Употреба речи сама у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

„Шта је то?“ питах се сама... И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим

Осећала сам сав терет моје усамљености. „Сад сам сама“, рекох чича-Марку, „сад сам право сироче!“ Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном

Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки

Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају

Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне

да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не

Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ После је дубоко уздахнуо. „Ал’ ево!...

Иди, па се помози на другоме месту“. Она се окрете с неким поносом и оде... Ја остадох сама на степеницама те господске куће. Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?... Из Кикинде нисам мислила одлазити.

се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. 1874.

Цркли би од страха да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко време преживати...

Чудна работа!... Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу. С леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа снаха, још чудније!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*1) инозначаштаја и иносказајема наука, а то је и сама басна.

”„Сама љубов и верност моја к теби и попеченије о твојем здрављу причина су што ја касно долазим и лекарство ти носим”.

По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе

лав но и коњ и во много јачи од човека, но не имајући человеческе хитрости и разума, принуђени су покорити се човеку. Сама храброст и јуначество једнога народа без науке и мудрога прављенија подобне су зверској снаги; бране се за неко време,

Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу! Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп

Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи.

Ова јој одговори да она и сама зна да је то тако, али залуду, кад се је тако привикла на томе месту да га нипошто променити не може.

Колико се већма она копрца да се извуче, све то већма види да тоне. Тада почне сама себи говорити: „ Ала сам, јадна, несрећна на овоме свету!

може иначе — с лажом избавити неповина и праведна, себе или другог кога, од зла и неправедна, мени се чини да овде и сама лаж измењава своју натуру. Овакови догађаји нити се често случавају, нити ја о њима овде говорим.

” Обманшчик себи највише вреди, ибо кад и чистосердечно што буде мислити, неће му нико веровати. Тако и сама истина потире цену своју кад је лажљивац каже.

„Σοϕία μόνη των κτμηάτων αθάνατων, τα μεν γαρ ταχέως απολείπει, η δε πάντα τον χρόνον παραμένει: Мудрост је сама од свију имјенија бесмертна, ибо ова брзо нас остављају, а она у све време с нами остаје”.

срца, лепа је, красна и општеполезна добродјетељ; а кад излази из худа, притворна, лукава и лажљива срца, онда је и сама згадљива и непотребна.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

И дворили су по обичају Аганлином, јер пред њим нико није смео сести, па и сама улема, тј. старци с белим брадама морали су свагда пред њим стајати.

друге, које смо онда добро знали, и ђадија̓у да све главне људе и оне који су у аустријском рату војевали исеку, да сама деца остану итд.

велика му брада као снег, пред њиме књига колико велики триод и све миче уснама и тајно говори, а у оној књизи све сама имена, зачално писме црвено; тако премеће и шапуће она имена, не знам каква су, и баш не хтеде на ме да погледи.

Карађорђу ниједан не иде, нити и̓ он прима. Упарадимо све момке и питамо и̓ зашто су они оставили сама господара, и зашто нам казали нису, да они неће код њега бити, „ми би од сваке нахије од нас по пет момака дали да код

) Испитуј виновника, а не осуждавај сама Чернаго Георгија. у тако крајњем недоуменију помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили,

На глас пушке пошље Карађорђе своје момке; нађу Митрића и отерају његову чадору, који се оправдао, да се сама пушка окинула.

„̓Ајде, момче, и моли Бога што си брат кнеза Пеје, који ми је ушао у вољу на Пожаревцу, а млад си и кажеш да ти се сама пушка оборила, а ја би̓ тебе научио како се своје оружје чува, а не би ти помогао ни овај чича-прота.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал... Као постављен да се руча, као није...

Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање!

« И сама живеж већ види да се некака чудевенија збивају. Еле, тако се то частило и пило на слави Давидовој чак до заранка.

Само човек, што се тиче, врло млад, па се заноси другим пословима, а деца сама... Гради тамо, што се тиче на прилику, и мајсторише поваздан.

Овај несретни Симица п онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахоче. Весела Јулка остала сама самцата — Док, вели, ништа ти бог не даде... стаде звека, тутањ, рика, рзање, лавеж, кукурекање...

Оде у нечију њиву да осеца потру. Тешко сад потричарима!... Радојка је већ давно стигла с овцама кући. Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла. Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!...

— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама. Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати.. Ми ионако имамо послова и сувише! — Хвала богу!

само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад. Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа. Беху већ сустали — спали с ногу. — Стан'те, људи!

Само што је претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен као мешина, сав црвен, чини ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено. На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле.

Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш... Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?... — Не могу, дешо!

Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну.

Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Савете је давао озбиљно, укоре благо... А свакад је говорио истину... И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових папоxијана.

Као да су га муње шибале... Дах му се заустављао. Оп осети да га памет оставља, некакав мрак паде му на очи. Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди... Кадар је био на чету ударити...

— Мене не може нико натерати! — рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда... — Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!... Око јој се запалило пламеном. — Хвала ти, Јелице!...

Ох!... ала ћу умети живети!... А то ће бити кад онога пса нестане. И сама помисао па Лазара опомену га на дужност и његову заклетву. Он се сети на шта се заклео пред богом, људима и пред собом.

А за две године исекли бисмо сву Босну!... Охо!... овај ага парајли!... Гледај оружје... сама срма! — То је Станково! — рече харамбаша. — Нека му то буде наш поклон за овај први мегдан!... — Право је!

Ту стаје памет, ту усишу сузе... Ту се и сама срж у костима леди!... Јадни Алекса!... Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост

А ма који од њих је два да је видео два-три села више од свог рођеног места!... Па и сама жена тога доба била је нешто друго. Она није наличила на мајке и сеје ранијих времена.

— Реци! Смеш ли ми у очи догледати?... Јеси ли девојка?... Јелица се исправи, погледа матер тако оштро да ова сама открљепи руке од њена врата. — Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена!

Пре ће се с њим сашаптавати него што би на те и помислили!... Зар их не знаш?... Истина, сама истина, Маринко је говорио истину!...

Љуби!... И поднесе му руку. Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и милоште; рука му сама пође и смаче капу... И он прихвати руку старчеву, па је ороси сузама... Попа га пољуби у оба образа.

И поче му причати. Поп махну руком, те га пресече. — Знам све! — рече он. — Она ми је сама све причала... Ја сам био код Алексе онога јутра кад је њу Станко довео... Па реци ми сад шта мислиш.

Одјекивали су од веселе песме они лузи и дубраве што су вековима јаук проносиле... И сама Дрина валовита зажубори веселије...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ЧЕЖЊА Небеса су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус архаичка сама је на стази, Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем, врх света, Расплела је косу зелену и дугу, Наличи на нимфу која је проклета, Да постане дрво

— Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив не

Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.

Ту се влажне сенке пружају и пузе; Све воња на дуге молитве и сузе. Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

На мосту међу обалама, Збуњен и крвав од свог ланца, Кога ћу ноћас срести сама — Убијцу или доброг странца? Господе, знам ти клицу чудну у свем мом добру и у квару, Јер огледаш се мени у дну —

Зрно у мраку журно клија, Да га израсте цела шума! А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати,

Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје. Свуда где дође бол човека,

Мир. То је свечани тренут кад се сања. И кад душа хоће да остане сама. Често у те сате са сузом у оку Ја осећам тихо у болима дугим: Све је покидано са мном и са другим, И чекам

Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што љубим кô прије.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама.

ти си стала Измеђ свег и мене; са страхом да не би Сенка сумње на те, као порок, пала — Да ниси над свачим, и циљ сама себи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И ако бих се ја сам за нешто учињено кајао и кињио, она ме је сама разговарала и доказивала да је баш тако добро како сам урадио.

На женидбу, наравно, нисам ни мислио, а о аранђелу сам и из раније имао тврдо уверење да је он од те његове афере сама слепа послушност. Волео сам јако мог друга, Јоцу доктора.

Потреса ме... Али не!... Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама? Дошло ми чисто да плачем! Какав један „систем”, какво „филозофисање”!

У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет. Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима.

Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просије из њих оно што је црно.

Опет обе јецају и загрле се. — А ђеда? — Ђеда је, душо, стар и добар. Иди ти само њему, сама тако, па да видиш! — Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем... Петрија јој метну руку на уста.

Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан духова.

Жене, једна по једна, њега у руку па као гуске једна за другом на капију. И млађи свијет оде. Иконија сама оста у соби с дјететом.

Дијете, као што видите, расте, хвала богу, и напредује. Још мало па ће сама себи плести косе. Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.

— рече баба Стевана. Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама. Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.

је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама, и како, каже, хоће да умре.

Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави. Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији. Једно вече писао је неком своме другу:

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Гледај само како је одскочила к’о федери у канабету! Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види!

А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем.

Ето, тако се разговарају две попадије. ГЛАВА ДРУГА У којој већ отпочиње помало сама прича, мада се може узети и да је она продужење главе прве.

да му је: »Све ил’ ништа«, па неће да прослови, па да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’

да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!

и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О, боже, опрости мене грешну!

Врло су га често секирала деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама госпоја Сида умешати и заузети за њ. »Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе!

Тако је мислила у себи гђа Сида, па прекиде сама паузу. — А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи. Мислили смо да већ нећете ни доћи.

Какав му је само ћелепуш сама својом руком направила, први видљиви знак нежне наклоности према њему. — С тим се није шалити, — продужује гђа Перса.

Родитељи као паметни људи учинише се к’о и да нису ни приметили, а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки час брисала наизменце уста салветом или лице

завезана, ово после подне; а ова друга, то јест Меланија, пустила се у унтерхалтунг с гостом, али то тако као да ја сама она ту.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.

Била је ситна, мала... Никад није смела сама да остане, а још мање напољу сама да заноћи. Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује,

Била је ситна, мала... Никад није смела сама да остане, а још мање напољу сама да заноћи. Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује, види...

Па, само да би је Таја к себи пустио, да не би сама напољу ноћевала, она га је слушала, дворила... Све му чинила, што год је он хтео. А била је вредна.

Примио варошанку. А Вејка није имала више код кога, но је од тада морала сама по пољу да ноћива. Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади.

Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади. И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље.

— Шта ће ти ракија? Хлеба да ти дам! — нуди га домаћица. — Хлеб сама једи! — одбија он увређено. И, с рукама остраг, још јаче набијеном шајкачом над очи, уноси се у њу љутито: — Шта ће ми

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те. — Не, — брани се она.

— питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам.

— Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим. — Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње. — Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље?

