Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако и ми и Турци од боја престанемо. Прошенија (за Русију) стоје готова, но за њи̓ мало људи знаде, јербо ми кријући то све радимо и чекамо док дође Бећир-паша, да видимо шта
Нема ту мира, одсад ће да буду бојеви велики. Но ти спремај, пак иди куд си пошао!” (тј. у Русију). То је све, чини ми се, било последњег дана месеца јулија 1804. лета.
Пођем ја и дођем кући у Бранковину, да се спремим за Русију, ал̓ ето ти Дамјана из Кутешице к мени: „Хајде — нели — забога, ено Турака на Дрини и није и̓ врло млого; излазе те
Шта ћемо наћи? — Сира, ̓леба и грожђа. Кад седнемо опет у чамац, онда се сетимо како смо паметни: идемо у Русију, а изађосмо међу Турке! Видимо нашу памет; али су Турци јошт луђи, зашто нас не питају куда ћемо.
Знаш ли, брате, када смо се састали на Дубоком у збегу, и кад смо те заклели да идеш у Русију и да научиш росијски језик, и да ћемо ми послати наше људе тамо, пак да ти с њима идеш да им будеш толмач и писар?
да се храни, ако би нас Немци кадгод прекорели зашто смо ми оставили њи̓ као прве и ближње коншије, а отишли тражити Русију за покровитеља, да им смело можемо казати, да су они нас оставили а не ми њи̓, и да виде наша у марту прошенија и
кад се дави, макар за што ̓вата се, макар је без надежде, а колико боље држи се где тврду надежду има, као ми на Русију, — и колико сам жалио за оним писмом, кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је.
— Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична. — Његова сестра дошла и млого гостију има, одем скоро.
је Јаков са собом из Београда и извео, Милош преда на аманет Јакову и сабљу Миланову и Ристу; кога је неће Јаков у Русију одвео. А Милош узме гуњ од Дамјана Марковића из Бранковине, и оде у Брусницу тражити своју жену и децу.
Питао сам: како би помогло се оним људма који доле седе, пак терају и̓ или у Русију или у Турску или да се овде потпишу?
Кажем, како пишу из Срема: да и̓ терају судови, да им се потпишу да су ћесарски поданици или да иду у Турску или у Русију. Ако је могуће да представите овом двору, да и јоште претрпе и не узнемирују.
А што и̓ прегоне из села у село, то политика зактева, да Турци чују. — Кад се тако муче, што нису у Русију пошли?” Ја сам казао: да су Серби уверени били на слово императорово, да ће Сербију избавити по слову даному, и да ће
Африка
Начинити ту кућу, за једног црнца, било је исто тако и замашно и пуно пораза као што је за онога био поход на Русију. Он више није знао како би становао унутра: све је било мрачно, с немогућим степеницама, и претило да се сруши.
Црњански, Милош - Сеобе 2
године, они су се бунили и против ћесара. Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију. Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био на Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барама
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама
Чак је још и у почетку XИX века прота Матеја Ненадовић, пролазећи кроз Румунију на путу за Русију, налазио Србе пореклом из Ужица и Краљева у Фочанима у Молдавији.
Један део ових Срба у Румунији, и још особито они који су се настанили северно од Мориша у Угарској отишли су у јужну Русију (српске сеобе од 1751. до 1753. год. под Шевићем, Текелијом и Хорватом).
У области северно од Мориша Румуни су заузели места оних Срба који су отишли у јужну Русију. Осим тога они су се измешали са Србима и са њима се испреплетали у источном делу Баната.
Изложени верским прогонима, тражили су потпоре. Срби који су се одселили у Русију и тамо ушли у кругове војничког племства, високог чиновништва и свештенства, слали су им учитеље, црквене књиге и
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
и против Пољака за време Катарине ИИ, главнокомандујући руске војске против Наполеона у време његове најезде на Русију 1812 године Лаесіо хонорис (лат.) — повреда части лагуна (лат. лацунае, итал.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Земун, а решио да се купи једна велика кућа у Будим граду, он је желео да извуче седам стотина дуката и да се одсели у Русију. Русија му се чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати.
Кад му брат и неки његови другови почеше говорити о Русији и одласку у Русију, он их први поче пријављивати војним властима и подметати им лажне оптужбе, код католичких бискупа.
