикално увис, и одједаред би прекинула недовршену

Сва деца ме зову Нана, а он прекрстио у Нена... Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је.

Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна.

Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину. Хтела је још нешто рећи, нешто пријатно и лепо обећати Шваби, али ју је савлађивао сан, брзо, неодољивошћу оних дивних дремљивости кроз које

Детињски искрено признаде да су га отац и господин жупник научили шта ће рећи, али тражили су од њега да говори само у своје име. Госпа Нола га помилова још једаред по коси.

Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице! Оно, знаш, право је рећи да и наши нису бољи. Мој прота и твој жупник, свеједно.

Шта ћу рећи? Шлајферов син, црквењаков син, фрајлин син, Паулин син, Јуличин син... Лепо друштво, мој Тодоре, уведох ја на твоју

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Препоручујући се наклоности читатеља и читатељица, то ће рећи, молећи да моје књиге радо и млого купују, јесам с почитанијем У Вршцу, 1. априлија 1832.

Но то простаци раде; млади господичићи, којих оцеви сво воспитаније у том полажу да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из високе куће, врло добро испекао.

Колико њи и данас поред прозора фрајле Јелице своју фину чоју носе, који праведно рећи могу: омніа меа мецум порто! (сво моје богатство са собом носим).

У палати било је понајвише такови људи који су за најглавнију дужност почитовали јести и пити. Овде би могао тко рећи да такови јесу на шкоду општеству, но ја се добро опомињем речи приљ-Рабенера, да ленштине осим друге ползе и трговину

Онда ћеш јамачно потражити добру агину кћер, и бар можеш рећи: Овде лежи покојна моја несуђеница. Сад су јој на врби кости, Бог да јој душу опрости. Диxи!

а притом усковрчен, да не само што узрока имао није горњима своје тужбе присојужавати, него је јошт и Лаватеру смело рећи могао: »Ево, танконосати старче«, носа, каквог ти зактеваш да се виспреност ума засведочи.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

крила Чинодејствујем насред свога поља Претварам у кљуну Кап росе и зрно земље у песму Ти боју сутра буди леп Што ће рећи праведан Ти зелена царице траво Ти једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Слушај, пријатељу, — рећи ће он, посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке

Напротив, осврћем се да се насмејем смехом, за који се овде, пре но ма кад иначе, може рећи: „Ко се напослетку смеје, најслађе се смеје!“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу.

загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под туђим именом, што ће рећи: под лажним пасошем.

Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864.

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито

обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао. Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину.

неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим папагајем госпођа-Миле апотекарице, коју сам доцније у животу познао.

Не сећам се како су мене звали док сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам се у сукњи необично добро осећао и тако навикао да ме ни доцније у животу сукња није могла збунити.

Она не може дићи ногу увис и рећи вам: „Ја имам нове пипе!“ али ће, рецимо, повести разговор о последњој премијери: говориће вам о дубоком значају

— Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих

— Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета.

дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то, може се рећи, била једна лимунација већега стила, иако тога дана није био никакав државни празник.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута. У мраку једва назресмо где се пут одваја.

Краљ слуша, клима главом и лупка једним штапом по земљи, па ће рећи: — Е, тако је... Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати...

— завапи потпоручник Драгиша. Потпуковник Петар је лупао штапом у један угарак са којег су одлетале варнице, па ће рећи: — Сва је несрећа у томе што су војници приликом овога одступања наишли баш на свој родни крај.

Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм! — он махну одречно главом.

Сав је поднадуо од неспавања и напора. Иако је ноћ свежа, он скиде капу да обрише зној, па ће рећи: — Ах, желео бих још једно овакво чистилиште кроз Јанкову клисуру, кад се будемо враћали назад.

— Кусур, или ћеш сад мртав пасти! Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева.

Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита: — Како?... Идемо ли кући, или офанзива? — Нити кући, ни офанзива. Рећи ће вам командант дивизиона — и уђе са ађутантом у своју собу.

Користите барут из чаура, пијуке, бомбе... ватру... сва разарајућа средства... Господо, тешко ми је што вам морам рећи,. али... изволите на посао! Ћутећи, излазили су официри. Магловито ишчекивање постало је сада голо збивање.

— Како ти изгледа? — питам једнога пешака који мрзовољно жваће. Он махну главом, па ће рећи: — Тхе... уста мичу, трбу’ не осећа. И пошто су изнашли све мане, појели су пексимит у сласт.

Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи: — Звали су га Мића. — Хајде, понесите га! — нареди командант. Војници подигоше дете.

Ту ћемо се, кажу, укрцати. — Ту је још мало и Крф. Онда ће нам тамо дати по један појас за спасавање, и рећи: хајд сад на море! — љути се Лука.

