Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде. Бледа лица на црвеној крви, мртве руке превиле се преко студенога гвожђа... Дивна студија за увенчане живописце пређашњих векова!
преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по
И сад је слободан, навеки слободан! Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари... А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде...
А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде... Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?...
У њу се вино точи, а она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на рубин-усницама неке одважне кокете нема да задршће та сува кост, та мртвачка глава...
Она ми не пушташе руке из својих увелих ручица, миловаше је и љубљаше, умиљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.
Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше. Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук
“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке... Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда
Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била
Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...
јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мајци носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу.
дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Врућ сомун? — одгово|ри ови. — Знам ја нешто друго шта ћу му дати ако ми он само до руке дође! Какво ти је то лекарство?
Ови једном спријатељи се с правим човеком и пођу у друштву путовати. Ово се случи у зимље доба; зато, зебући човеку руке, прикучаваше их к устма и гријаше их. Сатир га пита шта то чини. Они му одговори да грије руке.
Сатир га пита шта то чини. Они му одговори да грије руке. Дођу у крчму, гди им се донесе вруће јело. Онда човек, за не опарити се, опет дуваше, расхлађујући то.
Зато кад ове вешти добром и паметном у руке дођу, он многа добра с њима чини; а кад се злу у шаке и власт допадну, на зло му и служе.
овоме никакве чести није на том, развје ако буде знао с њим добро управити, онда се обичава рећи: дошло је у добре руке.
не могоше на се узети, остадоше христјаном; но и ова, чрез турску и калуђерску кабалу и хитрост, дођоше такима у руке који боље умедоше лагати, лицемерствовати, отимати, грабити, бедном и удрученом народу и мозак из костију сисати и
и пристојност, нити је толико проста да се узда више што примити од шивача свога него што је примила од премудре руке јестества.
Образ преблагословене Спаситељеве матере са три руке пишу! То што би у натури (сачувај боже!) чудовиште било, томе се на икони мораш клањати.
К а з у ј ш т а с и у ч и н и о?” Умива пред свима руке своје од неповине крови; а кад сав народ виче „В о з м и и р а с п н и!” —нек им буде, „о н и у з р ј а т!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
хладна звезда подсећа на снег младић и девојче голи спавају на висоравни ваздухом намирисани боровим ал крст рашири руке и не да нам даље ни у шуму ни у реку ни у ваздух припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано
И чујем како на фуруни зуји чајник, мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча, чији син излази у пролетњи дан, ведар, плавичаст, капу и капут баца на храстов пањ,
А небом опет лете свеци, кровови, руке, олтари, шестокрилни анђели и трокрилни ормари! Опет космата места на телу знојаво тело гризу.
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку, секу нам главе, руке и ноге - страшно! Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно.
Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили,
кад сјаши, дизгини и узде одузму од сукненог хајдука зато да их, узјахавши, узме гвоздена рукавица и рука; да се руке, везане наопако, дреше да би везале брата јединога; да се од ђавола ослобађа тако што се црњи ђаво прогласи за бога.
Измилела из Божије руке, змија на путу се увија и грчи, као да покушава да се претвори у слово! ПОСЛЕ УЖАСА Шта се то - од века дубље
и цвећу, Свети Сава сунчеву светлост дели с хлебом и маслинама, а хлеб и маслине дели са косовима што му на руке слећу.
и Спаса, Тројеручице, нека наше чамце у благе луке из густих олуја с пучине доведу птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Турци се жестоко почеше бранити; њи’ов старешина Гуша Муста-баша узјâ на хата а мач у руке и управ потрча сокаком, а Ђока Мићановић (из села Клинаца, сат и по ниже Ваљева, који је доцније постао стражместером)
— „Ми кнезови у цареву и твоме измету (послу) ноге до колена а руке до лаката. Па кад ћемо по царевим чаршијама од зулумћара гинути, то подносити даље нећемо, но ти гледај кога ћеш
Било је разговора од сваке руке, најпосле рекнем ја осталим кнезовима: ,Не би ли добро било да предложимо везиру, и обрекнемо нашу војску у помоћ дати
̓ — ,Тако је, тако̓ пресече ми реч везир. — ,Ми смо свакојако мислили̓, продужим ја, ,но ни од које руке до новаца доћи не могосмо.
онда гракне сва скупштина, више од хиљаду људи: „Ако ти буде суђено, а ти погини као кнез”, пак шчепаше га и дигоше на руке.
Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео.
Онда се нас два у̓ватимо за руке, пољубимо се и побратимо. Међутим донеше ми једну зобницу фишека и 300 танета. Мајор каже: „Хајдете сада”.
Тако се они склоне и сви одоше у Љубинић у војску. Ја дигнем Богу руке, кад само уклони оне раскидаче одавде, да опет гњиздо савијем и војску купим.
Но ја вас молим, господине, дајте ми совет, кад смо већ ми овако закрвили, коме ћемо пружити руке, да нас заштити и у мир постави”.
Зато ти укратко кажем, да четири дахије докле годе нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори! И збогом!
Ми то вече уђемо контроманцирати, а прекосутра наше бумаге по куриру дођу нам у руке. Кад контроманцирамо, кажу нам да нас зове Константин, брат Александра, цара руског.
Кад смо у Срем прешли, не знам ко га је пренео, но после 1816. године опет мени дође у руке овако разрушено. Зато га веће никуда не дам из наше куће, и ви га чувајте, ако је овако разрушено, нека се знаде да је
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ. — Јеси ли ти то, газда-Рако?
Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата. Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али
— Две рубље. Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита: — А шта ти је брале ово? — Ето торба?
Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме.
не попије у механи пет-шест полића препеченице, па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок!
Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику, као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан.
— Та оно ми кô хтедосмо — поче један од њих снебивајући се — да га не испратимо празне руке... — А знате ли ви — поче пандур веома поверљиво и чисто шапћући да их уверава — да то изгледа као неки мит?...
Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете. Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља.
— И пошто се мало промисли додаде: — Тек, опет, ви можете да не изгледа ки као мит, нити да, опет, оде онако празне руке. — Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? — упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.
— Господине — почеће кмет — није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... — па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита: — А шта вам је то?
Ђука наизменце главу шећера, коју је он »за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао«, и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе деци.
људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице од опанака, па вуче опанке по авлији... То се зове „водање опанака”.
Маринков му глас зазвони пријатно. Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу... Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак.
Станко посрте и паде на десно колено... Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту... Наста тајац... Само се чуло како пуца суво рпање у чести...
Нигде никог... Он дахну душом, диже се и седе... Али је умор био веома велики. Руке, којима се опирао о земљу, дрхтале су; сваки рибић на телу играо је...
Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!... И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света...
Шта ће субаша с њим?... Да није од све збиље убио Станка, па га субаша тражи да му натури „лисице” на руке и да га пошље кадији?... И... учили му се да је већ окован, и... засели па му суде...
И у овим плаветникастим колу тима он виде дивне и красне слике, виде своје лепе наде остварене... Чибук му испаде из руке, а у одаји се зачу лако хркање... 8. ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА Освануо је 21. јули.
— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!...
Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом! Па пољуби оне дрхтаве руке, узе шару по средини, па оде најлак, не осврћући се...
— Збогом!... И Станко изиде из воденице. Дева седе на трупац, што му беше и столица и узглавник, зарони главу у руке, па поче премишљати...
Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас. Лавеж се одазва. Није много прошло, а двојица оружаних луди појавише се иза грма...
се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране, суве руке к небу, молећи се. Али се небо затворило!... Молише се богу. Али је бог ћутао... Ни наде им не даде.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Приказе сву ноћ слазе с тавана, Сто ножа моје руке требају! Ноћас ме кроз мрак, као Гавана, На раскршћима маске вребају.
Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке. Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда...
Вај! што мучно Беше, када једном неста и та злоба Која нас држаше дотле неразлучно. Најзад, стисак руке безнадеждан, ледан!
КЊИГА ДРУГА: ПЕСМЕ ЉУБАВИ И СМРТИ Пријатељу Слободану Јовановићу ХИМЕРА Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке.
И док гради своје неизмерно дело, Пристижу је јутра и подневно сунце. Али прсти руке, незнане и чудне, Не мирују. Залуд: у телу дубоко Не ври још млад отров жеље нерасудне!
Очи су ти зато да оплоде звуке, И глас да молитву у срцима роди; Сав покрет изгледа замах твоје руке; Ти сјаш у стварима као дан у води.
Од љубави наших веће су тишине... Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака.
Свог мача Бацити пред ноге неке моћи холе Што је и од руке херојеве јача. Бити пред бескрајним узвишеног ситан; И тражећи горко срећу међу нама, Веровати најзад, у час
тих аздија; нити Визант тих бисера; нит сетније звуке Изви ко са харфе; нит могаше бити Снег на Рилу бељи него њене руке. Али увек тужно беше срце Деспе...
Они ударише весело као три нова часовника. ПРИЧА О ЈАКОМ На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби.
Распети Спаситељ држи високо своје крваве руке пред мрачним просторима. Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове разбијеног гранита,
Мирно, на стени, стоји огромно распеће. И сваки пут кад севне, сваки пут као да се отворе оне крваве руке, високо у небу; изгледа да обухватају у своја наручја све просторе у тој леденој ноћи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно! Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата.
То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не! Откуд бих га познавао? Не може бити! Јоца изиђе и узе ме испод руке. Он преко рамена нареди још нешто помоћнику, називљујући болеснике познатим начином: „Број тај и тај”. — А он?
Он потрча и бабама и лекарима, и не жаљаше ништа говорећи: „Нашто ми, брате, и руке кад очију немам?” Али болест освајаше.
” Али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке, али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што
Помоћник, светски човек, трља руке: — Па како је, газда-Ђоко, како је? — Добро ће бити, ако бог да. Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње
— Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом. — Видим онако, плави се! — Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек који пружа непобитне доказе, гледаше у мене. — А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе!
— О томе нема сумње! — рекох и ја, тек да се нешто рекне. А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све! И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза!
Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке као што чини човек кад га сврбе леђа, или га стеже хаљина под пазухом.
Хтео сам и да јој бацим који „значајан поглед”, али или ми то није ишло од руке, или се она чинила невешта. Напослетку, Ђорђе поче свој говор пресецати са: Хај... хеј!... Боже мој!...
А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути.
На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче. Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо.
На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче. Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста!
А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели: — Хе... та... да дођете, господине, да крстите... овај Вуји Ирошу... мужескога је пола... синчић.
»Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу...« А човек, што кажу, »ништа собом не понесе већ скрштене беле руке и праведна дела своја!« — »То јест«, одговара паор, »каз’ти: ’ватате души места!
Па још кад се узму испод руке, изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце какав цегер, па га вуче кући.
гаћасти голуб; и слика доброга цара Јозефа како је узео једном паору плуг из руку, па сам он оре, а паор Шваба диг’о руке, а упро свој благодарни телећи поглед у небо, па вели: »О, боже, овакога монарха дај да получи свака нација!
— Па тек ова! — дира је опет поп Спира, па запева: Сјећаш ли се оног сата, Кад си мени око врата Бјеле руке савила? И кријући твоје лице Мени скоро... — Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито.
— пита Пера. — Ју, слат — ...пардон... господин’ Перо, овако вас молимо, — рече и склопи руке — и ја и Јула. — Па, ето... ви сте ружа, дуплована ружа; а госпојица Јула је смерна љубичица.
А ја боме не поведох сад за вашу љубав за собом једног пединтера! — вели гђа Сида и метну руке на трбух. — Та ман’те... знам вас већ, знам... ви већ морате ту ваше...
А друго, научила сам код своје куће да ми је све чисто, — рече гђа Сида сва бледа, а ноздрве јој побелеле, и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није
Меланија му одговори пријатним стиском руке, и Пера сав сретан изађе праћен гђом Персом и Меланијом. — Но, не знам шта би’ дала — говорила је гђа Перса,
— Лаку ноћ... доста је, укебаће нас! — шапуће Јула, и отима руке за које се Шаца као дављеник ухватио, и не пушта их, него јој шапатом одговара, па се тако тихо разговарају.
Онда опет ’оће да покаже како она има беле руке к’о у ноблеса, а моја Јула, бајаги, само их зато навлачи да сакрије своје од виртшафта испуцане руке!!!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему. И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне.
И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он
снахе, браћа му — испочетка и оне га гледале, не пуштале, стид их било пред светом, али после им се досадило и дигле руке од њега, те отада он могао слободно да иде, дрхти, скупља око себе по путевима и проси одбијајући хлеб од кукурузна,
само у чакширама, без појаса и у пртеној кошуљи из чијих широких рукава вириле су његове дугачке, космате али нежне руке. А све је бирао где ће да ступне, некако стидећи се, гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано, блажено.
Да му сваки час брижно, као своме рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било кандило не угаси се.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Першуновић је мали бакалин, има више деце, а од штете му није било кураторство над ћерком. Ако се уда, све ће из руке испасти. Мисли се не би се Чекмеџијић с мањим задовољио, а друго да му у рукама остане. У тим мислима легне и заспи.
но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда. Чика-Гавра иде на пут, па дође код Першуновића и с њим се договора. Овај зове и Љубу, али Љуба се захваљује.
Остајем Јуца Мргодић Љуби испаде писмо из руке. То је било писмо од матере оне богате партије. Љуба остане код куће.
Чекмеџијић види нека писма, све сам фини и лепо изрецкан папир, па се приближи и узме у руке једно. — Шта је то, фрајлице? Како су лепа писма — ваљда су љубавна? — Дајте таки натраг писмо!
Па ко би тој моде настачио? Ваљда са они’ њени’ осам хиљада шајна? Шта је то? Па неће ништа да ради; руке су јој бледе као у мртваца; а чуо сам да се такове саме ни очешљати не знају, него и за то плаћају.
Љуба се том јако зачуди. Јулка и њена мати саме су то разгласиле биле да би још већма Чекмеџијића узбудиле, а испод руке давале су на знање Ружичићу да се Чекмеџијић једнако намеће, но ако ће што бити, а оно што пре да предвари Чекмеџијића.
— Мати каже да новаца, док је жива, не да, нити добро из руке пушта. Она вели њена је кћи јединица, па ће и онако све наследити. — А засад не даје ништа?
Где му је од користи, показивао се да је простране руке, али је у срцу циција прве класе. Госпођа Евица Гледићка има око триест пет година; прилична је, особито удесно се
Каква је дивна онда мода била. Девојке — „фрајле” — у кратким хаљинама; струк кратак; лепе руке од лаката горе голе, са пуфонима; до лакта жуте рукавице, а на глави шешир.
Око Алке облеће Јефта Ћирковић, трговачки калфа, син богатог трговца. Ћирковић није леп, руке и ноге незграпне, а није ни добар играч, и Алка би га радо од игре одбила; воли она јурата, али мора, ту је мати, и
Раскречио ноге па стао пред Перу, подбочио руке, а у десној му корбачић. Берберин види Марка разрогаченог, па се поплашио. — Знате ли ко сам ја? — запита Марко.
— Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке. — Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати? Мати тобоже као изненађена.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
и купаца и продаваца, којима је стварно и најозбиљније стало до размене и где предмети нечувеном брзином прелазе из руке у руку.
Он прекрсти руке и чврстим кораком пође по соби. И поново и још дубље под његовим ногама угибао се онај иструлио патос.
Па све то по неколико пута прочитава Христић, Док му руке дрхте, а сав се окаменио и помодрио и моли све оне у соби да изађу, јер има да пише неки важан званичан одговор, а већ
уста, са осећајем неке вртоглавице и потмулом грмљавином у ушима, Христић наједанпут испусти револвер из оне укочене руке.
Ни мене мој отац није водио, него штап у руке, па онако без пара...“ Па јест, шта сам могао друго, плакао улицом и тражио оне цедуље „стан за самца“.
прелаз стоке био би обустављен, па би пешаци или избеглице, онако исто са увијеним ногама, по четири испод руке, гледајући преда се и дрхтећи коленима, прелазили преко моста.
Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и
само је једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке. Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег.
месту урадио, ја сам се стрмоглавио у собу вашега сина, мога одличног водника и друга Алексија, истргао му бровнинг из руке и обухватио га снажно. (Ја знам шта у таквим приликама треба чинити и знам да су само они први тренутци критични.
А кад су Наташу опремали у рухо младе и положили је у великој соби ја сам га тамо одвео испод руке. Мишице су му се тресле, био је блед као крпа и скрушено се приближио одру.
споредно и свеједно: Алексије, по њему може располагати са својом лудом главом како хоће, од њега је он одавно дигао руке.
никад није могла живети у отровној оморини окова и уморна а гладна на изнуреној сиси дојиље своје традиције, пружа већ руке оном нечем великом, свежем и неодољивом што се и у самој природи осећа. Само је лен, пипав, безживотан још њен корак.
Африка
Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н. долази нам у друштво.
Њене танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих
које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да се понова врате пучини. Чаробни марсоени са лицима медуза.
колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу.
Мој пријатељ се сав промени у лицу; „Па то је све удешено да би вас испшумпали! Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе.
светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом колонијалном капом, стајао далеко на
Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска. Он се преврће по земљи, скаче разбацује руке и ноге. Долази пред нас и пева уз најневероватније покрете и љубавне погледе, који су све само не пристојни: „О да сам
Ивице напућених усана такође превучене плавилом; са врховима лако навише. Њина тела, детињски дуге руке и ноге, јединствене су лепоте. Ништа мирније, свечаније и тише од ове деце.
Њине сасвим косе очи, плавим обојене у круг, и висока чела под тешким металним дијадемама; дивне танке руке светле од уља вију се над главама „браће“.
Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.
Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.
Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке
Црњански, Милош - Сеобе 2
Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци. Темишвар је био дело људске, а не божије руке, и састављен од самих каменитих звезда, утврђења градских.
Штапом, који је премештао из руке у руку, пипао је по степеницама, и спуштао пете тек после малог врдања. Ноге му беху пократке. А листови поднадули.
Није ни он бољи. То је само сеља са Рајне, Шваба, простак, и боље би било да су му дали у руке мотику, место Темишвара. Зато он нама стално опонира? Зато он не одговара на наше рескрипте?
Није се тужио. И сад је седео, на троношцу, са главом опуштеном у руке, на колену. Ћутао је и, с времена на време, једва чујно, звиждукао.
Док су му, код профоза, скидали мундир, а везивали руке, он се присети да Енгелсхофен, једини, може наредити извршење смртне казне, а да Гарсули само брбља и прети, као бабе.
“ говорио му је безобразни Ђурђе. Али су браћа видела Павла само једанпут, да жену узима у руке, кад је узе и понесе уз степенице, јер су је били напали болови, изненада, и слушкиње трчале по бабицу.
Сад, на његово велико изненађење, он се сети своје младе жене, и би му жао што не може да узме њене руке у своје руке, као тамо у Петроварадинском шанцу, у башти. Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене.
Сад, на његово велико изненађење, он се сети своје младе жене, и би му жао што не може да узме њене руке у своје руке, као тамо у Петроварадинском шанцу, у башти. Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене.
Сећао се како га је и на самрти гледала, ћутке, са сузама у очима. Заривши главу у везане руке, Павле се био толико занео тим мислима да није ни чуо како се, напољу, на лавиринту ходника, отварају врата и како
Жене су биле стале као скамењене, кад видеше, како човека лепог, снажног, воде, као да су му ноге и руке поломљене. Мислиле су да је мучен у затвору.
Петар је, међутим, био озлојеђен на жену, али исувише поносит да то покаже. Напротив, он је узе за руке и одведе да седне мало даље. „Што си луда, Шокице? Та неће га мушкетати овде, пред тобом. Седи овде. Утри сузе.
Знао је да то, после, не може да се измени. Био је потресен кад виде Павла, скрушеног, уморног, и да су му везане руке, али се тргао, кад осети да сви срљају и даље.
Теодосије - ЖИТИЈА
мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути.
О, ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с толиким трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо? Како смо били безумни! Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо?
долазак синовљев као зрак светлости, тако се просветлио душом и свима чулима, н благодарећи подиже своје преподобне руке к Богу и њима загрливши га, са сузама у љубави целиваше га.
од поста и прихваћен од сина једва се подиже, и њиме као жезлом подупиран стаде на молитву; и преподобне своје руке подигавши са сузама, због таква савета Бога похвали, и љубљеном сину рече: — Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог
и положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га, и умноживши к Богу молитву за њега, загрли га са сузама и последње целовање
Ведро гледајући на икону Христову, изгледаше као да душу предлаже у руке његове. И гле, као неким добромирисним ароматима ваздух се испуни тако да су се сви који су ту стојали дивили
А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама. На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи.
Небески је и говорно ово са њим у облику очеве појаве. Одмах са рогозине устаде и светло к Вишњему високо руке подиже, и громким плачем и даждом суза земљу напајаше.
И да ти се поклоне синови оца твојега, и нека руке твоје буду на плећима непријатеља твојих, и бићеш господар брату твојему.
Све ово апостол знајући рече: Пошто ће Господ судити своме народу, ,страшно је упасти у руке Бога живога̓! Због тога и ја вама кажем: чувајте се свих зала, и све што видесте и чусте од оца вашега то чините, да и
сузама и молитвама растварајући помаза, и довољно их одаждив и умом као на небесима да је, и увис преподобне своје руке подигавши, из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи: „Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе,
А он на свакога од њих полажући руке, молитвом исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући болне, уношаше их ка светоме гробу преподобнога свог
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао
Готово је увек успевала да поставља велике везире који су им остављали одрешене руке у управљању овом покрајином. Често је ова властела помагала султана у ратовима са Млецима, с Угарском, с Аустријом и
је она била спорна област која је често (у целини или делимично) мењала господаре, прелазећи из Турских у млетачке руке. Од краја ХВ до почетка XИX века Загора је била широка необезбеђена зона по којој су се водиле непрекидне борбе.
Најпре су му ломили руке и ноге, затим су му вадили очи. Витешки хајдуци нису одмах убијали заробљене Турке. Опраштали су им живот да би могли
Узму се трести, бацакати и пружати руке преко совре за даире, лупају ногама о земљу, играју и превијају се од љубавног заноса.
