Употреба речи рука у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ох, боже! Хоће ли доћи дан? Хоће ли доћи час?...“ — И његова сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима. Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: „Доћи ће дан,

“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...

“ Осећала сам како му рука на моме рамену дркће... Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка

облаци, изгледају као леп венац од самога цвећа — и, одиста, учо, каткад ти се чини као да га је нека вештачка рука у оно модро камење уплела, тако су дивни и шарени.

Кад су се и они пустили, побратим, дође мени, пребаци своју руку преко мога рамена, рука му је дрктала, а беше врела као жива ватра. „Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...

После тога се исправи и, ћутећи, ухвати ме за руку; рука му беше хладна као лед, не рече ми ништа, него ме поведе кући.

Кад сте исписане ретке проучили рука вам је клонула, сув костур вашег големога тела тресао се тако да се јасно чуло цвокотање зуба и клепет ваших сувих

Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди

показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: — Ох, драги мој Милане!... Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. — Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Кад се човеку прст на зло да, ради свакојако да га излечи; а кад види да сва рука од њега бједствује: „Режи брже боље” виче, и за избавити сву руку не мари за који му драго прст.

Човек није као курјак за самоћу од бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без прстију обадве јошт горе. Благополучије општества состоји се у једнодушном свакога својих

Ово су драгоцени дијаманти, но потребују да их рука мудрости очисти, углади и осветли. Распуштеније и растљеније нарава нипошто ни од кога народа међу се не примај.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

да се, кад сјаши, дизгини и узде одузму од сукненог хајдука зато да их, узјахавши, узме гвоздена рукавица и рука; да се руке, везане наопако, дреше да би везале брата јединога; да се од ђавола ослобађа тако што се црњи ђаво

се од брата сакривати код јазавца и вука, кад ће над црквама од пепела звона од блата да клати у магли безнадежна рука.

А мени се спава! Нападају ме мрави, рука ми се до лакта црни од мрава! А мени се спава! У села нам ујахују војници, пале сена, хватају гуске и патке, на

Кнез левом руком придржава узду, а десном руком показује на југ: јуче је та рука била путоказ у победе од којих се очекује да ослобађају и уједињују градове, кланце и планинске венце, сливове

Греје, ко да се на неки смртни грех излива милост, сија, као да нечија гладна рука врапце храни. ВЕСТ Преко љубичастог поља, у касну јесен, брзо и шумно, прелете јато врабаца из букве у храст.

катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« — Не да он никако.

Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није умногоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно кажу, десна рука и кад се год деси кака заплетенија и потежа ствар, Страхиња је раскрсти.

Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском — што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање.

Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Затвори очи да ништа не би видео... И учини му се како приђе неко и наденесе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...

Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти утањају све више и више у облину његовога врата. Дах му се поче губити... И...

Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!...

И свих педесет срца потеглише Алекси: жеља свију беше да се ништа не нађе!... Сима је чепркао. Његова рука напипа нешто у ђубрету; неки гајтан натаче му се на прст. Он повуче...

Осећао је чисто као да га по коси мази топла и нежна рука Јеличина... Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну...

— Ваља! — рече харамбаша. — Мушки! — хвали Заврзан. — Рука ти ваља Цариграда! — рече ћутливи Суреп. — Море, главе турског цара! — викну Заврзан. — На посао!

Пре ћу скончати у Старачи, као она несрећница, него што ће се моја рука друге мушке руке дотаћи! Сад знаш све!... Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!...

Зрака месечева проби кроз маглу и стаде му враћати живот и свест... И као нека топла и нежна рука, паде на чело његово, па поче загревати и срце и снагу...

Суво грање пуцало је под ногама њиховим. Овде-онде зашушти нешто тихо, тајанствено, као да нека невидљива рука барата по опалом лишћу. Стигоше пред кућу Ногићеву.

— Не, синко, — рече попа мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући... Љуби!... И поднесе му руку. Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и

Љуби!... И поднесе му руку. Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и милоште; рука му сама пође и смаче капу... И он прихвати руку старчеву, па је ороси сузама... Попа га пољуби у оба образа.

— Рече да неће, а бог би је знао зашто?... Лазару се окретала кућа око главе. Он осети као да му нека ледена рука ухвати срце... Језа га прожма свега од главе до пете. — Лепо, богами!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

288 ОСТРВО ПАПАГАЈА 289 РУКА 290 ОГЛЕДАЛА 291 ОТРОВ 292 ЗОХРА 293 ПРОРОЦИ 294 ДУБРОВАЧКА ПЕСМА 295 КАЗНА 296 СВЕТЛОСТ 297 СРЕЋА 298 ПЕСМА О

ЗАШТО? Као скрушен браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије, И пепео свети ветар не раздува — Музо, зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојникâ мили?

Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

С гласом о победи; беше у час зоре Химна земље сунцу; а само за мене — Ред црних застава што кроз мрак вихоре. Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена.

носе, И чији дах топли струји с мирних звезда — Кад небројне очи отворите, када Пружите спрам сунца безброј својих рука, Све шуме без конца и мора без лука Ваш светли долазак поздравиће тада.

ЧЕДНОСТ Докле спаваш, једна рука невидљива Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке, Брише и поправља, и вуче, и слива, Креће мирне црте и прави увојке.

ПАЖ У пажа Милоша очи од смарагда, Рука од албастра и власи од лана; Пауни царице пресрећу га свагда, Царски лави пију из његовог длана.

натеривао у воду где их је давио; затварао у пећине где их је зазиђивао; и падао је преморен, лицем земљи, крвавих рука, и са иступљеним оружјем.

Али први човек и први краљ острва полудео је од страха. РУКА По мраморним степеницама које силазе у море, окружена народом, лепа жена Победиоца чека повратак у луку његове

На нокте рука и нога мећу јој румени бакам из Ангоре. А она је некад била краљица у једној земљи с ону страну песка.

Он је ишао све даље, и сејао, и певао. Али кад се његов глас угасио и рука малаксала, и кад је пошао да се врати откуд је дошао, он се изгуби у мору свог класја која је сам посејао, и у

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али она има нешто у руци што смета да се моја рука сљуби с њеном, и ја одвих једно парче хартије. Гле шта је сад света!

После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударити — и све тако којешта. Богзна докле бих ја тако вирио, да ме се опет

Богзна докле бих ја тако вирио, да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.

Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи — имао је посла. О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад ме не види!

— Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао — шта ће ми?

Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у

Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а

Она се поприлично затеже, али прилази ближе и ближе: и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око пâса. Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал' шта је знао радити?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

мој Проко (или како већ буде име покојнику) — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу да му се наточи, а рука му дрхће.

Од чега би, на прилику, ето господа попе живили да немаду ето тако пониког да венчаду. Што кажу: Рука руку мије!.. За сваког је бог понешто оставио, и, што кажу, опредјелио.

чује сватовска песма што је певају девојке кад невесту чешљају; чује се песма: Док стане туђа плести па клети, И туђа рука косу крзати, А ти ћеш, Јуло, онда плакати. Онда ћеш своју спомињат’ мајку: Ој мајко моја, ој него моја!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?

Тада, наједанпут, његова дрхтава рука јако притиште слушалицу и он се одазва па се укочено загледа у земљу и побледи.

„Јест, кућа, само кућа, о другом чему ја не умем да мислим.“ И његова десна рука грчевито стеже карабин положен на трави, поред њега.

Он напери у сред чела, али се рука укочи. — Пуцај! Пуцај! и безумна, горда звер забаци ону лепу главу Медузе која окамењава.

Гле, ја не видим ни крви у образима људи. Као иза магловитог стакла, бледе и бескрвне, пролећу маске мимо мене, а рука, најбољега мога друга рука, као ледене ручице гвоздених врата, смрзла је и мртва.

Као иза магловитог стакла, бледе и бескрвне, пролећу маске мимо мене, а рука, најбољега мога друга рука, као ледене ручице гвоздених врата, смрзла је и мртва.

Африка

и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским

Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа. Одједном смо сасвим у мраку. Једино се још беласају наша одела.

Ови су одмах ухапшени. у околини, на ивици шуме, нађена је једна рука и остаци ватре. Исте ноћи двојица од ухапшених били су отровани.

Н. се забавља да га од шале боксује; у нос, у мишице, у раме. Младић се доброћудно смеши и само кад мисли да ће га рука Н-ова дотаћи и у прса он шаком покрива једну мрљу на грудима.

што грдно личи на нашу колевку; у то стане сва одећа, све посуђе, сва живина, а равнотежу тога на глави не мора чак ни рука придржавати. Напред иде црнчева козица, позади жена са децом привезаном на леђа, и још даље мршави жути афрички пас.

има око грла огромно широку гвоздену огрлицу, црну, зарђалу, која је везује једним невероватним ланцем, дебелим као рука, за зид пред ким се налази. Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

(Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар. ПЕТАР: Наћи ћу ја мајсторе за коже, колико год оће, тек моја рука неће приступити. (Отиде.) МИШИЋ: Овај све о коњма бригу води.

Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања! То је зло, велико зло, већ си паднио у вода, рука чини тапа, тапа; вода чини упа, упа, теће си се удавио, теће пропаднио. Нега да си убииш. Како си убиим?

Црњански, Милош - Сеобе 2

) У реду, Петар је стајао као укопан, са руком на сабљи, пребледео, са кожом као мајске руже. А и његова рука, на сабљи, била је бледа, као од воска. Међутим, ноздре су му биле румене и као да је дахтао од љутине.

Осетио је како јој рука дрхти, кад је за руку узе. Заборављена скоро више од годину дана, та слика његове младе, покојне, жене, појави се

Она му, међутим, узе и руку, нежно, па поче да га привлачи ближе. А рука јој је била, у трави, хладна, као змија. Рече Исаковичу да јој Сунце светли у очи, а ничто не видит сја!

Тај пас је био миљеник те сенаторове сиромашне рођаке, коју је сенатор сад био удао. Те ноћи, рука младе жене остаде висећи, из таљига, у загрљају.

А пас, кад виде, и познаде, ту руку, приђе јој и наслони на њу своју њушку. Осетио је, ваљда, да ће та лепа, нежна, рука, ускоро, бити у гробу, па је над њом пролио сузу.

Као и Исакович, и Божич је сумњао да ће се Муцуле, Маленице, Монастирли, бринути да се рука кнеза Лазара сачува и златом украси.

предграђу, кроз које је друм из Швехата у Беч залазио, Павле поглади брке, по свом обичају, а нико није видео да му рука дрхти, приметно. Био је близу Бестушеву, па ипак, далеко.

Таква је рука ретка у наших сународника, чиста, глатка, топла. Има благ осмех, а говори црвеним, необично црвеним, дебелим, уснама.

Поп се онда загледа некуд у даљину и престаде да пије. Смерт, каже, као материна рука, успаваће и грешника и блудника и убицу. Капетан њега узалуд плаши, ако га плаши.