да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га

Још као некад, док је била млада, сама она му чисти његово собче, надгледа га, храни, чува и готово једина она што с њиме разговара.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ја не могу сутра остати. И код нас је берба, морам кући. — Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате.

Белкић се није хтео дуже бавити, но се препоручи и оде Љуба је био практичан човек, па је увидео да је са Белкићем сама шепртљарија. Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне.

— Тако и треба. Кад Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути. Нашла му је у Д. једну здраво имућну девојку. Иде Љуба са чика-Гавром да је види.

За Љубу је, опет, срећа што Ружичић Јулку неће. Јулка сама у себи начинила је тај план да Љубу наговори да је од матере проси.

— Па то би’ вас могао одма’ запросити, сад је и онако сама у соби. — Можете, ал’ како ћете почети? — По обичају. Казаћу: Молим покорно, мени би на срцу лежало, и желео би’ кад

А да све то лакше произвести може, уклонила је за овај пар Јоцу и Милку од куће. Љуба уђе у собу; мати је сама. — Слуга сам покорни. Љуба матер у руку пољуби. Тако је цмокнуо, да се и сама мати заруменила. — Изволите сести.

Љуба уђе у собу; мати је сама. — Слуга сам покорни. Љуба матер у руку пољуби. Тако је цмокнуо, да се и сама мати заруменила. — Изволите сести. — Хвала. — Ви сте већ готово на нас заборавили били.

Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује. — Но, како вам се то допада? — Врло брзо свирате. Ту им пресеку разговор, зову их на ручак.

Но, и госпођа Макра рада би да остане сама у кући, па би је желела удати, но ипак за добру партију. Вино је било врло добро. Све се нуткају, па пију.

Такова треба да има толико да сама од свога новца слугу, коње и каруце држати може. Е сад, кад је барон неће, како ће је газда човек узети, кад цео њен

Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли сакрије своје.

Но госпођа Евица није њу баш најволела. Једва је чекала да се једаред уда, да би остала сама у кући; јер премда је Марта целу кућу водила, опет је госпођа Евица хтела да се зна да је она свуд на врху; а овако,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

па просто показа руком дуж белог друма, којим је сура и крива гусеница једнога пука форсирано журила подижући и сама велики облак прашине с једне и с друге стране пута.

Ево, грађани, људи, пљујте, пљујте ту одвратну лешину која се сама ранила, која је срамно побегла и оставила тамо слабије од нега да вас бране.

Њена лепота привлачила је свачији поглед, она зато није крива, а о свему ономе што је главно водила је и сама рачуна.

и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога... једнога забушанта, сама си казала... Она сачека да замакну официри и са оном мирноћом живаца што леди крв, одговори просто: — Шта ти је, шта

Пренећу јунака код нас. Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа. Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду. Тамо је њен син у штабу, око менаже, а жена му развила барјак у Беораду.

„Е, вели, не ваља му отац ни две паре, није се владао као човек“. Знам, реко', и сама. Још турског рата упропастио се негде око Битоља, па после пише, пише сваки дан, а никако не долази на одсуство к'о

Куку мени ојађеној! Појурим као луда, идем тамо амо, отварам врата и затварам их, гледам на прозор, не знам ни сама шта радим и где ми је глава. Пођем кроз варош, а оно саме патроле, нигде живе душе онако.

Још те јури по Паризу. — Знаш ли шта? Ожени се па се разведи. — Не, не треба, то није потребно. Доведи је овде, сама ће да побегне у Француску. — Ама мртав сам ја за њу, господо. Пре годину дана имала је моју посмртну листу у рукама.

Африка

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Вуије ми допушта да се дивим, под условом да је индиго материју жена сама ткала а не купила у европском дућану. На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и

папратима, обојеним печуркама, цвећем и усамљеним џиновских лишћем, да дају кудикамо више илузију тропике но сама прашума.

Његова породица ретко кад да једе окупљена. Већ шестогодишња деца, кад огладне, траже сама шта ће појести: у муљу пецају рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над ватром, не очистивши их од

Мислио сам да је можда и воли. Питао сам је да ли је сама ту дошла, или је ко послао: — Се мусје мон мали моа дил тоа! (То господ'н мој муж мени казати тебе) — Тон мари блан?

Он се жени да би имао деце. Деца, ако су мушка, представљају дух племена, и раде сама у полу од раног детињства; а ако су женска доносе богатство приликом продаје.

ИИИ Када је Ме умрла И птице са ње одлетеле, Када је сишла у свој дом, Она га је сама водила; Није могла ни да се миче, Није имала са ким да говори.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам? ЈАЊА: Не знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата?

ЈУЦА: Ајде да те ја научим. КАТИЦА: О, кад би тако добри били! ЈУЦА: Истина, и ја сама млого не знам; но мислим да ће и толико за тебе доста бити. Свака девојка, прво и прво, мора да пази на свој штелунг.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где

Морала је да га буди. Светлост која му је сијала у очи, пробудила је и сама Петра и он је почео да се мешкољи. Тргао се, кад чу своје име. Затим се окрете потрбушке и хтео је да настави.

– Купио ми Ђура!“ Међутим, та девојка – кад је била сама, без Варваре – појавила би се, врло примамљивог стаса, лепих покрета, а нарочито лепих, тамних, очију, на којима је

То је зло, ето то је! Не смије тако удов ићи по свиту, али сте се уплашили да и вас не метну у гвожђа. Па сте га сама самцита оставили. Ето то је!

Откад је то, међутим, било забрањено и опасно, она је плакала и спомињала децу. И сама реч, Росија, чинила јој се као проклета. „Можеш“, довикнула је, пред свима, свом мужу.

Он је поштовао жену свога брата и жалио је ту жену, која је често била сама. Гледао је да је развесели, макар и глупим шалама.

Понудио је да Павле плати, до Беча, половину. Исакович се на то згражао. Њему се и сама помисао да у Беч путује, безбрижно, јавно, у друштву, чинила луда.

Све што је потребно знати о жени, она ће и сама, у љубави, кад јој устреба, знати рећи! Госпожица Текла врисну кад то чу.

Божич је, међутим, викао, да и капетан има да игра. У игри нема изузетака. Госпожа Божич, и сама, приђе капетану, и узе га за руку. Не би било лепо, каже, да капетан игру поквари.

Он спава код домаћина, а сутра ће, већ у зору, са ветеринаром, ергелу да прегледа. Она је ноћас сама. Њена су врата прва, на спрату, лево, ако је о томе рад разумети. Она ће га чекати! Лежаће, док јој не дође, као мртва!

Текла спава у соби са ћерком домаћина. А њој је дата соба домаћичина. Била је сама. Тако га је жељно чекала. Исакович је бежао од ње, као да је полудела. Он је био запрепашћен изгледом Валдензера.

Са потписом Енгелсхофена. Сержан је, међутим, одступио и довикнуо нешто постиљону. Као да су и сама кола била сретна, што се преглед тако брзо свршио, она су брзо нестала, иза ћошка поменутог трга, у дунавском

Теодосије - ЖИТИЈА

Мислим да је то била сама та пресвета Богородица Добротворка, која је то говорећи казала светоме, али свети из смерности овако измени виђење.

се њима са вером примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино него само то тело Христа Бога нашега и сама та света и животворна крв његова, изливена за живот света.

и прешавши јорданске пустиње, дође у Каламонију и ту се у манастиру Пресвете Богородице одмори, где се одмори и сама пресвета Дева Богородица са заручником Јосифом када са Исусом бежаху од Ирода у Египат.

И у једном и у другом случају житија служе на корист: слушатељима су већ сама по себи корисна, а списатељима следује награда због користи слушатеља.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Нигде се није могла тако брижљиво надгледати имовина као у задрузи, због великог броја њених чланова. Сама задруга поставља неки број сасвим противречних проблема.

између Шарпланине и Струме црквену организацију него су јој била од помоћи и друга средства за пропаганду која је она сама организовала. Јавно мњење, нарочито штампа, били су на њеној страни. Европа је 1912. год.

Вароши су многобројније. Па и сама села су већа и ближа: то су готово мале вароши са бакалницама и ханом. У многима од њих има правих „чаршија“ (тржишта).

Ове особине не произилазе из њихова печалбарског занимања. И сама чињеница што они најбоље успевају у печалби, знак је њихових знатних духовних способности.

Осим на северу око Ресна нема нигде око језера већих равница. И сама језерска површина је велике висине, око 900 м, а брежуљци око Ресна и Јанковца дижу се још 50—60 м изнад језера.

На првом месту сама варош Дебар, иако је с ове стране Дрима, има више карактер арбанашке вароши него вароши старе Србије.

Ослобођење и бугарска држава. — Бугарска се нажалост није сама својом снагом ослободила турскога јарма. За своје ослобођење она дугује Русији и рату од 1877—78. године.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад

своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

МАРИЈА (долази): Надзорник грађевине. ПАВЛЕ: Аљоша? Нека уђе. МАРИЈА (пропушта Аљошу, а сама оде). ВИ АЉОША, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: шта је, Аљоша? Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер!

Као таква, дакле: као аутентична удовица, она се преудала за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе.

ВУКИЦА: Ох! Да! (Разгледа букет.) Гле, како је то лепо цвеће! АГНИЈА: Сама сам га бирала код цвећара. Хтела сам да личи на један букет који је мени тако драга успомена.

АГНИЈА: Ах, да, све, све, све! Бога ми, дете, ти ћеш бити ретка младица, тако лепо опремљена. И то све сама; ниси хтела ни мене да зовеш да ти помогнем. ВУКИЦА: Нисам хтела да вас узнемиравам.

СПАСОЈЕ: Што ви? НОВАКОВИЋ: Моја жена не сме ни корака од куће сама. РИНА: Замислите да се сретнем, ја не знам шта бих радила. СПАСОЈЕ: Дакле, бићете и једно и друго поштеђени.

Него ако би могли што друго. АГНИЈА: Знаш шта? Могла бих јој понудити да пође са мном и да сама изабере сребрни сервис.

сам у две-три радње сервис за двадесет четири особе; то бих желела да јој дам као свадбени поклон, ал' боље би било да сама учини избор. СПАСОЈЕ: Е, ето, то је врло добра идеја. На то ће извесно пристати. (Одлази левим вратима.

АГНИЈА: Нашла сам три гарнитуре и три разне јувелирске радње, па не знам за коју да се решим. Волела бих ти то сама да одлучиш. СПАСОЈЕ: Одиста, Вукице, кад ће то већ теби припасти, боље је нека је по твом укусу.

