Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пролазећи нашим крајем, Мулић је најчешће свраћао код мог кума Рожљике, једног бркатог делије страшна погледа и крупне гласине.
Како ли ће га тек тај данас дочекати! Ипак, хоћеш-нећеш, морало се једном и крај Рожљике наићи, кад његова кућа чучи у бусији крај самога пута.
— Ето ти, готово! Присилно наоружан тешком гранатом, калајџија одједном осети да ово између њега и Рожљике више није шала, први пут није шала, и да се нешто коначно сломило или међу њима двојицом или можда у читавом овоме