Кад му приђе руци, осетио је, каже, како јој дрхти рука. „Је ли лепа?“ питала је Варвара. И Ана. Павле рече да јесте. А рече то снуждено. „Је ли онаква каква беше Кумрија?

Трифун је луд. Док је жив, каже, хоће да заспи на њеној руци, испод багрема. Узалуд му она говори да јој трне рука. „Зар се не стиди од Кумрије?

Зашто? Исакович осети тада како га, са леђа, дрма Волковљева рука. Он онда устаде и раскречи ноге – у став слушања – а ноге су му биле дебље испод колена, па је стајао чврсто – па

Теодосије - ЖИТИЈА

Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости твојој̓ да се јави неизмерно силна рука твоја и да запрети онима који се на ме подижу, да види непријатељ мој срамоту своју и да се постиди, и руку своју да

Када је божаствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопосвећенога архиепископа.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Има муклих гласова. Старословенско јус се изговара на разне начине, као е а, о (река, рака, рока = рука). Употреба члана, као и неких конструкција (имам чујено, имам видено), показује страни, вероватно романски утицај,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

али само на једно окце и то шкиљећи — пристаде скитница и отвори џак таман толико да би се унутра могла завући дјечја рука.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни

смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један

ни траве ни парчади белутка Нигде ничег далеко у кругу Згледали се осмехнули И намигнули једни другима САН БЕЛУТКА Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Злато без нарочите гриже савести можемо да јој покупимо! - обухватих Рашиду око рамена, али се она саже и моја рука остаде да виси у ваздуху. - У то о злату не верујем! - рече.

- Ако хоћете да умрете, умрите кад ја нисам на линији! добацио је док смо трчали низ насип. Рашидина рука у мојој била је узнемирена као уловљена птица. - Могли смо бити сада... Могли смо бити сада...

- раширила је очи и ја сам видео како јој зенице светле у мраку као зенице мачке. Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то?

Обоје смо то осећали и обоје смо ћутали, а онда се она, дошавши већ надомак Тисе, окренула и пошла према граду. Рука којом ме је додирнула била је сува и врела. - Опрости, мама! Опрости! - рекао сам. Ти знаш да не могу да дођем.

- Како је забаван мали Емилијан! - рекла је Бароница и закикотала се, аја сам осећао како се Рашидина рука хлади у мојој. - Доћи ћемо други пут! - рекао сам. - Рибе сад спавају. - Мислите?

Као и увек кад бих мислио о томе, почињао сам да мрзим самога себе. Рашидина је рука још била на мојој, а очи су јој биле засењене и срећне. - Морао си мислити на мене кад си оно писао?

Мама је схватила да сам читав; отац да сам комплетно читав; они остали да ми чак ни једна рука нити нога нису поломљене. Постепено, њихово узбуђење окретало се против мене.

Црњански, Милош - Сеобе 1

и, разбарушивши дрхћућим рукама своју косу, тресући се од зиме, као у леду, виде како се из помрчине појављује једна рука. Прсти су јој, бели као креч, пузили сваки засебно, грчећи се, све ближе.

другог, са којим беше провела само једну ноћ, испрва тако безначајну, грозну, одвратну, као и та његова глатка жута рука, тврда као ћилибар, испрва тако бојажљива, у мраку.

Прсти су јој били чворновати, а рука изукрштана дебелим жилама. Разрогаченим очима гледао је Вук Исакович све то, погледом упртим у њено остарело лице са

тим његовим војницима, и колима, дуж целог пута на ратиште, надао се да ће бити испружена као нека Божја, или ћесарска рука.

Довољно је било да се на капији појави његова жута рука и познати рукав, да му угледају само једну страну лица, па да сви ударе у кукњаву и плач, бусајући се у груди, као да

међу бедемима, под огромним сводовима капија и јахао на мост, на воду широку, пред зелене врбаке и велика небеса, рука му је висила, држећи сабљу, без снаге. Био је и то свршио.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

куда ноћу, могу њу и њен пород угрозити зли духови или може да „нагази“ на „сумувиле“, па да јој се од тога одузме рука, нога или да онеми, а дете које би касније родила било би на исти начин оштећено.

у уста, па да том водом, коју сипа у своју леву шаку, умије дете (од браде ка челу) и да изговори следећу басму: „Лева рука крста нема, моје дете (по имену) урока нема.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ражи, воли да с пролећа осване у цвету трешања и јабука, земља чезне да је стоговима сена и сламе зими утопли људска рука.

Ако се ни њихова не дигне рука, ако и оне оборе чела, да се позове и царица сама, до трга да је допрати цела свита.

А ако се, и из тамнице изведен, опијати стане, да му се одсече рука којом је точио пехаре. ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ Тражим помиловање за зовину свиралу недужну која говори у лице

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

главом без обзира, све док те малаксалог и измореног, онога дана када будеш лежао на самрти, не додирне једна блага рука и док последњи пут не чујеш реч: Шуга! И то је шуга.

То је Албер Ками. Девојка због тога пружа своју дугу, голу руку, која изгледа као прва рука на свету, и заклапа корице књиге која извирује испод кревета. Тако Ками жмури у тами затворених страница.

А онда, кажу, професор више није могао даље; најпре му се укочи рука, па онда цела лева страна тела, а затим му се одузеше и ноге; био је нездраво румен у лицу, а после тога му кожа доби

Кажу да има некога. Понекад се виђају да се договоре око отплате кредита. Никоме не открива да му лева рука покаткад трне и да често изгуби дах. Једног јутра, средовечни бегунац се поново буди у својој старој брачној постељи.

Жан Жикова испружена рука остаде, пред свима, у ваздуху... —Зар ме се не сећаш? — упита мало збуњен. — То сам … ја … —Познајем те — рече шеф.

готово дотетура до врата, осећајући им погледе на темену, на леђима, на боковима и листовима ногу, а онда, када јој је рука већ била на кваки, надзорник је зовну: — Хеј — викнуо је — заборавили сте ово... — Шта? — Упаљач.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Разумиј овај дар!“ Његове очи такође плануше, а рука му задрхта, примајући оружје. Густ, тих снијег падаше кроз црну ноћ.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

То изгледа несрећно и натегнуто, и личи на симулирање игре: Рука руку мије ... Дај ми, чиле, једну руку Да не тражим даље, Прозборих кроз своје тек израсле маље, а и одговор је

М. Пешића, разуме се): Погледајте, моја рука прети да прекрати младости вам чар! ... У животу није ново мрети, ал живети већ је тежа ствар!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

књижевности назива »најобразованијим човеком тадашњега рускога друштва«, и који је у црквеним реформама био десна рука Петру Великом.

што је његова: Боље чедо и пређаволасто Нег̓ богаљче и слепо и кљасто, Да уз туђи корак нарамљује, Да га туђа рука зарањује!

коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука.

Милићевић, Вук - Беспуће

И они се руковаше без ријечи; његова рука била је хладна као усред зиме. И дуго послије тога, поднимљена руком, док се слијевао сутон у густим млазевима, она

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али Максим није био тај човек. Не, рука би ми задрхтала кад бих ја такву клевету написао! Био је благе душе, сувремен, знао је Емила деветнаестог века напамет

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи?

“ Путник иште, отац даје, Ето путу дође крај, Ал' и моја рука даје, Драги роде, песму нај! 1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан

“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако, драги мој!

(1845, март) ? Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело!

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још око, оно чудо веље, Око ово

Млого ли се тако кадикада У се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме

Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да л' ће коме бити жао? Нога лупа, диже пра, Наоколо свуда стра.

Сада удри прави рупетине, Бацај у њи турске трупетине, Али ево ни српска ледина Не привата српска душманина: Онде рука, онде вири нога, Онде комад плећа душманскога. Боже, Боже, до неба ти фала!

Удара им са стране свакоје, Понајљуће где је Радивоје, Ту је покољ, ту без нада мука, Дршће Турком и срце и рука, Сваки види е све већ пропаде, Ма се бију — ал' заш не и Раде?

Кад на сусрет њему одсјајује Красна кита горскога цвијећа, Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још Србину рука У тој земљи — Бог јој помогао, Па јој више таких тића дао!

руку, Сакрха му руку у рамену, Вас задрхта Милун, проговори: „Јао Фато, прихвати ми пушку, Лијева ме изневјери рука, Помози ми пушку напунити.

Гледни тамо за једним каменом Лежи један јунак на самрти, Клонула му та десница рука, Ал' још пушке мале не упушта, Запео је, чека, погледује Кад ће Турчин доћи му по главу.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја

Докле год досеже вриједна рука љетописца-млинописца, ту ти је угљеном записано ко све „тимари“ кобилу или козу (магарица у нас нема!

Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена. — Ожежи, брате, колико боље можеш, посветила ти се драга рука!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом. Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако, па га онда опусти те да се што више рашири и разлије горчином. — Што питаш?

Понекад би се тек уздигла чија капа и рука. Бубањ и зурле све су јаче пиштале и биле, те са промуклим гласовима и великом јачином уздизале су се и распростирале..

Све ћемо, само нас не дирај и остави“ ... Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота.

Све ћемо, само нас не дирај и остави“ ... Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота.

У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири... Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не

Иду оне лако, плашљиво. Држе се рука за руку и косо окрећу к зиду, да им „мушкарци“ не виде набрекле груди. А „мушкарци“ забацили доламе преко рамена,

Брзо бре, ено комшије већ тринаест товара, а ми?... Их!... И брзо се сагиње, муља бесно, а рука му се црвени као крв од грожђа. Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих.

Оста само петељка. — Чекај. Ја ћу... — И саже се. Образи јој пламте, рука дрхти, а тако је топла, мека и мила. Ленка одсече грозд. — Ево! — И пружи ми га.

Узе ми руку, окрену длан и загледа се у њ. Како је чудно одударала моја бела рука од њене кошчате, суве, црне руке. Глава јој је била умотана крпама и старим шамијама, испод којих су падале њене

Седи ти, тако, до мене. И помиче се да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч’а-Јована, а рука јој дрхти... — Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Фала ти што си нас се сетио.

Као да је осећао да ће, ако узме, увредити Марику, која је једнако у њега гледала. Али ваљда помисао да је то Марина рука справљала, и, кад је чула да је болестан, да је, шаљући му понуде, справљајући му их, можда, сигурно и плакала за њим,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се

пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада

Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји? — Кога такне Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће вредан, како не би,

звоном одговара, и слуша га свети иконостасак, и с њега слуша у оквиру малу светитељ Ђорђе на беломе ждралу, дркће му рука како оштро слуша, све жешћим гњевом аждају гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му модар пламен

Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе бива. Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт

За белу је хвата руку Самсонова рука лева, а десна се слепо стрми, да се маши врата њена. десна Му се слепо стрми, ал' уместо врата бела, за грло је

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

сјети се хаџија да је преварен те почне за оних сто дуката тужити, велећи: Ђе ја готових сто дуката пустих из рука, лакомећи се на више!