СПАСОЈЕ: Дабоме да ће посведочити. МАРИЋ (обраћајући се Рини): Волео бих да ми то и сама госпођа каже. РИНА (збуњена, узбуђена, чисто грца): Ја... Ја...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Биле су свеже упркос томе што је кухиња била топла, а она радила све домаће послове сама. - Професор Хаџи-Николов, и твој очух, и многи други, нису тако лоши као што ти се чини.

- Ниси га ваљда пустила, ако Бога знаш? - раширио сам руке. - Сама си причала о пацовима. - Набавићемо мачке. Оне су навикле да буду затворене. Онај јеж је читаву ноћ шмркао око зида.

- Бароница живи сасвим сама. - Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали Емилијан, драга

- рекао сам, а Рашида је почела да се смеје. - Он то мисли озбиљно! - окренула се Атаману. - Бароница нам је сама рекла њихова имена и даље се смејала, али смех јој је био мало пригушенији. - Злата тамо нема.

- Узми Грету и запамти - утрапила ми је корњачу у шаке и потрчала. - Није потребно да ме пратиш! И сама знам пут! намигнула је и изгубила се, додавши да Грета осим књига највише воли шаргарепу и салату.

Ту нисам могао да је пратим. После шест или седам секунди ја сам губио дах и вода ме је, као пиво запушач, сама избацивала на површину.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

Госпођи Соки и Сари очи сузе. Одоше. Гледају дуго за колима, док не ишчезнуше. ВИ Госпођа Сока сама води кућу. Уме управљати, али за дућан много не мари. Пера је сад у дућану и у механи газда.

Па онда кад свршимо, он ће нас звати на ручак, а ми ћемо му рећи да још један шљахтец путује с нами, па га не можемо сама оставити.

Одговори му: „Три недеље, ако донде не умре”. Не сме га оставити, а ни кола са платном сама не може кући послати. Не сме ни кући госпођи Сари да пише, да се не поплаши.

Нема праве газдарице. Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година. Та лепа Катица, са палестинским лицем, још је лепа.

Сутрадан, по договору, Шамика иде да проси Јуцу. Иде управо у собу госпође Соколовићке. Лупне, уђе. Госпођа је сама. — Добар дан, милостива, чиним подворење. — Драго ми је; јесте л’ били већ код Јуце?

— Доктор тако каже. — Па тако да умре неудата? — Шта ћемо? — Уверени сте да сам фрајла-Јуце пријатељ? — Најбољи, сама Јуца признаје; каже да би без вас већ одавно умрла. — Ја се жртвујем за њу. — Видим, и захваљујем вам.

Пред огледалом чешља лепу врану косу, гледа се, види своје увенуло лице, руке суве као перо. И опет се сама обукла. Већ је сасвим обучена, само још венац меће на главу и пред огледалом удешава.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Осим тога, да је она и овако скоро увек била сама и да је много проплакала. Затим је Земун дознао још и то да је Исакович много живео са женама, злим и опаким,

Тако је и своју сенку, код прозора, гледала, у муљу, који је дан и ноћ протицао. Осећала је да је сама. Никакве извесности, да ће јој се муж вратити.

Била је провела ноћ са девером. У први мах реши се да то ни сама себи не верује. Ништа од свега тога што јој се у памети јави, није осећала; није била уморна, није била сана, чак није

Спавала је као и иначе и, у први мах, учини јој се да је збиља била сама. Испруживши се, она осети на телу трагове прошле љубавне ноћи и згади се.

у први мах, опет пренерази и препаде, сетивши се шта је учинила, али се после, под мирним погледом тих жена, смири и сама. Оставивши своје нануле код врата, оне јој приђоше, не говорећи ништа о себи.

Одмах затим оде. Тако, кад се беше смркло, госпожа Дафина опет остаде сама. Обузео је беше ужас од тог досадног, мокрог дана, од којег је, још недавно, толико очекивала.

Од ње је две недеље отицала крв и никакве јој бабице не помогоше. Погурена, жута и сува, сама кожа и кост, једва је могла да учини она четири корака од постеље до прозора са решеткама, где су је намештали на

Гадећи се сама себе, она никако није веровала да јој се ближи смрт и да је то њено седење код прозора, лагано умирање.

више неће видети, он је ширио зенице толико и гледао тако тужно у њу, да она поче губити осећај надмоћи, не знајући ни сама шта да ради са њим последњих дана.

је полазио у њу, без много претходних војничких покрета, у потпуном ћутању, са заповешћу да се коље и не даје пардона. Сама кожа и кост, од неспавања и нејела, сушио се све више, тако да су му образи били упали, јабучице коштуњаве испале, а

Сад јој се чињаше несхватљиво да она умире пре њега, а још више да он није ту. Чинило јој се да би сама његова присутност била довољна да њену смрт можда и отклони, а свакако да је олакша, тако да би јој се чинило као сан

Лекари му беху већ давно рекли да немају наде, јер су обојица били уверени да је она сама покушала да се отресе бременитости и да је зато нешто попила.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Такође и сама средства и поступци љубавне магије носе хтонска, демонска обележја: делови нечистих животиња (слепи миш, жаба, змија,

односно сматра се да је довољно извести промену на предмету који је био у вези са вољеном особом, па ће се и она сама изменити. Чинилица у ову сврху користи нокте, длаке, име момка или земљу на којој је стајао десном ногом.

Ако је дете мушко, онда се још гледа и на то да је „задојиљка“ рода јуначког и да она сама има мушко дете. Да би се дете одржало у животу, важно је да његова будућа „помајка“ буде жена којој су „чељад

да детету не би по телу искочиле гуке као јаје (у гибаници, наравно, може бити јаја, с обзиром да она нису цела и сама). Док је породиља у бабинама, не ваља ни то да једе меса, да се ко од сватова, кад дете дорасте до свадбе, не би ранио.

Ова промена „није тек прости симбол, већ је магијска радња: променом имена постаје и сама личност друга“, каже Вунт.

Опасна имена која сама собом опомињу зле силе да се не шале с њиховим страшним носиоцима јесу и ова: Душман, Небојша, Злопоглеђа, Мргуд,

истог аутора, у средњем Потисју, кад се не држе деца, па се роди син, онда се мајци не казује детиње име, а и она сама се труди да га кроз цео свој живот не сазна.

Обредно једење хлеба који је породиља сама умесила („ја родих, умесих, испекох и бабице претекох“) на магијски начин (збуњивањем) чини породиљу имуном на штетно

и учинила их милостивим, породиља за треће вече очисти и опере кућу, окупа и пресвуче дете у чисте пелене, а и она сама се лепо обуче. За дочек суђеница спреми различите понуде: погачу, вино, босиљак и новчић (златни или сребрни).

Па и када сам у себи помислиш како си ваљан, како ли си богат, можеш сама себе да урекнеш“, каже Леополд Глик.¹⁷⁰ Највећа опасност од урицања је онда када се поглед злих очију удружи са речју

¹⁹ У исту сврху оглашавања полне зрелости девојке, у Мачви користе друга средства. „У кући где има једна удавача, она сама направи лутку, лепо је обуче и обеси у прозор с улице; ако има две девојке, онда се истакну две лутке и непрестано

ИИ ДЕО ПРЕДСТАВА ДЕТЕТА У ЈЕЗИКУ И ГОВОРНИМ ТВОРЕВИНАМА У језику једног народа најбоље се огледа сама суштина свеколике његове духовне културе, и зато Сапир с правом каже да је језик „симболички водич ка култури“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

цара, да роб такав у сва доба под његовим кровом нађе спаса; и највећи од царске господе да благо прими роба, да му сама госпођа царица уморном дода воде; да, докле хајка за њим напољу хара, роб мирно проспава ноћи на двору цара.

да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

Ако се ни њихова не дигне рука, ако и оне оборе чела, да се позове и царица сама, до трга да је допрати цела свита.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

мантилом, путује кроз ноћ у возу што савлађује огромно растојање, векове и километре између два тако различита града, сама, са погледом упртим кроз замагљени прозор купеа треће класе, кроз чија се тамна стакла пробијају само светла усамљених

док он чека за карте, па би она правила круг Косовском и враћала се поново у ред пред Кинотеком — видело се да не уме сама да шета улицама и да јој је лепше с њим, макар и у реду.

оним старим сјајем из педесет осме, када је у »Лабиринту« играла »Тинтарела де луна« окружена задивљеним гледаоцима, сама, у једноставној ружичастој хаљини навученој на голо младо тело.

ње, чекајући расплет, баш као што се чека хепиенд у неком дуго најављиваном скупом филму, а она се вртела по Граду, ни сама не знајући шта чека.

Све саме старе, половне ствари! – Зар ти нисам лепо рекао да останеш доле? – Сама међу оним мувама? Четири калуђерице чувају манастир Светог Михаила, на брду изнад Стона.

Имала је деведесет и две године. а никако није хтела да умре. Пошто није могла да пали сама цигарете, стављали би јој у уста већ запаљене. Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране.

рањеници, а Карађорђе ковао планове како да освоји Београдску тврђаву, шта је за вас ово место на коме је не знам ни сама које године (можда 1830?) објављен султанов Хатишериф о унутрашњој независности Србије?

милује по образу), али, поносна си ти, издржаћеш, никада нећеш признати да си поражена, па настављаш да се бориш сама против свих, и гуташ сузе. Хеј, шта је то с тобом, мала?

то и сама видиш, бедна крпа, чак и овде, у овој посластичарници, по чијем се бетону топи прљави снег са ципела. Једеш жито са

Шта је то с тобом, мала? Плашићеш се тога као куге, али тражићеш сама ђавола видећеш и оног коме си у новембру телефонирала без речи. »Шта, зар је могуће да због њега?

Увредићеш га смртно, и њега и остале и још неке друге, палићеш један за другим све мостове иза себе, ни сама не знајући због чега то чиниш, и више никада нећеш припадати ни тамо ни овамо, нигде... Хеј, шта је то с тобом, мала?

– Јесте ли већ играли негде? – Нисам. – Колико имате година? – Двадесет и седам... Знала је и сама да је престара за прву годину студија, а премлада да се помири с осталим стварима.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Вијећници већ одавно бјеху огуглали те његове нападе, те га оставише сама на тргу... У то доба, иза високог брда према Котору синуше први сунчани зраци и освијетлише Црногорски пазар, малу

А онда стара прихвати: Куху, Миле, мој соколе, куку мајци! Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам!