Глава, врат и руке су украшени низовима од ђинђува. Богатије младе носе тзв. венчани тепелук. То је као капа од новца, са жутим паконским
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
му само главу откину Тешко је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други клешта Остали су мајстори ЖМУРЕ Неко се сакрије од
не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела
подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава расте Шта да ти
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА (покоравајући се, несвесно сркне воду). АНТА: Седите! РИНА (бацајући се у фотељу, очајно крши руке): Говорите, тако вам јединога бога, говорите! АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега!
” Прочитах прве редове и на један мах ме обли зној! РИНА: Исто тако и мене. ЉУБОМИР: Обли ме зној по челу, а руке почеше да се хладе, замагли ми се пред очима и ја се наслоних на зид. СПАСОЈЕ (узима га под руку и одводи на страну.
СПАСОЈЕ (једва се одважи): За мене не постоји. СВИ: Ни за нас. (Заузимају разнолике ставове. Спасоје прекрсти руке на трбух и загледа се у таваницу; Рина се сакрије иза леђа Новаковићевих; Протић сео у једну дубоку фотељу, утонуо у
АНТА: Он је онако, дође му као неки летећи новинар; он вели да је публициста. Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић.
СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви то доказати да је тако? ПАВЛЕ: Разуме се!
) XВИИИ СПАСОЈЕ, РИНА, НОВАКОВИЋ, ЉУБОМИР, ВУКИЦА СПАСОЈЕ (враћајући се од врата, трља задовољно руке, шапћући): „Илирија”! „Илирија”! (Одлази Вукичиним вратима.) Децо, господо, овамо, овамо! СВИ (долазе): Шта је?
СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем: ниси срећне руке. АНТА: По чему опет нисам? СПАСОЈЕ: Ето, нашао си ми оног публицисту!
СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем: ниси срећне руке. АНТА: По чему опет нисам? СПАСОЈЕ: Ето, нашао си ми оног публицисту! АНТА: Па шта?
ЉУБОМИР: Да, али тешко се може успети. То је сензација прве врсте, то се не испушта лако из руке. СПАСОЈЕ: И писаће?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем. Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем.
Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане! - раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике.
Објаснио је да је то сигнал Ескима. - Сада ће из воде почети да искачу фоке! Подигао је руке увис и фркнуо још једном. - Пазите шта вам кажем! Покушах да му очима телеграфишем да се чисти, али он се правио луд.
” Покушавао сам да се сетим на коју се страну криви фискултурниково „М” у ђачкој књижици мојих сестара, а затим дигао руке од тога. Меланија неће проверавати.
- Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два. Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно. На њему је било два минута до звона.
Њено лице и руке, груди и ноге, испод оне подигнуте сукње били су пуни покрета и љупкости. Моја собица на тавану пуна је њених слика.
Све женске руке биле су подигнуте. Једино је Неда седела бележећи нешто у сваштару, а очи су јој биле одсутне и насмејане и меке као
Лице јој је у сумраку личило на светлу мрљу, а руке су јој биле хладне и мирисале на нешто неодређено. Рекох јој како сам био убеђен да ће доћи. — Јеси, врага! — рече.
— Јеси ли написао писмо, Слободане, или ниси? — зауставила је руку на мојој мишици, а из те руке уливала се у мене топлота, и нежност, и нестрпљење, тако да нисам знао шта да одговорим.
Сви из Каранова причаће како су били уверени да је у мени чучало то што је чучало, а издавачи и писци пружаће руке у сусрет кад ме сретну. Ја ћу се као правити да то није важно, али негде у себи превртаћу се од поноса, мислио сам.
То је твоја несрећа, Слободане! - мама одложи кошуљу на којој је поправљала огрлицу и стави ми руке око врата. Биле су свеже упркос томе што је кухиња била топла, а она радила све домаће послове сама.
Упитах је шта је са јежом, али се она намршти још јаче. - Ниси га ваљда пустила, ако Бога знаш? - раширио сам руке. - Сама си причала о пацовима. - Набавићемо мачке. Оне су навикле да буду затворене.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
био је низак човек, но широк, темељан, јаких плећа и прсију, труп дугачак а ноге врло кратке, мало угнуте као ленче, руке дугачке, јаке, види се да од детињства тешко ради.
Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте рукавице, о врату ђердан шестострук крупног бисера, руке упола прекрштене, а у десној руци држи сребром окован „зборник“; на глави златна капа, красан оквир за то лице.
Иса Чамчић, трговац без дућана, имао је кућу и трговао је са свачим, са кожом, платном, и што год му до руке дође. Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова,
Крећу се. Господар Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном младићу кости попуцале.
У понашању отворен, пун фантазије, рекао би да није отац погодио што га је задржао за трговца, сувише простране руке, галант.
Наједаред умукну. Чује се неки жубор. Време настало. Господар Софра нареди да сваки узме пушку у руке, једноцевку (дуплонке још онда није било), па једног намести остраг у један ћошак, а другог у други ћошак, а он ће
Хоћеш доћи? — Ако по ту цену продаш „ауспрух”, ево руке да ћу доћи. — Ја сам задовољан. Но још једно: морам ли онда доћи обучен у парадно? — Па да, ваљда нећеш у „јанклу”.
Чамча му на све одговара. Дође и Кречар са боцом. Чамча му узме из руке, па покаже грофу. Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро.
Чамча му на све одговара. Дође и Кречар са боцом. Чамча му узме из руке, па покаже грофу. Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро. Звони по слугу да му отвори боцу.
Гроф проба „ауспрух”; истоветан је са мустром. Извади новце и исплати. Чамча прими у руке и преда Кречару. — Но баш мило ми је што сте ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги
Довезу се у дворац. Ту слуге скидају госте, показују куд треба ући. Шљахтец уведе госте у салу, напред води испод руке господара Софру. Ту је већ много господе. — Нобіліс хунгарус, — претстави га шљахтец свима. Господар Софра клања се.
Оде и врати се са кћерима, извади адиђаре и подели. — Будите добре и послушне. Девојке му љубе руке и грле га. — Ал’ си, отац, болестан био, тако нам је жао!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Срозала се на руке млађем брату, као пијана, онесвешћена. У великим и шареним колима, која су се тресла, са уплаканим дететом на руци,
Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе. Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника.
Све чешће додириваше јој руке, косу, плећа, па и пас. Све чешће се приближаваше да удахне дах из њених чипака под грлом, или да јој се нађе, крај
показујући их, скрстивши ноге, кад год је могла, Обилазила га је ходом својим снажним, корачањем правим, из кукова. Руке своје, које никада није спустила још на његов врат, пуштала је да му се крај врата провлаче, клизе, превијају као
Тако је и његове предлоге, речима, извртала у бригу рођачку. Лаке његове руке скидала је са себе мирно, не приметивши пожуду.
Нити је желела да се да, том младом, сувом и жутом деверу, који је сећаше њене куће и браће, нити је волела његове руке са жутим ноктима, нити његове калуђерске брке и браду, црне и ретке, нити његове бледе, жуте очи, пљоснат, танки нос,
Био је уверен да ће и она ћутати и, пошто јој је годинама лизао, у сновима, руке, понизно као куче, горео је сад од жуди, у себи, да је смрви, разгризе, раскида брзо.
Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу. Била је провела ноћ са девером. У први мах реши се да то ни сама себи не верује.
Изненада, са мржњом, мада је био мрак, виде крај себе, на постељи, и руке и зубе свога девера, и његову ретку браду, чу његов смех и обухвати рукама уплашеним његов танак врат.
Чинило јој се да још једном осећа, како јој он лиже руке и колена и она се уплашено покри душеком, као да јој на постељу беше скочио пас.
је љубав тако бедна, она ће живети без љубави уз овог, сухог, жутог човека, што на кантару мери сребро и што јој лиже руке, понизно као псетанце.
Чак и са њеног крила, њене су ћерчице пружале руке према даљим стварима, као према некој другој обали, за коју се отимаху вриштећи, као из руку неког џина.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала.
распорниче, разболниче да ми омајеш драгог, да га распориш и убодеш у срце, у џигерице, за мене, у очи, у уста, руке, ноге, за мене. Са душом се раставио, са мном се саставио.
“⁴⁷ У Црној Гори, када се девојка удаје, треба да јој „мушка глава обуче кошуљу и да јој из десне руке да зобат шипка, па ће дјетиће рађати“⁴⁸.
⁵² О овоме пише Сима Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ, особито сунбулит (како у Црној Гори зову човека кљаста и богаљаста уједно), верује се да ће у њој зачеднуто
каже се да ће ово дете бити срећно, односно да ће бити „ајарлија“, и „кисметлија“, што значи да ће му све ићи од руке.⁵⁶ На ово веровање често се надовезује чврсто уверење да дете рођено у кошуљици „не може пробити зрно из пушке“.
да „ако направиш неку увреду или штету кумовској кући, ђаволи ће почети господарити у твојој и ништа ти неће ићи од руке“.⁶⁰ Ритуал крштења почиње позивањем кума.
“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање
из Грбља о томе вели: „Кад видиш какву стару жену а бојећи се да је вјештица, треба пошто прође бацит роге од десне руке па про прста пљунут и рећи: ’Кад се могла дохватит зубима за жиле испод колена, тадер ми и наудила’.
је бајала детету које су напале вештице: „Узме у руку перушку и црвен конац, па додирујући болесникову главу, срце, руке и ноге, говори: ’устај! авај! Вештице, виле и ветрови!
Док је жена у бабинама, не сме ништа да даје из своје руке другој дојиљи, јер ће јој млеко отићи, верују у горњој Крајини.
табу који се или не мотивише или се на различите начине рационализује јесте забрана давања јајета детету у руке до годину дана. У Метохији се сматра да детету не ваља давати јаја док не напуни годину дана, „ради чистог говора“.
Вук Врчевић бележи исто веровање, само са друкчијим објашњењем: „Пре године не ваља дати детету јаје у руке, јер кажу да су му дотле руке златне, па више не би хтело гледати у њих.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Земља је таква, она тражи да је човекове руке гнету, она воли да се семе у њу баца, да је запахне мирис зоби и ражи, воли да с пролећа осване у цвету трешања и
Кад себар има да жени сина, нека се од руке довија сваке, колиба нека се окрпи стара, нека му мобе себри и меропаси, нека јесен позове за ризничара да му напуни
Ако ли анђели шаку пруже и заклоне му прса њоме, да му се обе руке одсеку, и да се рањен пусти у трави о пелену и гујину млеку.
За неспретне и неуке, за оне који се спотичу преко прага, који чашу испуштају из руке, за оне што увек у прикрајак стану, које свака мала ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду
За посланице твојих поклисара који су у танане вољене руке млетачке шпијунке предали важне тајне царске. За твог царевића прву младу сету писану потајно на пергаменту због
комад железа усијана, љућег од жара, осим свих људи, моћи извадити из кључале воде и однети до часних двери, а да му руке остану без рана и на лицу се ниједна црта не помери. О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог.
Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога. Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Једну летњу и једну зимску. Тако сам узео у руке своју једину драгоценост – детектор у кутији од ципела, и продужујући стално жицу од антене са крова сишао у приземље
— па су врло брзо дигли руке од ње, чекајући расплет, баш као што се чека хепиенд у неком дуго најављиваном скупом филму, а она се вртела по Граду,
не могу ништа сам да кажем: онда све нестаје без трага и ја се будим— Сарајево је, дакле, било ту, надохват руке: боја његовог мокрог асфалта, позната лица под влажним сунцобранима кафане »Парк«, Сарајево у пет по подне...
Исцртана површина морала је да означава нешто важно; као да су нам судбине стајале надохват руке. а нама није било дано да разумемо поруку која би нас можда спасила. Тада спазих Андреу поред једног белог нишана.
А онда се однекуд одозго из таме појавише две голе мушке руке и Андреа, уздахнувши, потону у траву. Да ли је то био Синан? БЛАГОСЛОВЕНО ВРЕМЕ ДОСАДЕ Врела улица.
Шта је видео Бел Ами? Голе, тамне руке. Шишке изнад самих обрва. Леђа посута златним длачицама и ноге, ону врсту ногу које воле да се њима клати на огради
Понекад би свирачи преварили младе лавове. Бубњар би узео палицу у руке и извео своја четири чувена ударца, на шта би момци јурнули ка партнеркама које су се лукаво играле равнодушношћу и
Сметало му је и то што није могао сакрити дрхтање руке којом је држао њену и осетно клецање ногу али девојка, изгледа, није ништа примећивала — водила га је кроз лавиринте
На крају вечере човек узе у руке плећку и окрену је према петролејци. Његова мајка је умирала већ недељама. Лежала је на високом кревету прекривена
– На мене је реда! — викну одједном и оте ми машку из руке. — У моје је двориште пао! — Па кад га опаучи, мила мајко, па кад га подухвати у лету једанпут — клак – па други пут —
Старице се распоређују дуж пута и пружајући руке нуде своје корњаче. И оне и корњаче су виделе много шта. Зато су им и једнима и другима лица уморна.
Пили су тек помузено козје млеко и јели кромпире печене у врелом пепелу испод црепуље, пребацивали их из руке у руку, са длана на длан и дували у врелу пару, која се дизала из располућеног плода земље и ватре на чијој су се кори
Матавуљ, Симо - УСКОК
Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца.
“ Старац рашири руке, као орлушина крила. Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица.
Овај пошљедњи, ћорав и сакат у прстима лијеве руке, изгледаше као да се вјечито кези. — Не знам — вели Јанко смијући се и рукујући се редом с њима... — Не знам, имаћеш..
Јанко и Милица договорнијем погледом прекидоше игру; она му се маши руке, али он стиште њену и принесе је својим грудимâ, разумије се, то учини брзо и кришом.
Један бјеше још голобрад. — Студено, дјецо? — пита их владика. — Да отпану ноге и руке, свети владико! — одговори старији. — А зашто по толико стојите? Можете се почешће мијењати!
Како се бјеше дубоко замислио, а имађаше у руци њеку кутицу, стаде је пребацивати из руке у руку. У толико наиђе десетак доњокрајаца, да-ти, с каквом давијом, па кад га видјеше онако у мислима, застадоше и
“ — „Ев’ ово ради бог!“ рече владика, једнако пребацујући кутију. „Све овако, све овако, из руке у руку; од једнога узме па другоме дâ. Ономе сутурану узео је плету и теби је сад дао!“...
И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“...
Какве доказе има будванска власт да је убијени пао од црногорске руке!? Али одговарати се мора и то талијански, нипошто њемачки.
Но ми реците, Бајице, мичете ли сви на душу овог убицу? Ко га миче, нека дигне руку! Све Бајице подигоше руке. — Хоћете ли ме послушати, Доњокрајци! — викну онијема. — Хоћемо — одазва се глухо кнез Ивановић.
као скамењени: Владици се тресијаху бројанице у рукама; ђакон бјеше ставио руку на срце; Јанко бјеше прекрстио руке и оборио главу; и сâм сердар шчињаше се. Онда Марко рече: — Хајте, браћо, послушајте свога владику!
Крцун је дера брава објешена о дрвету у дворишту. Рамо и још њека дјеца гледаху работу. Ђуза, полијевајући руке Јанкове, започе причати новости у браству, догађаје, који се њему чињаху знатни, а који се највише тицаху дјеце.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Да вас немам радо, не би за вас ни полазила. МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни? ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле. МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени? ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо!
МУЖ: Видим како си воспитана. ЖЕНА: Већ, каквом сам мужу пала у руке, заборавићу и оно мало што сам знала. МУЖ: Камо среће. ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Новембра 1978. допаде ми у руке један број; у њему нађох прилично лошу песмицу о зецу, потписану мојим именом! Узнемирих се: ко се то поиграва са
кроз своје тек израсле маље, а и одговор је такав: На брзу руку рукопомоћ тражиш, Прешна нужда није, Јер две руке имаш Бриши, чаврљавко! - Од туђега туга бије. Игра с пословицама и изразима нејасна је, натегнута, механичка.
није једна мала бродоломна лађа која однекуд узалуд очекује свог спасиоца-чудотворца, пита се, у причи Двије устаљене руке, слабашна учитељица Антонија, не успевајући да помогне чак ни једном једином несрећнику чија су се воловска кола
Дед само немоћно, с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се
Свакога дана кад пере руке он насапуни сестри лице, и прска водом канаринце, и с нашом мачком игра жмурке. У овој породичној идили, ваљда
Имао је старинску представу о моралности ваљано урађеног посла: што је испод његове руке излазило, морало је бити добро изведено. Радећи, попут свог великог претходника Ј. Ј.
Изненада, на подијуму, обузима је луди страх, руке јој се коче, а публика јој се причињава као стоглава аждаја. У тренутку потпуног избезумљења поглед јој се случајно
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо! НАНЧИКА: Из драге воље. ЛЕПРШИЋ: Свака кокарда коју из ваше руке примимо, биће нам штит против непријатеља наши.
СМРДИЋ: Ја канда сам знао, те сам био умерен. ШЕРБУЛИЋ: Шта, умерен? Нисте ли ми једно парче из руке истргли? О, ако дође до чега, све ћу редом исказати. СМРДИЋ: Ја се могу заклети да нисам ни руку метнуо.
ГАВРИЛОВИЋ: Забога: како ће се каса делити кад није наша! ЖУТИЛОВ: Ја знам, ви би волели да падне Маџарима у руке. 10. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор? Шта се чини то? ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна?
ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају? ЖУТИЛОВ: То је нама познато. ЗЕЛЕНИЋКА: Пак шта сте скрстили руке? Шта се не спремате? СМРДИЋ: А шта знамо чинити? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта знате чинити. Што не копате редуте?
СМРДИЋ: И толико страдали. ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна! СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1741. године православни се стављају изван закона, државна власт узима у своје руке унутрашње послове православне цркве, православни се искључују из свију државних служби.
Српски трговци у Будиму, Сентандреји, Коморану, Ђуру, преузимају у своје руке знатан део угарске трговине, нарочито транзитне.
И са српске стране наваљивало се непрестано да штампарија пређе у српске руке, или да се пренесе у српску средину, где би књиге биле штампане боље, тачније и јевтиније, или бар да се дигне забрана
године, и узалуд тражио штампарско право. После смрти Курцбекове, његова штампарија је прешла у српске руке. Почетком 1792.
Прелажење Курцбекове штампарије у српске руке поздрављено је као један национални успех и Новаковићева »Славено-сербска, валахијска и восточних јазиков типографија«
Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добри што не пише. Нек̓ посвећено буде пречесно име његово вечном воспоминанију и високом
И ради тога, у интересу напретка и опште користи, он сву власт узима у своје руке и ствара јаку, централистичку и бирократску државу.
текстом, да би се Срби могли вежбати у језику на којем »сва знања и искуства најлучше могу почерпавати као из прве руке«.
Матица српска узела је у своје руке издавање Сербскогъ лѣтописа, почела издавати и књиге, и остала центар књижевне и научне делатности код угарских Срба
1849. у друштву се извршила подела рада на пет стручних одсека, и оно је узело у своје руке сву научну активност у Србији.
Лучу микрокозма, назвао га је »дивним пјевцем српске народности«; Бранко Радичевић му је певао: »Бог је теби гром у руке дао«, Васа Живковић га је назвао »преузвишени Србин«, Јаков Игњатовић је говорио: »Овако је само Шекспир писао.
Млади су узимали у своје руке водство над српским духовима, и у књижевности су увелико почели сузбијати старе идеје.
Милићевић, Вук - Беспуће
Или иде дуж обале, дерући ципеле о оштро камење, запињући и цијепајући одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво; гледа Уну разливену на уморним и лијеним
сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом, - у борби која замара, раздире руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад сувог, мршавог круха за се и за
лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење
перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке, не прилази к њој; она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину руку на својој глави кад би мати сјела поред ње,
крајеви њихових бијелих капа; са пространом црквом у којој вазда влада сутон, са потамњелих фреска помаљају се главе и руке, по окићеним ликовима игра одбљесак од безбројних свијећа, оргуље брује, појачане одјеком, хор женских гласова у
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна.
Кад год би одаџија Аћим узео ту табакеру у руке, смејао би се слатко; вечно би је разгледао и редовно би рекао: »Е што је ширет! Е несрећник!«, а то би се Јове тицало.
И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје
— запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се!
— Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче. — Чуће се!
Дошла је предвече, у немачким хаљинама. По сахата се онако у шеширу разговарала с Јовом, а затим су испод руке у љубазном разговору отишли у кафану на вечеру за инат душманима. После су лепо живели. Никад свађе.
И Пољопривредни календар, и меницу на њему. Јова му примаче мастило, које држи у левој руца, а десном му предаје у руке перо, а гђа Каја се наслонила иза леђа на полаженика, па му једном руком меће »пуслицу« у уста, а другом га благо
А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна
Мир! Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима. Он настави: — Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога
На лицу им као помешан и страх и хумор. — Е, хе — устумарао се задовољни учитељ, па држи руке као играч на куглани кад хоће куглу да баци — извол’те, извол’те седите, брате, ево овде, грађанине, радениче и
) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја.
Јест, децо моја, он рукама својим зарађује свој насушни хлеб, и руке су му пуне жуљева, а те жуљеве, бога ми, није добио од тесних господских штивлета као друга господа кицоши.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим онда кроком Двору
Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако, драги мој!“ „Само, душо, кад сам твој.
лађицу сео, Заватио веслом и десницом, Отиснуо с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун
Шчекасмо се на ноге и руке, Па за часак ето браћа луда Догрцаше до брега и пруда. Млого ли се тако кадикада У се глава поуздала млада, Тело
) Убав момак, гиздава девојка, Дивно ли јој напупила дојка! Момак баца руке око врата Око врата, око свога злата, Па је стиска, па је младу љуби, Од милине да ј' угризе зуби, Дркће мома, а
Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне музе беле, А ове ти одма шумагеле!
јадне вас набијат, Нити колом живе вас пребијат, Ни бацати о гвоздене куке — Друге сада вас чекају муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо, тамо преко Саве, — Па се отров преко воде краде Да отрује вас ев'овде младе, А
Од једнога градити двојицу, Од двојице опет четворицу, Не плашит се те јуначке муке Док је мача, докле трају руке, Па зла срећа кад десницу сруби, Дочекати шуваком и зуби, Шкргутнути, злотвора шчепати, Па зубима кô јање заклати
Бог је теби гром у руке дао, Удри гују, ох, удари врага, Да му није међу нама трага. Ово реко, дадо плећи јаду, А ономе црном Београду,
Још из пушке једне удари ме, Јоште једном љуто обрани ме, Испаде ми бритки нож из руке, Вас ти клонух, — јао моје муке!