Цурица јој рече: — Моја тетка, моја, каква је нешто у тебе лахка рука, а у моје маме тешка. Мајци се ражали, све јој сузе сврну на очи.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Не палећи светло, убацимо у шпајз и као месечар напипам левом руком фрижидер. Одједанпут, десна ми рука у потпуној помрчини откри нешто живо и топло. Вриснем: „Лопови!“ и упалим светло.

Ма не направи ни пет корака —цап! — рука му се сама подиже, као, фол, до косе; сакрива момак збуњеност! Суле је радио на још неким важним теоријама, између

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ЦРНА БАРА, ИИИ Алге зраче са ломаче. Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче. Звече, звече беочузи.

Тресе се кућа с крова, с темеља: јауче Среда, кука Недеља, чангрља поноћ дрвен-жлицама. Тек кошчат-рука костреш-старице испружи храну гладним птицама, за смирај душā зделу варице.

Сентандреја, Іріѕ флорентина. Пуклост брескве с вечерњег налоња проспе целов кућом по некући. (Чија рука под орахом коња у зрак преже?

Ластавицом трепне стреја. Ланен глас је Сентандреја. Реч до речи - дрхтав додир: прстен, рука, златан кондир. Кућне сенке, у трептају, не гасе се - а не трају.

Тек листак жут сам међу иноцима. Кривуда писмо: рука ми је брена а иницијал сенина је сена, без јечмен-класја присећања трина. У псалтир-ткању слово иже свело.

А рука моја нека злопати се кад дршће стило док руменим списе. У часном строју блистај, правописе, са чедних речи што те об

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита. „Ала ће сјутра шиба да ради! Сврби ме рука!“ бака се слади. Дремљива поноћ по шуми луња, а строга бака на прагу куња, држи у руци од брезе прут.

тмину, уз дивљи кланац, пустоме млину и пјева громким гласом: „Нити се бојим лава ни вука, да неког бијем сврби ме рука, пожури, диве, касом!

МАЈКА Већ морнар Месец пучином једри, накрај му ноћи лука. На меку косу дечака снена спушта се топла рука. Смешка се дете, живот је бајка. Чува га, пази вољена мајка. Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас.

Нарашће дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа. — Здраво, драги Пипо, седи, седи, молим те одмах и метни капу... Тако. — Ви сте жена Пипова?

Рибари на језеру сигурно ме више не чекају и вечеру нигде не могу тражити. Једино ми је рука са сатом испружена на месечини. Пет минута свршавају такође. Треба да се дигнем.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Налакћен на столу он је мрачно ћут'о, Као тајни ужас да му души мори — Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још један пут зачу.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.

Агарен ни одступник да брани твој род Нити ће паликућа од пожара да спасава Из ропства мисирског неће те извести рука фараона Лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на Врачару био

и ћути Како је оскудно то што човек твори мисле злотвори а он се на звезданом цртежу једнорук бори друга му рука тоне испод острва где су му дворови подводни сусрет има и рукује се у мислима одједном са Свима. 5.

5. После предсобља и амблема улазимо у главну дворану довде је могла нечија рука да нас води престо од глине таванице нема између четири зида једна птица лута онда наизглед неумесно на столицу

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

У другога једна рука подавијена испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица

негде у реку, и млаз воде изби као водоскок, а четврта удари посред рова, одакле полете неки крупан предмет, као рука или нога. Спустих дурбин, а пред очима ми замагли. Да ли је могуће? — Виде ли?... Они погибоше! — запитах Александра.

Избезумљени крици дављеника допиру до нас. Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и

Топови и каре били су окренути у разним правцима, шесторне запреге мртве. Између коњских лешева види се рука или нога несрећних возара. Разбацана војничка спрема: торбе, пушке, фишеклије...

осваја, у земуницама успарина, и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука. Војници отворили уста и слушају, па ужагреним очима гледају мишицу Траилову, као да ће из ње сад потећи млаз воде...

— Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа... о, фирија дракулуј! — и Јанкуљ брише шајкачом хладне грашке зноја.

Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој. У једнога укрућена рука, уздигнута високо, са стиснутом песницом. Ваљда последњи вапај... Или опомена живима.

— Уколико више терају, све чвршће газим... — Чекај док се вратимо кући... море нога... море рука... море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач. Целе ноћи смо ишли.

Из другога угла допирао је нечији пиштећи глас: — Браћо, не дајте!... То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже, док му из рамена шикља млаз крви.

Двојицу су већ однели код првог топа. Једноме је разнесен цео лист на нози, а другом је преломљена рука. Темпирач је издахнуо. Командир скиде капу, а и ми остали. — Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Сокак се раскаљао, па нигде не можеш ногом згазити од блата. Дохватиш се руком за плот да би прекорачио бару, а рука клизи по мокром и хладном дрвету ; стресеш се од те незгоде, а за врат ти падне читав пљусак са какве отомбољене

Она зину, подиже руку и осети хладан челик на врелим уснама... Пријатно је ово осећање, али она нема кад... Рука дрхће... дрхће... она подмеће и другу... Прсти се заплели ... не може да намести кажипрст на обарач... Ха, ево !...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Јели теби мила моја душа? Јел’ ти тврда моја десна рука?“ Мара њему тихо одговара: “Вјеруј Јово, и срце и душо! Дража ми је, драги, твоја душа, Него моја сва четири

Дража ми је, драги, твоја душа, Него моја сва четири брата; Мекша ми је твоја десна рука, Нег’ четири најмекша јастука.“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело?

261. Марамица свилена па шушка, Мој драгане убила те пушка. 262. Синоћ сам се с диком руковала, Три ми дана рука мирисала. 263. Престајаћу боса на сокаку, Дико моја, на твојем опанку. 264.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

БЛАГОЈЕ: Домазета? СИМКА: Ону рђу? ГИНА: Ко га је убио? ДАРА: Ко је да је, рука му се позлатила! ТОМАНИЈА: Са њим су убили и Анђу... СИМКА: Карамарковић? ДАРА: Акција је одлично изведена!

ЈЕЛИСАВЕТА: Филипе! МАЈЦЕН: Не дајте му да побегне! ПРВА ГРАЂАНКА: Па зар је то убица? ДРУГА ГРАЂАНКА: Рука ти се позлатила! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Због оваквих невини страдају! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Ништа не видим од тог шешира!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка. А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.

Али ће на дну честите душе и грађанских жила, као гудало из далека, као моја невидљива рука, свирати сваки лептир бео, и сваки јастук врео.

Знам да ми у косу, по зори руменотамној, туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу. А да веселости мојој, чилој и потамној, две заспале, болне, дојке не дају да се гласним криком

И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи. И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга. Јер љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро,

Кад је, у аустријској артиљерији, код Вердена, за време првог светског рата, његовом сину ампутирана рука и кад је, у исто време, и Србија пропала, Берић се бацио са велике висине трећег спрата, главачке, на каменито

атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука. Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара.

Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.

Која чека. То је моја мати. Кад је узимам за руку, осећам како јој рука дрхти и како се сва стреса. Не плаче, али замуцкује, док ми каже: само кад је још то дочекала, само кад сам се вратио,

РОБОВИМА Не убијајте псето ни вука. Нећете скинути јарам с врата – нема слободе, док вам рука милује децу, и сестру, и брата. Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени.

На Ловћену је срамота и стид. На твом лицу лукави братски сјај. Не треба нам твој поздрав и уздисај. Зар рука да диже против речи свете, што жељаше свилу, злато, аморете?

БЛАГОВЕСТИ Љубав што беше није више. Судба ми блуди по небу ових дана, блага и мирна, кишом опрана, као рука некад по телу драгана. Над земљом више не мирише крин, у пролећу, оштар, блудан, женски.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

сунцу када шума руди Та по ваздуху свила бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска прела: То су остаци Маријина вела.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Још по један корак, па сви опет у јаругу. — А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! — разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање.

загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кипи рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења... У свакој њиви чује се жагор и песма.

Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и сладак плод, а весела дружина срета га сложним и бурним

левом руком маше се сува корена, шчепају га за риђу кићанку, расцепе му густу одећу на пола и заљуште до дна, снажна рука навије му сув тепељак и — кр!.... остаје го, углађен кицош, кога хитра десница баца на гомилу....

Славна помрчино, у теби се мање и црвени, ал' за то, како клето срце куца!.... Дршће рука, па грчевито стеже сув, неокомишан корен, цепка суве шашљике, па у том заносу баца га на гомилу и маша се другог, а

Но већ и цуре се умирише. А чега да се плаше, кад нема ништа страшно! Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенара, на каквим лепим, пуначким груд'ма...

На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, изненада, сручио пуну видрицу хладне воде... Једна је рука већ залутала... — Куку — куку — ку!.... не дирај се, ђаво те одн'о!... шапуће друга. — Цмок!...

— Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука, она претрну, ал' се одмах прибра. — Иди сад, молим те, к'о брата! — Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти!

А око ње су тако лепе и здраве, тако веселе и вредне, тако примамљиве девојке, да ти се и сама рука пружа к тој лепоти...

Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг

Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме. Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да

— Ама, знам, брате... али знаш... није ваљад' он... — отеже Ђокић. — Зар он? Носи он таке траве и чини, да ти рука одмах усахне, чим дигнеш пушку на њега... Људи се згледаше запрепашћено.

»Сигурно му је то дар од покојне жене«, помисли он и стаде да чека кад ће овај дићи руку са чела. Учини му се да ће рука још неко време остати на том месту, па погледа на прозор.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ГЛАВА ШЕСТА У њој је описано познанство Сретино са ћир-Ђорђем и Мићом »Официром«, који ће му бити десна рука, крила, у тешким радовима његовим. Кад стиже Срета и уђе, кафана је већ била скоро празна. Тек неколико њих.

Он му је био десна рука; најважнији од свију, јер исти Срета, иако је ужасно зазирао од милитаризма — ипак му је Мића неопходан био.

« Тај човек је, ето, био десна рука Срети; где Срета оком, ту Мића скоком. Било је, истина, још подоста кршних људи, али је Мића заличио.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Целу ноћ је ветар с папирићем шушкô: Шапутали су, ко женско и мушко, Ко рука, у мраку, кад пипа, насумице... А кад је на прозор повирило сунце — Папира, на столу, више није било.

Амо, озбиљни купци! Руци-рука! Продајем деду и све дедино!” А баба-Магда, сасвим безуба, Са осмехом, сатанским оним, Осветољубива као Хекуба

” „Гледам га, главе погружене, Тако је крхак: сенка, призрак! Види се, ту фали рука жене, И ја бих пристала можда... ипак... (Кад би то зависило само од мене): Карактер мој такав је, гибак.

ПРИМЕРНО, А НА ДЕСНОЈ НИКАКО Деди незгодно, па се премешта С ноге на ногу, као изнад зајаза: „Шта могу, лева ми је рука невешта, Спора и лењива попут мамлаза. Од свега што почне буде којешта, Посебно је неспретна око маказа.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ Ва красних мира сего васпитал се јеси от јуности твојеје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња ва васех господах земаљних крепка и славна показа те.

СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

Не знам. Ал̓ кад ми будућност се јави, Ко добра мајка, као Еден прави, Нечија силна рука здере маску: Ја лупу чујем тужну ко опело, И чудна језа проструји кроз тело — То чекић бије о чамову даску.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова одела и нарочито рукава, из којега се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила. — Па како си ми, Софкине? Јеси била добра?

И што да не једном и то, о чему се толико мисли, сања? Што да не види и она једном: како је када се осети мушка рука на себи.

Затим она виде како му се, изненађеном таквим њеним узимањем руке, раширени прсти згрчише, те, приносећи је к себи, рука његова дође јој онако црна, тврда и као нека шапа.

Остале, све, само је ваша кућа у стању да напуни а моја кућа и моја рука не стиза толико, јер се зна наше танко стање. — Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ!

запљускује, те да се, онако наслоњен раменом и лактом о перваз доксата, види цео, да се види и она његова уздигнута рука са запаљеном цигаром међу прстима, а сва разголићена услед заврнутих рукава, и испод ње наниже по первазу доксата

још мушком руком нетакнутом бедру, почиње да се заборавља, почиње да осећа како је та његова, и ако стара, спарушкана рука, ипак мушка, и због тога њој на мах у очи јурне млаз светлости а на уснама јој избије дах и страст, и онда се брзо,

Све му се јаче знојила она рука у њеној. Софка је осећала како све мучније, све теже, једва задржава његову ознојену руку.

Истину само. И да би је боље у очи гледао, и што јасније из њих видео да ли ће му истину казати, ухвати је за раме. Рука му врела утону у њено меко и обло раме. И гушећи се поче да је моли: — Кажи, кажи...

— Хоћу, хоћу! — излазећи за њим из собе чу се како Софка одговара слабим, али постојаним гласом. Слузи задрхта рука којом држаше узенгију, јер се на прагу кујне зацрне он, Томча.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

А ако би рука зликовца ил’ луде Покоја нам вечног скровиште пронашла – Најстрашнија казна преступнике снашла! Одмаздом Изиде нека

На њу Мислили су често, и ноћу и дању, К’о ми на себе. То је прошлост рâна! Гинули су за њу. А рука је вешта Сликала ту парчад земље. — Све којèшта! — Ово је кип такозваног калуђера.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Најзад Јанко заскочи га и обрани по десној мишици. Рука клону Турчину, а онај пробурази га, па кад паде, једним махом одсјече му главу, пак се упути за дрво. „Понеси главу!

„Изгледало би да ме молиш да посегнем за онијем што и не заслужујем...“ „Амо руку!“ викну Јанко радосно. „Ево ти рука, ево ти срце!“ рече Адолф, загрливши пријатеља. „Једно и друго подај Елвири. Буди јој домаћин и отац и брат — и све.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Доцкан је онда штедјети кад нестане. — Новци кад одлазе имају сто ногу, а кад долазе само двије. — Сребрна рука која стече, а златна која сачува. — Пружај се према губеру. — Ако је и амбар, варићак је мера.

— Празна торбица, — зла брашненица. — Кад нема погаче, добра је и овсеница. — Празна рука мртвој друга. — Празна не пали. — На сиромаха и зец вади пиштољ. — Тешка је немоћ шупаљ тоболац.

— Где нема ту ни ђаво не узима. — Где је танко ту се и кида. — Крпеж је сиротињска мајка. — Даровна рука сиротињска мајка. — Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје.

— Где злато говори, уста ћуте. — Новац планине пробија. — Пара врти где бургија неће. — Гвоздена врата златна рука разбија. — Новцу се свугде клања. — Златан кључић царев град отвори. — Злато не збори а чуда створи.

О ДРУШТВУ — Једна ласта не чини пролеће. — Сам човек никуд пристао. — Сама рука мртвој друга. — Човјек је сам као дуб посјечен. — Ни у рају није добро самоме.

— Више ваља прст образа, него свијета благо. — Благо добром чину и светлом образу. — Рука руку мије, образ обадвије. — Ако неће брука (напаст) на човека, човек ће на бруку (напасти).

Коноп веже коње и волове, А поштена ријеч витезове. Куда Турци с ђордом, Туда фратри с торбом. Мало рука малена и снага, Мало друга — мало и јунаштво. Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака.

Посланици донесу с Пљешевице снијега и даду краљу. Краљ је узео снијег и ставио га на руку, а кад виђе да од тога рука зебе и да га одмах нестаје, поплаши се и побјеже са својом породицом.

И ја не знам даље но нам, боже, дај здравље!“ 2 ДОМАЋИНУ 1 Чаша ти пуна, рука ти дуга, срце ти весело, веселио те бог у овај дом, под овај кров. У твојој се кући свака срећа свила.

кумова и побратима на дому да ради о добру, а ко је на путу, да га бог пропути и здрава своме дому поврати, пукани' рука, без икакови мука, веселе среће а пунане ћесе, да бога да!

Никоме се не молили, но свакоме јуначки одговорили, на дивану језиком из уста, душманину оружјем из рука, оштром сабљом, јаком мишком и добром згодом, а све с помоћу божјом! — И здрав си ми, брате!

Клао га је од јутра до предвече; ножина тупа, рука нејака, вратина кнежева као у вола ораћега, никад главу од трупа раздвојити; и да не наљезе један наш из дрва те му

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

у сву вриску дријети се, док ево ти изађе из гроба један чоек | средовијечан, но громорадна стаса, онако прекрштенијех рука и нога као што су га кад је умръо у гроб вргли.

она од страха баци нањ оне цекине а он падне у несвијест и почне бљувати те и оно срце избаци; у тај мах дође некака рука бијела као на гори снијег те уграби срце и зачу се глас ђе завика: „Ово је моје било, а сад да ви је просто.

” Ово је била душа његова брата, а рука је била његова сјен. Мало по том поврне се дух у краља и пошто виђе што је и како је, поче се кајати од својијех

У јутру слуге приправљају свадбу, а један од њих докаже цару како му је видио шћер без рука. Отац јој потече и кад је види, опет брже боље за бајалицу, те му она да некакве траве, и теке јој ручне патељке

се да одговоре госпођи да су га путем изгубили, и тако се натраг врате а њу несретњицу онако оставе саму у пустињи без рука и без и чесове помоћи. Кад дома дођу, јаве госпођи као што су се договорили и она их | обдари.

у руци, а они пред њим казујући му пут дођу у ону гору, кад ли нађу ђевојку више мртву него живу, нешто од муке без рука, нешто од глади и самотиње а нешто од страха.

Пошто је отац виђе заплака се па паде над њом, и видећи је без рука посу је онијем прахом од | репова коњскијех, те она оживље у они час и друге јој руке изникоше — не од меса, него од

“ „Шта?“ упита је царев син, а она му одговори: „Два сина златнијех рука и шћер са златном звијездом на челу од прве уједно.

Они исти дан кад је млада царица шћела родити, пође јој муж у лов, и у томе она роди два сина златнијех рука и трећу ђевојку златне звијезде на челу.

му већ до оружја дорастао бјеше, па шетајући један дан наступи на мађије, оболи и клијенит остане савртијех нога и рука.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Тога дана заповедам да дајете на вратима колико год можете, и наша рука ће вам у томе помагати. О овоме је довољно рећи, а споменућемо и о другим стварима.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Осим тога година је гладна, а пук се покварија! — Ја јопет једно: ту је Стипанова рука! — вели Блитвар. — Ја сам чуја да је Стипан посли бија код калуђерâ у служби. — Па причекајте да свршим — рече Тетка.

А кад вељу „домаћа рука“ не мислим само ово наши пет-шест слугу, него мислим и најближе приковођане!... Вирујте ви мени да међу онима што сад

Шта је тај Тодорина?... — Тодорина Дракчевић из Г... Највећи ајинин што га је икад земља дала!... Десна рука Радекина... О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!...

Фране. — Букар припредени ајинин!... Букар десна рука Радекина!!! Букар, који нас је за нос вукâ мисец дана!!! — Е, е, то је само ркаћ кадар учинити!

Дувало мораде узети на се да биљежи рачуне, а Блитвар да служи у цркви. Срдар је пак у свему био десна рука Теткина, иако је често одлазио преко воде. Бакоњи је било лакше, пошто је стриц мало што од њега изискивао.

Како ти дође? — Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али...

— Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану. Докле се Пивалица окрену, Брне је већ био на тријему. Тетка му потече у сусрет.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања. Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне

Мотре ме и две птице што се збиле. И лелујава сува влат, понека. Мотри ме зимско небо уврх рама. Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб.

На растанку: мирис жила ме облачи И зелена рука тетоши и драга. Ја силазим, биљни свете, са твог прага. Али: кад се опет трујно око смрачи На поругу свету у траве ћу

Пода мном је даска: глатка, мукла, крта. Свака ствар је сама у својој тишини. Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини. Гле у стаклу: сунце!

Гле: ту заста тело навикло да лута, Као да се у кам врже рука, нога. Прохујалог доба вир ме целог гута. Камена кућо поцрнела од грома С траговима киша, века, ветра, бога, На твоме

И ничег нема више: Ни покућства, ни звука, Ни јесени, ни кише. Тоне у сан и соба И влага, дуња, рука: Преспавај ово доба.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Сада се сети да су свињама, док су јеле те симите, из уста висиле зеленкасте жвале. Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег.

Шака тресну по кеси а резак цик дуката изгуби се у магли и тутњави... Касније се пита: Зашто ми је рука мокра? Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је.

Шака тресну по кеси а резак цик дуката изгуби се у магли и тутњави... Касније се пита: Зашто ми је рука мокра? Рука гужва браду, све мокрија. Мокра је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је.

њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози, добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на мене.

Вукашин, много виши од брата, гледа га одозго, у теме: мањи му је но икада. Свиснуће. Види како Ђорђева испружена рука дрхти. Клати се. — Узми. Број! Да више никад не дођем? Вукашин устукну корак, срете Ђорђеве очи. Никад!

Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш... Вукашину дрхти рука. Једва се потписа.

Бадње вечери ушао у очеву собу, двапут је, прикрадајући се, долазио до врата и с тешким грудима враћао се под вајат. Рука у џепу није испуштала хартију. Хартија је шуштала под немирним прстима.