Па опет се повраћаше сама сестринска милошта и на крају њеколико реченица од ујака и зета. Између осталог ујак писаше: „Ти си свој, потпуно

— А је ли тако? — Јест! Узнемирио сам стоку навлаш, да видим ко сте! Ево ме на вјеру, сама! И он приђе пред наперене цијеви, додав: — Ја сам Марко Јокашев Његуш.

Крстиња и Јоке отидоше на покајање, а Милица сама оста поред Јанка, обичај и иначе не бјеше да дјевојке иду. Јанкова глава блиједа, под замршеном косом, према слабој

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ајде, сад иди! (Девојка одлази.) МАТИ (сама, код огледала, намешта се): Само да је какав честит младић. Девојка ми је у образу лепа, лако ће му се допасти, а нога

На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете.

КУМАЧА (загрли је): Ју, благо теби, кад се удајеш! ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО ШЕСТ НЕДЕЉА ПРЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1. ДЕВОЈКА (сама седи и плете) ДЕВОЈКА: Право мије кумача казала да нећу моћи спавати. Како очи затворим, ето ти ми свадбе.

Збогом, снао, то јест! ДЕВОЈКА: Службеница. (Проводаџија одлази.) ДЕВОЈКА (сама): Ју, благо мени! док седнем на каруце, па се извалим овако (седне небрижљиво на столицу), како ће ми друге завидити!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

детињства није предуслов настајања оваквих дела; најзад, у дечју књижевност сигурно не цпадају ствари које пишу сама деца.

Та дела сама повлаче границу како према озбиљној књижевности, тако и према површним, педагошки или забављачки усмереним дечјим

Дечја књига, и кад је добра — што се догађа ретко, али се догађа — испада из оквира, нарушава ред, сама себе доводи у питање. Оним придевом „дечја” почињено је светогрђе према узвишеној самосвести Литературе.

Деца су, и иначе, вођена и усмеравана при сваком кораку у животу, она сама ни о чему не одлучују, па је и разговор о њиховим жељама и потребама, могућностима и тежњама, увек усмераван од

У првом случају постоје разрађена мерила, док су за дечју песму критеријуми неутврђени, а сама пустоловина неизвесна и спорна.

Оно јој је, даље, допунски подстицај ка поједностављивању израза; саображавајући му се, сама себи се приближава; осиромашујући се, богати се; лишавајући се, добија; затварајући се према бескрају, она се отвара

Песнички системи, довршени и недовршени, не дају се избројати. Философска, политичка, морална, па и сама уско естетичка питања овладала су певањем. Бављење поезијом постало је прилично незабаван посао.

Уметничку лепоту не треба поучавати истини, моралности и племенитости, пошто нас она сама тим начелима и осећањима дубоко надахњује.

Надахнут писац зна да милоштом и љупкошћу озрачи све чега се дотакне, а онима осталима се чини да ће им сама реч зека унети у песму оно чега немају у души - разиграност, духовитост и дражесну привлачност.

баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила себи пут (...

Код Ћопића оно није вредност за себе, нити предмет продорног и претањеног испитивања, већ садржај, облик, смисао и сама боја исказа.

би се, по многим наговештајима, узрок такво стање морао тражити у устројству друштвених односа, поетска интуиција, сама, иде даље од тог објашњења, наслућујући у сељачком паштењу призор хиљадугодишњег човековог страдања на земљи и са

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Али није никакво чудо што тако говорите, кад вам је и име туђе. ДЈЕЈСТВО ДРУГО 1. МИЛЧИКА (сама) МИЛЧИКА: Мој се отац дао у родољупце, надајући се да ће добити службу. То је добро, него је моја партија пропала.

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је највећа мода, драга моја, родољубије. И која се српска кћи сме тога одрицати? Ја би сама узела на себе неколико баталиона женске војске организирати, да се није друга идеја у мени породила.

ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка биће најлепши предмет нашим стихотворцима. И сама сам почела један спјев, тако ме је восхитило...

Али Србин је кукавица. СМРДИЋ: И ја кажем. ЖУТИЛОВ: Кад нас сама реч „мађарон“ не дира у срце, онда тешко народности! 5. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Ево и господина секретара.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово, он је то нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао.

Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило Медаковић, наслањали су се на ту књигу и често је просто препричавали. Сама књига наишла је на велики одзив. 1823. изишло је у Будиму друго издање. У два маха из те књиге прављени су изводи.

Оригиналних састава нема, сами прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору. ИСТОРИЧАР.

« ПЕДАГОГ. — Доситеј Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима.

Као и наука тако и књижевност за њега није сама себи циљ, и у једној и у другој он види средство духовног и моралног општег напретка народног.

достојанству, и да место живота по »страху господњем« приме слободни и хумани морал, који излази из природе сама човека и људских одношаја у друштву.

Њега не занима толико сама природа и утисци које она буди у њему, но у првом реду људи, њихов живот, нарави, уредбе.

године. Школе је мало учила; у родитељској кући, поред оца сеоског свештеника, сама се образовала великим читањем и општењем са људима од пера. После очеве смрти дошли су за њену породицу рђави дани.

Овдје већ не гледаш духа на огледало, не гледаш слике његове, него њега сама; не казује ти га други, него ти он сам збори, он се сам с тобом разговара...

живео је у тешким приликама и у неповољним срединама где се није могао развијати, све што је имао извлачио је из сама себе, из своје елементарно јаке природе.

вечери, још исте године, дошла је овећа историјска »прича о ослобођењу шест округа« Јурмуса и Фатима или турска сила сама себе једе (1879), педагошка прича Село Злоселица и учитељ Миливоје (1880), збирка Летње вечери (1880), Десет пара

МОРАЛИСТ. — Његове главне списатељске особине произишле су из тих његових интимних личних особина. Сама себе, своја осећања, своје животно искуство, целу своју дашу, он је уносио у своје приповетке.

Милићевић, Вук - Беспуће

И од тог дана, она удвостручи своју пажњу и бригу, мислећи и старајући се о њему; доносила му цвијећа и воћа које је сама узбирала, са једном искреном добродушношћу. — Ви немате никога да се о вама стара, рекла је. — Како да немам?

Знао је да је она сама код куће, да је инжињер још у јутро некуд отишао, да се и она можда досађује и мучи, да можда жели да проговори

пред оштрим, мрачним и испитивачким погледом калуђерица; кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља.

Без икакве радости, она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини. Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.

Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције. — Е, па таку ми жену дај, прико!

Било је већ четири и по часа поподне, и нема сумње да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио.

Испричао је све знаке по којима се познаје коза, и оставио је — да би се самостално развијало мишљење у деце — да она сама кажу какву све имамо корист од јарца, и са њим је завршио предавање.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди! Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене.

Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди! Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене.

Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица.

Страшни вијар одозго ме трже, Па ме доле у тавнину врже, Сама тмина, сама тмина густа И празнина око мене пуста, Путе пусти, путе страовити! О помози, Боже силовити!

Страшни вијар одозго ме трже, Па ме доле у тавнину врже, Сама тмина, сама тмина густа И празнина око мене пуста, Путе пусти, путе страовити! О помози, Боже силовити!

му остало, Млого тео, млого започео, Час умрли њега је помео, Место данка спустила се тама, Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава можда свеколика.

Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо, амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна, Ала си умилна!

гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за часак све и је до поле Био веће

све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина. Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна,

“ Тако рече, гледну низ чардака, Шћаше скочит, ал' јој се не даде, Крошто? зашто? ни сама не знаде, Те погледа у големој муци, Гледну горе небу високоме, Онда гледну оној гори чарној: Од горице лађан

круто њега немој да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој, немој јоште крући бити И лако њему крило саломити, И пустити га одити по дољи, У жудења преголемој

громове, Оне страшне муњине синове, Радо буру штоно душу диже Створитељу својему ту ближе, Све ово, брате, све, и сама себе, И најдраже оне песме моје, Све би дао, да повратим тебе.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту. — Паметна ђедова глава!

буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна, лоповска Зука Зукић: — Зу-зу-зу-зу, Миља сама код говеда ...човјек јој у војсци, а свекар на косидби ...Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а?

— Није ту лако лијека наћи — вајка се брадоња. — Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели. — Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?!

И увијек би, том приликом, погледао свог старог коња, мученика, кога му је сама судбина послала да се преко њега колико-толико искупи и одужи за све муке и невоље које је рат сручио на овај кукавни

није теби Вјеровати — узинатио се сумњичаво Вачкоња, а мени одједном дође нешто жао тога инокосног сирака, истуреног сама самцита пред бездушни фронт овакве три позадинске, коморџијске набигузице.

Бригада је остала сама самцита у читавом томе разбијеном шумовитом крају, испресијецаном путевима, тијесним долинама потока и брдским

Натмурени ратници и сама одмах развукоше усне. — Шта је, другови, може ли се? — Може, друже команданте, може. — Да се варакамо и данас, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Па и тог његовог зета! Важно је да ја обављам посао. То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила. Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне.

Како то мислиш: ископо? Како се то изражаваш? Какав ти је то речник? Молим те, да се разумемо: ем си и сама хтела за кадију, ем је прави коленовић и сојевић! Сјајан човек! Он не мора, ко неки, да виче да би га слушали!

Хасанаги не мош да се вратиш, то ти је ваљда познато. И шта сад? Узима те човек кога си сама желела! Богат, угледан, паметан. Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш!

Нана смирује. Ако оћеш, има и кантариона, и камилице. Можда би мало шербета? ХАСАНАГИНИЦА: Ни у соби не смем сама да останем. Стално као да има некога. Лепо чујем нечије дисање, нечије кораке. И стално сањам сандуке пуне снега!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће

И по некад сама Тода дође до њега, метне му своју ручицу на раме, и смешећи се, пита га: — Волиш ли ме? А он сиромах муца и крије

Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити.

Па онда отпочеше — да би ме утешили — причати како је последње дане провела. Како се није подавала болести; како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је ломила ватру у мангалу место у пећи; како је хтела да падне у бунар

И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, па је онда преведе на српски. Сама мантафа на турском језику кратка је, у стиховима; али у Врању жене, преводећи је на српски, одуже је, иските, и саме

Комшија Трајко жени сина првенца. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела.

Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује. Не осећа умор.

Па и она је сама била потамнела и по њеном ситном смежураном лицу видело се много блата, и то оног човечјег, старачког блата.

Па чак и скупо семење, као од празилука, дувана. А све је то она сама, мајка му, садила, сушила, збирала. Цело двориште било је покривено виновом лозом, чардаклијама. Чак и више бунара.

слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем... У том би почеле и комшике да јој долазе.

У том би почеле и комшике да јој долазе. Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је.

Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је. Мушке главе нема у кући, а она онако сама, удовица још млада и лепа.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од Бога. А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И Зеј већ Види слободан свој плен, разнето небо, Олимп потопљен, и себе сама милост просећа, већ ледне вале кô да осећа, — потресло га је, задрхтô је кроз, у колених му чисто зимогроз!

незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње,

Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати.

Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: — У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини

зато им треба дати по метлу, па ће се смирити; мало даље од тих девојака, има још једна, која полева сав град сама и вуче воду на својој коси; њојзи треба дати уже, па ће се оканити.

Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива. Царев син, дуго време морем путујући, дође опет под онај град где су му браћа затворена.

пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се поново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.

Отац га је дуго одвраћао говорећи му да н у занату има бриге п труда, и како би оставио оца сама! Али кад се син никако не дадне одговорити, најпосле му допусти отац да иде и учи занат.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном

Зато ево ти ове шибљике, па чим дожденеш говеда кући, удари шибљиком о кров штале, па реци: „Прилп“ и говеда ће се сва сама повезати, а ти онда пожури се у кућу, па ћеш још затећи нешто јела, и тако ћеш се некако прехранити.

онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне: „Прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу. Он онда брже у кућу па за сто; затече још доста јела и сит се наруча. Ишло је то тако неколико дана.

“ Једанпут ће запитати она њега откуда се тако ухранио, и ко га храни. А он ће њој: — Па не храниш ме ти, ваљда и сама знаш, него ми доносе пастири по корицу сува круха те се тако храним да се прехраним.

Сабља га посијече, али одмах зарасте; одсијеку му руку, она одмах сама прирасте; главу, ногу, тако исто! Изгибе цару сва војска.

да је сам самцит узе свиралу да опроба; срце му стане од радости играти, и он опази далеко једну веверицу како игра и сама према свирци његовој.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Седи, седи, па шиј, да ти не изгори бијело лице. Тешко мени, то ја знам! (Одлази.) СОФИЈА (сама): Сам бог може теби угодити. Ако што урадим, не ваља; ако не урадим, опет не ваља.

Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила.

Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много. Четврти дан или је отера, или сама побегне. МАКСИМ (тресе главом): Еј, код мене би је ја отерао, али она не да. КУМ: Ја ти кажем, куме, ти имаш анђела.

рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега. МАКСИМ: Хо, хо, хо! гола лаж, измишљотина! НИКОЛА: Зашто, то може бити.

СОФИЈА: Престани, молим те, јер ћу најпосле почети и сама плакати. МАКСИМ: О, Софија, као добра жена, мораћеш плакати. Знај, ја сам несрећан. СОФИЈА: Несрећан, у чему?

СОФИЈА: Мислим, да баш тако лудо и не радим. На прилику, ти мрзиш на белило, па се зато и не белим. МАКСИМ: Ниси ли сама признала да је на балу свака набељена? СОФИЈА: Е опет ти сваку шалу узимаш за готове новце.

степена. МАНОЈЛО: То мора да је лепа наука, шкода што је нисте учили. ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш.

ДОКТОР: Земља освим движења око сама себе има друго око Сунца. МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш.

ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго.

ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго.

ДОКТОР: Које имају црвене чврце. ШАЉИВАЦ: И једућа се гњизда. Знате, гњизда се могу сама јести; јер изгледају као уста. ДОКТОР: Овај једнако свој цалајући језик у подсмеј умаче.

Пак свакојако размишљавам. Велим, по путу сам, кућа сама, богзна шта се може догодити. ДАМЈАН: Е, комшо, кад је тако, боље је да закопаш; и ја сам ти сам то исто учинио.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Соба код Трифића) СУЛТАНА (сама) СУЛТАНА: Четрнаест дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени

Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља. Али нека, или ћу ја све на моју руку довести, или сама морам свиснути. Персида, ти! (Звони.) Оставили ме саму, тек да имам узрока једити се... Персида! ПОЗОРИЈЕ 2.

Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала. СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне.

(Завјеса) ДЈЕЈСТВО ДРУГО (Соба код Султане.) ПОЗОРИЈЕ 1. ПЕЛА и ПЕРСИДА ПЕЛА (сама, у Султаниним аљинама обучена, на глави има шешир, испод којег види се цвет, који јој полак лица заклонио.

Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући? ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност. ПЕЛА: Ти си добра девојка.

Она је већ скувана, јер сам мислила да ћете је у постељи попити. (Брзо простре чаршав преко стала и изиђе.) ПЕЛА (сама): Како је могућно да ме није познала? Може бити гди није одавно у служби, или гди сам овај бурунџук спустила.

Ту свакојака јела, ту по две-три слушкиње, а ја сирота? Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико.

Ту свакојака јела, ту по две-три слушкиње, а ја сирота? Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико.

Заповедате да вам наместим мараму, милостива госпођа? ПЕЛА: Нека, Персо, душо, ја могу и сама. ПЕРСИДА: (Ово је нечувено чудо!) Заповедате јошт штогод са мном?

) Заповедате јошт штогод са мном? ПЕЛА: А шта имам заповедити, ја видим да је све лепо уређено, а постељу сам сама наместила. ПЕРСИДА: Је л могуће? Ви сте врло милостиви. Шта ћемо за ручак?

СТЕВАН: О, и извезла се већ. ТРИФИЋ: Тако рано? ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена.

Ја је молим за опроштење што сам на дужност моју заборавила, а она ми каже: Нека, Персо душо, ја могу и сама. ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити. СТЕВАН: Ни сви служитељи.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Враћамо се у собу, Виа Фірензе, ропе на четвртом спрату: Тамо су хлеб и вино, постеља и светиљка, Све сама оруђа недовршеног нечег Што правда нас пред светом у овом убрзању, Кад увећани детаљ сведочи нам о слици Чију целину

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

“ и остављала ти мало теста да сама месиш колаче, да не говоримо о томе како си била најлепше дете у граду и у француском забавишту, где све васпитачице

Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то? Хоћу да кажем: више волим да седим у некој кухињи где ме нико не види.

Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам: — Кретену један кажем сама себи — данас ти је рођендан ... — Па шта онда? — одговарам. — Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао!

Могла бих се кладити у шта год хоћете да ћу, када нафурам тридесет и девет година, сама себи говорити да су то најбоље године за једну жену, али те (пардон!

Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити.

Шта је радила? Читала неку књижицу у којој су сакупљене разне шале и смешила се онако, сама за себе. Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом.

Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу.

Река је непрестано шљапкала: шљап-шљап... И тако, потпуно без везе, на часну реч, почех да цмиздрим. Сама у старом „Чамцу“, лепо се видело како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се

— и тако изненада зажелех да сама себи отворим изложбу слика или нешто слично, ма шта, само да буде шашаво! Попех се на споменик Кнезу Михајлу

се тај столњак могао мирне душе изложити на било којој изложби морбидне уметности; оћу да кажем, матори је цртао све сама вешала, топове, тенкове и револвере крупнијег калибра.

Ни сама не знам како сам се нашла на улици. Кренух потпуно насумице. И да видите, било је ту извесне разлике у базању; мислим,

— Последица домаћег васпитања! — објасних. — Прећи ћу на ти кад ствар сазри сама од себе, схватате? И не прекидајте ме кад се исповедам!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

) ЈЕЛИЦА: Једна ми је слушкиња у кујни, друга лежи, штумадла ми је побегла; зато морам сама служити; но ја то вирклих радо чиним. АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене.

АЛЕКСА (узимајући пите): Господична, ово је тако пријатно... ЈЕЛИЦА: Сама сам месила. АЛЕКСА: Зато је тако слатко! Заиста, од пријатног мора увек нешто пријатно произићи.

МАРКО: Ето ти! ЈЕЛИЦА: А како не би кад је лепши него Аполо, као што Коцебу пише; а видила сам сама кесу дуката у њега. При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати.

МИТА: Ја? Господин барон, тко је ова персона? АЛЕКСА: Остави је, молим те, девојка сишла с ума, пак говори и сама не зна шта.

МАРКО: Какву хасну! Да се чепиш као лутка; кад говориш, да се и сама не разумеш; да држиш којекакве протеранице за бароне, то учиш из твоји красни румана.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У љутој бури лађица-чигра на гриви вала помамно игра, лагана ломна љуска. Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром.

Мамузар с греде скочи, једва газда спаси очи, док магарац, ватра сама, распали га копитама и још њакну, врло љут: „Драги госо, срећан пут!

По свуноћ хрчу, а њива сама, чува је само — ветар и тама. Ловити Ждерка, а сањив бити, посао узалудан, зато се мора опрезан бити и врло,

Сад је уморан како и не би, и њему малко дремнути треба, изамљео је разнога жита високо брдо, до сама неба.“ И ту се деда за леђа прими, застаде часком па ће ти рећи: „И ја сам, канда, уморан мало, ваљаће негде

На безброј лађи рибара Педра написах оглас на сама једра, нека се чита за дана ведра. У врелом песку, на полутару, улових једном корњачу стару, па јој на леђа урезах

збогом село драго, крећем на пут растужена лица, а с брежуљка, са пашњака знаног, гледа за мном другар чобаница. Сама, пуста, завијена муком, маше мала поцрњелом руком.

Оста пашњак и јагањци бројни и цурица, другар нераздвојни. Знам, сједиће сама, загледана у јагоде и шевина гнијезда, сјећати се мојих обећања под живицом, уз трептање звијезда.

“ А касније, облак за облаком, писао сам с нескривеним јадом: „Овај живот невјера је сама, Зора шета с Мићом Накарадом.“ Лист обрнеш, опет нове чини: „Вјечно вјеран бићу Ангелини!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар... Допада ми се баш необично ова соба.

Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине? — Из ваше постојбине. — Није што сам сама оданде, али ја налазим да су тамо најлепше жене Кастиље.

— Да вас нису одале другарице, питао бих их сâм мало доцније шта је са вама. — Заиста! Да сам знала, одала бих се сама раније. — Али да нисам питао, ви ми не бисте рекли да ме се сећате? — Не, ви сте онда само прошли.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Јадан ли сам војвода под некрстов чадор изгнана немушта и сама! Цветне беху ливаде под орасима манастирским где ходих са матером својом пре но што ме одведе муж мој зимски.

Уздај се у без-стање, у безбивање, безлисност и безност. Показује се да је без одлика и сама светост. И да светлост обасјава светску беспредметност. Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе.