“ Ал' ништ' за то и не хаје млада, Већ још чвршће вођице спопада. Наже јунак снагом из мишица, Отклопи јој руке од вођица, Од коњица отури је јадну, Она паде на земљицу хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке
не море, Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће — И ка њојзи брзо се окреће, И види је е земљи клекнула, Па ка небу руке подигнула, Богу с' моли, грозне сузе лије — Ох он знаде е то за њег' није.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Није га чак волио ни у руке узети бојећи се да га на неки начин не обесвети и не упрља. Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би
— Дај вамо па ћеш видјети: Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало. Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био велик ризик. Сљедећег Михољдана побратим Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину.
— А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте.
Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руке, принесе десном уву и сав озарен прошапута: — Аха, ради, ради, куца!
Гост је прошивао стељу од самара, а дјед је пажљиво гледао у његове руке. Њему који под богом ништа није знао начинити свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би
Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде: — Можда бих га некако
Била је то плећата момчина, окретна и подузетна. Без много причања, он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и кашњење, за недоба и свако вријеме.
Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке. Дође ти некад шешир да накривиш (ако га имаш) и да запјеваш како већ умијеш, а некад ти опет мука припадне, па би да
Тако би, на примјер, неком косматом вучјем свецу утрапио у руке ловачку пушку или карабин умјесто крста. Вјери неће нашкодити, мислио је, а на поручиоца оставља добар утисак: ваљда
Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка. Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји.
Дјед само подиже руке задивљен овим блаженим говеђим незнањем. Ваљда је једино оно могло да сачува момка од свега што се види и не види, и
Дај сад зини и запјевај, мајчин сине, у овој тјескоби, кад се пред тобом, надохват руке, изазивачки поиграва Веселичина кумовска напаст! Гром га убио и Веселицу!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
То, што си их задужио, то ће ти и доћи главе! ХАСАНАГА: Док ја нисам узео војску у руке, на шта је, кажи, ова крајина личила?
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Страх? Какав страх? Дуго смо причали, много пушили. Кад много пушим дрхте ми руке. Проћи ће, само да преспавам. Људском организму је потребан сан. А и шта ме испитујеш?
Седи да чујеш. Хоћу да то рашчистимо одмах. Хасанага ме отеро — то ти се чини довољан заклон, то ти је одрешило руке. Хоће ли те то пред Алахом заклонити, да л ће ти то сутра пред Алахом руке везати — то ћеш ти сам да видиш.
Хоће ли те то пред Алахом заклонити, да л ће ти то сутра пред Алахом руке везати — то ћеш ти сам да видиш. Дајеш ме без питања, као животињу. у реду. Не могу ништа да учиним.
Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш. Има их који мисле да ћеш одбити, и који због тога можда већ трљају руке; мисле да си се сам отписао.
ХАСАНАГА: Ти знаш да нисам прзница ни ситничар, него племенит човек, широке руке. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако сам о теби увек и мислио. ХАСАНАГА: И, ето, решио сам да дозволим!
Пољуби је у чело.) Први пут да је пољубим, а да не склони главу... (Узима Хасанагиницу на руке и уноси је у кућу.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос.
— Кажи, или сад ћу да се наљутим? — вели му она мргодећи се и окрећући се тобож љутито од њега. Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко!
Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се.
— И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш.
Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено. — Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се.
Њене суве руке само лете, а око ње разбацано по пет, шест парова готових кошуља. Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе
Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном. Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим!
— Ух! — Чекај! — И пођох к теби. Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост.
Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао он. И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича, већ толико пута казиван, свој живот.
С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види.
Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и кршећи руке молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао: — Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја!
Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле усне на моје голе руке, ја сам дрхтао... Упила ми се беше ти у памет. Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
« Очима ме вила кори: »У тебе су очи, руке, »звезда има зраке, звуке; »ти су звуци, мили друже, »од славуја свецке руже, »реч начелна свију вера »први прозор
теби нема врлета горостасних, ти се не намећеш поносном небу, не Нудиш му љубави твоје пружајући му голе, камените руке у разблуди силовитој; ти се смешиш, само се смешиш.
луди, воле робови, ал' Зеј се стреса, бог над богови'; стаде му реч у грлу узану, напитак му на усни усану, из божје руке пехар испусти, од пехара се море запљушти те бурним валом гњева студена запљускује титану колена; — ал' не дршће
побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже
Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?” уздише була, „ту је, ох, ту је, душа је чула, ту ми га свети рекоше оци.
” Изрече Туре, ободе жерава, калуђеру старом изнеможе глава, клону му глава од тешке муке, испадоше кључи из мршаве руке, и једва се сети да треба да јави поруку лепу игумну Варнави, подиже кључе, затвори врата, зар, да не дођу Турци
” диже руке те са зида, од постеље, са дохвата, са везиљска суха злата ножичице једне скида: „Дивска косо, њиво дивна, на тебе сам
Око струка богињина невеста је руке свела, самртне јој капи бију с обамрла бела чела. У простору грдна трема тишина је мртва, нема, Самсон чује
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
сл., није имало разлога позајмљивати фабулу са стране; она се налазила на дохвату руке. Такве приповетке носе све карактеристике одређене, наше средине, и историски јасног нам стања.
прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог дâ да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке“, па онда похита да се натраг врати.
“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа,
Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.
Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме.
да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика
Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.
Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете!
Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.
Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет.
и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ' врапца.
Онда царев син приступи полако, те је обљуби, па јој скине прстен с десне руке, и с леве ноге чарапу, и на колену остави јој белегу. Па онда отиде у галију, те је брже боље крену, па бежи!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек? КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на ртењачу и ода ио соби), али ћути! НИКОЛА: Е, куме, па то ће она већма планути. КУМ: То се зна!
(Одлази.) НИКОЛА: Ето видиш; може ли бити боље нарави? Али залуду, кад јој не иде ништа од руке. МАКСИМ: Опет слуша барем, и даје се исправљати.
МАКСИМ: И јошт да се не смем никоме ни потужити? СВЕТОЗАР: Ви ћете се владати по смислу датог од ваше руке сведочанства. МАКСИМ: Ево вам ваши новци, мени не требају.
МАНОЈЛО: Сачувај, боже! ПУТНИК: Сад вас и они знају и оће да читају ваше дјело, који иначе не би може бити ни у руке узели. МАНОЈЛО: Оћу ли дати, господине докторе? ДОКТОР: Распрострањуј ми паметнице мојим књигама.
ЉУБА: Зашто не приповедаш што мајки, како се живи у Паризу. Дела, вере ти (узме му новине из руке и метне на астал), приповедај што. ВЕЛИМИР: Шта ћу да јој приповедам? ЉУБА: Дела, дела!
(Пијада скине, па га метне на кревет.) СТАНИЈА (Пијади): А што си ти, кјерко, замочила руке у креч. ПИЈАДА: У какав крец? СТАНИЈА: Ете ти руке све бојадисане. ПИЈАДА: То су рукавице.
) СТАНИЈА (Пијади): А што си ти, кјерко, замочила руке у креч. ПИЈАДА: У какав крец? СТАНИЈА: Ете ти руке све бојадисане. ПИЈАДА: То су рукавице. СТАНИЈА: Па што ће ти то на руку? ПИЈАДА: Другојаце не мозе да се иде.
ПИЈАДА: Другојаце не мозе да се иде. СТАНИЈА: Е, видис, другојаце не може, него да бојадишеш руке. ЉУБА: Ћути, мајка, бога ти; што дираш девојку, кад ти није ништа крива.
ПИЈАДА: Па засто не идемо боси? СТАНИЈА: То је друго, зима је, и човек може да се и убоде. А руке нам дао да радимо. ПИЈАДА: Е, слускиње нека раде. СТАНИЈА: А ви да не радите? ПИЈАДА: За госпоџе срамота је да раде.
ПИЈАДА (смеши се): Муз нека се стара. СТАНИЈА: Кад је луд, нека се стара, а ви да прекрстите руке. ПИЈАДА: Е, имамо и ми доста посла: да слингујемо, да стикујемо, да хеклујемо. СТАНИЈА: Тако, тако, само лакрдије.
Не у магарца, него у змаја и у аждају претвориће те, само ако оће. Моли се богу, да не паднеш у његове руке, јер можеш од мене закључити, шта скот страда. СЕЉАК: Јест, богме: знаш, кад сам ти сломио ребро?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Ниси чула ко сам ја? ПОЗОРЈЕ 7. ПЕРСИДА, ПРЕЂАШНЕ ПЕРСИДА: Ево лимунаде, милостива госпођа. СУЛТАНА (тргне јој из руке): Да се не усудиш за мном доћи, јер ћу ти сву косу почупати! (Пели.) Ајде са мном. (Отиде.) ПЕРСИДА: О, аспидо!
Милостива госпођа,... ја сам срећна девојка, молим, дајте ми руку да је пољубим. ПЕЛА (сакрива руке испод вала): Фала, Персо, фала, ја знам да си ти добра. ПЕРСИДА: Али ја молим, милостива госпођа!
ПЕРСИДА: Али ја молим, милостива госпођа! ПЕЛА (свеједнако сакрива руке): С отим ме, видиш, јако срдиш. ПЕРСИДА: Милостива госпођа, ова ваша доброта, ваше милостиве речи мене срећном чине.
) Аха! Чекај мало. (Узме, па и навлачи.) Мало тесне, али зато ништа, сад неће нико видити какве су ми руке. Фала богу, постадо и ја великом госпођом. Да ме нешто види Срета, кад станем пити кафу, како би вртио главом!...
Сам је пакао морао мога несрећног мужа научити да ме теби у руке преда. Али ће га скупо ова шала стати. Мучићу га као змија, док му живот не исисам.
) Тако, видиш како Срета уме да женама вади господство испод коже. Богме лепо ради. СУЛТАНА: Сад и руке да каљам. СРЕТА: Нека, други пут ћу ти купити рукавице. Дед мало ракије. СУЛТАНА: Ја не пијем ракије! СРЕТА: Откад?
Таки моли за опроштење! СУЛТАНА: Ах, ово је велико искушеније. (Клекне.) СРЕТА: Дигни руке. Тако, сад говори: слатки Срето. СУЛТАНА: Ах! СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето.
(Трчи му руком у очи.) СТЕВАН: Чекај малко да те ја научим, кад не уме мајстор Срета. (Стисне јој руке уједно пак је туче.) Је л’ то лепо, сека Пело? СУЛТАНА: Јао! СТЕВАН: Оћеш ти примати ћуд од оне наше аспиде, а?
ТРИФИЋ (Пели): Молим те, извести ме управо. ПЕЛА (покаже му руке): Ево, милостиви господине, по овим се познаје да сам ја Пела. СРЕТА: Да ти ђаво носи и такав посô и такав ред. (Пели.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Не смете да га цоките у подне на Теразијама пред целим светом, не смете да се држите за руке, неће да трчи Кнез Михајловом и да се грудва када падне први снег, а из биоскопа морате да се враћате соло: с једне
Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ... Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи!
а трикојчићи им затегнути око дупенцета! Лепота једна!“ Било како било, увале нас тако матором у руке, а он се понаша као да су му дали да држи боцу бутан-гаса, која само што не експлодира.
после свега тај момак лепо збрисао без довиђенце; ко би опрао толико брда прљавих тањура у животу и начисто упропастио руке, ко би тако мирно гледао свог рођеног мужа како после ручка хрче као тенк у рикверцу, ко би пристао да у свом рођеном
кроз варош, једном речју, то мора да буде нешто што ће ме спасити осећања да сам модни вазал, колонија, дама из друге руке, фолиранткиња и све што уз то фура! Али, слатке моје Београђанке, како ћете само скупо платити то своје забављање!
Кезите им се право у лице док буду тражили тајну нове копче на грудњаку! Уживајте у томе како им се тресу руке, како фолирају да им није ни до чега, а у ствари не умеју да откопчају.
Хоћу да ћутим и слушам музику која ми допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако — да осећам руке, ноге, зубе, непца, косу; једном речју, оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем? А ти, шта ти радиш?
У почетку, наравно, очи му нисам ни примећивала — само руке. Требало ми је најмање десет година да најзад подигнем поглед изнад тезге (да се попнем тако високо, оћу да кажем),
је најмање десет година да најзад подигнем поглед изнад тезге (да се попнем тако високо, оћу да кажем), али те његове руке — имао је страшно хитре и брзе прсте у које сте некако скроз-наскроз могли имати поверења.
Тако некакве руке, не знам како да вам то објасним! Долазила бих до његовог киоска, а он би ми без речи одвајао најновије стрипове и
Трошили смо углавном чај. Оговарали ближње. Држали се за руке. Гребали се о слушање плоча. Замишљали да је камин само наш и да живимо тако негде на крају света, рецимо у Кошутњаку,
Моја варош вам је, знате, начисто полудела за тим фазонима. Грнчари су имали пуне руке посла да снабдеју сва изафектирана места сељачком атмосфером.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Чокешина чохом вије и варничи вечерима изнад воде Жеравије. ТРОНОША У камену крило птице, крње Слово, рељеф руке и вретено без преслице. Трошни звуци из Троноше, у трепету врх азбуке, трзају се, купе, троше.
) - Као зрела махуна када сухо запуцка, тако знаке крстове, роморећи стишано, чељад круни низа се. Врте руке четворе, уз трзаје Христове, врте колач - скрше га.
Лице сушице, печал, проказа - сеја огњица. (Одише зраком прах од душице.) Прилазе руке - сљезно, с титрицом тјелесној муци, душевној скрби. Губа се краде друмом, живицом. (Круне се красте - падају зуби.
ИИ О сипка звездо с Тариног гаја, потруси прахом фреску гудуре, монашке шпиље, лавре Синаја! Што руке Божје тму не устуре да пукну поља пламсањем нара од Сентандреје до Хиландара!?
свељубав ја сам, истих жудњи кућа, од једне фруле створим жубор фрулства а снага моја чинодејствујућа; из лаке руке извире ми грана „У плодном крају старога незнања“ Калопер-душом одишу ми чувства.
У светој тузи хлапе жуч и оцат. Док грабеж-руљи злоба чорбу брља, злочинац пева, лихвар руке трља, фарисеј ћути - радује се подлац. Под совом Сунца царује тескоба, а исток жижи лампом с празног гроба.
нека дослуша, када почине, свирку брашнену, макар пазвуке млива, радосне као рад чунка, потком што пева кад покрет руке сведе у ткање зујање клупка, пчелу са руже.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој. ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала.
Дакле и ваш супруг? Мени је однео хиљаду форинти, а шта ће вама однети? Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже?
МАРИЈА: О, зољо, кад се јошт смејати можеш! Тешко, тешко мени, али тешко и овој доброј девојки, у какве је руке пала! МИТА: А, ово је много! Господин барон, можете ли то отрпити? АЛЕКСА: От безумних мора се свашта терпити.
ЈЕЛИЦА: Готт! Господин барон! БАТИЋ: Леп барон! МАРКО (пљесне се по челу): О, луде моје главе! У какве сам руке хотео себе и своје добро предати! МАРИЈА: Господична, сад сте довољно извештени.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Прескаче Лисац препреку многу и бјежи — брже од својих ногу. И Мачак јури, потјера сива, хтио би Лисца у руке жива, и једно-двапут, у брзу лијету, зграби га скоро за саму пету.
Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав, опрезно вири и пиргав носић лагано чешка.
„Ово је поклон достојан мале!“ — пјевуши Морнар сијекући вале. Ујутро Рада отвори очи, ширећи руке до стола крочи, кад тамо алем и бисер лијеп и рајске птице чаробан реп.
кокошију свију цар, ал сам сада сасвим стар; хтједе газда да ме коље, не дадох се драге воље, измакох му већ из руке, па побјегох у хајдуке.“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама корак пружи.
“ Најзад, богме, с много муке — држ за ноге држ за руке! Какав терет! Није лак! Убацише деду, врага, а он само запомага: „Дошао је свету смак!
Али о чијој? — О унуковој! Одгаји деда унуче славно, па се не стиди да плаче јавно.“ Нато ће борац без десне руке, гледајућ сетно свечани круг: „ Заједно школске прођосмо дане, он ми је био најбољи друг.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Кад год идем у Мадрид. Није ме заборавио; понекад ме задржи на вечери. Његова жена и сестра свирају у четири руке. Лепо је провести вече усред тога домаћег мира.
То је први пут да је проговорила. Покрет њене тамне, обле руке пређе преко неба упола расветљеног месечином што се није појављивала.
Били смо усправни. Осећао сам скоро чврсте сузе у очима, толико сам се морао силити да не пружим руке и загрлим је уз грдно много пољубаца и речи. Рекох јој: — Мислите ли да је опасно од ваших ако дуже останете?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила?
Страдао је, трпео је, Подносио смртне муке, И гледао, с крста свога, Издајнике, Бранковиће, Где, ко Јуда, перу руке.
Свршене су муке, Деспод даде душу у Божије руке”. 7 Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази, Тупо звони добош у немој самоћи, Два и
Под немирним крилом разигране буре И пена и талас у ковитлац јуре... И суморни бродар, прекрстивши руке, Мирно слуша холуј и његове звуке. Он ништа не тражи, ни за чим не жуди, Не вије се уздах из његових груди.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Божански ће стас у ваздуху сванути и руке се спустити на наша рамена да нас признају за нове синове. И наша ће се голотиња у речи оденути ко бреза с пролећа
Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа! Ми пољем ширимо руке наузнак легли, потоци теку низа стране ко дуге сахране.
А сви знају да сам до врлине ја ишао стазом оскудном уз кошчато раме народа, да сам дижући руке с облака брао трње и клечао сред мочваре у хладној грозници звезда.
Уздрхтим и раширим руке као да сам гонитељ птица и стајем на леђа делфина; мирују пегава леђа под мојим босим ногама и месец излази.
но гледајте: ми само пратимо госпе у златним одорама кад с вечери сиђу међ зелене стубове и на благослов подигну руке. У ствари снујемо заверу.
Пустите драгуљске одоре да падну о госпе, и перјем застрите наготу пре но што вас на чекињаве сапи ратничке руке заувек баце и у јатима одлетите с балкона у вис! Пауни криче, чујте, само чаролија птица нуди вам спас!
Коње смо појахали, рала окренули у вис, шта ћете да орете — викале су њиве за нама и жене су дизале руке. У нерад сам повео војнике да сред мириса траве девичанске у огледалу ханџара открију болне рубове тела.
Мале су руке јунака као у девојке, под столом сви осећају неравне ивице гроба и чују лепет погребних птица. Очи су кнезу широм
Сада те у башти видим где лежиш на уплашеном лишћу и руке голе дижеш, тело ти тоне у врели мрак. Ја сам био тај камен и разбојник на кладенцу и лађа на мору и онај ко те
се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.
за свој подвиг пешачење, и читавог живота иду од једног манастира до другог, да нешто пораде и помогну, па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у следу ко зна колико пута поновљеном у трајању свог дугог и посног века.
Мраморног мора мери висину витеза и његовог доба од послова светских предстоји још излет на Митилену радост из руке грчке и пост госпојински Над Манасијом Чардаци куле гнезда на власт су дошли људи лепи нови ће живот да почне и биће
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Зато, брате, ти не би могао да управљаш имањем што не испушташ карте из руку, па ти нису слободне руке да можеш управљати имањем. ТРИФУН: Ни једну твоју пару нисам прокоцкао, Агатоне. АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина.
А нека и не буде то, нека не добијеш кеца, нека и не узмеш карте у руке, па опет, брате, признаћеш и сам, што не бива, не бива. ТРИФУН: Не знам зашто?
ДАНИЦА (очајно крши руке): Господе боже! Завеса ДРУГИ ЧИН Иста соба. ПОЈАВА И САРКА, МИЋА САРКА (у мушком кућном шлафроку, на ногама јој
ГИНА (преплашено цикне, стави одмах кутију за леђа и наслони се на зид на кутију да би могла ослободити руке): Ију! Ију!... САРКА: Шта ти је, море? ГИНА (ужасно узбуђена): Ју, тако сам се препала!
лица, нервозно шета са забаченим рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке; Вида окренула свима леђа и сама са собом разговара као да неком чита лекцију; Мића се увалио у фотељу, рукама загрлио
ПРОКА: Па зар не нађе макар једну реч за коју би могао да се закачи? АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!” ПРОКА: Ух, побогу, људи, баш нас покојник посече, просто нас посече! ТАНАСИЈЕ: Мене и посече и сахрани.
право да вам кажем, мислим се нешто: зашто би толико имање отишло туђину у руке? Зар није боље да остане у фамилији?
АГАТОН: Боље је, дабоме, и било би врло корисно кад би то имање некако прешло у твоје руке. МИЋА: А после, право да вам кажем, ја морам да се оженим, јер од чега ћу иначе да живим? АГАТОН: Право кажеш!
АГАТОН: Па да, зато баш и кажем: не треба говорити о томе! АДВОКАТ (диже очајно руке и одлази). ПОЈАВА ВИИИ АГАТОН, СИМКА АГАТОН: Виде ли ти, Симка, како ја удесих ствар?
Најзад резигнирано диже руке): Е, сад сам удесио ствар!... Завеса
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове... Буди веран заклетви...
Пописана кола закрчила улице. На угловима се окупили ђаци и весело разговарају, а трговци задовољно трљају руке. На станици жагор. Дугачка композиција, пуна муниције, креће... На рампи утоварују кола и коње.
Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега. — Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу.
А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села.
Пред њим је шкиљио фењер. Онако висок, раскречио Александар ноге, забацио руке на леђа, капу набио на десно око и љутито хвата зубима брк. — Сад и никад више! — проговори страшним гласом.
И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми. У оближњем јарку угледасмо још три леша. У једнога раширене руке, други забио главу у земљу, а трећем глава преполовљена. Тешко је посматрати. Призор је упечатљив и мучан.
Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао одстојање од руке потпоручника Александра. — Стани! — грмну потпоручник.