Сама рука извуче хартију из џепа. „Политика је много покварена ствар“, потврдио је главом. „Шта имаш да ми кажеш?“ Он скиде

Тад је хтео да побегне, јер је мокро и тамо где је његова рука, али баш од те руке није могао да побегне, њему је од тога пошла крв, чуо је како пишти и мислио да ће умрети, а није

„Боже, шта ми би одједном?“ прошапутала је чудећи се и радујући. Док јој је храпава домаћичка рука полако клизила по глатким прегибима слабина и трбуха И просто летела низ благе косине бедара и бутина, почела је

глава, јер сви држе мачеве и кантаре више њене главе, а она је поред камене гробнице у којој лежи једна осушена, црна рука; на слави манастирској двапут је видела ту чађаву руку и била јој ружнија од козјег чапоњка, није она, ђаво је То у

Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање гребе јој надланицу. Први пут је овакав дошао кући.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

образ склизну суза, а из грла птице зажубори песма какву никада нико није чуо и обави га као нечија топла, самилосна рука. Изненада, он осети како постаје прозрачан и лаган, а птица рече: — Поздрављам те, Принче облака!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

кад је сунце било чисто а зеленила разбуктана, угледао, на коњској гриви, своју положену руку: грива је била млада а рука стара. Кад пре? Погледао је у сјај понора над собом, тако чедан и безличан, из којег је долазило чисто одсуство утехе.

Онда је Вишњић, нагло, пружио руку ка Карађорђу, да га дотакне у знак поздрава, рука је промашила, ништа није дотакла. Вишњић је отишао, сам, у своју ноћ; Карађорђе је остао у својој.

Желео је, и рука му је пошла па се зауставила, да тргне кубуру и пуца Гоподар-Јеврему право у чело. Праисконски мракови вршљали су,

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба... Збогом житку, мој прелепи санче!

А она чита... док сред ноћи дуге, К'о грдан полип са стотину рука, Стисла јој срце љубав пуна туге, Туге без суза, без речи, јаука.

Ј. Дучић ЛXXИВ ЗАШТО? К'о побожни Браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије, И свештени пеп'о ветар не раздува Музо! зашто и ми не чувасмо тако Срце са пепелом покојника мили'?

И на ме, усред ових њива, К'о раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго Отац силази све ближе. Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих...

Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда. Унутра постеља угодна и мека. Рука ми немарно превлачи врх жица Ал' срце... срце... оно на Вас чека! „Та забравите прошлост, дужност, мужа!

И снажна рука сеоскога уче Појави се на мах у тренутку томе, Придржа птицу, и прозор полако, Нечујно-тихо, затвори за њоме.

„Кад сам, сав збуњен, с муком од ње скрив'о, Те да не спази да ми дршће рука, Док бих јој уз пут невешто везив'о Смакнуту свилену врпцу око струка?...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа начертала пресветом мудрошћу.

својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману слатку, те узавру тамо и овамо на вјенчано са тишином јутро.

Дивни шатор бјеше преопширни са високим својим идејама вјешта рука творца украсила са блистањем сваке струке бојах играјућих на зрачном прозраку.

на уредна кола и редове, колик' луна на телескоп видна, а лунина цв'јета и свјетлости; на њих бјеше бесамртна рука различите извезла планове, побиједе и весеља неба, са бојама разним украшене, те у прозрак весело блистаху.

Грдну душу злом опојеника мрачне буре усколебале су; несмисленик горди помишљава да га није моја моћна рука на трон горди из ништа попела јере би га мраке зацариле, божески му престол уздигнуле, па он тамо по својојзи ћуди

Закони су општега поретка мој аманет а живот природе; да их почну сви мирови рушит, моја би се силна на њих рука оружала с ужаснијем гњевом: ја бих све њих у грдне комате раздробио, у бездне зајмио, па бих друге изнова свјетове

Зла поразо родитељске душе! Зла предсказо отровне судбине! Прва се је крвљу осквернила безакона рука Каинова, првога је сунце видијело убојицу Каина на земљи, родитељах првијех проклетство на првога излило се сина.

Попа, Васко - КОРА

трупце чикова Обезглављена дрвца чезну За крунама од сумпора Зеленци од пепела њиште Заустављени у пропњу Огромна рука Са жарким оком насред длана Вреба на видику У УЗДАХУ Друмовима из дубине душе Друмовима модрим Коров путује Друмови

таме Исплазила се равница Незадржива равница Разливени догађаји Расуте увеле речи Изравнана лица Овде онде Понека рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од магле Раседлане сенке Све тише

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

За кратко време постадох, као што он сам рече, његова десна рука и његов очни вид. Код њега остадох три године, до његове смрти, а онда се вратих у отаџбину.

„Лекари су, то је стара ствар, тајни ортаци продавача лековитог биља“, рече старији сенатор. „Рука руку мије!“, додаде млађи.

И то га веома обрадова. Он зовну к себи младог једног монаха и претстави га Копернику. „Ово је“, рече, „моја десна рука, Фра Ђироламо, одличан познавалац грчког језика и грчке литературе, сачуване у нашој библиотеци; он ће ти бити поуздан

Он се насмеја. „Није моја рука шћапила вакуум, већ он је шћапио моју руку“. „То је једно те исто“. „Признати морам да ни ја, као ни Торичели, нисам

Луташе бесциљно по вароши. Нека невидљива рука одведе га до једне куће у једној споредној улици вароши. Ту се налазила радионица једног глачача кристалних и оптичких

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен,

Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах. И не само рукопис него сам погађао унапред и саму садржину писма.

Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука, ма и најмање, подржи у повременој душевној клонулости. И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: — Побратиме,

прљаве, исцепане на каише кошуље скривали су само рамена унакаженог мртваца, јер је укочена, пресавијена у лакту лева рука, спречавала да се и овај део кошуље скине.

Ја сам се био потпуно изгубио онога часа кад се мој поглед, случајно, зауставио на њеним сасвим малим и као рука танким ножицама.

скоро сасвим уз мене. Она је имала руку пуну, облу, белу и сасвим голу и та рука такође привуче један део моје, на сто страна, растурене пажње.

Сигурно је млака струја слаткога немира јурнула његовом крви, јер му се лице заруменило, подигнута рука укочила у ваздуху, а зелена боја поцурила дуж рукава. Затим, у игри погледа међу њима, она је брзо завладала њиме.

њом, па је пробраним речима обасуо жељама о великом дану што пружа тако ретку прилику да се поздрави, и да се стегне рука и пожели најбоља срећа. — А сем тога...

Он је у њој затражио посла и добио га. Она иста рука која је некад носила заставу славнога пука, примила је сад брезову метлу, и заставник који је био робијаш постао је

И као да је опет зачуо: „Напред“, рука му учини исто што је чинила некад обухватајући дршку заставе. А док је за собом, за самим раменом, осећао живо оно

ПУКОВСКА ЗАСТАВА На Дренку, 18. јуна Драги мој рођаче, На ратном блоку по коме ти пишем ово писмо дрхти ми рука што држи танку војничку писаљку.

Тако ми части, не дрхти ми рука од страха, нити што се бојим хоћемо ли и овом приликом успети. Не, драги рођаче. Моја рука дрхти, јер сам узбуђен и

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем,

све спознају опипом — прсти тих слијепаца са широко отвореним очима — и да из сваке мртве ствари избаве њен живи глас. Рука ми бојажљиво посегну, као да ишчекује неко откровење, и прсти такнуше жице.

И њена рука опет сједа на пречку мог кревета. Прича ми, с неким љупким својељубљем, о катедрали, главној знаменитости мјеста

А моју срдњу примјећивао је само он, жупник. Отуд подмукла игра непрепознавања међу нама: његова мазна рука на мојој коси, и мој смјерни осмијех на уснама уз оцјелни одсјев у очима.

Код сваког риторнелла, за оних неколико уводних тактова за којих је упослена сама лијева рука, у очекивању да наступи виолина с мотивом и да три оперушана гирлса на позорници сложно дигну лијеву ногу, жена с

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. — Стан' дер ти, момче, да се разговоримо. Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан.

и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: — Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?... Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком!

— поздрави га писар. Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево.

да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може

сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу. Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг.

Полако, тресући руком, одговори на куцање. Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен. Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке. Прозор се лагано и опрезно отвори.

Бацај паре! Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: — Тако ми деце!... Жива ми деца!... Браћо моја!...

И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу... Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. — А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад види ага да му ништа ни из рука не дава а камоли да вади из торбице, наљути се те му рече: — Хајде право, рајо!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Једва се сећам да сам бољи био, Једва осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за свет немио.

Сад од Куманова, Маркова Прилепа, И од Грачанице до Битоља равна Укинута рука црна и свирепа, Оживела наша царевина давна.

Ја мислим дуго на подземне стазе Које подиже једна рука вешта, Велика авет, монархија стара; Које подиже Беч и блудна Пешта. Два црна гнезда белога владара.

1904. ПОЗНАНСТВО Милостива госпо, пардон по шест пута! Сукњу мало више држи рука мала, Па се жипон види и ципела жута. Опростите, али — подвеза вам спала.

Смрт ваша тешка мој је био живот, К'о рука каква болесна и мека, Он пада на вас и спрема ваш ћивот Где је и моја будућност далека.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Узмите, молим Вас, - рекао сам им - то је месила рука моје мајке и припремила ми за овај дуги пут. Они су прихватили моју гостољубиву понуду изјавивши да је то најбољи

У том моменту осетио сам да ме једна снажна рука зграбила за крагну и када сам се окренуо и погледао горе, видео сам крупног полицајца са батином у руци и љутитим

Посао није изискивао неки физички напор, али је зато била потребна извежбана рука. Зато и поред свих мојих жеља и напора, споро сам напредовао.

америчке личности: Франклин, Џеферсон22 и Линколн, били изврсни у разним занатима за које се тражи умешност и вична рука и да стваралачки дух америчког народа делом потиче и од особина које се постижу познавањем разних занатских послова

трудио да задовољи свог цењеног оца, али његов понос младог човека почео се бунити што га обуздава једна тако невешта рука. Осећао сам да ће доћи до кризе, што се и догодило.

Професор Артур Кениг, десна рука Хелмхолца и старији предавач на Институту за физику, одвео ме је до кабинета екселенције фон Хелмхолца и представио ме

Али из патриотских разлога прешао је у Вашингтон, где је Смитсониан институт очекивао да га поведе вешта рука која би га одбранила од сплеткарења политичара.

Флуоресцентни екран је стављен на фотографску плочу а пацијентова рука стављена је на екран. Х-зраци су прво деловали на екран, а екран је својом флуоресцентном светлошћу деловао на

Амброс Свејси је изванредан пример дисциплинованог духа, који се стварао онда када се његова рука привикавала на занат.

Ћипико, Иво - Приповетке

Хтела би да пароброд заустави. Унутарња нека сила подиже јој руку. И та рука, за неко време, остаде испружена у ваздуху. Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало.

— Нешто јој криво... Али не смета, наћи ћемо јој посла... —Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука! —Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим?

да над њим дуље остане, — то и друге ране — но не може; на устима осјећа додир његове празне, мртве пути, бесвјесно рука јој бјежи к устима да тај додир отаре са своје живе пути, да га уништи.... — Укрцајмо се!

Осјећа благост и покој, и овога часа заборавља на потребе и невоље живота . .. Мршава рука дршће кад у дну риба боље затегне. И како се савија танка трстика, тако се у мору љуљушка његова изломљена сјенка.

— Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку! — Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био! — Морача!

гледају у њ плавим, веселим очима и пружају к њему ручице, као негда када се је доцкан у сутон с њиве кући враћао. Рука му се маче као да ће да потражи њихове главе да их помилује. Арнаут гледа у Миливоја и полако одмиче.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Читала се она другачије и зато што ју је изабрала управо она песничка рука која је саздала чудесна књижевна бића у Кори, Непочинпољу и нарочито, нешто касније, у Споредном небу. Исте, 1958.

носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам рука што пише задатке који се допадају свима.

И као што наш десетични систем бројања представља пројекцију прстију наших двеју рука, тако се и основно језгро метафоричких преношења у природноме језику може да наслути у изоморфичноме пројектовању

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Јаој, проклет био мајци и овога и онога света! Кућу ми оцрни, образ ми одузе, одузела му се дабогда рука којом је написао оно! ВАСА: Смири се, бога ти!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Нешто као обетована, не и стварна земља. И само је песникова рука свему томе могла придружити, само је она могла са свим тим саобразити ону већ познату нам слику главног јунака који на

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

О, Каримане! Ти нећеш узети авдес у мојој одаји, нити ће ти моја рука пружити мушке преобуке докле не пронађеш убицу!.. — Ћути, кучко! — плану првак. — Види се да си шенула од памети!

Овде треба сви да донесемо, а не да узимамо... Имам ја пара, не ме жалите!... И дрхтава рука старчева снажно извуче из недара прљаву пртену кесу, па ми је баци на сто. — То су лире и дукати.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај. — Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?

Кретô сам се штакрат секиром у руци: „У корен је удри, сруши је, утуци!“ Ја подигнем руку, рука клоне сама, — Збори нешто, збори у њеним жилама.

Спомен њихов прима се у груди, Нове борце, нове снаге буди. Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа. Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи.

Ој, Милошу, Стар-Новаче, Имате л’ унука?... Ал’ ја не знам што ми данас Тако дршће рука... В Хватајући што утећи неће Свȍм брзином и заносом слепим, Утећ’ ће нам што се вратит’ неће — Ја од тога

Шта је ваше злато, што га Хвалисава рука пружа, Према дарку који даје Милостива, скромна душа? Себи мâли, друге храни По маленој својој снази, А кад даје,

Две се руке руковале У топлоти виших зрака, — Једна рука женска, нежна, Друга рука мушка, јака. Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука пуна

Две се руке руковале У топлоти виших зрака, — Једна рука женска, нежна, Друга рука мушка, јака. Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука пуна ј’ Руске крви најнежније.

Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука пуна ј’ Руске крви најнежније. Верио се соко руски Са србињском соколицом, Верио се Петар кнеже С кнегињицом са

Здравица ће с’ чути Нечувено дрска; Грчевита рука Пехар ће да смрска. Просуће се мука Дуго задржана... — Ох, зар нема без тога Свету бољих дана!!? КАД ВЕЋ МОРА...

Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те. Ударих силно, снажно... Рука ми сва у крви; Огледало се смрви. Ха, неста луде! — али Ко ни се смеје, ко? — Гле! ја се смејем то! 1891.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.

Краков, Станислав - КРИЛА

– Скандал. Војници се развукли по целом граду. Има их још код Бејаз—куле. Поседали су по улицама. Рука са корбачем описа љутити покрет. Уплашени вранац скочи. Камење врисну под копитама. – Лудорије. Растурили се!

Поручник Лука корача задовољан. Један кратки прст му је у спљоштеном носу, а друга рука пипа згужване банкноте у џепу. — Тако ја умем...

Мала чутура обишла је целим кругом, и дошла опет у оне прве руке. Видела се рука како се подиже све више, а глава затура све ниже. Чу се последње: — Глу—глу...

Ноћ почиње да бива хладна, и на небу се облаци размичу. — Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли.

Наже се над малим комадом хартије, на коју паде млаз светлости из џепне светиљке. — Душане, на, прочитај. Рука којом пружи хартију описа изломљену пругу. — Наређује се покрет батаљона.

Одједном виде замахнуту руку над собом. — Ау... дрекнуо је и скочио у кревету. Уздрхтала рука окренула је дугме. Светлост се расула по соби. Само је рањени сусед све јаче кркљао. Лице му је потамнело.

Стресао се. — Зар опет? Покренуо се у кревету. — Пст. Једна мека рука пипала је по јастуку. Додирну његове косе. Осети топли дах пољупца. Рука се зари под његов лаки покривач.

Покренуо се у кревету. — Пст. Једна мека рука пипала је по јастуку. Додирну његове косе. Осети топли дах пољупца. Рука се зари под његов лаки покривач. Уста су клизила у пољупцима по њему. Осетио је пољупце на мршавим бедрима.

Изгубио је главу, и док је очајно гледао на отвор, кроз који су оптуженога извели, његова рука, вођена погледом мајорским, написала је дрхтавим словима: — На смрт. Стрељали су Казимира.

Три шкотска официра улетела су са виком у ложу. Од руковања му је поцрвенела рука и утрнуло раме. Митфорд је бацао цвеће на бину, а мала певачица слала је пољупце.

Петровић, Растко - АФРИКА

и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским

Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа. Одједном смо сасвим у мраку. Једино се још беласају наша одела.

Ови су одмах ухапшени. у околини, на ивици шуме, нађена је једна рука и остаци ватре. Исте ноћи двојица од ухапшених били су отровани.

Н. се забавља да га од шале боксује; у нос, у мишице, у раме. Младић се доброћудно смеши и само кад мисли да ће га рука Н-ова дотаћи и у прса он шаком покрива једну мрљу на грудима.

што грдно личи на нашу колевку; у то стане сва одећа, све посуђе, сва живина, а равнотежу тога на глави не мора чак ни рука придржавати. Напред иде црнчева козица, позади жена са децом привезаном на леђа, и још даље мршави жути афрички пас.

има око грла огромно широку гвоздену огрлицу, црну, зарђалу, која је везује једним невероватним ланцем, дебелим као рука, за зид пред ким се налази. Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Победу даруј!... Не нама, оче! Но сјајна рука правде вечите Нека понесе венец победе! (Вук долази сасвим поремећен, цев од пушке у рукама, кундак навише, вес

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров, и то уздуж рова. За првом дође друга, тпећа, четврта.

Капа ми оста на једном трну, а ја трчим гологлав и засушеним грлом вичем »ура« и журно у трку пуним пибодијевачу, али рука дрхти и пуњење иде споро.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим...

Дај ми руку, да је стиснем... Јер кад стегне смртна мука, Кад затишти љута рана, Мелем биће ова рука. ХХХ Да је мени шевче и голупче, Да се дики у санак увуче, — Да ми пева, кад о мени снева, Да ми гукне, кад за

Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу — Очи магла прели, Борба груди

Страшан је тај црни амбиз, — Само у гроб у гроб не! Па зар ја да први бацим Шаку земље на њен лес! Рука ми се натраг трза, — Тај обичај кује бес.

XXВИ Судбина се зове, — како л’? Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија. Лева страна наших груди, То је њено игралиште;

XXВИ Судбина се зове, — како л’? Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија. Лева страна наших груди, То је њено игралиште; Има нокте кâ у

XXВИ Судбина се зове, — како л’? Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија. Лева страна наших груди, То је њено игралиште; Има нокте кâ у тигра, — Срцима се нашим

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука. Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма: Спрем’те се, спрем’те, четници. Силна ће борба да буде..

Јаукнуо сам од бола, држећи се за леву руку. — Шта ти је? — викну и дохвати ме. Цела рука и лева страна шињела били су крвави. Неко ме пипну за руку и рече да ми је сломљена.

Војници су је дизали. Рука ме је све више болела. Од радости и болова сузе су ми текле. Око моје мишице нарастали су завоји.

Пред самим отвором, куда су били изишли изван бугарских жица, висило је непомично тело наредника Драгана. Једна рука била је издигнута и закачена за жице, док је тело млитаво лежало. Глава клонула. Пред мојим очима се замагли...

Готово трошне. Испео сам се журно и пружио руку Арлети. Иако је њена рука била у кожној рукавици, осетио сам колико је мала и топла.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Хоратіуѕ Пијериде! дајте лек! Напрегну вражја рука љуту стрелу, Изненада јазви нас. Зар мисли да ћу пасти жртва злобе?

Бурно свиће Видов данак, Да оправда прошлу ноћ, Ал’ је слаба рука људска Гди с’ противи виша моћ. Није л’ Рима древног сила Полубожна негда била?

Сладак је одмор после тешких мука, Кад злоковарства изгњечи нас рука, Ил’ судбе игра, пуна горка једа, Дух изуједа.

Помоћи није, Жалост, ах, пије Сербија. Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи, Десна рука клонула му, Турчин већма с’ јежи. Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило, Устава се провалила, бурја продре силно.

Па кад већ света дужност, крепка воља И витешка нас рука вечно дружи, Да и потомства нашег судба боља Под тешким бичем варварства не тужи, Претворимо у гробник хулна поља

Стегни себе око прста, да т’ други не збаце, Та је рука близу срца, чућеш јој ударце. Ако нежно, кад т’ осети, на тебе погледи, Распусти се, да ју круг твој мали не увреди,

Шта може цветак који шчупа рука Тек што га роса освежила прва! Зашто да навек она душа кука Која пропаде ни дужна ни крива.

боје разгара, Нек ти рајском росом сокови бује бистри; Анђео љубови нек’ распири т’ огањ живота, А земаљска тебе рука се коснут не сме. Сад под руку узмем то красно дете, и кући Дођемо мајци, ал’ већ плава другарица ту! 1856.

Руку и ја пружим, и витког стаса коснем се, Ал’ на зло ти моје послуша рука памет. Гледну ме мрко, па скочи к’о срна, и утече к друштву, Ама бар један поглед да ми бежећи даде.

Кад погледи око у око, срце топи се; Око врата сместа пали би једно другом. Кад ли рука руку додирне, све стреса се тело, Свака задршће жила, ноге с’ одсеку таки.

На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог. Сузе га свију прате Јер лепа душа би, Пак се и богу самом На небу омили. 1855.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И ево ти се кунем, госпођо, Свемогућега светим именом, Заклињем ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан

Видећемо се! (Катуновић одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: А ти, јагњешце, немој дрхтати, Док ова рука носит узмогне Челика тврдог терет изоштрен, Не бој се, чедо! А сада збогом! Са владиком се морам састати.

ту не стиже ноћ, ну освијетли је огањ из пушаках, те ни показа многу неосвећену крв што је по голети каменој нациједи рука погане некрсти. КНЕЗ ЂУРЂЕ: А Ђурашко? ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Да није рањен? Да није пао?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И урликну: ''Жене!