предузети тај излет до подножја, до подземља, поткровља бесовске избе, да се природи покаже да природа није одгонетка сама себи, као што ни тама у тами није тамна – светлост је светла само другом у теби.

Боља је од нас молитва сама зато се види подизање земље и ваздуха и воде и свих метала. Видим вазнесење: оно почиње сваког јутра и не боји се пада.

ломе ребра затим кичму и све то дуго траје у ноћи без петла жена већ расплиће косе и вежба нарицање зна да остаје сама испод љубавних заплета звезда тако је то кад се удаш за војника Татару откресан брк Словенин оде низ тарабу

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Збогом, Сарка. САРКА: Збогом пошла! ГИНА (са Проком оде). ПОЈАВА XИВ САРКА, ДАНИЦА САРКА (пошто остане сама, пође у десну собу, навири па пође у леву собу. Успут већ скида шешир и мантил).

рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке; Вида окренула свима леђа и сама са собом разговара као да неком чита лекцију; Мића се увалио у фотељу, рукама загрлио колена и глупо гледа у таван;

АГАТОН: И баш кажем Симки: 'Ајде да се нађемо детету, па ми смо јој сад најпречи род. Где може она сама да изађе на крај са светом? И ево да ти кажем шта сам већ досад у твоје име учинио: наредио сам свима овима да се селе.

АГАТОН: Увиђам, како да не увиђам, и нећу више ни проговорити. Ја сам то само онако: она ми је род, а остала сама девојка, а ви сте честит, млад човек, а видим допадате јој се. ДАНИЦА (очајно). Али ко вам је то казао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Одело се поцепало. И та војска, одевена у рите, послушно је газила блато, легала у воду и хранила се сама од онога што су мештани остављали. А сав онај народ избеглица, прозебао и измучен, ишао је са нама.

Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио? — запита ме сестра. — Жао ми је мајке. Она остаје сада сама. — Не жали је. Она је сада ипак срећна.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан

Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи.

Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех.

којим се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру, али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати.

Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима. Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима.

— Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.

Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила.

ВИ Протекоше још три дана. Љубица све више улази у посао и све се више одушевљава радом. Истина опа почиње уједно и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица

Љубица озбиљно и одлучно, па видевши да се писар спрема да избаци неку пошалицу на Гојков рачун, престиже га и сама рече : истина, није углађен ни... дотеран, као што би требало, али је добар човек.

Таман се дошло до мете; таман да одморим родитеље, да се одморим и сама од оног сиротовања и гле!... Зар то може бити ! Зар би Бог допустио ? И зашто, зашто?... Шта хоће он...

Она се стресе од те магловите зебње, погледа на Гојка, који иђаше гледајући пред ноге, дубоко занесен у мисли, па се и сама опет занесе мислима. »Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао.

Кад већ уђоше у село. Гојко се понуди да отпрати Љубицу до њена стана. — Нека, молим вас, немојте... Близу је, сама ћу, одговори она одлучно, па се поздрави са њим и окрете својим правцем. — Добро... Лаку ноћ !

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња

вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома

се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од поља Рад’ пространа слана мора! Вишњи! Вишњи! разбери ме!

њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо! Сама ми је госпођа код двора, Неће знати да је силна моба, Већ ће мислит’ да је турска војска Млада, луда, поплашиће ми

Ако л’ му мајка не даде, Душа јој раја не вид’ла!“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива.

“ 112. Два Цвијета у бостану расла: Плави зубул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: “Душо моја, у бостану кадо, Како ти је у бостану самој?

129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара. Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити. Отићи ћу у ђул башту, Отченућу струк босиљка, Шибнућу га по образу:

129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара. Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити. Отићи ћу у ђул башту, Отченућу струк босиљка, Шибнућу га по образу: “Устај, драги, не устао.

дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156. Ој девојко, питома ружице! Кад си расла, на што си гледала?

“ 174. Јово, брате, жао ми је на те!“ Моја драга хоће поћи за те, — Сама ми се сабља вади на те! Не узми је, мој по Богу брате!

188. Ангелина воду лила, На воду се наклонила, Сама себи говорила: “Мили Боже, лепа ли сам, Лепа ли сам, млада ли сам, Још да имам црне очи Све би момке преварила,

“ 189. Белила се Призренска девојка, Код Призрена на нова бунара, Белила се па се огледала, Па је себи сама говорила: “Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу? БЛАГОЈЕ: Ко каже, кажу новине, читај сама! Волга, бокте, то ти је пола Русије! ГИНА: Због Дњепра се ниси трезнио недељу дана! Ко да имаш воденицу на Дњепру!

ГИНА: Заборавио си да поменеш кучећи стил! СОФИЈА: Хвала, сад могу и сама! Трчим да пресвучем костим, још ми је влажан! (Утрчи у кућу) ГИНА: Пази да ти јајници не озебу!...

СОФИЈА: Ниси ми казала како је диван поглед одавде! ЈЕЛИСАВЕТА (излази на веранду): Кад да ти кажем? Морала сам сама да распакујем кофере! СОФИЈА: А јеси ли видела ону пшеницу, препуну булки? ЈЕЛИСАВЕТА: Кад да је видим?

Где ћеш сад опет? СОФИЈА: Да ухватим још мало сунца! ЈЕЛИСАВЕТА: А зар ја треба сама све ово да уносим? СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.

ГИНА: Лакше би ми било кад би знала шта му, зликовци, раде у оним њиним крвавим подрумима! Овако не знам, па сама замишљам, а замишљам му горе и крвавије него што они, крвници, могу да измисле!

ВАСИЛИЈЕ: Наравно, само кажите! Шта треба? СИМКА: Испекла сам тикву, не могу сама да је изнесем! ВАСИЛИЈЕ: Дајте мени! Где сте је нашли оволику? СИМКА: И кад би неко хтео да простре столњак!

ВАСИЛИЈЕ: А ви сматрате да је то неумесно? СИМКА: Не знам ни сама. ВАСИЛИЈЕ: Кажите ми... где је сада ваш пекар? СИМКА: Станимировић или Словић? ВАСИЛИЈЕ: Питам у принципу...

СИМКА: И оно се на моју кућу односило! Ако у неким собама има мртвих мува, то је зато што живим сама, што не стигнем! СОФИЈА: То се односило на једну кућу у Бургоњи, у Француској! СИМКА: Где?

(Улази у кућу. Са веранде се повлаче и Софија и Јелисавета.) СИМКА (сама): Не знам шта ми је све ово требало! (Приђе столу) Траже мачеве, а они на асталу!

Одједном се смрачило, месечина је нестала. Дува ветар. Са сцене су отишли сви осим Софије. Она, сама, ошишана, обезнањена, јецајући, тумара обалом.

ВАСИЛИЈЕ (постаје заинтересован): Кад је рекао? СОФИЈА: Ноћас, кад су ми одсекли косу они зликовци! Остала сам сама, неко је наишао, и ја, онако обезнањена, у оном страху и мраку, нисам познала ко је, мислила сам да хоће да ме убије...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ствар је била врло непријатна и сви смо били бледи као крпа. Сама наша Команда трудила се да ствар заташка. Нарочито је била драматична истрага око закашњења неких хаубица (ако ме

Ја се не надам да ћу се вратити из Париза скоро, а она се осећа опет сама. Вратила се у варош где се родила, и где је одрасла, уз маћеху, а сад опет остаје без игде иког свога.

Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао. А ето, овде, како весело тече овај поток.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

свану од светлости неке — И, гле, под небом лети дечје јато Из отаџбине, из земље далеке: Као анђели све дечица сама, На њима крила и сјај око глава — Лете и машу на њих ручицама: Ком око врата трачица крвава Ком рана мала ко румена

Свет се разиђе... Никог не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена. Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла...

Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Све то изгледа као припрема за представу у позоришту. Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини.

униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми

сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег поздрављамо.

Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Куд год погледаш, све је око тебе препуно, преродило, учврсло, забрекло, све пуно и сито, све слатко, ка' сама медовина...

омиришеш је па приђеш шептелији, загризеш онако на грани, па осетиш како ти усна за усну пријања а кроз грло пролази сама медовина. Сит си, трбух хоће да се провали, па опет штрпкаш.

'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати. — Ама кажи ми само, јеси ли му обећала? — А 'оћеш ти обећати Мићи? — Откуд знам.

За леђима комишилаца црне се пластови комишине, која је тако мека и сува, тако лака и мирисна, да ти се и сама глава склања к њој...

А око ње су тако лепе и здраве, тако веселе и вредне, тако примамљиве девојке, да ти се и сама рука пружа к тој лепоти...

У овако тешким тренуцима требало му је да ма чим занима свој дух, управо да заварава себе сама, да не мисли о својој несрећи, и он је почео да мучи себе и да злоставља своје добро и племенито срце.

Па ипак, чим ко стане пред њега и ослови га, лице му се разведри, боре се разиђу, а из ока му завеје сама благост и топлина. Опазише сви да се чича Пера променио.

ципеле шкрипе, а по неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она множина сама собом, а ми се овамо у олтару устумарали, па се само ћушкамо раменима и грабимо место пред огледалом.

А ради чега је тета волела своје »мало маче ?«... Можда стога, што је сама она била последње дете очево, па није запамтила мале деце у кући. Можда је привукла племенска крв. Све то може бити...

— Ено, окренуо ти се!... Јавља ти се, Бога ми!... — Мир, маче... није мени! шапће забленута тетка, климајући и сама весело главом. — То он, знаш... Марици. Ено је пред капијом. — Није, тетице, жива ми ти!

— Баш добро што си дошла! Глиша ми оде, а и онај враг се одскита, па већ ме мука увати саму. — Добро је што си сама, бар ћемо се слободно разговарати, а и онако сам имала нешто да ти кажем.

Баба Сока сад није прибегла таком начину, јер није могла; и Јула је знала Васу као год и она сама. Док је баба Сока говорила, Јула је се била много замислила, премишљала је о Васи и — о капетану, и нађе да је боље

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СПИРИНИЦА (Спири): Ама, остави ме да говорим, кад сам већ почела! СПИРА: Видиш ли сама да не умеш, ти ћеш одмах с неба па у ребра. СПИРИНИЦА: О, господе боже, да чудне напасти! Ама, сачекај да кажем прво..

ДАНИЦА: Ја врло паметно говорим. Кад би отац имао изгледа да буде изабран, онда, не кажем; и сама бих вам казала: гласајте за оца! Ал' овако: зашто да се замерите Ивковићу? СПИРИНИЦА: Па јесте... СПИРА: Јесте, не...