Место ме није држало. Од узбуђења дрхтале ми руке. Али командир и Александар нису, срећом, ни обраћали пажњу на мене. Наједном претрнух... Пуцањ... други, више њих.
Заклали га. Глава му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке биле су крваве и згрчене. Војници застају ужаснути... Потом љутито машу главом и осветнички стежу песнице.
Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине.
Из кукуруза износе мртвога војника. Руке леша још су млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви. — Куда га носите? — запита неко.
Са измученог лица су капале сузе и рањеник је склапао руке, молећи за милост. Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали ногу да задрже крв.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну.
« И мисли његове одоше далеко, веома далеко... Он поче да се смеши, очи му се засвет лише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња усна се, заједно с брком, нервозно трзаше.
без целе мапе. — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.
као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете. — Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана.
Она помилова по глави неке слободније ђачиће; један се измаче испод нене руке и стаде се плашљиво прибијати уз матер. Она се намршти и грубо проговори: — Што бежиш? Нећу те појести.
да... нарочито је мени за земљопис... — Хоћете шљива? рече она после дугог ћутања и гледања, па му пружи из руке неколико комада. — А, хвала! ... рече он, па узе шљиве, и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу.
Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове ? О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови!...
И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке. Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте сапутници: — Видите тамо далеко.
— Чекни де ти Перу писара, чек!... Он ће тебе ’нако знаш... кâ погачу од белије, све око руке... Љубица побеже у кућу, закључа се у својој соби, паде на своју девојачку постељу и горко зајеца ...
Кад Стојан оде пред Гојка, овај већ писаше нешто љутито. Руке му дрхтаху, а перо га никако не слушаше, но извијаше пуно непотребних црта.
оборила главу, па не зна како да удеси лице: хтела би да изгледа пријатна, а осећа да јој то у овом тренутку не иде од руке.
Гојко прими хартију, разви је и стаде читати. Одједном пребледе сав, руке му се затресоше, подиже очи и погледа Љубицу право, отворено, очи у очи.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
с’ могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи соколова чина; У њу су ти б’јеле руке града вриједне.
Говорила загорка дјевојци: “Хоћеш да ти хитрац траве дадем, Да ти буду похитрије руке?“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити
На глави му калпак и челенка, На челенки девет перјаница, Окићене драгијем камењем. У руке му злаћена марама, Нит’ је ткана, нит’ је исплетена, Већ од сувог саливена Дочуо их јунак Асан-ага, Па је њима
Чујеш девојко, чујеш лепото! Твоје су руке памук мекани, А ја сам јунак морски трговац, Што прекупљује памук мекани. 158.
он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да пије, А он неће шећер-шербе да пије — Већ он оће с једне руке на другу. 163. Рано рани Јагода на воду, За Јагодом Радоња на коњу, За Родоњом Јагодина мајка.
“ “Не могу ти крају доћи, Јер ми барка весла нема.“ Ма му вели ђевојчица: “Ја ћу тебе весла дати, Б’јеле руке ђевојчине. Нег’ ми крају, м ој мрнару!“ “Не могу ти крају доћи, Јер ми барка једра нема.
191. Што ћу јунак, устрели ме стрела, Душо Јецо, из твог белог лица? Очи твоје то су стреле моје, Твоје руке то су моје муке.
Седе Богдан с сејом вечерати, Заборави затворити врата, Ал’ на врата Ишерлија Јова, Засукао руке до лаката: Он погуби Љутицу Богдана, Пак узимље сеју Богданову.
“ А када јој одрешише руке, Она скочи у то море сиње: “Волим бити морским рибам’ рана Него љуба мог брата крвнику!“ 222.
Прва је попила танан ваћов с главе, Друга је попила златан прстен с руке, Трећа је попила свога господара. Прва је попила, пак је говорила: “Имам сеју младу и прељу и ткаљу, Откаће ми
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Милун: Ја сам казо да се одложи оружје!
ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо! Имате ли аусвајс, или немате?
ЈЕЛИСАВЕТА: Дате му лобању, он постане Хамлет! Дате му у руке клистир, он је господин Флеран! Пружите му кесу талира, он се претвори у Кир Јању! Па се ви снађите!
Носи опанке. Маше волујском жилом. Прилази, без речи, пумпи за воду, наслања на њу волујску жилу, пумпа, пије воду из руке, умива се, брише лице шајкачом. Одахне.) ДРОБАЦ: Вјешо сам оне лешеве на Житној пијаци. Покрај кантарџинице.
Имаш дванес сребрних виљушака, дванес ножева, дванес великих, и дванес малих, кашика! (Гина брише сапуњаве руке о кецељу, узима од Симке послужавник, и уноси га у кућу) То нам је био поклон за младенце, од официрског кора!
ГИНА: Не стиди се ни да се голити! СИМКА: Да ти кажем, не би ми веровала! ГИНА: А ја од ујтру не вадим руке из корита! СИМКА: Она карминише и брадавице на грудима!
Ђе ми је жила? Зове ме Мајцен на дужност, кад ниђе жиле! Ја сам без оне волујске жиле ко без руке! Тражи тамо, тражи вамо, док ти се не сетик да ће бити овден. Без ове жиле ниђе ти нисам присто!
СИМКА: Секула није ништа скривио! ГИНА: Зар ћеш о невино дете крвавити руке? БЛАГОЈЕ: Ништа он не зна! Ништа, ниочему! ДРОБАЦ: Ни један од њих ништа не зна. У почетку.
ДРОБАЦ: Камо лепе среће да лажем! СОФИЈА: Само покушаваш да ме уплашиш! ДРОБАЦ: Ако ја лажем, погледај, не лажу руке! Вода неће, гас неће, ракија неће! СОФИЈА: Је ли могуће? ДРОБАЦ: Погледај какав траг остављам...
СОФИЈА: О чему ви то говорите? ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту? ДАРА: Зар теби његове крваве руке не сметају? ГИНА (Благоју): Изгужвале су Дропчеве ручерде твоју свилу!
Препречи јој пут. Она га не препознаје. Покушава да побегне од њега.) ФИЛИП: Стани, јаднице! Не бој се моје руке! СОФИЈА: О боже! Молим те, не убијај ме! ФИЛИП: Друге ћу ја да побијем, који су ми мрскији него ти!
ВАСИЛИЈЕ: Кад се Филип појавио пред тобом, да ли ти је случајно рекао: „Стани, не бој се моје руке”? СОФИЈА: Откуд знаш?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.
Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке. А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке. Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја.
ПУТНИК Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ. Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве.
Ја те желим. Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или
Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка. НОВЕ СЕНКЕ Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне.
У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску. Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску.
СМИРАЈ Сетим се, како су, у љубави, драги, први дани. Кад су руке топле, кад се очи следе, прелетајући оне кутове бледе, око усана...
Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе. Та ви сте сваком народу донели понос, и спас, и радост.
Окитиће мрамором сале и спустити завесе жуте, да лешине зидове не провале и да ћуте! Обесиће одоре шарене и ноге и руке војника, а рушевине и обешчашћене жене, гледаће само са слика. Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт.
срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула ми са врата змије, жудне, жалосне, женске руке, слава, Слободо! Теби, што си ме срела овенчаног трњем сумња, закона, суза и вера и здрла ми са чела тај венац.
Него осмех лак, што цвета у мрак, ни усницама са две‑три капи крви. Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења!
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем и ја, са духом потамнелим, тешким, и невеселим.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Странац се прво обазре па онда седе за један сто, лагано спусти на њ обе руке у којима држаше струк огромног крина. Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега.
јаукну кад виде да је, најзад, сав обрастао у перје, да су му из прстију израсла велика брчна пера и да су му се руке претвориле у крила а усне издужиле у кљун.
Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима... руке ми се мрзну, ноге као лед... снег ми улази у ципеле... подеране су... (Спази на земљи некакву хартију па је дигне.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити. Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе: — Јест, то је заиста нека земља. — Како се зове? — упитам.
— Одакле си, побогу, човече?!... — изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати. Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило.
Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.
Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов: „Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала
онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку... Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.
Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста.
— Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
Сад више беху наказе него луди. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика.
Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло.
Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.” Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.
Хуууу! Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин: — Закољу к'о јагње!... Хуууу!
— А шта ти мислиш? — упитам. Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце пуне шљива, на буре у подруму, пуно белке и црвењаче, на пресек пун
Камара се развршује; велико, тешко снопље пада на гумно, одакле га дижу снажне руке и носе на ред око стожера. Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут је последњи сноп на гумно...
На земљи чисто, једро жито и плева. Ради лопата и метла, а око стожера расте гомила, руке се све брже крећу и ено, око стожера се раширио велики куп...
Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух. Осећаш како се слатко и пријатно дише, саме се руке крећу на посао...
пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке... Шум жита и плеве, смеј и говор радника, а ветрењача трешти и лупа: тика-така, тикатака, тика-така.
А тамо се растуриле десетине девојака и момака, шипарица и дечака у дугачак, прав ланац. Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залудниче.
— Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу. — Ала чудне моје бабе, 'оће да је кицош и уз лонце...
на гомилу као град; цепа се и пуца комишина на зрелу корену, шушкољи корење отиснуто са рпе, севају једре раденичке руке, вије се српска, девојачка песма, пролама се врисак момчадије и смех веселих комишилаца, а рад кипи све брже и брже,
А пуначке груди, под танким јелецима и ћенарликошуљицама, почеше се све брже и брже кретати, а срце све јаче куцати. Руке су биле најнемирније. Оне су грчевито стезале и немилосрдно гњечиле и чупале шашу око корења...
узврпољи, слушајући шалу момачку, па подвикне радницима да не залудниче, но кад види да је нико не слуша и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз
СТРАШНА НОЋ Звали су га »византинцем«, и чудо што му је тај надимак доликовао. Вазда превијен, трља руке, обара очи, клања се и клања...
« — питаше се он, »да се баш тих имена не сећам?« — Истина, целе му године историја »не иђаше од руке«, и ако су најслабији му другови из ње имали тројке и четворке, али ипак је он, у колико се сећа, редовно пратио и
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек. Дигнеш руке и од дућана и од куће. ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу.
) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс. ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени!
ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже.
ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече! Ја видим већ да си ти дигô руке, него ћу ја да кидам — па како бог да! ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја... ја ћу већ промислити о томе.
ПАВКА: Боље би било кад би и твој отац гледао тако своје послове. Истина, зете, кад би му ти проговорио; диже човек руке од дућана па неће више ни да навири. ИВКОВИЋ: Незгодно ми је да му ја говорим.
ЈЕВРЕМ (још се снебива): Знаш, мислио сам... СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама, немаш ти ту шта да мислиш. Нека мисле они у Београду, којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш.
ПАВКА: Ако ти измисле, нека ти нешто друго измисле. Ја то нећу да чујем! Гледај ти њега! Мало што је дигô руке од дућана и од куће, него сад хоће и од жене да дигне руке! ЈЕВРЕМ: Ама, није, брате, ја то само онако, на пример.
Ја то нећу да чујем! Гледај ти њега! Мало што је дигô руке од дућана и од куће, него сад хоће и од жене да дигне руке! ЈЕВРЕМ: Ама, није, брате, ја то само онако, на пример. ПАВКА: Нећу ни на пример.
ИВКОВИЋ (у својој соби, држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш наћи ове плакате. ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама? ИВКОВИЋ: То је сушта истина.
(Он у једној руци држи говор, а у другој рачун. Збунио се, час почне да чита рачун час говор, па их мења из руке у руку. Најзад се наљути, згужва рачун и баци га, па почне читати говор.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли свакоме и на све стране.
Устаде и метну руке на леђа па се окрете фамулусу и стаде га мерити, а уврће једнако браду. — Море, ти си писмен?! — Ама нијесам,
Само је набио свој калабрески шешир на очи и дунуо на нос, а руке метнуо на леђа, па га запитао: »Како, како оно рече газда-Ђорђе, не чух добро?!
Морала је, дакле, да бега, јер се и сам рођени отац повео за маћијом. У свету допадне бездушним људима у руке који се користе њеном младошћу, наивношћу и лепотом, а све на њену грдну штету.
— Ако је назеб, господине, да те истрљам мало; веште сам руке, — рече Максим. — Море, батали трљање — вели Сретен зловољно — натрљано ми је доста.
па седе и подави ноге пода се, па примаче своју пакфонску, ужасно олупану табакеру и стаде зевати, и лизну палац десне руке, очупа лист папира и стаде савијати цигару, зевајући једнако.
је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да ће ми свак веровати.
Трљао је задовољно руке, а затим се маши руком за табакеру и начини себи цигару, запали је и онако у помрчини пушташе димове и задовољно
Никола му па збори он: »Ја ће помогнем, ће помогнем, рече, то ми је дужнос; ама, рече, и ти да мрднеш, рече, малко с руке!« Хе, ете тој и саг за овај ствар.
« Хе, ете тој и саг за овај ствар. Да мрда, господине, ама не малко него много; да мрда, и с руке и с ноге да мрда човек за једну такву фајду! А кој ће човек тој да бидне? — А шта да ти ту умотавам и кријем у кучине!
А Сретену чисто расте перје и задовољно трља руке и скаче у трупац кад му рекоше како се чича Милисав жали и љути на њ.
И Срета се стаде опет шетати по механи и трљати задовољно руке. Дугим корацима, како га је бог дао краката, премераваше механу уздуж и попреко, а гости га само гледају са знаком
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Не може мама више мирно да послује по кући. Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано куда... Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце!
Изгубио се у чарним горама? Или је већ ту, крај постеље вреле (Не баш у цркви, него у припрати)? Ноге га жуде и руке га желе Ал глава неће да га прихвати! Сазрели су неопходни услови!
пропиње, Где једни жуде хлеб, други зачине, У том леглу беде и сиротиње, На вашару трке и отимачине Од људске руке страдају и животиње. Еј, човече, у грабежу не знаш границу: Све пригрћеш, шаком, капом и мачем.
Тек један глуп Погрешан корак, И живот постаде Празан, горак. А могао је Од руке до руке Стићи до Добоја Ил до Бањалуке. У срећна, лепа Времена она Могла се купити Једна бомбона.
Тек један глуп Погрешан корак, И живот постаде Празан, горак. А могао је Од руке до руке Стићи до Добоја Ил до Бањалуке. У срећна, лепа Времена она Могла се купити Једна бомбона.
Смаже га одједном, без по муке, О лишће отре златне руке. (А онај Јаков се, и даље, брчка у кади И прави мехуриће на дугој бради.
КАКО ДОЛАЗИ МРАК Мрак једним замахом руке заогрне Језера, планине, колибе поред Нила. Одједном, све поре ваздуха поцрне Као упијач, који за трен ока Попије
СУМРАК Последњи зрак, истањен, Дотиче лакат окуке; Речица, наишав на камен, У празно шири руке. Све је продужен одјек, Ил тешки, напети спокој; Грмуша проводи век У бризи некој дубокој.
Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.
” О, кад би имао чиме и мого Све три да их са земљом сравни! У ушима му хучи талас крви: Да су му руке дебљине храста, Па да их једним ударцем смрви!
” И одлази весели синак луке, Олуји брат, галебу друг! ...Да, на прстима дедине леве руке Нокти су подсечени чисто, у круг, А на десној избиле канџе и куке: По два сантиметра нокат је сваки дуг!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
пада тама, И јато се ноћних птица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема... МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!
Зло се трпи од страха горега. Ко се топи хвата се за пјену; над главом се надодају руке! КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват нећеш? Што збор купиш кад зборит не смијеш?
Како би им запâ, да те могу, главу би ти онај час посјекли ал' ти живу руке савезали, да те муче, да срце насладе. Врана врани очи не извади; брат је Турчин свуд један другоме.
Б'јеле власе низ плећи просуо, б'јела брада вије до појаса; руке старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како хитро момче.
Б'јеле власе низ плећи просуо, б'јела брада вије до појаса; руке старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како хитро момче.
ме што вам данас кажем: познао сам на оне тавнице да су божју грдно преступили, и да ће им царство погинути и бољима у руке уљести. ВУК МИЋУНОВИЋ Будили се ти тако проричеш, мишљаху ли у свијет за кога?
СЕРДАР РАДОЊА А бјеше ли какав, аманати? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше човјек те од средње руке; да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат од урока. СЕРДАР РАДОЊА Како ли се зваше, војевода?
ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у руке, хоће ли га изјест, што ли раде?“ „Ђе изјести, ако Бога знадеш, кâ човјек изјести човјека?
усне су јој ружом уждене, међ' којима каткад сијева сњежна гривна ситна бисера; грло јој је чиста филдиша, б'јеле руке — крила лабуда. Над цвијећем плива зорњача, а возе је весла сребрна. Благо одру на ком почине!
и јуначку чалму свежем, сестра грдна! У крвничке сад си руке, платили те! нагрдиће красну главу, прекрвници! Ти ћеш много браће наћи, куку нама! биранијех соколовах, куку, браћо!
црвени свежи око главе, а пани му перчин низ рамена, двије пушке метни за појасом, а припаши мача о појасу, а у руке узми џефердара, — красна лица, висок као копље! Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови!
ИЗЛАЗИ МЈЕСЕЦ КРВАВ, И БИ ВЕЛИКИ ПОТРЕС. У ТО ИСТО ДОБА ДОЂЕ К ЊИМА СТАРИ И СЛИЈЕПИ ИГУМАН СТЕФАН С БРОЈАНИЦАМА У РУКЕ. КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Када би излазила и одлазила на чивлуке, да надгледа имања, ишла би на коњу. Слуге, с обе стране држећи руке на сапима, пратиле су је. Не само да је пушила, већ и оружјем руковала.
Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсте, како је шашоље око врата, по брадици и по гргуравој косици.
Па и та узајмљивања, залагање имања, морала су бити испод руке, у највећој тајности. Као увек, све је то извршивао Тоне, њихов главни момак, који је још под дедом Софкиним био
— са својим до скора слугама! Зато је од свега дигао руке. А могао је, само да је хтео, не признати ни једном своме чивчији да је шта од њега узимао, као што су друге газде и
Макар била у највећем послу а Софка хтела да оде у комшилук међ другарице, она би, остављајући посао и бришући руке о кецељу, допраћала је до самог капиџика и суседне баште једнако намештајући је и дотерујући је...
Мало дугих, сувих руку, са истина сувим али нежним прстима и са још нежнијим, више длана облим и пуним чланком руке, који је показивао сву белину њене коже.
Од немирна сна и главобоље почињу јој бивати тупа. Она би мислила да је то од умора и великог напрезања. Руке и врат би јој дрхтали, да би јој глава долазила тешка а снага јој сва изломљена.
издвојеније, сва заносније, силније бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела.
Она га узе за руку, али не као свакада, за прсте, већ одозго и више руке за длан, за ону четвртасту и широку кост. Затим она виде како му се, изненађеном таквим њеним узимањем руке, раширени
Затим она виде како му се, изненађеном таквим њеним узимањем руке, раширени прсти згрчише, те, приносећи је к себи, рука његова дође јој онако црна, тврда и као нека шапа.
Мати, као увек пред свима тим очевим гласницима, стаде преда њ, прекрстивши руке на појасу и с мало нагнутом главом к њему, да жељено и с пуно поштовања слуша шта јој је муж поручио и наредио.
— Магдо! — понова је зовну мати. — Чујем, снашке! — Истрча Магда, а већ јој биле умрљане руке и засукани рукави од судова што их почела да пере.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти. Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор нуде, и очајно вáпе; У понор света сурвати ме воле, У понор света!
У страху пружих руке преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди, Да кобни бол се живота зајази.
МРТВИ ПЛАМЕНОВИ И Саранили су њене очи сјајне У таму гроба, у живота бол; Саранили су њене руке бајне У царство таме, самртнички дол.
А говор душа и природне звуке Ја данас тешко могу да разумем. Вечна је сила везала ми руке И дух, и сâм се спасти већ не умем.
УТЕХА Кад се све из руке буде пустило И радост наша свене, као цвет; Када се вече буде спустило На наших старих илузија свет, — Нећемо
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Право је, валај, ди се јутрос раније отворе; знате... који је дан сјутра...“ Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати да му је табар поигравао на плећима. „Помамио се!
„Настала су опет добра времена“, говораху они, трљајући весело руке. Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало
Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко. Дијете рашири руке, па се приви уза њу, да је тим увјери о противном. Весеље мало-помало стаде се помаљати у кући.
„А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се. „Шћах да речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па цјелива је усрдно.
речем студено је; ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па цјелива је усрдно. „И нешто си ми блијеђи но обично, Господару!
се нешто загледао кроз стакло од прозора; зинуо мало, држећи на лијевоме длану боцу, а купицу међу прстима од десне руке. Сад тури чашицу у џеп од доламе, па се стаде крстити, говорећи: „Јест часнога ми крста! Он је. Он!“ „Ко то?
Дјевојка прва угледа ту гомилу, јер им се кораци не чујаху. Чим их опази, оте се из загрљаја, рашири руке и стаде пред момка, као да га заступи. Они се примицаху, страшни у лицу, и грозећи се пут младића.
Људи у црнини, праћаху га засобице. У дворани чекаху га оно петеро; оборили главе а скрстили руке. И он уђе погружен. У истом оном углу гдје се он првом смјестио био, стајаше она цура, блиједа у мркој аљини одјевена.
Прича у сну, као што вам рекох, па ајде да мирно лежи но се миче и размахива... Једном клекнуо на простирачу, склопио руке, па стаде да клања, а све уздише и нешто мрмоли. Сви поспали, а ја га вирим испод бијеља.
Елвира, која бјеше дотрчала за братом, стигне у тај час те видјев покрет братов и чувши те ријечи, врисну а одиже руке пут грофа, као молећи га за милост.
Човјек мирно и смијући се узе му нож а капу стави му на главу, па узев их за руке поведе их под бријест. Много је требало да их умири и развесели, али је он то постигао пријатним и вјештим говором.
Гроф, у свечаном руху, дочека их под бријестом, па пошто прими честитке и цјеливе њихове, узе их за руке, рекавши: „Ајдемо даље!“ Ишли су кроз шуму четврт сата отприлике, па сврнуше на друм.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
ПРАВЕ ЗАГОНЕТКЕ 318 В) ЗАГОНЕТКЕ-ПИТАЛИЦЕ 332 ВИИ ПРИКАЗИВАЊА 340 И ИГРА 341 ИГРА С ПРСТИМА ДЕЧЈЕ РУКЕ 342 ВОЈВОДА И ДВА УЛАКА 343 РАСЦВЕТА СЕ ЖУТИ ДРЕНАК... 345 ЖЕТЕЛАЧКА ИГРА 346 ОВАКО СЕ БИБЕР СИЈЕ...