А кад моја рука крадом перо такне, Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један кô завеса смакне И ја видим само ред

Проломи зиде, Пркосни месец с мунаре скиде. И са свих страна судбом гоњен, Као челична рука стиснута, Кô с неба грумен звезда сроњен, Мој народ дахће, дршће, стреми И дивљим оком бесно лута. Неми.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Милошу од Поцерја, имењаку славног косовског витеза Милоша Обилића ("Весели се, Поцерац Милошу,/ Десна ти се посветила рука/ Која знаде погубити Меха,/ Свим Турцима храброг поглавара").

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л’ то љубав, је ли шала, Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала?

Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л’ то љубав, је ли шала, Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала? Ил’ си дошла, злурадице, Да ме варкаш, да ме једиш?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Кротина стари жуљ терету се потура. Силази низ прозоре дан. ИX Корак их повазда у лов. Замку то запиње рука, нога у замци. Лове, а уловљени. С вечери, туго, ко коме плен? X Крст на раскршћу ту наука.

И само и само смежурава рука о дојку. Не гукну, сејо, новорођенче на њој. XИИИ А блуду под прозором, тик ту, врта се мало зачепрљало.

ПОГРЕБ 1 Зàпева му труба, у ковчегу опружен он, и жут. И другара војника чохом по кожи рука груба добује лагано. А небо плаво, и сенке шарају пут.

2 И видех, у родном крају, присојем на зелен-брегу, где леска листава и дрен, првенце ђурђевке бела рука тражи. 3 И киту кад набере, плаветли врвцом је веже, помирише је снена и намени је мени.

И радост недозрела, или вај, из патна срца ли вине, кô птиче зла кад устрели рука, падне, и крвав остави траг. 5 Остани где си, и теци као река, и као дрво расти, и олујом захуји, ил’ цветај

Угрина коварног помоћница обујмила нас рука: загрљај у Христу брата; загрљај, браћо, ал грлећи дави. МОЛИТВА И молимо те, и молимо, пропашћу спаси, кад

Запалио сам сухи жбун, У име Јехове носим им слом. Јер Јехова беше мој штит И рука његова мој вођ. Јехова је то!

(Хор:) Јехова, дођи нам, Јехова, дођи нам. Јер Јехова беше мој штит И рука његова мој вођ. Дижи се, Јехова, разгнај зле у бег. Јехова, дођи нам, Јехова. Славни Боже, дођи нам сад.

ІX Нежном љубављу волећу те, Боже. Ти, чија рука знала ме одбранит. Бог ми би увек заштита и град И штит и кула ослобођења.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк б. на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251). У једној Вуковој песми (5.

Дим.). Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио, или би се ма од чега разболео (Ст. Дим.).

На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица: Савила се лоза око бора, К̓о сестрина око брата рука, Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390 идд. В. и Вл. Красић, Песме, И, 21, 54. у БВ, 16, 1901, 247 такву сеновиту б. л.

не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му рука усахла« (СЕЗ, 20, 1913, 42) — и то, углавном, важи за све српске крајеве (‹в. СКГ, 60, 1940, 113›).

Богородичина рука (анаѕтатіца хіерохунтіца). По народном веровању у Врањском Поморављу, штити од демона. И зато се породиља запаја

Та трава, верује се у Лесковачкој Морави, »раскива многе болести« код људи и стоке, не само катанце. Дебела је »као рука и мека«, »на њој се распознају делови, као глава, врат, руке, ноге, очи«, понекад »личи на човека с децом«, па је зато

Ћипико, Иво - Пауци

у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнут наједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њено раме. А слуга, подучен, излази из куће.

Нећу доћи сјутра на дражбу, радите како знате... али, не заборавите да рука руку пере... И насмија се смијехом који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатога осмијеха дућанскога момка.

Једном вративши се, прилагоди се животу у вароши и бијаше отада десна рука свому оцу. Он први угледа Иву и усрдно му се јави. — А хтједох да питам оца ти куд си...

И у олуји слушају откуцаје живота. Иво гледа у небо, очима прати облаке, а рука му почива на њеним прсима. Очи су му отворено упрте у помрчину; туга и љубав га савлађују. — Пусти!...

Старцу, већ изнемоглу, држећи трстику у руци, дрхће рука, па кад, му долија, прихвати трстику обема рукама, а нетренимице гледа у онај комад туње што се дотиче мора.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко пергамента, његова збуњеност претворила се у мржњу.

Срце ми није било под овом мантијом, него под панциром. Нисам пребирао бројанице, рука ми је почивала на балчаку мача.

будаласте ствари: да је Брзан просто неуништив, да га не бије ни мач, ни стрела, ни копље, ништа што је људска рука створила, па ако икад и погине, погинуће само од грома.

Хоће ли то сан да ми каже како ја само смрт за собом вучем? Чега се год дотакне моја проклета рука! Артемије Најзад су разбојници напали и северни бедем. Неколико њих се пред зору успузало одоздо из провалије.

У својој старачкој обневиделости не може да види како се вода свуда разлила и како његова уздрхтала млитава рука нема више снаге да је обузда.

Они који одваљују иконостасе, дивне резбарије које је људска рука начинила у славу божију, и на њима пеку овце. Они који гребу очи светитеља на сликама по црквама.

Дадара Доротеј! Веле да доноси здравље, а ја кажем — болест. Кога год се дотакне његова танка женскаста рука, и кога погледају његове женскасте очи, тај постаје окужен неком проклетом, сладуњавом и млитавом занесеношћу, те не

Све ће бити спасено. Али како нејака женска рука да се избори са тим жилавим, кракатим чорбуљарем? Раширио ноге, укопао се у стену.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

О, колико снова, надања и мука Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме! И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време!

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају

Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране, Наказно пружене горе, кô израз паклених мука, Од суве, самртне жеге

Где су питома стада? (СУВА, КРЖЉАВА КРУШКА...) Сува, кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно нада мном стоји.

Налакћен на столу он је мрачно ћутô, Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу, Кад се крик ужасни још једанпут зачу.

Имање старчево беше магарац и мазга једна, А помоћници верни здравље и рука вредна. Шумори висока трска, кад вихар весело стиже, А над пространим ритом јато се вивака диже...

Но рука убиства хладног и ту их сустиже грозно, Где с идолима својим падаху до у ноћ позно. Тако разори Азок и сравни Бенару

На усне његове младе Она ледене усне приљуби безумно, страсно, И душу његову испи. Силвије на земљу паде, И рука суморне смрти дотаче његове веђе, А дивна статуа мирно на своје подножје пређе. 1890.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ни сурова рука човекова, ни његови топовски метци нису били у стању да га унаказе, јер све ране које су му нанесене начинише нам га

догледом мога прадеде у руци, и под истим небом на којем сам некад угледао прве звезде, свећице које је Божја рука запаљивала једну по једну, ја ћу се моћи лакше уживети у оно доба астрономије, но што бих то могао поред каквог

поред мога стана, удишем пуним грудима свежи ваздух, посматрам по хиљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, а не могу да их се сит нагледам.

Дуго сам стајао пред том таблом, читао по неколико пута састав те катедре и питао се која невидљива рука је овде исписала моје властите мисли, жеље и наде.

постала тамно небеско тело, обавијено ваздушним плаштом, како се на њој одвојило копно од мора, како је невидљива нека рука засејала ту прву клицу живота, а из ове се, постепено и лагано, развила сва жива бића, биљке и животиње.

који нас обухвата трепери ружичастом бојом, бива постепено светлији и прозирнији, као да, онде доле, невидљива нека рука управља светлосним рефлекторима и ставља их у дејство.

У тој пламеној драми пролазе векови а ружичаста боја ужарене Земље постаје све тамнија, као да ову нека невидљива рука завија у лаки црни вео.

Суре камене санте појављују се у све већој мери на пучини пламенога мора, а невидљива рука преде из њих кошуљу око њега. Море бесни цепа је, спаљује је својим пламеним дахом, санте се губе у дубини.

Море бесни цепа је, спаљује је својим пламеним дахом, санте се губе у дубини. Али невидљива рука преде даље кошуљу, и гдегод се ова расцепа, она је склапа и зашива.

Та крв, пламена лава, светли, тамни, усирава се и каменим арабескама шара оклоп, који је невидљива рука наново стегла и заковала. Сат васионе откуцава нове векове. На Земљи је завладала потпуна тама.

“ „Њен ток је унапред одређен за векове векова.“ „Она је сат који откуцава вековне часове.“ „Ничија рука не може тај сат зауставити нити његов ход пореметити, па ни рука сајџије.“ „Тај сат зове се васиона.

“ „Ничија рука не може тај сат зауставити нити његов ход пореметити, па ни рука сајџије.“ „Тај сат зове се васиона.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају.

дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају. СВИ И мен, и мен!

Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет, колико ми је рука достизала, бедно и невољно сам помагао и помажем.

И ако ти то чини добро, ублажава бол, кад год зажелиш, дођи и седи, докле ти хоћеш. Ево ти и моја рука. МИРОН Не, то... ТАШАНА Зашто, дедо?

Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то!

Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти. (Вади јатаган из силава, баца га.) Шта ћеш ми ти, бре, када ти је газда кукавица?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Нос, усне и очи тегле се стално за концем, истерају лице из главе и извуку дугачку шију. А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима

А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице звекну и

А панталоне, то вам је ногавица, и шлус. Знам, знам, има вештина, има добра рука, али има и друго, а то су маказе. Праве шнајдерске маказе, алат! а не ово с чиме се и ви и други мучите.

Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије црну каву, турску. И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву.

А Шваби зато све и иде што га српска рука држи и води. Кад Србин некога прихвати, он му даје најбољи залогај... А Срба мој, не може бити друкчије, тргнуће се,

Циче од смеја. Шваби завезана рука салашарским шареним пешкиром; на бради му велики фластер; кошуља пукла на леђима; панталоне се извукле из чизама, и на

” А те тичице све у гробаревој торби... Госпа Нола се усправила у наслоњачи, и чисто писнула. — Ух, што ме ова лева рука заболи понекад; то су ножеви. Нису ножеви, каже ми доктор Мирко, него је крв...

Госпа Нола се смеши, и шапће једва: — Јесте ли ви доктор или ватрогасац?... Не могу да гутам, не видим добро, ова рука: Шта је ово, ово... Сад ће вам одмах бити лакше, одмах.

За рибање дасака треба мушка рука и мушко око”. Рибали су дакле момци, и то сапуњавицом у које је Марко сипао нешто што је нарочито поручивао, и од чега

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сто иљада пушака, топова и мачева код тебе ће бити мало зврцање кукуруза. Твоја ће рука више Турака одсећи, макар да ји нигда нећеш видити, него Краљевићу Марко.

Ево инди моја рука, која јошт на мушким прсима почивала није. Ја вам је чистосрдечно (ако не сердечно чисто) дајем, и желим не само капу

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

једну дозу брома за умирење живаца, јер ће вам тај математичар доказивати такве ствари да ће сасвим несвесно ваша рука тражити у околини какав предмет, пивску криглу, столицу или у најмању руку какву циглу, са жељом да га клепнете у

Или: на велико стакло видиш увеличану племенитост гласовитога мецене и добротвора. Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито срце саучествује у свакој невољи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори: — Колико сте имали шећера? — О томе води рачуна ти, а нећу ја...