XИВ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (показујући Даницу): Ево је па нек ти сама каже! ДАНИЦА: Немам шта друго да вам кажем до да све то за мене ништа не вреди! ПАВКА: Које не вреди?

ПАВКА: Зар пред очима материним и очевим говориш кроз кључаоницу са туђим човеком, па се то још не стидиш сама да кажеш! ДАНИЦА: Ја нисам говорила с туђим човеком, говорила сам са својим вереником.

Ију, шта је вама, побогу! Окрете се свет тумбе! ДАНИЦА: А како ће ствар изгледати кад не буде отац изабран, можеш и сама замислити.

И ти место, као паметна жена и као мајка, да пристанеш са мном па да спасавамо оца срамоте, а ти си се сама ухватила у коло. СПИРИНИЦА: И шта се напео тај Јеврем да буде посланик?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

На једној: како га сва дивљач сахрањује, и они што чинодејствују и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва

Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често. Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије.

Ни умор, ни претња, ни сила, ни време које круни и руби мисирске пирамиде, па ни сама смрт, ни сами гроб! И над гробом његовим светлеће те речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов,

Шта је то наопако! Па и сама живина сеоска, и она је пропатила и осетила ту пробуђену свест. Ето бар се за петла, на пример, не може казати да није

На срећу човек натрапа, а несрећа га сама вија. А код нашега Срете, јунака ове приповетке, било баш обратно; њега сама срећа потерала па га вија, па му пуне

На срећу човек натрапа, а несрећа га сама вија. А код нашега Срете, јунака ове приповетке, било баш обратно; њега сама срећа потерала па га вија, па му пуне шаке среће!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Врба је по природи упорна и задрта: Чим негде осети воду, сама се крај ње нацрта. А кад се једном крај баре ил крај реке намести, Више се не миче, ко Вацлав са Вацлавских

Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није. Ништа жалосније од рукавице Кад остане без животне другарице!

Леди се железна стаза. Као квочка пилиће, локомотива греје вагоне, А сама — дрхти од мраза. Да ли јој се спава? Него шта!

Јер је прљавштина пуна живота, А јалова и мртва свака чистота! Кад исиса свежањ рубља мусави, Она се сама заустави И испљуне, у корпу, остатак исхране: Кошуље и гаће, добро испране!

ко метак Споји крај и почетак, Обасја шумске изворе, У гори, у води, завали Све што је сагориво, запали И притом и сама изгоре.

НОВЕМБАР Новембар. Скраћен лук поподнева. Провирује кроз плот бундева. Презрела тиква виси с плота Сама са собом, гола, сирота. Уз поток, башта још необрана, А већ три дана пада слана.

Чу се Пљес! и Пљус! и Пљас! Хиљада ће Тисући: „Морамо се извући! А Тисућа Хиљади: „Ти се сама извади, Спаса ћу се домоћи И без твоје помоћи!

Ал к мени касно дође то воће И због тога сам одједном тужна...” „Да га бар нађох сама, и пре Звечана — ал усуд је овако хтео!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

и поморске компаније ставиле су му на расположење потребне истраживачке бродове и указивале му обилату новчану помоћ. Сама данска влада дала му је субвенцију која је, по ондашњем курсу износила суму од милион и по француских франака.

На плодишту се нарочитим густим мрежама хвата и сама икра или млечац, али то само у великим дубинама. Мајушне ларвице, одмах чим су изашле из икре, поступно и лагано се

Док при лову са непомичним вршкама животиња треба да сама уђе у справу, мреже које се вуку по дну гутају рибу и остале живе створове на које наиђу; лов је далеко издашнији и

Кугла не би била везана каблом за брод; она би се сама собом спуштала у дубину и из ове дизала или на површину мора, или на који се хоће морски слој под површином.

избацивале, балон би постајао утолико лакши, па би се пењао ка површини воде; кад сав баласт буде избачен, кугла би се сама испела на површину. Највећу би тешкоћу, због огромног воденог притиска, задавало херметичко затваране врата и прозора.

Тај је океански простор покривен разним врстама алга, понајвиша алгама мркожуте боје. По томе је и сама та област добила назив: те се алге на шпанском језику називају ѕаргаззо, па пошто су то море пронашли шпански и

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале ко

Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска.

Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама. Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора.

По излоканим друмовима, Ко верна слика мога јада, Дроњав и блатав, беда сама, Тетурајући преко рупа, У исцепаним кошуљама Уморни сељак тромо ступа.

Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили, Она, вечно сама, на злату и свили Везе страшне боле отмене јој душе.

И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном који обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче...

Али ће све то проћи, и, у часу, Непрегледна ће ноћ остати сама, Обући ће се свет у црну расу, Прогутаће га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СЕСТРА СЕ БАТРИЋЕВА ЗАГРЛИ С ЂЕДОМ БАЈКОМ (КНЕЗОМ), УГРАБИ МУ НОЖ ИЗА ПАСА И УБИ САМА СЕБЕ; БАЈКО СЕ ПРЕНЕМОГНЕ И ПАДЕ СПОРЕД УНУКЕ МРТВЕ.

но јој пуче срце у прсима а обрну свијет наопако за онијем сивијем соколом, па не мога одољет жалости, него живот узе сама себи. КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије!

Двадест их је досада казала, и сама је себе обличила; на њих више но педесет главах што су оне свакоју изјеле, а све ђеце која су помрла и момчади тê

СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана. Па се каје, ставила се душе, ере види траг ни ископаше.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

почела деоба, од када је сваки брат, стриц Софкин, хтео да има своју кућу и све у њој, као што је у главној њиховој. Сама Софка увек се са језом и страхом сећала тога што је, или још као и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и

да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је одрасла, својим очима видела.

Жена његова морала је сама код куће да седи И тог свог девера да двори, негује, чува и једнако да је с њиме. На саборима, славама са њиме морала

Долазио би кући заједно са јавним женскињем. Ту би продужавао, а она би сама морала да их двори, служи. И тада би слуге брата, већ онесвеслог од страха, кришом износили и склањали у комшилук, да

Жена би остала да сама простире постељу, па чак дотле је ишло да и њега, и те женске, заједно, покрива. Није лаж. Живи људи још то причају и

Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга. Сама она и сва њена раскошна лепота изгледа да је била и трајала само до венчања, свадбе, а после одмах усахла, спарушила

Деда је звао својом „мајчицом“ и готово је на рукама носио. А деду памти само по једном. Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице,

и закупи од воденице толико су унапред и ко зна за колико година узети и толико замршени, да је то било горе него и сама продаја. Али о продаји особито њему, ефенди-Мити, није се смело поменути.

Гледаће да бар на јесен дође; и како је Софки послао баш ту басму, да јој се начини хаљина... И заиста, и сама Софка с почетка није знала откуда матери новац за те њене увек нове и скупе хаљине. Али убрзо се Софка досетила.

“ — од тада је мати не пусти саму. Од тада капија није смела да остаје по ваздан отворена. Софка сама ни на капију, ни кроз капиџик у комшилук, па ни међу саме женске, није смела да оде, а да је мати не прегледа, не види

И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична,

Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди.

Празна скриња Где не тиња Ни пламичак свести више, Која зјапи помрчином што схватања наша брише, Што и сама већ одвратно на ђубришту неком трули С целим својим дивним светом од обмана равним нули. Ћутиш?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

а благом ријечи из уста да украћује ускипјеле страсти људске, јали, као шта га јутрос видјесмо, мисаона и удубљена у сама себе! На ногу му бјеху докољенице и црногорске гаће; на грудима џамадан од црне чохе, а опасан бјеше црнијем пасом.

Узајамно не жељаху заподјевати нека питања која им се сама намећаху. С тога скушиче се у разговору с најпрва, запиткивајући за домаће, за родбину — и омање ствари.

Видар се за неколико протезао и зјехао па најзад леже и он. Остаде Стана сама, с предивом у руци и замишљена. ВИ Тога истог дана, послије јутрење, старац Владика сјеђаше на гумну, пред

По томе начми читуљу, ама не онако сухопарно да се нижу сама имена, но све то бјеше зачињено дугачкијем, китњастим молитвама.

Јесте ли што зготовиле Јанку?“ „Ја нећу ништа до млијека!“ рече момак. „Каква млијека, чоче! Ево три дана да срчеш сама млијека. То ти неће дати скопости!“ „А што ћу му ја?“ поврну Јока дижући се.

„Како да она буде моја жена?“ мислио је у себи. „Ко сам ја, шта сам ја? Туђинац, лацманин, а та сама ријеч, са свим презрењем што она собом носи у овоме народу, бјеше му за вазда пришивена иако му је гласно нико није

Вјере ми! баш мишљах по коме ћу ти поручити. — Ја мним, није ништа зла, кад ме ево сама срећа нанесе. — Не, валај, зла није ни дао Бог, но баш канда ово на добро слути. — Слушам те! рекох му.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Поједина празноверичка уобличења из тога нестварног, измишљеног и замишљеног света сама су по себи и као опис занимљива, а не и без поетске каквоће; не ретко баш таква казивања су мотивско повесмо, из кога

— Држ’ се нова пута и стара пријатеља. О ДРУШТВУ — Једна ласта не чини пролеће. — Сам човек никуд пристао. — Сама рука мртвој друга. — Човјек је сам као дуб посјечен. — Ни у рају није добро самоме.

Тешко другу без својега друга И славују без зелена луга. Тешко земљи куда војска прође, И ђевојци која сама дође! Прво јој је јутро прекорено: „Да си добра, не би дошла сама!

Тешко земљи куда војска прође, И ђевојци која сама дође! Прво јој је јутро прекорено: „Да си добра, не би дошла сама!“ Тешко злату на дебелу платну, И ђердану на гараву врату.

Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама. Која воћка пада земљи сама, Не треба се ни бацати на њу. Коју воду треба да пијемо, Не треба је никако мутити!

с јесени, у петак, мајка удовица ћерци која је требала да се венча о Ђурђеву-дне, тешећи је да ће време брзо проћи; а сама је требала у идућу недељу да се преуда, и већ је сада бројала дане, говорећи за себе: — Петак, субота, — далеко је

Што би онда мајка кукавица. — Приповиједају како је некаква ђевојка сједећи сама у кући угледала више себе на тавану крушац соли па стала у себи говорити: „Да се ја удам, па да родим сина, па да му

страшна неман, мрачна као помрчина, бездана као простор, — која уништава живот, нарочито деци, поготову кад су она сама, незаштићена и беспомоћна. (Ето баучине!).