између говорних израза дословног и говорних израза пренесеног значења (Образ му је као ђон; Лепе му се новци за руке као мед за уста, итд.).
скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још рјеђе лажем, итд.
потврде у разним сличним пригодама стварног живота као емпиричко умовање (Туђа рана не боли; Дубља рана од братовље руке; Где се биволи купају, ту жабе цркавају итд.
Од тебе црни траг остâ! Отуд те на носила донијели! Погинуо без замјене! (значи: нејуначки, од женске руке, од коња или вола, или од грома). Проклет био и ко те родио! Рана те допала гдје ти мелем не требовао!
(тј. да се утопи). Траг ти се по злу познавâ! Трње вро, по трњу ’одио! Узма те узела! (да ти се узму и руке и ноге, тј. да се укочиш). У њедра ти се змије легле! У тебе ни пјевало ни плакало!
Мрамором се мраморила, а каменом каменила! На крвничка врата просио! Не смирио се кô коло млинско! Од руке му ништа не родило! Понео га ђаво на рогове! Пропао се на њега Содом и Гомор! Рђа га убила као чавао на путу!
Витак као јела. Дркће као прут. Жути се као смиље. Заруменио се кô јабука. Здрав као дрен. Испуцале му руке као борова кора. Леже као снопље. Лети као кунина. Нагиздала се као ливада о Петрову-дне. Ођевен као цвијет.
Намргодио се као да ће му киша из чела ударити. Нигда му језик не стоји као воденично коло. Објесио руке (низа се) као пиштоље. Обрадовао се као сироче сунцу. Оде на јагму као алва. Стегло се као гладна година.
На рану би га привио. Не би га надлајало сто паса. Не би ђаволу дао нож да се закоље. Не би му ни ораха из руке узео. Не би оћутио, да му сто узлова на језику свежеш. Не би га пољубио ни кроз девет поњава.
Узјахао на вељега ата. Ујела га пчела за језик (тј. опио се). Уточио би ти крви испод грла. Што му очи виде, руке му не оставе. Б) НЕУПУТАН, НАОПАК, РАД Баштованџији краставце продавати. Бити у свакој чорби мирођија.
— Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вриједи?“ А они му кажу: „Четири паре.“ — „Е! (вели) добро!
Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН?
ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, а ја те на руке. И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијау бити г...а и од мене и од њега. XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА.
п. живеше човекъ, руке имъ беше дугачке, сѣчећи, пеняюћи се, псоваюћи викаюћи, ј преметаюћи, дрктаюћимь гласомъ, децама, променуо, безь да є
”” И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с кόњâ своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња.
он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим по руке уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње.
Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору.” Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: „Брате, сад ће доћи
то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја чак на други хатар. Кад змај то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!
А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: „Брате, сад ће доћи
то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи хатар. Змај кад то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!
Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата. После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му рече: „Брате, сад ће доћи љутит
то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти хатар. Кад змај то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Све, пак, молитве говорити уздигнутих руку, као што се каже: „Уздигнуте руке ваше у светиње и благословите Господа“, (Пс. 133, 2) и када се каже: „Уздизање руку мојих жртва вечерња“. (Пс.
133, 2) и када се каже: „Уздизање руку мојих жртва вечерња“. (Пс. 140, 2) И још: „На сваком месту уздизати преподобне руке без гнева и помисли“. (І Кор.
Беспрекорном судији, савести изобличитељу, ваистину неће побећи. Зато нека пазе да не упадну у руке Бога живог. (Јевр.
државни господин све Српске земље и узима га за руку од светих двери и приводи ка Пресветој, и узевши жезао као из руке саме Пресвете, даје га игуману. И водећи поставља га на игуманско место и каже му: „Достојан“.
Јер овим добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота'“. (Приче 8, 32-34, 9, 6-11) И подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, слатко своје целовање дарујући ми, поче говорити:
Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.“ И подигавши пречисте руке своје и положивши их на главу моју, говораше: „Благосиљајући, благосиљам те!
Да, већ слушао сам како си благословио наследство своје, али и сада свој последњи благослов дај им!“ А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те и дочаравам те, јер по
Светилан. „Небо са звездама у круг“ Са небеса, са славовенчања из руке Сведржитеља, споменом празника ти отачаство своје просветли, свети Симеоне, појце твоје спаси!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ил преко Топовских шупа. Или не ваља ова карта, ил смо побркали терен! ТАНАСКО: Одвали ми руке ова кокинка! МАНОЈЛО: А шта би тек да носиш митраљез Шварцлозе? Овде су куће, а треба да су купусишта и пашњаци...
Слажу се и растојање, и правац, али се место не слаже... ТАНАСКО: Ја би, госкапетане, диго руке од свега! Преко целе Србије пешке, па ништа!
С таквима нема компромиса, то да знате! Па, ако треба и судски, онда и судски! СТАВРА: Кад аванзујеш, све с руке нàруку, а кад зглајзаваш, с ноге нàногу! (Из кухиње улази Скитница) ИКОНИЈА: Шта је, матори, усто си?
СКИТНИЦА:: Само да се поздравим, путујем ноћас. ИКОНИЈА: Опет негде да тражиш Вукосаву? СКИТНИЦА: Диго сам ја руке од Вукосаве! ИКОНИЈА: Не могу да се начудим како те прошло! Погледај, молим те!
Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке? СКИТНИЦА: Од Вукосаве? А и то ти је посебна прича! МИЛЕ: Оће ли скоро та ракија, мајку му?
ИКОНИЈА: Није ово ништа, како је понекад! Само наставите, мене баш занима. Зашто, рекосте, дижете руке од Вукосаве? СКИТНИЦА: Синоћ ми синуло. Пођем одавде, од вас, сећате се, дођем на станицу, кад тамо — Вукосава!
(Прилази Иконији) Ко вам је ова што истрча? ИКОНИЈА: Која ће бити, Госпава! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Требало је прво допере руке. ИКОНИЈА: Шта? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Кажем, требало је прво допере руке. Како ће кроз варош с крвавим рукама?
ВИЛОТИЈЕВИЋ: Требало је прво допере руке. ИКОНИЈА: Шта? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Кажем, требало је прво допере руке. Како ће кроз варош с крвавим рукама? ИКОНИЈА: С крвавим рукама? Цмиљо, шта је с том комовицом?
Цмиља се враћа Иконији, која, код шанка, покушава да поврати Јагоду.) ЈАГОДА: Од моје руке, несретник, да погине! После свега! ИКОНИЈА: Ајде, попи још једну, лакнуће ти!
Онај женски распад над распадима! Шта му сад мртвом вреди што је признала? ИКОНИЈА: Зато је онај казо руке крваве! Прво сам помислила да је луд, и да булазни, тек сам се после досетила!
Тишина. Затим, с лисицама на рукама, улази Госпава, праћена Иследником.) ГОСПАВА: Друже! Откључајте ми ове руке, кумим вас Богом! Да ме не гледају људи оковану! ИСЛЕДНИК: Пропис је пропис, нема ни говора!
ЦМИЉА (замахне на Госпаву): Садискиња! ИСЛЕДНИК: Оступи, другарице! Себи руке, кад кажем! ГОСПАВА: Мене да удари? Друже! Откључајте ми ове руке, молим вас, само на две секунде, да јој покажем!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај! ВЕЛА (полива га). МАРИЈА (Софији, показујући на собу): Иди и отвори прозоре.
Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно.
Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема.
Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише. Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње?
Ево, сад! (Одјури лево.) ВАСКА (излази зајапурена, леже клонуло на миндерлук, на леђа, забацује руке више главе): Ох, докле? (Зажмури.) Пауза. МЛАДЕН (уноси софру са саханима јела, тањирем воћа, грожђа, бресака и др.
МАРИЈА (прибрала се већ. Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко).
МАРИЈА (грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка! (Клоне им на руке.) Ох, црна кућо моја! (Уводе је у кујну.) ИВ Јовчина чардаклија на чивлуку.
СТОЈНА (затвори прозор): Сад, сад ћу. (Силази лево.) Пауза. ТОМА и АРСА (с подигнутим оковратницама, трљајући руке седају уз огњиште да се греју.
Ништа друго, не бој се. Нећемо да прљамо руке. СТОЈНА (престрављена): Ох, а шта ће са мном бити? АРСА Бут. Ништа он неће знати.
ТОМА Само Стојмену, одмах чим дође, казаћеш и послаћеш га к нама. С њим ћемо заједно. СТОЈНА (крши руке): Ох, аман! АРСА Бут! Ако нас издаш, ако он нешто примети, Ни ти ни Стојмен овде више! ТОМА Слушај.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
И сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија
Шчепаше ти ме четворица, повалише ти ме и протегоше на клупу. Држећи ме тако протегнута као воловску кожу, једни за руке и за главу, а други за ноге, стаде лупња двоструке камџије по голој кожи.
При овом сам био годину и по, ходећи по пазари и учећи се шити; но ништа то мени нити ми се милило нит’ ми је ишло од руке.
”. Архим[андрит]: „Никако!” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?” Ар[химандрит]: „С опроштењем, господине, ни коња мога ни би[х] ја дао таком лекару, некамоли тело
предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати, но и другима помоћи. „Ове моје руке“, говори сосуд изабрани, „делале су не само за моје препитаније, него и за оне који су са мном били.
Видим једном на сан росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која ми дâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи ми: „Учи се!
Пропаде православије!” — и да дижу руке на архијереје своје? Србљи, којима је бог дао здрав ум и поштено срце! Та живим те богом заклињем, буди ревнитељ, но
Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и у вражије руке предати оне који једу у среду и у петак рибу и месо, немој му веровати. То није могуће; то ни турски цар не би учинио.
А кад ли ти га почне мој солдат муштрати, гречески с њим говорећи, смете се онај, па руке к себи; за љубов божју моли да не пођем тужити се игуменији.
Нека би учили децу као и ја, пак би имали. Они манастирић има лепе до[х]отке, али | се игумну и калуђером ништа у руке не даје, разве што је уречено на трапезу и одејаније, а с прочим мирјани располажу и троше на школе и [х]оспитал
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у..., како свидочи један запис од руке истога фра-Брне, у коме реченоме запису (од године 1502.
У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је
— рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче.
Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи
Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати.
Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало. — Таа-ко!... — А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер... — Ркалина зашкргута зубима. — Таа-ко!...
— Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро. Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече: — Ко је виши гришник, ја или онај што заклања оваке лупеже, а вратре?...
— О Исусе слатки, о Дивице причиста! Срића да је вра-Брне на време дознâ све! — рече Барица. Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече: — Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна.
а она њему; најзад, њеки коштуњав и наполак голи светац, клечи у ваздуху, високо поврх једне гомиле људи, а раширио руке и заковрнуо очима. Предавање обично почиње гвардијан са ђаконима. То је трајало само њеколико минута.
се коло око њега, он се прекрсти три пута са три прста „по ришћанску“, метаниса три пута шапућући њешто, па прекрсти руке на грудима, диже главу па поче попијевајући: — Зелембаћа козе враћа, по дубоку, по широку, да напасе, да намузе, да
Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину. Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа. — Ма шта сам ја крив? Шта сам крив, за ране Исукрстове?
Шта си дошâ овди? — А јесте ли ви вратри? — Јесмо! Буковичанин брзо скиде капу, па потече да им љуби руке, говорећи: — Ја, онај, чук, да вам триба коњушар, па, онај, као рекок, да пођем до у манистир, као вељу: могâ би ја...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО
Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.
Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.
Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола. ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог
Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам — тај врат По ком ћу да лутам с два прста. Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке. Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан.
Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.
КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви
Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас?
Где је чисти ваздух што струјаше Кроз завесе са реке (уз корове и шаше) Преко руке, као миловање дева с кула? Где је та кишна ноћ тишине, па нанула Ход кроз пусти ходник док не сташе?
КРЛЕТКА Ко у крлетку неку стару Увлачим се и с песмом новом: О ваздух ми се руке тару, Свијам се ко под ниским кровом. И мисао се ево тањи, А воља чили, срце грчи. И већ сам двапут, трипут мањи.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој
А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати.
Ђорђе нагло и нервозно завуче руку у недра и баци кесу на наћве. Поред њене руке ражаби се платнена кеса и умуче, ове вечери последњи, сипљив цик дуката.
После, у кревету, док би њене руке нервозно и отуђено тумарале по њему, лежао је на боку непомичан, с длановима међу ногама, и убрзо почињао сувише
А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из
двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као да расад саде.
— Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос!
Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе. Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину.
Овај пали на свећу. Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе? Симка срете Аћимов поглед, руке јој пођоше ка софри да нешто узму, па се полако вратише на крило.
Николи су уста пуна пенушавог шапутања, очима се привиђа Симкина млечна нагота, њене босе и пуне ноге додирују Му руке, увлаче се под покривач, и изнад самог чела висе њене дојке и подрхтавају, да се откину као најкрупније капи млека, и
Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту. А сан ми траје само између других и последњих петлова.
хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра. Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме. При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали.
Девојчица је била готово дорасла до девојке, али на њеном лицу и у кретњама било је још много детиње љупкости. Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела.
Тако је то трајало годинама, читаву вечност. — Татага! Татага! — пружала су деца руке ка старици, а ова им се смешила и одлазила у шуму, све док једнога дана не ниче прича да је Татага чаробница.
— Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај! Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи?
Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео. Има он и руке и ноге, зашто би просио?
Боле се врати у своју улицу! — Од додира звездине руке дечак осети како тоне у сан, и ужасну се. Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже!
— Хајде с нама! — звала су га браћа одлазећи на пучину за галебовим летом. — Шта чекаш? — пружали су му руке облаци силазећи ниско, ниско, одлазили су и враћали се час као киша, час као измаглица над морем, али он се од стене
Пелетину се учини да види како изнад њих лети златна птица. Како је само трчао пружајући руке да је дохвати! Како га је следила Пелетинка губећи папучице!
Је ли могуће? Изнад његове главе, као да га изазива, као да му се руга, лепршала је златна птица, стално надохват руке, неухватљива!
Трчао је, и трчао Ферфелин, падао, дизао се, опет трчао пружајући руке ка златној птици, а онда је, наједном, ишчезао као да је у земљу утонуо. Ко зна: можда је и њега замео ветар?
А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва. За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем!
За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем! — јекну, опусти руке, али га море у се не прими. Изронивши, на гребену таласа он поново виде Морску вилу.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа.
себи упркос, радо слушао: да је баш његово, Господар-Јевремово, да сад, у последњи час, узме ствар у своје руке. Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке.
Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке. Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим.
влага из старог јендека), на тргу се смењују безмерја заковитланих, узнемирених светлости а кнез Михаило јаше, руке управљене ка југу, и он већ сасвим искошен у времену.
УЛИЦА УЗУН-МИРКОВА Узун Мирко и сад зазире од чиновништва. Живео је дуго, из руке кнеза Михаила је примио, о прослави шездесете годишњице Првог српског устанка, Таковски орден, али најтеже у његовом
Ту је примисао гонио од себе, сујеверан, али стварност као да ју је подржавала: све му је полазило од руке а пара му се лепила на пару.
Светлосна тачка у Вишњићу је замирала. Седамнаестог дана више није ни певао: пуштао је да му и лице, и руке, и гусле натапа, у страшном муку, тај дажд што је надолазио и од неба и од земље.
године. (Грешка је била, на изглед, ситна: она поштанска пошиљка, сандук са тајним прогласима, стигла је у погрешне руке.) Од тада, Рига Велестинац и Рига од Фере опет су били нераздвојни.
оца на кнежевском престолу, тај лепи двадесетогодишњи младић није ни знао да је власт над Србијом пренета у његове руке. Није потписао ниједно писмо и ниједан указ: умирао је.
Где год је дошао, шта год је радио, посао би напредовао. Говорило се да је срећне руке и сви су се отимали о њега. Али он је постајао све мање задовољан собом не због тога што је много радио а мало стицао
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!
Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.
жели, што моли; а ти ћеш се пети, Пети непрекидно до кобног врхунца, Голом стопом, бледа, смрзла дете, Пружајући руке и вапијућ': Сунца!
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више!
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Затим би отац, ведар к'о сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно поч'о, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
И Анђео Мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека да небом заруди... В.
Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. Ах, то бар није грех! Да не оскрвни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех.
пада тама, И јато се ноћних тица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема... М. Ракић ЦXИВ СИМОНИДА (фреска у Грачаници) Ископаше ти очи, лепа слико!
мога живота тамницу, Те расточит' железне окове Што ми душу од постанка стежу, И спасти је ропства вечитога Немојте ми руке прекрстити, Јер ми живом беху завезане.
Ветар умуче пред обесном кликом! Ја пружих руке ка веселој чети... И склопих очи пред шареном сликом, Иштући само свеже руковети. Сви се кораци управише к мени.
И склопих очи пред шареном сликом, Иштући само свеже руковети. Сви се кораци управише к мени. И малене се опружише руке, И као цвркут тичица малени' Слише се речи у нејасне звуке. Сагледах цвећа руке своје пуне!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Бич праведни свемогуће руке када угна одметника неба у кипећу пламеном пучину, онда војнство побиједоносно, предвођено с два своје војводе,
Попа, Васко - КОРА
браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На
одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на обудовљени намештај под собом Пажљиво навуче Навлаку жуту КАКТУС Боде Румени облак
свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца (1951) ДАЛЕКО У НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен
мојим На невидљивој решеци Пред уснама твојим Наге речи ми зебу Отимамо тренутке Од безобзирних тестера Руке се твоје тужно У моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом
одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у
уских леђа Шаке се хватају За нејаке облаке Вене нам ваљају мутне Постеље и столове Изломљених костију Подне на руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам
излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у
дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у
замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих
усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти
у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву
ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице растргле Из
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.
“ Ученици извршише врло вешто то наређење. Питагора узе врпцу у руке, положи чворове почетка и краја оних трију дужи један на други и свеза их заједно.
Зато васиона оличава савршен један поредак, лепо изражен речју Космос“. Он устаде и рашири своје руке. „Хармонија васионе - то је говор бројева! То је дубоки смисао свих мојих сазнања. - Број обухвата све!
Грилус прими вешто у своје руке рибу, која се жестоко копрцала. Беше то нека особита врста морског гргеча, сребрнасто-сиве боје која је на леђима
Под силним утиском овог недостижног дела човечје руке, осети он још јаче своје ништавило. Ожалошћен, обесхрабрен, презирући самог себе, пође право Пропилејама да онде сиђе
Тог дана, већ од раног јутра, имађаху сви чланови славног александријског Музеиона и сва његова служинчад пуне руке посла да велики парк и многобројне зграде дома уреде и достојно припреме за дочек владаочев.
Но гледајући кроз то прозорче, и поред нишанске мушице, причвршћене у центру сфере, он виде, ту пред собом, на дохват руке, место нареченог пратиоца Земљиног, алабастерко раме принцезино и, кроз исечак њене хаљине, горњи део њених заносних
колега Аристархос, којега ја високо ценим и волим као свога рођеног брата, морао је при својим испитивањима узети у руке и документе историје, како је то у своме предавању, само онако узгред, напоменуо.
Озбиљним погледом проматрао је краљ своју кћерку како јеца и руке крши, док јој и сама њена златна гривна, обавијена изнад лаката, не паде са мишке.
Аристархос паде пред краља на колена, прими благодарним погледом гривну у своје руке, притисну је на груди, и оде у изгнанство. Никад се није дознало где и када је умро.
Обе свеске Птолемајова дела стоје стално на мојем столу, на дохват руке. Кадгод сам га прелиставао и читао, дивио сам се колико су стари Александријци далеко стигли на пољу астрономије, како
„Механички проблеми“, он се задовољно насмеши: „Е, то сам тражио, јер не могу започету расправу да довршим и да дам из руке пре но што се не уверим да ми Стагиранин није претрчао преко пута“. Он поче пажљиво да чита тај спис.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Немојте ме звати: друже. — А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради — одговори му крезуби студент, који га је за све време
Што се мене тиче, ја имам идеала: Правда. И ја, нити могу, нити хоћу да скрстим руке. Ја сам поломио зубе шкрипећи, сад хоћу другом да поломим ребра.
Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од
Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће? Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена: — Све ћеш редом чути. — А синоћ си имао напад? — Јест, и то је због чега сам те звао.
Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим. — Несретни Никола, зар још има? И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио.
И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада бризну у такав плач од кога не знам како ми срце није препукло. То пригушено јецање, нешто као ропац,
Чичица је говорио јетко, ватрено и оно дрхтање видљиво се преносило са браде на главу, па на руке и цело тело. Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну: — Тачка, клеветниче!
Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.
сунцу, греју се и пуше десетак просјака у похабаним војничким униформама, слепи или са патрљицама од ноге или руке, истакнутим тако да се виде на први поглед.
собом, задиркују се и шале, да једновремено завапе тек ако би ко наишао, кад испружају своје кошчате, црне и прљаве руке и забогораде с таквом жестином и тако ненадно да узнемире и узбуне и саме врапце што се јуре и препиру по крову
— Онда и ја вама, господине пуковниче. Мајор јако наглашује последње две речи и официри један другом срдачно стежу руке. А дивизијар обраћа се војницима: — Може ли се, јунаци? — Може, може, гос' ђенерале. — Мора се... — Ето гега се.
— Баш сам и сам мислио да се мало прихватим. А мајор обавија дупле узде око леве руке, черечи пиле, одржава равнотежу на седлу и додаје дивизијару карабатак. — Знам... ви не марите бело месо. — Хвала.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Само незнатан помак руке, и миш би хитро превалио десетке метара, прелетио као велик жут лептир с мирне површине зида на лице слијепца просјака
Имао је прелијепе његоване руке и употребљавао их с пажњом и поштедом. Прао их је небројено пута, као да са њих сапире неке невидљиве трагове злочина,
ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке антене, и слутим промјену времена која се завргла тамо негдје далеко, далеко, над сухим
Понекад сам, у јесењем сумраку, на узвисини изнад нашег мјеста, склапао очи и пружао руке с раширеним прстима наоколо у сумрак, и замишљао да сам дрво.