— А, ево га!... Што нам направи овај малер? — пита благајник. — И себи сам... — Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! — вели љутито ветеринар. — Пази га сад: „Господин свештеник!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

) Црвени зрак мозак да прободе! дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића; Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе, Ја вам нећу споменути никада Прашумски занос слободе!

Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара.

и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио. А сад је мисао спасоносно прелила моје тело на млак талас.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води. Старац ће строго: — Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме! Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет?

Доглавник Првог Доглавника рече, такође: — Микики-Мики-Но! А Доглавник Доглавниковог Доглавника шта је могао рећи него: — Микики-Мики-Но!

— Али, нигде нам није лепше — узе Принцеза дечакову руку и рече: — Вратимо се... Само што је то било лакше рећи но учинити. Цар-тигар није хтео ни да чује о томе. — Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом.

Ништа ти не могу рећи! Није још знао Радан да је радозналост гора од влаге, од буђи: кроз најтврђу планину наћи ће пут, разориће стену..

Шта ту рећи? Како само једну од младих лепотица издвојити и дати јој круну лепоте? Позван да пресуди, Месец се позиву не одазва.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје.

Он ми у те веру ствара, Реч је празни шум и пара. О куни се, само куни, Све верујем што ћеш рећи! Ја на твоја недра падам И верујем у свој срећи: Љубићеш ме над сва блага, Вечно и још дуже, драга.

64 На очима с црном ноћи А оловом поврх уста, Укочена срца, мозга, Лежах у дну гроба пуста. Не знам рећи колико сам У ковчегу сневô тако, Кад се пренух а на гробу Куцање се зачу лако. ''Зар, Хајнриче, устат нећеш?

У њ ћу још спустити доста, Но шта, сад нећу рећи; Од бачве Хајделбершке Тај ковчег нек буде већи. Носила справите чврста Од даске дебеле доста; Но дужа морају

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју незнабожачку

Међутим, у песмама и причама он је највећи јунак. Зашто је то тако — не може се поуздано рећи. Може бити да је за време његове владе народ био поштеђен разних тешких намета и да је касније, под теретом турских

Но и Маркова покорност самом турском цару је веома чудновата. Тешко је рећи да ли је то више покорност или непокорност.

“ и за њих — мада и они на свој начин истичу значај онога о чему песма говори — не може се рећи да су лепи. Други имају везе са садржином; такви су: „Још зорица није забелила“, „Честе књиге иду за књигама“; затим

Највећим делом, може се рећи: по правилу (наравно, у добрим песмама), израз је у пуном складу са садржином. Била то лепота или ругоба живота,

Гете је рекао да је трагична песма Зидање Скадра пример „варварских осећања“. Сасвим тако може се рећи за неколике друге наше песме (на пример, Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља арапскога), јер је наш

Не би се могло рећи да је, на пример, у песмама о косовском боју заборављена маса. Дванаест хиљада оклопника које је Вук Бранковић одвео

А то ће рећи да су Дукља, Травунија и Захумље права (ако не и једина) постојбина паше јуначке поезије уошпте, пошто се у тим крајеви

Да отрујем мојега ђевера, од бога је велика гријота, а од људи покор и срамота; рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова својега ђевера; ако ли га отровати нећу, не см'јем војна у

Ја имадем тридест Сарајлија, што су ишли с бегом Џафер-бегом; ја ћу рећи Ибрахиму слуги: нек отиде у б̓јелу чаршију, нека зовне тридест Сарајлија, нека пођу с тобом у планину лов ловити по

А рећи ћу слуги Хусејину нек опреми два коња витеза“. Док Хусејин два коња опреми, дотле паде тридест Сарајлија. Була гледа ро

вранца по мејдану, па потрже бојно копље оштро, па повикну као змај планински: „Држ’ се добро, Сенковићу Иво, немој рећи да је пријевара!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЈЕ ПСЕЋА Оданост је псећа Од љубави већа Кад режи и лаје Не питај га шта је Пре ће у гроб лећи Него ли ти рећи Њему је у свести Како ће ујести УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ Узео сам хартију и оловку И нацртао мишоловку У

хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја гњавим Немам појма ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА Откуд мени ова снага Где бих стеко те мишиће Да ми

са шницлом срести Ил за столом ил на цести Откуд мени ова сила Овај поглед љута змија Да ми храна није мила Тако рећи најмилија Волим брате лепо сести Волим брате добро јести Тамо где се клопа смести И мене ће нос одвести Откуд

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Од таквих су само звијезде сигурне, па и оне по читаву ноћ неповјерљиво жмиркају као да ће рећи: — Куда ли се то ти смуцаш, протуво једна, кад сав поштен свијет спава?