Није хтео више ни да чује о повратку у Турску, још мање о некој сеоби у Русију. Са жељом за непомичним и непролазним, изненада, даде му се да испуни своју жељу за телом своје снахе, коју је сањао и
ни талире своје жене, слушајући при томе, стално, подсмех братовљев што се носи мишљу да се одсели некуд, можда у Русију. Живот, онај на дому, за Вука Исаковича не беше живот, прави живот био је за њега негде другде, диван и значајан.
” У ствари, било му је жао, што, шаљући своје људе у Варадин, не може да их, тако, својим китњастим потписом упути у Русију.
хвале, тај је тек прави Циганин, што своје обешењаклуке и лењовања забашурује вечитим понављањем обећања да ће ићи у Русију, где ће све бити боље.
О Русији није више шушкао само он, већ и други. Један од првих који оде у Русију, ђенерал Стефан Виткович, био им је замутио мозак својим писмима.
Село, које је имао чврсту намеру да насели више, на падину брда, док се не спреме за сеобу у Русију, куда је још увек био уверен да ће отићи!
данима свога брака, са женом, чијем се гробу и чијој се деци сад враћао, а у будућности, само ту безграничну, завејану Русију, куд мишљаше да се одсели, да би једном већ лакше живео и да би се већ једном одморио и смирио.
извештај о повратку Славонско‑подунавског полка, а нарочито, нарочито спремати план, извидети могућност одласка у Русију, куда се још увек надао да ће отићи.
И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут
Матавуљ, Симо - УСКОК
први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је владика Сава ходио у Русију да прими оне силне паре од царице Јелисавете!
И знај лијепо, да не лежах у ранама, ћаше ме владика повести са собом у Русију. То ми је рекао послије, пошто се вратио. Пошто се извидах, ожених се.
И дао ми бјеше још један руски крстић, но га, јадан, изгубих. (А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!
— Протекоше готово два мјесеца откад бокељски главари отидоше у Русију, а о њима никаква гласа, кад, њекако о Усјековању, стиже царски руски гласник и донесе заповијест да се одмах настави
— Тако је трајало више од пет година, па се чу да се Француз спрема на Русију и у јесен чу се његова грдна погибија. Уочи Малог госпођина дне скупи нас владика и каза нам: да је силном Наполеону
донесоше им пиринча кувана, сухе браветине и сланине. Пошто једоше, започеше разговор. Дође ријеч на Русију. Јанко запита: — Како је сад владика с Русијом? — Никако — рече кнез.
Е, тога истога архимандрита слали су владика и наши главари у Русију, још за вријеме цара Павла, да однесе цару молбу да даје владици њеку помоћ, нашто је, као што знаш, цар одлучио да
Они се познаше и спријатељише кад је владика први пут ишао у Русију... То је било... чек’ да срачунамо. Од смрти владике Саве има сад тридесет и четири године; тада је садашњи владика
Не могући у Бечу ништа учинити, пише у Русију, своме пријатељу, њеком ђенералу Зорићу, Србину. Овај га позове к себи. Владика пође и поведе са собом тога Долћија,
Игуман Ђорђе и ђакон Иво надметаху се у шалама, сердар Пламенац причаше о своме путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић заподјену разговор о догађајима у Србији, о Бјелопавловићима који се налажаху с Јованом
је и крупнијег посла, два дугачка написа у два језика, њемачки за министарство спољнијех послова у Бечу и француски за Русију. У доколици најрадије је проводио вријеме напољу, било у лову, било у шетњама на коњу, по селима цетињскога племена.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1751. и 1752. велики број Срба, са својим свештеницима и официрима, отишао је у јужну Русију на обале Дњепра, и тамо основао целе колоније, »Нову Сербију« и »Славеносербију«.
Покрет за исељавање из Аустрије у Русију узео је толико маха да су државне власти објавиле да ће изгубити живот сваки ко мами народ на сеобу.
они излазе нешто бројно окрњени, нестајањем у малим оазама у горњој Угарској, унијаћењем у Жумберку и исељавањем у Русију, али иначе у целини верски очувани, национално крепки, прилагођени условима новога живота, са организованом просветом
Срби су се обраћали на Беч и на Русију да поправе своје рђаве просветне прилике. Из Беча се нерадо гледало на подизање просвете код Срба, и уколико је и
1668. ишао је са братом Савом у Русију. По повратку опет је ступио на стару дужност, 1675. постао је ердељски капућехаја (посланик) у Цариграду.
Православни Срби почињу упирати очи на »једноверну« и »једнојезичну« Русију, српски калуђери одлазе тамо да снабдевају и осигуравају српске цркве и манастире.