То је можда једна од најболнијих страна брака. Између уснулог и будног супружника, једно другом надохват руке, легне удаљеност од читавих еона, од читавих геолошких доба.
га, уздрхтала и ублиједјела дајући у то сву душу и хватајући својим влажним огњичавим длановима његове мрке и рутаве руке којима ју је од себе одгуривао. У кући су у те дане говорили да баба све ради „у сампас”.
У кући су у те дане говорили да баба све ради „у сампас”. Сједио сам јој у крилу, а миловања њене руке била су расијана и у њима се осјећала њежност од навике. Поглед јој је био далек и замишљен.
Видио сам његове дуге, нескладне руке и раширене ноге, на којима је набадао као на штакама. У ходу се немарно клатио, а у трку се размахивао рукама и
На једном од мојих истраживачких похода наиђем на њу. С неком зебњом отворим сандучић и узмем је међу руке. Нагонско тражење лежи у немирним дјетињим прстима.
Црте су јој танке и фине. Ситне је, крхке грађе, кретње су јој грациозне и некако мудро спретне. Радо гледам те руке и те кретње. У њима као да се огледа нека урођена надареност и умјешност.
Јесу ли само часом запале у расијаност, већ су астрално далеке и хладне, и никакав додир, никакав стисак руке, није кадар да затрпа ту даљину, да премости ту провалију.
— корачање јој се није чуло, тек сам чуо када је цвокнула стаклена здјелица с компотом о плочу ноћног ормарића. Руке су заплесале над здјелицом као два бијела пламена и распрострле бјелину салвете.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима. Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.
Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«. Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!
Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан,
— промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило...
Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.
Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету. Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим
Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне. Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више
Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката. Али ипак то није ништа према ономе како се
Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане. О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.
Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане. О, сад тек разуме шта значе руке за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност.
Али опет, зашто да проваљују зид ? То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке. Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање.
Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. — Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго. Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на
каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим по руке, уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње.
Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет.
и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевом сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ̓ врапца.
мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће: А она, кад то види, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке умота, а сунчева је мајка запита: — Откуд, ти овде, рајска душице?
прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог да да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке!” па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедеме, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу.
“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до каљена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје; на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један сиинџир од
Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.
Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете! — Гдје си? — Ево ме.
да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га даде у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика
Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо, а сестра средња срете га у авлији, руке шире па се у лица љубе; води брата на кулу.
Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна
Облици се сиви уплашено нагли Испред мога ока, и као да моле За помоћ, спасење њима, киши, магли, Од нечије руке што их тера доле. Нагло одох к њима.
И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те страшно крије. О моје руке, што да нису гробом Постале твојим: на рукама овим, У дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би трунула: са мислима
Музика с песмом пружа нам старе јауке, Опела траг; Загрљај, занавек наше скрштене руке И живот наг. У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики страх; Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању, Ледени дах.
Још нам срца крију измирење, спас И љубав што прашта и јаде односи К'о пролеће зиму, као мир талас. И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све носи.
Ја нисам слутио испод ноћи сиве, Да су већ ту руке спасоносне, здраве, И груди где топло сва предања живе, Да су нам пристигли носиоци славе.
Плету се венци за јунаке многе, Дижу се ситни, устају незвани; Али ви, дивни, без руке и ноге, Бићете наши јунаци незнани.
1904. ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело. Није још дуго — доћи ће и оно, Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео И много света.
Удараће звоно. И ја ћу затим иструнути цео. Нестаће тада свег што моје беше: Покрета, лица, и косе, и крви; Узеће руке, уста што се смеше Земља и влага и гомила црви.
1904. ПОСЕТА Дремеж пао на бол, мисли — жеља нема; Душа као сва у телу; умор стеже Ноге, руке, очи, главу и све дрема; Апатија и клонулост миру теже.
ИИ Нов се живот јавља и ја њега здравим! Ено га на гробљу мојих успомена! Пуне су му руке и сласти и миља — Смеје се и прича да је и он пена, Коју ветар носи к'о лишће са биља...
У срцу ће бити измирење, спас И љубав што прашта и што јаде носи К'о пролеће зиму, као мир талас. И док руке срећне станују у коси, И док глава сања уз лице и груд, Ми нећемо чути ветар што све коси.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Окренуо сам се за сто осамдесет степени и дочекао се на руке. Наставих да ходам као да се ништа није догодило, када ме странац сустиже. “Колико Вам је година?
пошто сам потпуно изгубио оријентацију, али сам коначно успео да изађем из замке када су моји пријатељи већ дигли руке од мене и почели да траже моје тело.
Данас користим обе руке подједнако али сам тада био левак и имао сам релативно мало снаге у десној руци. Због тога се нисам ни усудио да се
опасна болест или - боље рећи - више њих и моје здравствено стање је постало тако критично да су и сами лекари дигли руке од мене.
Професор Пешл је био методичан и савршено темељан Немац. Имао је огромна стопала и руке као медвеђе шапе, али је све своје експерименте изводио тако вешто, прецизно као часовник, без грешке.
књижевност и уметност, а најбоље године свога живота провео сам по библиотекама, читајући све што би ми дошло до руке, од Њутнових (Неwтон) Принципа до романа Пола де Кока (Раул де Коск) и осетио сам да сам улудо протраћио највећи део
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Радост у његовим очима, и топао стисак руке уверили су ме да ми је пришао као пријатељ. Испричао ми је да живи у Будимпешти.
указао дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако да нисам скинуо своју шубару када сам приступио Вашој блиставој узвишености.
Када су разговарали личили су на дрвене кипове; руке су им биле непокретне, а израз лица им се није могао видети због покривених очију.
Убрзо сам видео да су амерички младићи и девојке били врло вешти. И ја сам ускоро радио брже, али њихове руке су скоро играле стављајући ознаке на двопек.
Још једна слична књига доспела је у моје руке из библиотелае Куперове уније. То је била ”Поезија науке” Роберта Ханта објављена 1848. године.
Овај љубазни пријем заслужио сам својим понашањем које је било строго по обичајима Идвора, као на пример, љубљењем руке старијим људима и примањем пољупца у чело, за узврат.
Овај љубазни пријем заслужио сам својим понашањем које је било строго по обичајима Идвора, као на пример, љубљењем руке старијим људима и примањем пољупца у чело, за узврат.
Истина, сасвим је могуће да нам и предавања способних људи, који су своје знање примили из друге руке, буду поучна и добра, исто тако као што може добро тумачити библију сваки паметан човек.
Његово чело било је огромно, а мишићав врат и огромни грудни кош потпуно су одговарали тако великој умној глави. Руке и ноге биле су му мале и лепо уобличене, а уста одавала утисак добре и племените душе.
према малом Кенигу, делимично и зато, мислим, што га је он подсећао на свога сина Роберта, који је имао деформисане руке и ноге и био погурен, али је зато имао дивну главу као његов славни отац.
Имало је то свој смисао који ја нисам разумео. Професор Кениг је подигао руке као у неком верском страху када сам му саопштио своју намеру и прорицао ми је разне тешке последице због такве моје
Све су то биле слатке и укусне ствари. Али да ли сте икада такве слатке ствари примали из руке мајке заслађене љубављу и жељом да вам у свему удовољи? Ако нисте, онда не знате шта је то сласт.
Ћипико, Иво - Приповетке
По обали шета се неколико момака господске руке — синова месних поседника и трговаца Обучени су у топло одело и огрнути дебелим зимским капутима.
—Хвала! Није од потребе. Топло је... —Узми, кад ти дајем! —Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу. —На и теби! — обрати се момчићу и налије. —Хвала! —Што нећеш? —Деде, узми, Марко!
Лечила би га како је у селу обичај, али овако се ваљало силом пустити у туђе руке, па што бог да. Лекарије, а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао,
Из даљега, с брда, чуо би се каткад оштри звиждук и дозивање људи. Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом.
Јаше и долази к њему. Осјети тај час да му се пред очима смрче; стресе му се живот, а саме руке дохваћају џевердар. Али момче се устеже да наједанпут плане; науми да се мирно с Османом објасни, па, кад му стиже
— и сам поможе испрегнути коње. Дођоше кући окупљени истом мишљу: знаду добро што их чека ако турској власти у руке пану. —Што је вриједно у кући, покупи!
Осјећа да се нечега боји и жељела би да је он од тога одбрани. — Озго, иза оних брдина, и показа лаким кретом руке прама Црној Гори, — одавно ме доведоше доље... Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо.
— Сутра ћу ја за својим послом, — рече Лазо, бацивши се на постељу, очито тиме задовољан, и протаре руке. —Пусти! — одговори Спасоје. — Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити.
— вели одмах с врата. Од сутра прихватићу се посла у старога господара... Биће добића! — и таре весело руке. —А што је теби? — рече Цвијети и сједе до ње. —Не знам ни сам, јави се мјесто ње Спасоје и приђе к њима.
Али он се не миче: стоји пред њом, висок је и погнут, а руке је на пријед бацио. Она увидје да треба нешто да рече: —Брзо ће зима, рано су почели студени вјетројави се
— Па што се скањиваш? — живо прихвати Марко и ухвати је за руку. — Јаке су ти руке! — рече јој лакше. — Бићеш добра на послу... — Чини ти се — прекиде га и маче се.
— рече јој лакше. — Бићеш добра на послу... — Чини ти се — прекиде га и маче се. Али он јој не пушта руке, но држећи је за њу, пође пред њом. Око њих жаморе затресене гране, а с мора шум се разлијеже.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
у самој поезији, покушаћемо мимогред да покажемо помоћу дватри проста детаља, која се свима нама налазе надохват руке. Лирика из времена наше модерне буквално је преплављена пејзажима сутона и јесени. Јесен се понавља све до монотоније.
Желим да спим у среди летњих јазбина, А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена.
чак и данас у нашем техничкоме свету, у техничким творевинама свуда налазимо „главе“ и „главице“, „уши“ и „ушице“, „руке“ и „ручице“, „ноге“ и „ножице“, „носове“, „очи“, „чело“, „ход“70. Све су то, дакако, мањевише мртви језички тропи, тј.
овакво пројектовање: због тих техничкомашинских „ручица“ и „ножица“ данас се све чешће драге људске, нарочито дечје, руке и ноге називају рукицама и ногицама.
Може се, наравно, и о сложеним књижевним питањима говорити прецизно а јасно. Кад смо срећне руке, пишемо тако. Али нисмо увек срећне руке.
Кад смо срећне руке, пишемо тако. Али нисмо увек срећне руке. Нити пишемо увек у срећној доколици, кад можемо умањивати непотребну сложеност и увећавати прецизност и лакоћу.
Лалића. А уживам у читању и кад такође морам, због наставе, поново да узмем у руке рецимо Ћопићеву Башту сљезове боје. Има ту нешто опојно што нас запухне као неко изненада искрсло сећање из детињства.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Ко би се сетио да га тражи под миндерлуком? ЧЕДА (шчепа цилиндер од Живке, стрпа га момку у руке и гура га): Идите, идите, у вашим је рукама судбина ове земље. (Изгура га.) Журите, молим вас, журите!
РАКА (раздере се из свег гласа): Доле влада! ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене!
ИИИ ПРЕЂАШЊИ, ЖИВКА ЖИВКА (долази споља под шеширом а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде! ШЕГРТ (остави хаљину преко столице). ЖИВКА: Тако, сад можеш ићи!
Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру. И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана – ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати.
НИНКОВИЋ (испеглан, избријан, напудрован. На ногама беле камашне, на рукама рукавице, у рупи од капута цвет): Љубим руке, милостива! (Љуби јој руку.) Био сам слободан, на ваш позив... ЖИВКА: Баш вам хвала! Изволите седите!
ЧЕДА (немарно): Дајте овамо. МОМАК: Наређено ми је да писмо предам госпођи у руке. ДАРА: Онда идем да пошљем мајку. ЧЕДА: А ја ћу се радије склонити да се не сретнемо више. ДАРА (оде лево).
ПЕРА: Хвала лепо, љубим руке госпођи министарки. Уосталом, није ни потребно да губи своје драгоцено време због мене.
Све тако некако – ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај Јакове, мора једном доћи и твој дан”.
Па дабоме да сам морала изгубити парницу, кад мене овако младу... ДАЦА (искашљује се). СОЈА: ...дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа.
Зашто да не учиним? КАЛЕНИЋ: Е, онда, дозволите да вам кажем збогом, јер смо вас исувише задржали. (Љуби јој руке и сви се дижу.) ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену.
Па израдила му је класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје. ДАРА (крши руке): Боже мој! ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту срамоту, мени не подноси.
ВАСА: Зета! ЖИВКА: Па други да му суди, је ли? А то не, хоћу ја да му судим; ја, разумеш ли? Што га снађе, од моје руке да га снађе! ВАСА: Па добро, али како, шта мислиш да урадиш?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
допунски мотивисати, што изискује извесну занатску спретност и код писаца који су у том погледу били много срећније руке од Станковића.
отвара се нов временски угао из ког ће се, према замисли, даље приповедати: „Снага би јој горела, мишићи играли, чело, руке, све било у зноју.
да мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди. Преци су, дакле, механички али с правом одвојени од еротике.
ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није био најсрећније руке, чини се да је то знатно више био у избору његове прве реченице.
Језичких омашки има од сваке руке, и лако би се могао сачинити њихов подужи списак. Пред нама је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно
видимо као да је одвојено од нас, помало чак и као туђе, при чему промена места леве и десне стране чини покрете наше руке, при дотицању лица, малчице несигурним.
помињу, не описују, као и њетово бављење јавним стварима, у цркви, меџлису; али се зато у кући чак и лаки покрет руке даје као догађај.
108 Нови лик који у ВИИИ глави улази у роман, газда Марко, не разговара с јунакињом; једино што јој је при љубљењу руке казао: „Жива била, кћери!
Јер, према веровању и обичају, ако се младенцима руке раздвоје и дарови падну, раскида се свадба и пада брак. С једне стране, јунакиња чини све да до тога не дође, да не
сељачке, „грубе и круте колије”, „дебеле и круте кошуље, „круте и јаке сукње”, „чворновате” руке, „оштре главе”, „тешке, јаке игре”, једнолико и јако певање, „понављање истога стиха са запушеним једним увом”.
то што јунакиња осећа „како је кроз њене шалваре, јелеке од свиле, чисто боду круте, длакасте хаљине њихне”; што су им руке „тврде чворновате”; што су „косматих прсију" и уопште јако маљави сви, па и Марко; што и Марко и син му Томча имају
су „косматих прсију" и уопште јако маљави сви, па и Марко; што и Марко и син му Томча имају „избачене, јаке вилице”, руке „кратке, маљаве”, „здепаст врат са ниским челом” и „са извученим, високим потиљком” - све је то само припремљена слика
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Још једна жишка — пепел ће се учини!... Затим му пружи фишек и прстен с руке, па се страховито намршти: — Турчин сам, шућур!... Што да мислим горе-долу?... Иди во село.
— Скрши врат, протестанту ни један! — полуљутито одговори побожни Чемерикић, па натуче на прст десне руке велики капетанов прстен — за сваки случај... НЕОБИЧАН МУЧЕНИК Петровдански је сабор у манастиру Црној Ријеци.
Довијао се он, кнез, са старим протом од сваке руке, али не види никакав над више. Осим у једном начину. Кад би само смео да га помене.
— узвикну Хамза најзад. гурајући му гусле у руке готово насилно. Озловљени качар прекрсти поново ноге, наслони мрке гусле и загуђе.
А науман је био да уђе одважно, да првим својим држањем освоји своју домаћицу и Спасе себе од њених прекора. Преко руке је држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и завара дете.
Лијепо ћемо се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!... — Никад!...
Изазвали свађу. Наговорили једну Арнауткињу да насрне на њега. Само је одгурнуо. У том је пукао револвер из арнаутске руке и прошао, да простите, само кроз булине шалваре. Арнаутин бацио револвер у воду, па сви у Гилане у суд.
Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе. Рогожњанин скрсти руке, па трпи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, госпо– дине!
Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти. Беше пророчки надахнут и крепак.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Воле те болни, воле те гладни, Срцу т’ и руци кликују: хвала! К теби се журе, ширећи руке, Гдегод те виде дечица мала.
„Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.
“ „Подигните превесе са слика!“ Краљ изусти, а слуге су брзе, Прискочише... уметник им крати: „Моје слике туђе руке мрзе: Допусти ми да их сам обнажим.“ То говори, један превес снима — Ох, дивоте, ко да се нагледи!
Рујне усне молитвенски трéпе, Њене руке — два скрштена крина; Крила нема, али и без крила Слетела је из рајских висина.
А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама
На пепелу своме Костур до костура — Непреглед. Видим дуге руке Како мичу прсте, Неки само к срцу, Неки само к челу. А неки се крсте.
Јест’, има нека авет што на нас находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује.
“ Под мутним небом невољници ћуте; Нико не виче: помагај нам, свете Ал’ срца ваљда не траже јауке: Дарежне руке нек’ се саме сете. Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи!
Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа. Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи.
Јунак у гроб не носи оружа, Рука клоне, мач се другим’ пружа. Прелазећи од руке до руке Све то јачи богодани мачи.
Све што имам теби дајем Жуљне руке дланом грубим — Не рад’ славе: само зато Што те љубим.“ — Е па хвала, драги Петре, Ти фукаро дична соја; На
»Стармали« 1888. ОМЛАДИНИ целој и једном делу њеном И Омладино, очи наше младе; Омладино, руке наше јаке; Омладино, звездо наше наде — Ја те здрављам кроз мутне облаке.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије.
Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим, и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна,... видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко.
Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина. Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш.
ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке
ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. (Дува у прсте.
(Пружи му). На! ЈОВАН (гледи је): Мајсторице, ала су вам испуцане руке! (Пољуби је, и брзо изиђе.) ФЕМА: Што је невоспитано, невоспитано! Анчице! Аа, не треба викати, велике госпође звоне.
АНЧА: Јест, милостива госпоја. ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ.
ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ.
паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата куље и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златни ланци, а то све откуда ћеш? ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче у бога. МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује?
ЈОВАН: Е, него није! Гледајте, јошт су ми руке испуцане. ФЕМА: То је гурбијан! Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако
Коми фо! Овде се само по моди говори. МИТАР: О, ђаво ти одно и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буди!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти
Заборави, заборави сваког дана по мало. Једно је име узрок томе сну. Руке које употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где мру два гласна камена и отворен
Љубав никада није завршена. Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.
ИИ У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух.
презиром казни све излишне дане Где досада је врлина без наде Пепео одблеска који упознаде Испражњен југ и посвећене руке Сјајем нове звезде за прастаре муке Кад пакао је љубав и исти огањ гори У злочиначком срцу и на гори.
Звонке руке пружам граду који спава Пометених језика, са сунцем у бари, Узиданих мајки у зид мушких глава, С анђелом у воћу и оку
Оде а опет све је ту. Орач широким замахом руке почиње годину. Лето: ласте се купају рибе лете анђели певају над водама.
Краков, Станислав - КРИЛА
Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже. Глава је била мирна, само су две руке кретале и повлачиле полуге, жице, точкове и ручице.
– Дижи се! Ознојена тела дизала се лено, и забацивала гунђајући на уморна плећа сав терет ранаца и спреме. Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа. Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја.
Баш када је једна дебела жена у дворишту музла козу, Васиљ је скрстио руке на појасу, поклонио се, и молио да му војници са бачија овце не дирају.
Скакућу Алдебаран и Андромеда. Море је запаљено и блиста. Варош је у тами. Све спава. На молу генерали дају руке сестрама милосрђа. Нестрпљиви аутомобили носе све ове у виле крај мора. Будни стражари чувају улазе.
Замириса ракија. Чу се како клокоће течност кроз засушено грло. Потом чутурица пође и у друге руке. — За покој наших душа. Нико се не насмеши. И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена.
И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена. Мала чутура обишла је целим кругом, и дошла опет у оне прве руке. Видела се рука како се подиже све више, а глава затура све ниже. Чу се последње: — Глу—глу...
Чу се последње: — Глу—глу... — и празна чутурица паде у руке малога војника. — Само не спавајте ову ноћ, господо... Неколико се руку диже, и додирну тврде ободе шлемова.
Изабрао је други слабо тучени, али скоро непролазни пут. Обућа му је била подерана, руке крваве, кожне доколенице спале и изгубљене. Сав блед пао је на неравну земљу спасилачке косе.
Када је дубоко ноћ пала престала је и топовска ватра. Уморни војници утонули су у сан. Само су руке грчевито стискале оружје уз себе.
И тако је прошао цео дан. Потом када је ноћ пала, задувани ордонанс дојурио је и предао мали коверат мајору. Руке су му задрхтале, и цепајући коверат откиде и комад хартије која беше у њему.
Кроз дрвеће на падинама бежале су очајне сенке. Бацале оружје. Дизале су увис руке, шириле преплашене очи, и муцале: — Братко, братко.
— Хајдемо, хајдемо. Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну торбу мајорову. — Држите... — А где ћу ја сада.
Петровић, Растко - АФРИКА
Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н. долази нам у друштво.
Њене танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих
које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагдо као да би да се понова врате пучини. Чаробни марсоени са лицима медуза.
колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави само око врата као ешарпу.
Мој пријатељ се сав промени у лицу; „Па то је све удешено да би вас испшумпали! Ништа страшније но пасти у руке црних а не знати бити одлучан са њима! Они су се договорили између себе.
светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом колонијалном капом, стајао далеко на
Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска. Он се преврће по земљи, скаче разбацује руке и ноге. Долази пред нас и пева уз најневероватније покрете и љубавне погледе, који су све само не пристојни: „О да сам
Ивице напућених усана такође превучене плавилом; са врховима лако навише. Њина тела, детињски дуге руке и ноге, јединствене су лепоте. Ништа мирније, свечаније и тише од ове деце.
Њине сасвим косе очи, плавим обојене у круг, и висока чела под тешким металним дијадемама; дивне танке руке светле од уља вију се над главама „браће“.
Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.