Дјечак попаде магарца за улар. — Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?!

— Ол рајт! (Врло добро!) — сложи се Ник Ћулибрк, а Вањка Широки само се задовољно пљесну руком по бедру као да ће рећи: — Кад нешто загусти, ту сам!

И ето ти, стигни је сад! Стигни је! Лако је то било рећи, али заиста тешко извршити, јер је Луња као крилата јурила право у Прокин гај.

— поче да мудрује Потрк. — Ако он учитељу изда гдје се налази наш логор, можда га неће ни тући. Он и Мачак рећи ће да су се покајали, а ми .... онда ћемо ми за све платити.

— Хајде, де! — сложи се Мачак. — А шта ћемо у логору казати осталима кад нас виде да овако утроје долазимо? — Рећи ћемо да нам је Луња повјерила шта ће јутрос у школи закувати, па смо ишли у љескар близу школе да је дочекамо.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Грка цар Јустинијан, што је начинио дивну и красну велику цркву у Цариграду, што се зове Аја Софија висока (по српски рећи се, тој цркви име је Света Мудрост или пак же Од века утајено је.

И ти сам Бог јеси кајуштих се.« И то к оним светлим мужем изрече, и они пак њему на то одговорише: »То ћемо ономе рећи што нас је послао и цару ћемо то лепо казати, еда се како не оскрби на ту прошњу, него се смилосрди заради тебе.

Ако ли би се ко нашао коју реч духовну рећи, сви замрште на њега одвраћајући им уши своје... О СЕБИЧНОСТИ Нису нам једно сви људи.

Та ако ћемо што на то рећи могло се је и једним дном све вам по реду ишчатити ова притча. Ама зато остависмо и надање једно; и мени би се

Како да нисмо пристали за укор и шегу својим људма! ... (Мени је пак ко тому опет већ колофону — ил му рећи к темену главном — беседљив пут обртан, и без лаже ми је ово поговарање.

Ништа на себи хиле не знамо ја тко има рећи за гордињу и таштеславије нешто на големо се дмети, — еда то није сврх грехота кечити се и пућити на празно, желити и

су под заптом и освем тога путником калуђером и боравцем по вароша уједно с људма, и негде самцем ка јејине, сове ли рећи!

поштена разумна старца дунђерина свога ми обручника имам што ме је за се узео, те бојим и стидим се од њега што ће ми рећи ако ме затече с тобом туђином беседећи а насаму у затвору с младим момком будавши већ за мужа прстенована девојка!

се овако у Исаијину пророчаству: »Јер но у поруку дати ће се запечатљена књига таквом човеку који зна писмо, а то ће рећи: — Није за ме, ја је не могу чатити ни прогледати је више. Имао сам већ своју књигу и доста сам се начатио је.

и с памећу ти стекао мучећи се; опет и хузури, баши се и размећи у своме добру, а што је то и ко ти што може за то рећи, ил' те чим прекорети? Ниси ни од кога што украо или туђе преотео.

Провештају ганање испрва!« Ганање, то је напросто рећи гатање. Ка у сну ли клапљење неко збивато на јаве згодом. Јерно људи слабо и мало марно приању слушати просте које

Те ако мене пређе запита, ја ћу му рећи: — Та ти знаш, господине, да сам ја слеп и не видим ништа; како бих ја знао где што твоје има и да то покрадем?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости

— Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?! — Па скине фес и брише чело.

У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили. Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у пространим конацима чорбаџи-Замфировим. Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу.

А она је знала за то, па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи демонска. Ко је није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун, промине чаршијом?!

Ленче Кубеџијско, Зоне Ставрино, Јоне Мамино и Гену Кривокапску, — све их спомену, о свакој рече што се доброга могло рећи и запита га шта он мисли. Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно.

Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што

Одмах после тога извадио је чорбаџи-Замфир своју Зону из школе. Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је

— говорила би јој и, тако рећи, понављала сваки дан надугачко и нашироко једно исто тетка Таска, најречитија у целој родбини.

У — тако да рекнем — „плебеје“ ретко је излазила, или, боље рећи, силазила. А и кад је долазила, владала се потпуно чорбаџијски.

наследник огромног имања, а сем тога, пример послушности, скромности, стидљивости, целомудрености, — дакле, тако рећи, скуп врлина и права противност оном Митки чорбаџи-Петракијевом, описаном у једној од ранијих глава ове приповетке.

У њој је испричана једна пропала мисија тетка-Докина, или боље рећи, „Пошљи лудо на војску, па седи те плачи.” Бата-Таско је одржао реч.

искашљавао би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само још утолико уколико је желео да јој се освети.