Дучић, Јован - ПЕСМЕ
где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Наш је деда јахао топовске цеви и рушио шаторе турским пашама, али пошто је сад артиљерац у резерви, пуца само пивским флашама.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он је у приликама када је требало, умео да буде оштар, али не са оном суровом негативношћу Љубомира Недића. Он је рушио, али не из задовољства да гледа рушевине, но да рашчисти земљиште за грађење новога и бољега.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
искочи носорог! Оклопник прави, на њему плоче, па кад ли јуриш тенковски поче: тај ти је крчме рушио, тај ти је бурад бушио, тај ти је чаше сушио и љуту крџу пушио . . . Ево новине! Новине ево!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На свима странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
свога лиепим даром, кошуљом усниваном, невезеном, приплетеном и састављеном, на вјетру би полетила, (кад би вјетар рушио кровове и чупао дрвеће из корена), једва се виде жице: рубина је свилом ткана, златом попуњена, богу на глас куму на
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нити сам ти сина на крст разапео, нити сам ти манастире рушио, нити сам стоци изворе мутио. Може бити само да ми на бради завидиш. Човек није ни мрав ни птица.
Краков, Станислав - КРИЛА
потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену. Апарат се рушио. Одједном последњим покретом запаљене руке Бора раскида већ прегорели кајиш око себе, и у стрмоглавом лету, као
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
А сад оков злата. Место мрамор-тела гној неситих рана. Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!