Убијена жртва привезана је за будућега фетишера, груди уз груди, руке уз руке, уста уз уста. Тако спојени спуштени су заједно у дубоку јаму која је покривена грањем и лишћем.
Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге, или хаљина, Закрпе разне што му с грбине, Као тескера турских мурови, По тихом ветру лако играју...
(Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила! Сад може старе руке скрстити, Па тужно рећи: „Све ме издаде!...“ ГЛАВАШ: За киме жалиш?...
ИСАК: Место прозора, уске мазгале Показаше ми роба скрушеног: У томрукама ноге скљештене, А суве руке беше скрстио На тврде кости свога колена; Глава клонула...
Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници! Чисто им руке гледам храпаве Како се пуше крвљу скорашњом! (Вук напред улази.) Ала су страшни, боже милостив!
(Лупа у дланове.) Уверићеш се сад!... (Ћерим долази и, прекрстивши руке, ћути пред пашом.) Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког
И ти отвори уши, Ћериме!... Тај Главаш, вид’те, што се подигô И турске власти силу наследну У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после хајдуке, Који на друму Турке чекају, А и на самог цара кидишу, У своме дому
ланце робовске, У образ јуре као бујица, А после опет натраг у срце; Ал’ онде сваки дамар застаје: Образи бледи, руке клонуле, Модре се усне једва помичу, Оружја нема!... О, муселиме!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
обуше ми руске чизме од јухта, припасаше сабљу (која је слободно могла изостати), посадише ме за сто, уклопише у руке перо, па сад хајд' шифрирај и дешифрирај депеше, преводи с рускога и францускога на српски и са српскога на руски и
И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале. Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу извора малог Тимока) води
Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих.
Кад се вратим натраг у шљивар затекнем ђенерала Черњајева где седи поред велике ватре: наслонио главу на обадве руке а лактове подупро на колена, па се тако греје и овда онда почарне ватру.
Друм је ишао кроз моравску равницу засејану кукурузима. С наше леве руке (северно) ширила се равна моравска долина, све до саме Мораве обрасла високим, кукурузима.
С наше леве руке (северно) ширила се равна моравска долина, све до саме Мораве обрасла високим, кукурузима. С десне руке (јужно) такође се пружала равница засејана кукурузом, али само замало, па онда равница престаје и настају брежуљци,
И наједанпут тек непријатељ је ту, он се покаже отворено, варош осети како се стежу око ње гвоздене руке, шумарци се претворе у шуму бајонета, од свуда зину на варош страшне, гараве чељусти оног ужасног чудовишта што се
Успут низ брдо наилазили смо на рањенике где их вуку на уским малим Тезгама, тако, да су само леђа на дасци, а глава, руке и ноге климатају преко малих носила, а при сваком покрету шибају млазеви крви из отворених рана.
могао трчати за сваким пешаком посебице, а морао сам да пазим на топове, да при повлачењу каквом погрешком не падну у руке турској коњици која нас је гонила. — Шта заплећете, шта ту заплећете?
Пошто предаде сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.
— Па најпосле нека буде и тако, боље нека наши војници макар и продају месо од ове стоке, но да падне Турцима у руке. Та ви сте видели како су Турци побили много свиња по селима куда су прошли, рече Комаров још с већом срџбом.
из тих ваших речи као да ви држите за сигурно да ће и ова шума и овај цео предео, где смо сад ми, пасти Турцима у руке, да ће овдашње становништво морати нагло да бежи пред Турцима, те неће имати кад ни стоку да истера, јер како би иначе
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у
Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим. Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам
Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси. Па из пакла муне сумња, А кад
Да видите како шири Оне руке мале, У очима поздрав носи: Радуј ми се, ћале! Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова
“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе. Српска мати, српска деца, — Па све чило — па све моје — „Стан’те мало, беж’те мало, Ово сунце велико је!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим.
Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех. Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању.
Око подне утиша се артиљеријска ватра. Лежао сам у рову. Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају. — А уз то си мамуран — додаје Мишић. — Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен.
— Они сами. Прекаљени су то борци. А спавају као зечеви. Истина, пуцањ пушака их не буди. Али на најмањи додир руке или ноге, скачу одмах. Команданта сам нашао у једној проширеној рупи где седи са ордонансима.
Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше. Он диже руке увис и паде. Убиствени замах челика наше артиљерије издиже људе као талас. Неки се усправљао. — Хоћемо ли?
Али стиже мој каплар и зари му бајонет у груди. Он испусти крик, заколута очима, диже руке и тресну. Други Бугарин, погођен метком, паде али и онако рањен, управи пушку на мога каплара и окиде... „Ах!
Ура! Ура!“ Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина. Имао сам утисак као да ме руке оне лешине вуку себи па, већ избезумљен, окренуо сам се и ударих га ногом у главу.
Као да ми мрче свест, занесох се и падох, Таман да ме дотуче и ја управих руке да се ухватим за његов бајонет, кад један мој војник опали и уби га. Он паде поред мене кркљајући. Појурисмо даље.
Овај се невероватном снагом изви, и избаци нашем војнику пушку из руке. Онако, са забоденом пушком у леђима окрете се два пута око себе и тресну на земљу.
Толико их је тек недостајало... Сигурно толико, ако не и више у осталим четама. Мој ордонанс је трљао задовољно руке. — Их, што неће сад да нам донесу ручак. Добили бисмо дупле порције. Посели смо ровове и чекали...
Цео први стрељачки строј лежао је мртав. Нешто ме занија, поведох се држећи се за жицу, онда опустих руке и падох на нечије тело. Али ја као да још не схватам ужасно стање. Као хтео бих да идем, и то напред.
Око мене непрестано прште куршуми. Очекујем да дође неко да ме изнесе. Ослонио сам се мало на руке. Око мене лежали су непомични војници. А тамо лево, негде далеко преко бугарских ровова, грмели су топови...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Метни стакло на астал, гледни очи своје, познај да су к'о кристал без порока што је. Силни поглед, сам магнет, памук руке, груди снег, образ — прилика; многоцена свила влас, слаткогласни твој је глас што је музика.
“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша? Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!
На первом степену мога живота Жалост ме посети, и баш до гроба Хоће да ме прати, док не преда смерти У руке хладне. 1811.
Гибељ су страсти без ума крепка. Бескрвне руке онима в чети тој. А други, рођен с већима силама, А к добру невешт склонити се Турчину злобну за одмашчење, Как' лав
Владислав Стојадиновић Чикош СПИРИДОН ЈОВИЋ СПОМЕН Сећаш ли се оног сата Кад си мени око врата Беле руке савила, И кријући твоје лице Мени поне нехотице Твоју љубав открила?
1828. Јован Ст. Поповић НА ПРИРОДУ Ти, која с’ тако лепа, совршена Из руке Творца благога пренула, Да мати, љуба земљи будеш, Природо драга, с тим дичним руном; О, могу л’ тебе оком
Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук. Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке. Онда и Марица, руке небесима ширећи, врисну: „Оде ах, оде, и сад ће се невине ваљати жертве, Љутих кад вукова севати очи са мачима почну.
Кад Топлица и Косанчић с мејдана У вечној слави нађе место души, Ах, и он паде, к’о стабло без грана, У крвне руке, живот обездуши... И тако, што је обећао јавно, То све, к’о јунак, осведочи славно. 1843.
Затиме се села На свој канапе, А десетак јела Већ је дошло пре; Ту ноздрве шкакље Разних јела нук, Ту су руке чакље, Гортан гладни вук.
Боројевић НИКАНОР ГРУЈИЋ ПРСТЕН Иди к драгој, међ високе, ој прстене, стене, Дар си мали, ал’ срдечан, вредан руке њене. Ил’ се чешља на зрцалу, ил’ на свили спава, Ил’ доброту срна песме гласом изражава.
Све више летиш ти. Земном се руком ником додирнути Не даш. И сам дух ретко те домаше. Бежиш од руке, ума бежиш Од хитленог; к себи мисли мамиш.
Кад је дошло да се игра Шаљивога јастучића, Бацила се мала коцка Да у руке јастук даде Или момку ил’ девојци. Коцка пала, коцка злобна, На печално Цвет-девојче.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Она калпак, — а он перишане. — БОГДАН: Госпа токе, — господар вистане. — БОШКО: Е, бруке! Мушке руке — женске белензуке. БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст?
РАДОШ: Голем је поклон, кнеже, Сиротињу ће нашу убити. КАП. ЂУРАШКО: И копљем бисмо Турке тобџије, И сабљама им руке секосмо, Којимано су силни тирани Гараве пушке често грлили. СВИ: Живео дужд! Живео кнез са кнегињом!
Али се моја снага саломи, клонуше руке, а свијест ми мрче, не оста до гласа да ти поруку његову искаже: бјеж’, господару, са свијетлом госпођом, бјеж’!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја је остављам — И ево, оче, У старе руке прими крмило, И вековима нека одсада Христове вере први хранилац Слободу храни гора слободних.
ВЛАДИКА: Бог даје благослов И опроштење греха свакојег... (Сви га редом љубе у руке.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Дај и ја, оче, да је пољубим, Благосиљала ј’ мене грешнога...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме. Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати.
Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом
— Утопли се мало, по Богу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава... Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра...
— Утопли се мало, по Богу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава... Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.
Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза.
не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.
У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!
— Хајде ти напријед! Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обје руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом.
Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли. Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица. — Помози Бог, оче прото!
Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затекô и' у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па 'одају гор' и доље по одаји. Намргођени, љути, кô гладни курјаци; шуте. — Зар не да?
Крошто, зашто, то нек сами Бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори.
Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића, И набрана уста још једном би хтела
Да окусе младост разблудних младића, Да им срчу очи, док се чаше лију И удара задах ложнице и пића; Хтела би да руке још једном се вију И стежу мермерне голе мушке гњати, Да у мушком недру очи јој се скрију, Да пехаром крви сваки
И стрпљиво су сносили пауке, Што пили су им крв боговског жара И Богу Себе пружали су руке. И, осамљени, крај својих ватара Вере су нашли у песмама снова.
XXИX Ходите опет, моје ноћи миле, Ноћи лутања и винскога дима, Презрео сам вас, кô боце од лима Кад њене руке о врат ми се свиле. Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене. И видех у њима Сву чар, о којој тек се привид има.
херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара, Већ да ми се душа на души одмара И да милују ме благе руке витке. Јер у сутон груди пуне су ми плача.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.
Сад сам се решила: чим ми проговориш макар једну реч о њему, да разбијем што ми прво дође до руке. Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло.
А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо. А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим... МАРИЦА (шчепа му писмо): Добро, добро, добро! ЈОСА: После он вели...
МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао. ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да ухапсимо, а он не сме. А где је он, бога вам?
коју је раније држао око главе, пипа је, па кад види да је још влажна, метне је на чело; затим наслони главу на обе руке).
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
(Временом ће муслиманске епске песме, прешавши у руке професионалних певача, добити посебне композиционе облике и постати знатно дуже.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!
Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко! Потпраши ми пушке мале: Руке су ми малаксале Секућ Турке, Црногорко!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети? Туђа из тебе бића хоћу ли волети? Смилуј се.
Преболи те зададох, моја без пребола, брале. Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке. За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде. Ал’ каже ми се долина.
2 Пазите, чудно сам вичан: јед, пелен ли ми од вас, или мана; мртав од ваше руке, или жив — не зацели се, не озледи ова рана.
На ме кад големих дигне се сила, Изнад њих дигну ме његове моћне руке. Растури горде, помете им смер Што тајно беху спремали мој слом. ИИ Ничег се не бој, у вечног ти уздање.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
ужурбано би поставила софру, ређала хлеб, кашике, виљушке, уносила леген, пешкир, ибрик воде, поливала га, те он умио руке. Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала.
Остатак новаца закопала у подруму. И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи.
И Младен би осетио чак и овамо, испод материне главе, па чак и испод своје, очеве прсте од испружене руке, како и њега заједно са матером грли. И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби.
Готово са страхом, трљајући, кршећи руке, улазили би, ишли по дућану, загледали и запиткивали Младена. А знало се зашто долазе. Да виде, прегледају.
више него отац му поче да зарађује, проширује, учвршћава радњу, него кад сасвим одскочи, подиже се, и узе све у своје руке и постаде оно што је у реду, како треба да је син на коме остане кућа, радња...
Он и баба јели су ћутећи. Она готово не једући, тек обичаја ради, а једнако у њ гледајући упитно, брижно. Али њему руке нису дрхтале. Лице му је било, као увек, суво, више црно но бледо. Прсти руку му полако, мирно су узимали залогаје.
Како би, јекнув из свег срца, пао, скљокао се испод чесме, пружио врат, главу, руке, колена под воду да га она запљускује, полива, хлади, камени!
и труди се да то једном скине, а дуг велики, тешки, па кад то дочека, однесе повериоцу, који је већ и сам дигао био руке од тога дуга, већ изгубио веру да ће икад моћи тај дужник то платити — он, када то однесе, плати, сам поручује част
И што је најважније, од тада није више она баба Стана! Диже руке од свега: од куће, момака, јела, готовљења, подрума, од свега.
кућа сада може раскошно, слободно да живи, креће се као што је ред, обичај, и како је она целог живота желела — диже руке од свега, није се мешала ни у шта, није ништа гледала, мотрила.
И онда она сасвим клону, паде. И поче да бежи, склања се. Диже руке од свега. И као у инат, увређена, поче све чешће да иде од куће, да остаје код родбине по два и три дана.
Чак и просјаци, поређани с обе стране, кад би он долазио, устајали су, збијали се унатраг од њега у редове, не пружали руке за милостињу. Зна се кад он даје. После би у меџлис.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
т. прича се, у околини Ниша, етиолошка скаска. Богородица, пошто је умесила хлеб, опрала је руке, и од капљица које су пале на ту биљку добило је лишће пеге (Софрић, 13). БОЖИКОВИНА Стецхпалме (ілеx аqуіфоліум).
и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іб., 348). Можда овде треба рачунати и пропис да у житу којим ће почети сетва треба да преноћи б. (СЕЗ, 16, 258).
Б. има угледно место и у мртвачком култу, можда и ту као апотропајон. Кад човек издахне, меће му се у руке б. (СЕЗ, 19, 240). У цвећу које жене доносе на мртвачки одар, мора бити »на првом месту« и б.
по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор. чињеницу да је ј.
стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна). Оне се дотле не смеју јести, а тога дана имају се прво »дати из руке« (мртвачка жртва), на онда тек јести. У једној басми против врућице тражи се и добија ј.
Ако се к. рано с пролећа унесе у кућу, кокошке неће носити целог лета (Караџић, 3, 43); њега уопште не ваља узимати у руке пре Ђурђевдана, »јер ће умрети ко из куће« (СЕЗ, 32, 419). На Ђурђевдан посипа се к.
унд једер, дер іхн фаѕѕен wоллте, wурде ан ден Хäнден герітзт« ‹= »ставила на све своје гране оштро трње, и огребла руке свакоме ко је хтео да је ухвати«› (Дäіхнхардт, 2, 201 ид).
и »човека обученог у ланено платно с оправом писарском« у Језекиљ, 9, 2. Код Срба лан се не сме узимати ни у руке преко Беле недеље (СЕЗ, 19, 33) — а ми знамо да је то недеља мртвих; мртвачки покров нипошто не сме бити од л. платна.
Један побожан човек, који је ту близу становао, уочи свог поласка на ћабу опере у њему руке, и кад их је обрисао, остави пешкир на липу, али после заборави да га узме.
, ѕ. в. грмљети И Илијн дан; ЖСС, 138; СЕЗ, 17, 133). О. не ваља узимати у руке о Божићу, јер ће се добити чиреви и гуке по телу (СЕЗ, 13, 411), или ће стоци изићи гуке (Караџић, З, 65).
Такав значај има, можда, и босански обичај да се на Јовандан веже свима у кући црвена свила и златни конци око десне руке и леве ноге, па се то носи до Петровдана, и онда скине и метне на р., где остаје преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 662).
Кад се сеје пшеница, орач намиче на прст десне руке црвен конац (СЕЗ, 32, 7). Исто тако, за време сејања треба држати иглу у устима, »па тице неће долазити, јер ће видети
Ћипико, Иво - Пауци
Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада
—А што? —Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше... Раде се наједном трже, вели јој: . — Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици? — а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито. — Мило ми је!
Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг. Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар за
свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље. Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола.
Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада.
А домишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке, особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима.
Старци и сестра слушају. Помислише: „Ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!” . —Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право!
—Опет се састасмо .. . —Па да, кад се тражимо! — осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.
Иди само за мном! Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату. —Сагни се! — вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину. Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.
У пећини се купе чобани, једу украдено месо... А погдјекад и цуре гоњају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило? —Охладно је, — опази жена.
” помисли. И све би осим Раде за њу прегорио, да само не упадне у туђе руке. Дошавши кући, не казује женама што је урадио, и не спомиње ни о чему ни ријечи: казаће Ради кад се кући поврати.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном кожом.
Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке. Ја мислим да је Лауш тада успео да је има.
А то што се натезао с том смешном маком од које нико од њих није патио, приближавало им је господара на дохват руке, јер, ето, ни он није савршен, значи човек као и сваки други, могли су у мислима својим сада с њим да другују, постао
држао највећу ругобу, неку грбаву или кљасту женетину али с мало ватре међу ногама, кадру да задршће на додир мушке руке. Макарије Прохор ми јутрос рече како је наумио да изведе још један подвиг.
Изаћи ћу, поново чиста и лепа, обући ћу се у најлепше хаљине које имам, ставићу око врата најлепшу огрлицу, на руке најлепше гривне и прстење. Дадара Био сам запањен.
никако није био онакав какав је стварно био — преплашени себар кога је његов властелин покупио са њиве, тутнуо му у руке копље којим овај никад није руковао и послао га ка гомили његових непријатеља.
би било за једног калуђера да јури унаоколо у широкој црној мантији и да витла изнад главе тешким мачем за две руке. Била би то ружна слика, увредила би свуд присутно божије око.
у бекству од њене похоте излазио из тврђаве, да није изашао, она не би послала ову петорицу несрећника у разбојничке руке. Кад је угледала корпе са месом својих војника, прво је упитала, смртно бледа, да ли је ту и Доротејево тело.
Осећам да су задовољни и собом и својом судбином. Све оно што желе ту је, надомак руке, довољно је да се пропну и да га досегну. Шта ја желим? Све што бих могао овде да поменем чини ми се да је недовољно.
Њене руке су се покренуле, клизале су по мени час овлаш, час грчевито, некад као додир маслачка, некад до бола. Цели дан смо оста
Зна за један пут. Остали за њега не постоје. Али зар ће старци тек тако одступити, зар ће без борбе предати власт у руке својих омрзнутих супарника? Макарије се узврпољио. Није хтео или није могао да сакрије свој презир према Никанору.
Ко ће наследити Лауша у управљању жупом? Стари је при измаку, нагло је оронуо после војне, руке му се тресу, не може кашику устима да принесе, а да пола не проспе.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. 1884.
Но ти, којој сам певô млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој?
Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво
“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он рече спокојно тада: „Но, сада, синовче драги,
Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. Ах, то бар није грех! Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех.
Спустивши клонулу главу на своје уморне руке, На развалинама духа ја нађох изворе туге: Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке Ни власници, ни слуге.
Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. 1892. з* С духовне висине своје ти си ми пружила руке, Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух: Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке, И препорођен к теби
И прилив титанске снаге напрегну његове руке Кô жиле немејског лафа, јер гусле слободу звуче! И Титан размахну плећа и тврди, огњени челик Са страшном грмљавом
хладу жалосних врба, где вале поточић броји, Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји, Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила.
4. Ето ту је агент што заљубљен ходи, Углађен и спреман по последњој моди, Одмерено, с пажњом, чак и руке мири, Да у свему буду правилни манири, Све је „феш“ на њему, све чисто мирише, И салонским тактом и милином дише. 5.
Свршене су муке, Деспот даде душу у Божије руке.“ Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази.
Кô кедар оборени, Кô цветак миришљави, Он ћути... Тешко мени! Његове бујне косе Несташни ветри носе. А руке, што су сретно С дивљим се вепром биле, Без моћи и без силе, На тле су пале цветно.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Узимајући ово недовршено дело у руке, живо се сећам уживања с којим сам га започео, а још већег, када сам га бацио у фијоку.
Као из божије руке. И сама природа је ту учествовала са пуно љубави: прекрила Партенон са плавим небом, а сунце га је, хиљадугодишњим
Ерехтејон је добио своје позлаћене прозоре и врата Партенон своје дивне скулптуре, Фидијине руке; оне су долетеле овамо из Лондона у тренутку када је казаљка сата коју сам померао прешла годину 1801.
И пакетић који сам Вам оданде послао стигао је, сигурно, у Ваше руке. Поред других ситних ствари, нашли сте онде и један мали придржач за писма, истесан од камена, белог као снег.
става прве књиге Еуклидове.“ Он престаде да говори, осећао је да се приближио, на дохват руке, решењу свога великога проблема, а грло му се осушило од узбуђења при тој помисли. Он мораде поново сести.
А када се после свих својих победа враћао у Рим да онде узме коначно сву власт у своје руке и прослави своје триумфе, он је позвао Клеопатру да и она дође онамо. И Клеопатра је дошла.
заставе енглеске, американске, француске, талијанске и јапанске, али је политичка власт већ била прешла, у турске руке.
брзу руку позакључавала, покуља та руља преко главних степеница, рушећи, претурајући и ломећи све што јој је дошло до руке. Тим начином допрла је и до главне сале, где су били скупљени учесници конгреса.
А он је и био прави господин, рођен за богатство, широке руке, љубитељ уметности и науке. Сазидао је краљевска зданија, окупио око себе уметнике и научнике.
И Теонова лепа и учена ћерка Хипатија узе нас често у своје нежне руке. „У четвртом веку, када је хришћанство захватало све више Александрију изгубио се скоро сваки интерес за дела грчке
Разви се жива трговина са старим грчким списима њихова цена скакаше из дана у дан. Ми прелажасмо из руке у руку, дођосмо из прљавих телалница у фине антикварске радње, где нас чуваху у гвозденим ковчезима, под кључем, и
Са таквом наменом дођосмо за време крсташких ратова у један грчки манастир. Ту дођосмо у руке писменог једног калуђера. Он нас растави једног од другог, узе сапуна и тврду четку, па спере са нас старо наше писмо.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
/ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“. Романтичарска поезија, као што смо видели из Поповићевих антологија, представљала је интегрални део поезије,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Он, покојни твој муж, а опет није он! Сада тек ништа не могу да знам, Ташана! ТАШАНА (не знајући шта ће, кршећи руке заплаче се): Не знам ни ја, дедо. Само — ох... МИРОН (прилази јој сасвим узбуђен): Ама шта је то?
(Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак! (Ташани): Не бој ми се.
СТАНА А, да се наљуте? Смели би! Знаш, кад им деда подвикну, хаџи Риста у несвест да падне. Љубећи му руке молио га да му опрости. Вели: они нису знали.
ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш.
Улази Младен (водећи децу за руке. Деца обучена у ново. Недра им пуна цвећа, босиљака и колача). МЛАДЕН (с улаза, сав срећан): Па, чедо, Ташана
Са заврнутим рукавима, те му се виде још лепше и нежније руке. Обучен у доста аљкаво одело, али по коме се види да је, кад је први пут кројено и шивено, то било сасвим раскошно
(Одлази.) ТАШАНА (усплахирена, унезверена. Хвата се за главу. Одједном одбацује руке, сва престрашена): Луда! Луда! Ја сам луда! (Виче): Стано! Стано! Улази Стана.
Сарошу): Камо тај дуван? САРОШ (вади из појаса кутију с дуваном и пружа га Стани). СТАНА (узима): Што ти руке дрхте? Шта је опет тамо ноћас било? САРОШ Када знаш, што ме питаш?
Сутра, кад ми деца одрасту, неће смети да ме воле колико ме воле, неће смети да ми безбрижно леже у крилу, завлаче руке у недра, косу, бојећи се да то није у реду и да то не доликује. И ето, зато сам тебе толико чувала, радо помагала.
али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у руке«. (Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не!
МЛАДЕН (сам): А ја, ох, ја идем отрова да нађем... и да јој га ја, рођени отац, дам у руке. (Нагиње се ка дворишту и виче): Димитрије. ДИМИТРИЈЕ (из дворишта): Сад, газда!
(Ослушкује.) Да ли већ долази?... Чекај, с децом да се опростим. Али не. Не смем да их загрлим, ижљубим. Моје су руке нечисте: оне више не припадају само њиховом оцу. Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мала стопала; ситан глас; танке руке измучених прстију на којима су последњи зглавци као оглодани, од тврдих дугмета, штављене поставе, јаких конаца, и
Узе Костица комад поставе, распростре је по столу за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе
Ујутро се први дигне, почисти пред кућом, оца поздравља с „љубим руке” и додаје му столицу и воду и лек, улази да види матер, и онда одлази на остали домаћи посао као да никад друкчије
Слабости су нагло опхрвавале новог благодејанца. Квасио је светом водом и очи и уши и срце и ноге и руке. То га је умарало, па би тек једно или друго заборавио. Једног дана заборави све, леже у постељу, и позва адвоката.
На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту, још и сав изломљен од влаге и сушења. Руке крупне, јаке, увек без рукавица.
Кочијашу Јоси, који, чим зајесени, облачи вунене рукавице с једним прстом, смејала се: „Мећеш руке у футролу, и тако и возиш! Промичу ти кајиши, коњи те не вермају.
хлеб меси и где млађи спавају, ту јој испеку комад меса, донесу салату, само мало посољену, једе је лист по лист, из руке, напије се воде, доврши своју униформу, па хајд у штајервагн... Да није било других мука, живела би ваљда сто година.
очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен — загревала би се госпа Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што
На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину рукавицу, јȁ! [То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је.
је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод руке, и корачала за њу неприродним, ситним кораком до цркве и до олтара.
је скинула венац с главе и носила га у руци; и Тодор је младу држао за рукав, јер више није хтела да се води испод руке. Отпутовали су сутрадан по венчању.
Страховит крик девојчице, која се занесвестила. Један од нападача је још удари и обори. Други дочепа Нолу за обе руке. Трећи је с подигнутом секиром тражио од домаћина сав новац и накит.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
од полак прста злобе, пакости, ненависти и незадовољства покривен, таковом јошт напред советујем да ову књигу из руке баци.
»Љубезни Романе« — овако му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у моје руке дођеш, и ја сам те као моје рођено дете пазио.
Тргнем се и потражим твоје руке, нема никога, ах! Жалосна у страу ђипим и отевши скочити, паднем с кревета, и далеко одзив увређеног мога тела одлети.
То сам ја заслужила? — Но иди, свирепи, пашћеш ти каквом ђаволу у руке, која ће те толико кињити и штипати да ћеш се и куће и кућишта ратосиљати.
на свашта љубопитне, пријатељски советујем да се не усуде никога запитати док се гођ не удаду, иначе — ја перем моје руке.
рукама усиљавају се мртваца представљати, други упражњавају се очима нигда не трепћати, гдикоји најпосле кроз руке или ноге, или другу какову част тела дају трње провлачити, и проче, а то све само добродетељи и истине ради, која је
нешто мало и одлакшања прави, то опет ово родословије или генеалогија (познато је да магарци млого на брак с леве руке држе, који изображени Немци діе Ехе зур лінкен Ханд зову), ово пак млоге друге незгоде толико калабалука праве да је
само изјатијем ако не би пао, јер у овом случају више би времена потребовао док би петачку тела свога у поредак довео. Руке су му биле једине од свију членова на које је мати природа своју благодат излила, јер су му ове до сниже колена
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
света Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици
Жичо СОПОЋАНИ Румени мир снаге Зрели мир величине Од златних птица под земљом До силног воћа на небу Све је на домаку руке Дивно су клекли облици У зеници мајстора (Време је уједало) Млада лепота поноса Месечарска сигурност И капије
утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА ТВРЂАВА Шириш руке Високи Пред свим капијама белога града Дочекујеш изворе видовњаке Сунцомоље слепице реке нарикаче И планине
кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и руке Нисам те заустављао Разбио бих чело о стару липу Нисам хтео да се петљам У послове врачева Огањ им овде нема чисту
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И када сам се једнога дана нашао сам у соби, извео сам праву вартоломејску ноћ. Пооткидао сам им главе, ноге, руке, почупао косе, поцепао одела и, уопште, извео крвопролиће достојно једног крволочног пивара Сантера или немилосрдног
“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке. Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме
моју судбину: — Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашће у једну тешку беду, али ће се спасти; пашће у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће
— То јесте, лепи марке и гута туткало, — брани своје мишљење бакалин — признајем, али му, брате, пролазе кроз руке толика новчана писма. — Јес', ал' затворена писма, — упада мој теча — а ако писмо отвориш, они онда тебе затворе.
Најзад су професори дигли руке и стрпељиво очекивали да мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе.
мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух: — Положио сам, одлично сам положио!
нужник, а Ф тетка Перса, фамулусова жена, која је одиста несносно зипарала по школском ходнику, наслањајући увек руке на кукове, те личила на слово Ф.
би нам показао један свој прст, за појам два два прста и тако редом, док није употребио пет са једне и четири са друге руке. Али је настала права пометња, која је и самога учитеља довела у забуну, када је требало да нам објасни значај нуле.
шта знам о Пилату, рекао да је Пилат син Мојсијев, да је изродио велико племе и, кад је тај посао свршио, да је опрао руке.
Онај се грешник чеше иза увета и врдара погледом да по покрету руке катихетине види с које ли ће га стране да флисне друго основно начело Христове науке.
Тако, на пример, лопов завуче руке у туђу касу а наиђе изненада полиција; то је онда одиста недовршена мисао, која се означава са неколико тачака...
по леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске клупе, искаче и ускаче кроз прозор, да се преврће преко столица, тако да ти
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Јаши сместа и извести командира да одступи — обрати се командант мени. Кренуо сам одмах насумице, по правцу руке где ми показа командант. Ноћ је све више увијала видокруг.
Батерија крете. Командир извади цигарете и понуди ме. Руке су ми још дрхтале од страха, да једва дохватих цигарету. Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се
— Боље је да разнесу наши војници, него да падне Немцима у руке — правдао је неко њихов поступак. Али са друма допирали су гласови: — Кад пропада држава, нека пропадне и приватна
Немци то виде, па надиру све жешће. Још само једна ноћ и артиљерија многих дивизија пашће непријатељима у руке. Командант дивизије Терзић очајан је и позива артиљеријске официре.
А једна кола просто здрускана. По разбацаним стварима видимо да је неко покушао да их оправи, па најзад дигао руке од тога посла, испрегао коње и отишао.
— умирује Косту поручник Протић. — Е, није него, да га молим... Шта, треба и ми да скрстимо руке и чекамо благослов! Ордонанси, претурајте ова кола у реку! — нареди одсечно Коста „Турчин“.
Већ је последњи час. — Испрежи! Тр-р-рас. Сад већ иде брже. Што промакне кроз Лукине руке, дочекује капетан Душан. Што измакне читаво испод његова штапа, сачекује револвер поручника Бранка.
Ветар је ковитлао, дижући читаве вихоре снега и засипајући људе и стоку. Руке се укочиле од зиме, да ни дугме не можемо закопчати.
Руке се укочиле од зиме, да ни дугме не можемо закопчати. Рукави шињела се замрзли, те не смемо руке савијати, јер се материја ломи као да је од картона.
Познадох их наједном. Сјахао сам с коња и притрчао своме старом командиру. Дуго смо се држали за руке, без иједне речи. Предосећам да су преживели неку тешку трагедију и страх ме да запитам.
Свеједно. Неколико живота мање. На граници смо отаџбине. Пређосмо пругу. Издужене шине, као опружене мртвачке руке, остадоше пусте. Пред Митровицом застадосмо, да одиђу мало трупе које су наилазиле и са северне стране.
— Ми смо ђаци — вели нам један — па смо бежали до границе. Даље немамо више куд. — Зар Арнаутима и Бугарима у руке! Зло ћете се провести! — опомиње их Груја. — Лако је вама...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК ИИИ 132 СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ 138 СОНЕТ СМРТИ 140 ЧАС ОБНОВЕ 142 РУКЕ 152 РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК ИИИ 132 СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ 138 СОНЕТ СМРТИ 140 ЧАС ОБНОВЕ 142 РУКЕ 152 РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!
153 СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА 155 БИТИНСКИ ПАСТИР 159 ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ 164 ПРЕВОДИ 166 ПИЈАНИ БРОД 167 РУКЕ 171 ПЕСМЕ РАНЕ ПЕСМЕ НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ У поноћ кад пођем улицом сам, сам, Улица је
Желим да спим у среди летњих јазбина, А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена. Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима, Ноћас!
У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо. Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса
Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће деран. Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог папирни чунићи
Или као херувим да само по планинама спим У очајању, И да ширим руке дању Једној берби и једном обећању: Где све бива и све може да ја хоћу, Ко пуно грожђе ноћу.
Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори.
једне паланке пролетњим ехом И доћи ће на домак једном детету, Које бледо Као васкрснути херој јак, Узеће је у беле руке своје па спустити у пас; А један једини воз Одхуктаће свим правцима у исти час.
Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају? Ил један рефлекс миловања и стварности Помиловати знале су Још пре но што се родише!
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче. Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери. Чак се и ветар ућутао.
Покуша он да стргне војниково лице не би ли и ђаволово с њим стргао, али бол поста неиздржљив. Коначно, Дрвосеча диже руке од скидања маске. — Сад ћеш као војник, блесавко, ићи светом!
Узе га Дрвосеча у руке, премеће, мисли, самоме се себи смеје. Шта сада? Шта с лицем циркуске луде да ради? Није млад, не уме се преметати
— Твоја је служба завршена! — Сунчева мајка таче женино раме. — Можеш ићи.. — од додира руке Сунчеве мајке жена осети како, наједном, постаје прозрачна и лака.
И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља.. — Девојка заповеднички испружи руке, а младић без речи положи мач на њих. Људи који су стајали око њих посматрали су их заустављена даха, ужаснути.
Нека суде! Што тежа пресуда, то већа његова слава! — Ко зна шта би радио бог да ђаво не постоји? — шири Варалица руке, усавршава свој занат. Је ли чудо што му име и границе суседне царевине пређе?
Не могу више да чекам. Слатко мирише људско месо! И, настави се игра. Како су дрхтале Вараличине руке док је делио! Како се ширило орлово гладно око! Већ и сунце поче да седа. У један мах се Варалици учини: орао краде.
Не дај ме! Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из дечакове руке. Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај! — повика неколико гласова.
Гомилом сакупљених људи прође задивљен шапат. Сви су испружали руке ка метлици, тискали се, гурали једно друго. Али, очистивши трг метла се поново диже увис, па се у благом луку спусти
Али, само што до њега стиже, а метлица му се отрже из руке, и полете ка жени која је хтела да почисти болничко двориште. Узалуд је за њом јурио, узалуд псовао.
старац је одговарао ћутањем, одлазио птицама или се враћао звону, а звоно је кликтало као да се радује додиру његове руке. Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују. Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони.
патуљка на длан и само што не крикну од чуда: Мицко је имао његово лице, на исти се начин смешио, мрштио, прекрштао руке. Како то до сада није опазио? Како га није, као шамар, лупило у лице. »Па и глас, и глас је као мој!« — помисли дечак.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква!
Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем?
Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури?
ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури? Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам с њима заседне.
Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме!
* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...
Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне.
(Пије.) Него хајд! Хајд, срећан ти дан и Христос воскресе! МАГДА (љуби га радосно у руке): Ваистину воскресе! Ох, хвала, слатки газдо! КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (хоће да иду.) МИТКА (зауставља их): Стој!
) Зар ја тамо? За Асана, у село, у Бању? Тамо? И ја ње гова, Асанова? (Бесно.) Зар он мој муж? Он? Ох! (Гризе руке. Поводи се. Спази кмета, бесно пође к њему.) Шта ћеш? Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде?
КОШТАНА (уплашена, моли): Не, Стојане! Не убиј ме! Љубим те и молим! Немој! Болна сам! Не смем! Не могу! (Крши руке.) Ох, шта ја могу? (Зловољно): Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје!
Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу (љуби га у руке, сагиње се и грли му колена.) МИТКА (зауставља је): Не! КОШТАНА (трудећи се да му ноге целива): Ако!
(Очајно.) Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан? КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Затим би отац, кô ведар сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!
Пошљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на хридине црне. Палуба пуна. Руке уздигнуте Поздраве шаљу и рупцима машу. У мноштву овом видим чељад нашу, Наслонили се на перваз па ћуте...
А тамо, гори, на лазилима зграде, Зидари раде. Вече на раздрљене њихове груди И голе руке и лице врано, Све кречом поштрапано, Просипа црвене руже своје...
Тако она, вита, ломка, Обви руке обадвије Око паса смјела момка Што му чело самур крије. Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли
Ту су и мајке. Гле, једној са груди Голотрб мали прегао се цео, Пружио руке за маком што руди. Сви грабе брже тамо гдје се сплео, Надомак стада и широке струге, Са маковима клас златан и
Мали дрвен торањ, као стража нека, Уврх села стреми. Старо гробље ћути, А крстови, маховином огрнути, Своје руке шире, кô да сваки чека Да загрли неког...
Сања... Но ђаурска труба писну неђе. Он се прену, трже, густе скупи веђе, И обори главу међу сухе руке. 1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој књизи стоје:
Код куће често, у соби тамној, Седео је м чекô, Пружао руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну Чуо би свирку и песму страсну, И с врата куцање неко.
30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је једина историјска истина која је сачувана у песмама о Урошу, све остало тамо је легенда (смрт Урошева од Вукашинове руке итд.). Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко.
Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више није био у стању да се бори.
Али Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке, наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу.
неумољиви поклич отаџбине: Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошô на бој на Косово, од руке му ништа не родило: рујно вино, ни шеница бела! Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода!
Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље: Иди, сестро, на бијелу кулу; а ја ти се не
Ту сабљу и топузину дао је народни певач у руке Марку Кра љевићу. Остављена на милост и немилост Турцима, вешана на ченгеле, набијана на коње, пљачкана и срамоћена,
У песми о Марку она је то злато примала и из султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.
Деспотова земља, скупа са Сребрницом западно од Дрине, доспе у турске руке. Једино се одржала покрајина Ново Брдо... Зета је била поштеђена од ратовања.
кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, тј.
бабе, оберучке једва подигнуо, па повуче ноже по конопцу, те пресече на руку конопце, посеч' Грују по десници руци; из руке му црна крвца пође. Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!
“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној песми.
Он је свемоћан, скоро непобедив, свуда присутан, лаке руке. Он је један од наших најведријих јунака. Народни оптимизам достигао је у њему највиши степен.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло.
Чик! — Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану.
У руци је носио добро наоштрено сјекирче и звјерао лијево-десно као да нешто очекује. Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто: — Ку-ку- ку-ку! Тишина.
Кад си знао поправити земаљску куглу, умјећеш и овај шешир за мој „глобус“. Мачак узе шеширчину у руке, зналачки је загледа, цокну дватри пута језиком као што то чине одрасли мајстори кад процјењују неку крнтију, а онда
— Не знам, дјецо. Можда су их наши војници бацили у ваздух да не падну у руке непријатељу. Јованчету пође уз тијело чудна, дотад непозната језа, запали му читаво лице и шумно га понесе некуд
— Можда је с њима и наш Николетина! — помисли сав ошамућен, у ватри узбуђења. — Не да резервоара Нијемцима у руке! Већ му се чинило да је и сам тамо, под моћним тумбасима дима и огња, и да се, уз тутањ и грмљавину, носи с Нијемцима
— Ехе, нешто о чему теби ни причао нијесам. Погледај. Размотао је оне крпетине и поносито испружио руке као да показује новорођенче. Пред Ланиним очима указа се нова новцата пушка и неколико картонских кутија с муницијом.
— Овамо, овамо! — повика Николетина искачући иза дрвета. Спазивши човјека с пушком, пољар само у страху диже руке. — Предајем се! — Иди к врагу, какво предавање! Бјеж овамо да се сакријемо.
Један стари механичар из вароши, познат мајстор, већ првих дана запазио је Лазара Мачка. — Чим је узео у руке прву алатку, ја сам одмах видио да је то створено за мајстора — причао је он с одушевљењем.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
С очима замрежује путове младићем! ... С једним само магнућем и рукопрегнућем задржава их за срдца, а не за скутове и руке, ка с паламаром с беседом привлачећи к себи!
Бојим се с мојом мишицом, јерно мишице Бог згрухати ће грешним и лукавим људма. Бојим се за руке; не дизах к небу до Бога мојих руку; него шњима греших и људма пакост чиних; зато се и бојим, да ми не рече ка оно
Бога мојих руку; него шњима греших и људма пакост чиних; зато се и бојим, да ми не рече ка оно леном слуги: Свежите му руке!
Зато и плашим се да не дочујем зао глас: Свежите му ноге и стрмо га турите напоље, у добоку помрчину! Моје руке ме и ноге на грех наведоше; бојим се да не ш њима бацен буду у вечни огањ.
Бојим се твар творца ми, да како су му руке створиле ме и саздале, тако пак ја, неблагодаран, од силовите му руке да не ископним ка лед од ватре.
Бојим се твар творца ми, да како су му руке створиле ме и саздале, тако пак ја, неблагодаран, од силовите му руке да не ископним ка лед од ватре.
Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе! Не могу тужна прежељно чедо гледати, твоје пречисте руке и ноге приковате за дрво!
Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету растеглио своје руке. Скупити уједно к себи хоћеш све језичнике, разлики народ...
нашега добра и из вилајета прогоне, − не со тим да и Бога нам преотети могу и изагнати испод његове му снажне руке, нит се они курталисати могу од железне му палице ако нам те земљане градове и господство преузимљу...
Бога и уплашише се: море виде, те побеже; положи на море своју руку, на то тешко би мору, те рече: Од снажне твоје руке одох ја и неста ме! Он море пресушује, а преко река чини брод за преход пешачки.
Уши имаш, послушај мобу нашу, и прегни к нама твоје ухо. Руке имаш, да их пружиш на подавање. Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си весеље, ти сама у нашој грижи.
Очади и смрче се. Лепе, дуге косе опадоше, Дуга шија цклони се, беседљив језик премукну. Руке и груди расуше се, Телесни цео стас распаде се. Камо скупо и цифрасто одело?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму.
Он би се умио, обрисао руке и лице, и мало — али само обичаја ради — стењао би и јечао почешће. „Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде
Ракли-сапун нестањује, бистра вода преса’њује, јасно слунце на западу! — Опери га, драга моја! Твоје руке — ракли-сапун, твоје очи — два кладенца, Твоје лице — јасно слунце!...
Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!...
Сада је веран и сталан члан те компаније циганске. Пре је свирао у ћемане, али сада више не може: дршћу му мало руке, што је, уосталом, — како он тврди — фамилијарна болест код његових у фамилији.
Гледала их Зона, али замало; заклонише их и захватише међу се гомиле веселе омладине... Похватале се девојке испод руке у дуг ред, а иза њих други ред загрљене момчадије, и идући тако кућама својим, певају сложно оба реда...
Чак је, пролазећи Лесковачком улицом, намигнуо на три младе Чивутке, које су се шетале испод руке, али с оба ока и тако невешто да су Чивутке прснуле у смех јер им се учинило да је Манулаћ хтео да кине...
Подупрле зид леђима, подавиле ноге и метнуле руке на трбух, па дремају, јер су научиле да се тако најприличније проводи празник. Зона у соби до њихове.
Има си занајат, златне руке: при владику искаче у пол дан, у пол ноћ, — тол’ко си има чес’ у варош... Има си, бре, и касу за паре и еспап, како
Трже се Мане и стаде зверати на све стране око себе да види чему се то смеју тако силно. Погледа, а све очи и руке упрте на коловођу: њему се смеју. Погледа и Мане на ту страну.
После три дана он је већ имао идеју о освети и задовољан трљао руке при помисли да то неће бити сан који зором бледи и нестаје га као магла са Паша-чаира што се диже и нестаје је под
Допао му се тај начин и усхићен је био досетљивошћу побратима Мана и трљао је руке и смејао се задовољно, уверен већ унапред да ће им све лепо и лако испасти за руком.