А баш и нека се претрпи та рука, кад ми је хладно по целом телу. Нешто мора да се жртвује... У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко

Пусти коња напред, а он му се ухвати за реп, те га коњ извуче. Тако урадише и остали. Рука ми крвави, немам чиме да је завијем. На застанку натрунише ми рану пухором од цигарете и онда је завезах марамом.

Прскала је вода под ногама, прљава и жута као што је лице онога мртваца који је умро у води и само му штрчи укочена рука.

Реакција се одмах осећала. На месту убода јављао се црвен круг. Болови су постајали све јачи. Рука људи бивала је сва дрвена и као да је парализована, нису се могли њом служити.

Ноћ је већ дубока. Око мене потпуни мир, а ја сам немиран. Пишем ти, а рука подрхтава. Душа ми је узаврела и пуна неке туге... Можда за младошћу?... Не знам. Шта ми све сада не пада на памет!...

Принео сам писмо фењеру и тада ми се учинило као да видим трагове крви. Рука ми задрхта. Обузела ме стрепња и грозничава слутња. Окретох даљи лист.

— Ја, оца му!... Ви га освојили? — Он се придиже и приђе. Рука му је била у гипсаном завоју и висила о марами, чији су крајеви били пребачени и завезани око врата.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Друг ми је узнемирен, збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија све је смиренији, све му је потребније да говори - врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што

да говори - врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству - не осећа се више

И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена.

И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена.

И Мати ме није родила испод овог огњеног зида Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида И ветар сам и јутро дарива на обојке.

Одједном рука диже застор, и загледах се у зору, То мислим беше први пут да се удубих у тај призор; Када и на последњи јој одблес

Као чун низ реку пођосмо из њеног тела Успавани брзином и духовношћу дубоких вода, Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела, Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!

све моје мане и моје зло заборавља: Осмехом, целим телом толико уме да утеши; Наднесем је над своје руке и моја рука оздравља, И само, повучем ли је грубо, престаје да се смеши.

РУКЕ РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ! Кад човек умре, руке прве занеме: Рука умрлог ко ноћно воће зри, Ко успаване птице чија срца још стреме, Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Артур Рембо РУКЕ Љубите руке своје да засјаје вам једног дана, Прескупо никада доста није рука вам намирисана. Гајте их. Болне нокте њене пажљиво срежите, Турпије за њих већ нема сувише превите.

Крило галеба још на мирис таласа заудара И руке Богородичине увек чувају целов месеца. Најлепша рука каткад најцрњи занат деље, Најсветије беху руке дрводеље.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже?

Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине. Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала?

Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер!

С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста. Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде. — Упаднеш ли у невољу — зови нас!

Распали сунце по реци, поче да се топи лед. Као да је нека невидљива рука окретала свет наопачке — све изненада постаде бучно и зелено, а под налетом подземних вода поче да се тресе мравињак.

— полете једна жена к Златокосој. Врисак друге до седмог неба дође. Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и нежно пређе преко ње. Људи сопственим очима нису могли да поверују.

Не дај ме! Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из дечакове руке. Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај!

Али, тек што јој се примаче, а нечија је рука зграби. — Прво ћу ја почистити своје двориште, а онда ти чисти цареву царевину!

— Мицко! — узвикну дечак. — Не видим те... — И не можеш! — лагана Мицкова рука таче дечаков образ — али ја сам ту. У теби. У травама, у лишћу, жаби, звезди, зрну прашине, сунчаној зраци.

— Шта ће тек са мном бити? — уздахну орах, кад га нечија пажљива рука одвоји у страну. Тек тада опази како га дрвосеча и његова млада жена помно посматрају. — Биће од њега царски сто!

»Сад шта је — ту је!« помисли и у страху затвори очи, кад се нечија рука испружи, неко је скиде са гомиле и одвоји у страну. Ој, како је трештало, како пламтело!

Налазили су га на местима где никада није сејано и где је најтемељитије уништавано. Ништа му није могла ни људска рука, ни огањ. Ницало је и цветало као да га најпажљивији вртлар негује, а Царица је чекала и све више губила стрпљење.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

** Татко ти дође, засрами се, море! А она мртва и чиста. Мушка је рука не помиловала, ни уста целивала. Мртва и чиста... * Свекрва ти је дошла, стиди се, море!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја, Не зна те рука насликати моја, — Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим... Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер

Па једнога дана, кад се господ јави, Кад орлови наши високо заброде И са твојих рука пану гвожђа тврда, Да побједну химну слушам с твојих брда И да с тобом славим дан златне слободе! 1906.

Овдје у болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана.

Ја, наслоњен на зид, прекрштених рука, Гледам како доли, о хридину шупљу, Неретва се ломи, а с високих кука Нага дјеца скачу и с виком се купљу, Док

Не знам шта је, срце с њима би ми хтело! Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој главом у крило и меку Љубио јој руку...

И на ме, усред ових њива, Кô раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго отац силази све ближе: Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни он полаже виш' њих...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у кога је „оштра сабља, рука самовољна“, који је дорастао сваком подвигу, јер је мудрији и јуначнији од свих душмана.

Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов: Десна ти се посветила рука! Душмани ти под ногама били како Шарцу под копита чавли!

Али за одмазду Турци су добијали одмазду, осветничка хајдучка рука враћала им је жао за срамоту. У сталној борби на живот и смрт хајдуци су често били врло окрутни.

На превару убијеног друга светили су кад-тад. Издајника је увек стизала осветничка рука. Непријатеља се нису плашили.

Бог те здраво и мирно носио, од душманске руке заклонио, грдне ране и руке душманске! И крепка ти десна рука била! И оштра ти бритка сабља била! Слободне ти очи на Турчина!

Више него рана пеку га страдања Србије. Милош Поцерац је јуначка песма за себе. Његова рука је рада да се игра с Турцима, а сабља му је жедна турске крви.

Весели се, Милошева мајко, ти која си Милоша родила! Весели се, Поцерац-Милошу! десна ти се посветила рука која знаде погубити Меха, свим Турцима храброг Поглавара, а Србима свима душманина! Весели се, Поцерац-Милошу!

у дворишту, како седи на ниској троножној столичици или на трави, јер иначе не би могла да јој падне у крило синовља рука. Сличних примера продирања народног живота у старије циклусе има много.

Говорила љуба Угљешина: „О јетрво, госпођо краљице, нешто мене забољела рука, — тебе здравље! — пребољет не могу, већ ти збори млађој јетрвици“.

Намера је намрила била на јунака Орловића Павла, на кнежева млада барјактара. И њега је нашла у животу. десна му је рука осечена и лијева нога до колена, вита су му ребра изломљена, виде му се џигерице беле.

мајка, окретала, превртала с њоме, па дозивље љубу Дамјанову: „Снао моја, љубо дамјанова, би л' познала чија ј' ово рука?

“ Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице, мајко Дамјанова, ово ј' рука нашега Дамјана, јера бурму ја познајем, мајко, — бурма са мном на вјенчању била“.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Али ван оквира У неку слободу ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА Пертла се намртво везала Па се нога изнапрезала Чак се и рука трсила Да би пертлу размрсила Кука стопало ШТА МЕ СПОПАЛО ОДОХ МЕЂУ АРАПЕ ГДЕ НЕ НОСЕ НИ ЧАРАПЕ Стварно је

моро јести У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО У животу То је битно Ништа није сасвим ситно Ништа није баш којешта Што не може рука вешта Да поправи Ситнице су То је тачно И досадне убитачно Ал понекад много значе Цео живот преиначе Из корена

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити. Зачас те, каже, може шчепати ледена рука непозната чудовишта и повући за собом под зашаптане сводове букових крошања. А шта ће даље бити — брр!

— уплашено зовну Луња нагињући се над отвор. Умјесто било каква одговора, кроз продор се одоздо помоли дугачка рука, пограби шешир и увуче га у јаму. — Стриче, што се не јавиш? — питао је Јованче завирујући у земуницу. — Нећу!

— Охо-хо, већ ме сврби рука! — жестио се Стричев дјед. — Само да договор држимо у тајности. Растадоше се већ у сами мрак, тајанствени и ћутљиви,

— Пази га, свануло! А гдје ли сам ја ово? Пипну се је ли остао читав и рука му додирну хладан грлић боце. — Охо, и ти се следила од страха, сиротице моја!

дјечаке, наоружаћемо се штаповима, опасачима, уларима, шибама, бичевима; за овај посао добра је нека подугачка рука да малог одметника зграби за врат.

— У штап, у штап, што се чудите! — викну пољар. — Свак зна да је пољару штап десна рука. Рањен сам, дакле, у јуначку десницу.

Они су били десна рука окупатора. Умјесто њега и за његов рачун одузимали су оружје, војничку спрему, жито, стоку, премлаћивали и мучили

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

бих и кано птица с крилма рано одлетио чак за море, у које тамо пустолине скрити се, ал' и онде ће ме досећи твоја рука и наћи ме, и твоја ће ме десница задржати и преместити с места.

Једанпут, у својих му полата частећи се с господом, седећи им за асталом, теке пусти се човеча рука из дувара супроћ очију му и с прстом написа му на дувару ове три речи: Мани. Текел. Фарес.

И срећу врлу имаду добра двојица по труду своме: ако један не стече свакад, оно придобави други. Рука руку пере и друг друга ваља да потпомаже и подиже на рађење, путове стичне указује, у болести пази и чува, од налепа

Путу рока нејма. Хрсуз не долази на празно. Удри, брате, не жали га, рука ће ти се посветити! Чин'те што ћете чинити, Да вас видим што ће од вас бити! Занат, канат. 1736.

Збира за вражији топуз. Свакад су у љубави садржној боља два сиромашка, неголи самац бољарин. Рука руку пере. Јако је двоструко сплетено уже. Самац и млад јунак наличан је матору и нелагодну старцу.

Из големе невоље и многа жеља произниче. Податљива рука никад празна не остаје. Ка слепац — без очију и у подне. Млад делија а стар просјак.

Нејма по смрти покајања. Недај своје умље за безумље. Буди слепу око, хрому нога, кљасту рука, старцу штака; не проходи на празно просјака. Куд доспели да пристали.

Кад ме очекујете срдита, вели Господ, заир је и изнемогла моја рука навести вам и вишу невољу? Разликих мука се у мене находи.

Богу: »Ја сам тај што сам згрешио, ја сам пастир који сам зло учинио, а те овце што су криве нека буде та твоја љута рука на ме и на моју ми очевину домаћу!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

па од времена на време брише знојаву руку јаглуком и брзо га опет хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и

А он је то и заслужио јер је, и онако мали, већ био десна рука у домазлуку својој мајци. Он јој је чувао од живине тарану и резанце спремане за зимницу кад се то сушило у авлији; он