Мојсеј Петровић је нарочито видео да је једини начин да се православље код Срба одржи ослонац на Русију и помоћ од Русије. После неколико његових молби, Петар Велики реши 1722.
Јовановића, школа, напуштена и без средстава, престане, ђаци се разиђу, а велика већина руских учитеља врати се у Русију.
Број Срба официра у руској служби нарочито се повећао после српске сеобе у Русију 1751. године. Срба има у дипломатској служби, као конзул Павле Ђулинац; у просветној, као главни надзорник основних
им је остајао да сачувају своју веру, на коју су много полагали, био је везати се што јаче за православну и словенску Русију, која се од почетка XВИИИ века стала у политичком и културном погледу нагло дизати.
Путовао је у Угарску неколико пута, и долазио у сукоб се тамошњом српском јерархијом. 1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.
Од 1756—1758. опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766. године.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Зар да живот проведем у том смраду? – помислих. Па одох тамо где сам учио француску револуцију, Русију, и чисту философију. Учио сам.
Није преживео. Ја сам преживео. Ми смо бачени у ватру (Барбис: Феу) на Злота Липи, у великој офанзиви на Русију, која се, за двадесет и девету, завршила катастрофално, приликом пропасти пука, и армије, којом је командовао Бем
Фрау вон Тхиесс сад станују млади Пољаци и Пољакиње, Јевреји и Јеврејке, који су пре три године напустили Галицију и Русију. Тај свет више нема ни кућу, ни домовину. Мало може да троши и на храну. Међутим, свако вече је у позоришту.
Они то кажу, али биће да није тако. Па ипак су смешни са својим рачуном о Америци, са подлом вером у Русију, са својом глупом мржњом према Француској. Пре су веровали само у себе. А да их чујете како говоре о Пољацима и Чесима.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Браћа Атанасијева, чујући моје намереније да би[х] рад у Русију прећи науке ради, даду ми совет да с којим регементкапеланом пређем у Германију; и, будући да се ту на[х]оди множество
А он мени — да ће ми дати педесет форинти и, ако прилике не нађе боље, о свом трошку да ће ме отправити из армије у Русију.
„најбоље би било да гди школу држиш; за две или три године можеш стећи коју стотину форинтâ, пак онда реци — идем у Русију.” Ови совет смили ми се сасвим. „Гди би[х] нашао таково место гди би потребу од мене имао ко?” — запитам га.
ХИИ ЉУБИМЕЈШИ МОЈ! Ово ће бити последње писмо о мојим путешествијам; (ибо причина ове године чрез Полонију у Белу Русију, а отуда чрез Лифландију, Курландију и прочаја у Лајпсик путовања, јоште не имајући свога окончанија, одложиће се | на
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Тада се Наполеон налазио на својем великом војном походу у Русију, па ипак није пропустио да се власторучним писмом захвали Лапласу на тој пошиљци.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
као тринаестогодишњи дечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину, напредовао до генерал-мајора.
јунак тоне у сан: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут
окорелог трговца и зеленаша; (4) контраст по уверењу: Вук је везан за свештенство и поборник даљих сеоба у православну Русију, наспрам Аранђела који заговара рад, стицање и заснивање сталних насеобина; (5) контраст по језику: Вук понекад
Већ на почетку, кад је тек у Печуј приспео, Вук Исакович замишља Русију као слику лакоће, спокојства и бескрајности; исто онако, дакле, као што и други јунаци Милоша Црњанског иконично
Петровић, Растко - АФРИКА
Начинити ту кућу, за једног црнца, било је исто тако и замашно и пуно пораза као што је за онога био поход на Русију. Он више није знао како би становао унутра: све је било мрачно, с немогућим степеницама, и претило да се сруши.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Русија је помагала то исељавање. Она је врбовала Бугаре, твоју браћу и комшије, и пресељавала их у Русију, а амо је слала теби на врат Черкезе.
Пристајем, само пристаните ви да ту формулу примењујемо свуда. Узмимо на прилику вашу Русију. Граде ли се у њој закони с питањем народа? Јесу ли ваши израз народне воље?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
друга романа, Сеобе (1929) и Друга књига Сеоба (1972), имају историјску подлогу: Срби избегли у Угарску, а онда и у Русију у 18. в., и њихово учешће у биткама широм Европе. Снажна романескна фреска на библијску тему о изгнаном народу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Његов прадеда беше родом из Немачке, али га Катарина ИИ позва, као лекара, у Русију и повери му организацију санитетске службе.