Врата су јој од земље, обрасла травом, сама се отварају и затварају. У пећини стоји краљица с голубовима. Краљицу голубови питају.

У пећини стоји краљица с голубовима. Краљицу голубови питају. Кад голубови улазе и излазе, врата се сама отварају и затварају. Краљица сједи у пећини за златном таром у које су златне нити и брдила, и тка златно платно.

(Рак) 147 — Малено кô маково зрно, а читаву врећу подигне? (Бува) 148 — На по поља сама земља расте? (Кртичњак) 149 — Насред поља лончић ври, а ни воде ни ватре?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.

” Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама! Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отац да иде да учи занат.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: „Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића”, и пошље свога

Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало!

” Кад он изиђе преда њу, и она се сама зачуди како је остао жив, па му да доручак, и пошто доручкује, да му у хартији завијену свилену мараму, златом везену,

А твојој жени постављене су три од злата трпезе, на њима сама ружа и босиљак. Питај је хоће ли ми дати једну да се смирим.

него ће се самодавити у пустињи или ће је звјерад растрћи; а када дође они чоек, оно је царев син, рећи ћете му да је сама побјегла.

Сјутра дан опет дође царев син да своју заручницу нађе, али му свасти одговоре да је сама јутрос рано некуд побјегла и да ништа не знаду куда се стрвила, и почну као плакати и жалити је пред њим.

виђе већ да није куђ камо, те она шта ће, да је отац не вјенча и да пас пасу као приказаније не казује, науми да убије сама себе, те тако и учини: узме очин ханџар те њиме сама себе усред срца.

не вјенча и да пас пасу као приказаније не казује, науми да убије сама себе, те тако и учини: узме очин ханџар те њиме сама себе усред срца.

Кад шћер ово дочује, узме очину сабљу те сама себе лијеву руку осијече, а десну у огњу изгори. У јутру слуге приправљају свадбу, а један од њих докаже цару како му

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Излази) ЦМИЉА: Како ћу ја ноћас по мраку сама до Репишта? ИКОНИЈА (улази): Коме си то отварала? ЦМИЉА: Лупала она профисорка! ИКОНИЈА: Која профисорка?

Кажу да има и дивљих зверова, тигрова, не би смела овако сама, безаштите... АНЂЕЛКО: Није то ништа, држе их у кавезима...

ГОСПАВА: Ти не забадај нос! ИКОНИЈА: Ја не забадам, него питам! Фалила си га, не знам ни сама, у звезде! ГОСПАВА: Све то споља изгледа фино, даме, господа, деца вуковци, за пример! Даме, могу да замислим!

Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе!

Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе! (Излази.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути).

ВАСКА (окрене се лењо, окуша јело): Оди, једи и Ти. МЛАДЕН А, ја не могу. (Повлачи се.) ВАСКА Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго? МЛАДЕН Није расхлађено.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мати моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором

А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и

предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати, но и другима помоћи. „Ове моје руке“, говори сосуд изабрани, „делале су не само за моје препитаније, него

по пољу, играо би[х] се с јагањци, пењао би[х] се на унке; све детињски посли, правда, но у оному возрасту, који је сама радост и весеље, ја сам находио у том таку сладост која је превосходила свако блаженство, а кад би[х] с поља дошао,

Кад изиђемо из трапезе, пођемо свак своме старцу. Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам.

Како би му ко казао да је та и та икона чудотворна, он би питао: „Стоји ли она сама собом на воздуху или је приковата, прилепљена за зид или о ексер привешена?

По тому ви сама, благодетељнице моја, видите да овде ласканија и какове ни буд користи желанија никакво подозреније места имати не

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Ајде и’ донеси из вигња! — рече Срдар. Бакоња сврну у нову мађупницу, гдје нађе Букара сама. Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично.

се и поклони према сунцу, па се хитрим кораком врну натраг, мислећи о лијепим црквеним службама уз пост, замишљајући сама себе кад буде велике недјеље пјевао „Муку господинову“ као и лани, а пролетњи мирис буде допирао с поља.

— Чуј даље. Најпослинак сам своју жену обисија о тришњу прид кућом, па рекâ да се сама обисила. — Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми? — Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта?

Како ти дође? — Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али... — Шта је..

Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна. Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима. НА МАЛОМ ТРГУ На малом тргу — никог, чак ни трга. Ни сенку чак да баци синагога.

И лелујава сува влат, понека. Мотри ме зимско небо уврх рама. Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб.

). Ова свикла соба већ ми на гроб личи. Пода мном је даска: глатка, мукла, крта. Свака ствар је сама у својој тишини. Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини.

). Ова свикла соба већ ми на гроб личи. Пода мном је даска: глатка, мукла, крта. Свака ствар је сама у својој тишини. Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини. Гле у стаклу: сунце!

Пода мном је даска: глатка, мукла, крта. Свака ствар је сама у својој тишини. Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини. Гле у стаклу: сунце!

Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо, Под којом сам се жего, чистио и прљо! (На некој падини сад у житу, ражи — Једна сама булка моје око тражи.) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Грожђем му и прозоре окитила. Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе. Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило.

и ливаде које је купио од своје зараде и би убеђен више но икад да Морава неће однети оно што је на кантару стечено. Сама рука извуче хартију из џепа. „Политика је много покварена ствар“, потврдио је главом. „Шта имаш да ми кажеш?

Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање. „Осећам да ћу да родим.

на Прерово, не мисли о томе колико је страховала док га није скинула са санки, једна, јер је пред његовом клонулошћу и сама клонула. Као да је се не тиче све оно што ће се догодити чим сване.

забацила је на леђа, па се дуго и усрдно крстила, нејасно шапућући речи свих молитава које је чула и оних које је сада сама измишљала.

на телу знала, само лице никако није могла да му види, том жељеном знанцу што је понекад посећује пред сан, и кад није сама у кревету. Вода се охладила.

Напоменуо је још да Милунка преноћи у коначишту за световњаке, јер „грешна молиља треба да буде сама пред Богом и свецем у исповедању својих грехова и скрушеним молитвама“.

Од тога се богаљи рађају.“ Јасно чује „крв не помеша“. Он је држао опуштене дизгине, а кобила се сама пела уз брдо, одакле се видео пут за Паланку.

— Браћо, убијен је Чакаранац! — љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата. У глави му звекну реза, шкргутну катанац и по мозгу засекоше речи: — Ех, добога!

на нешто омршавелом дугуљастом лицу с косим, густим обрвама изнад крупних и црних очију, тај осмех је исти и кад је сама у пословима и кад њиме срета Ђорђа и Аћима.

се још више искосише на високом челу, опет се насмеја, али краће но први пут, мање радосно, а можда из ината или што и сама не верује, па јој се памет мрачи, надничари ћуте и, журећи, настављају вечеру, да после у гомили уроне у мрак, и тек

Кад остаде сама, на њу нагрну мека гомила тишине. Лице јој смирено и замишљено, а смех потмуло одјекује у њој. Нисам смела то да

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било. Је ли чудо што сама од себе потече прича да је девојчица Вилински изрод, изгнана и прерушена принцеза, ђавоље семе, уклета звезда,

Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте.

Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

»Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!« и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави. »Заборавио ме?

На сва питања старица је, осмехујући се, слегала раменима и настављала да живи вечито сама као да је пала с неба. Нико јој ни године ни право име није знао. А и чему би?

У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни. Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала? Ко зна!

Више их нико није другачије ни знао ни звао. Је ли им права имена украо ветар? Или су сама некуд одлутала? Ко зна. Дечацима то није сметало, али Плачко је стално био незадовољан, стално имао уста спремна на

Узалуд. Белу жабу нико није хтео да призна за своју кћер. Одбачена и сама, Бела жаба поче проводити дане огледајући се у води, несрећна због своје боје.

ишли су по свету, а у гласу њихове песме препознавали су рибари шум весала, копачи замах мотике, момци смех жетелица. Сама од себе ниче прича како њихова свирка усправља одузете, глувима враћа слух, слепима вид.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

насиље и плачку, остави Мехмеду дукат да сахрани жену која тек што је била умрла (невоља, ни Тyпцима, не долази сама), а он пође ка Стамбол-капији.

Није хтео ту бригу, долазила је, сама, да га узнемири, увек лукава. Тако је и тада, пред излогом, док је задубљен у кадифу, смишљао како да од трговца који

Ако је од других захтевала много, сама је увек давала више; ако је према другима бивала строга, према себи је била најстрожа.

Наредила је да се, на Конаку, затворе и застру сви прозори, а у соби, у којој јој је умро на рукама, остала је сама са сином. Кад је изишла да објави ову смрт, свет је угледао изгорелу жену која говори смирено и без суза.

Кнез се, у слабој одбрани, повукао до Београда а онда пребегао у Земун. Црна Кнегиња, како су сад звали Љубицу, сама је самцата, у последњим окршајима, храбрила присталице Обреновића које су бежале на све стране.

палатом, домови других српских угледника у близини Велике пијаце, чак и Гарашанинова кућа, чинили су се неугледним а сама Велика пијаца, која је била ту где су сад овај трг и овај травњак пун маслачка, деловала је сиротињски.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи... Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав!

Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно!

док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили. Сама свећа гори у самотној вили. Ј.

Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале к'о

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестала у те, Као изгубљени звук у долинама; И сто воља као

Ј. Дучић ХС МОРСКА ВРБА Сама врба стоји над морем на стени, Расплела је косу зелену и дугу: Наличи на нимфу коју су проклели Да постане дрво и да

- Сама врба стоји... Ј. Дучић XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ (1—10) 1 Само ја и једро изнад мртве воде, Неспокојни, мрачни, неми

- Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу: - Беше мудрост сама... Сто годишта живље за музе и паре... Но сласт женског тела не позна: од срама Умре... сед к'о овца, мален као јаре...

Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили; Она, вечно сама, на злату и свили, Везе страшне боле отмене јој душе.

И осећам тада да, к'о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... М.

Пустимо љубав слободно нек' цвета. „Колегинице! љупка, млада жено! Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи! Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда.

Ту где ја клечах није било гроба. Душа је моја - то знаш - гробље сама! И живот што ми притисла тегоба Не изрази се у врелим сузама!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Све сама звучна имена! Посидонија, Акрагас и Селинунт познати својом архитектуром и пластиком, о чему нам још дан данас говоре

и Зеноном; Сиракуза и Тарент својим великим синовима Архимедом и Архитасом, Кротон својим учитељем Питагором, а и сама Сибарис умаче забораву својим живовањем које се, у пословици, сачува као недостижан пример готованства и раскалашности.

И то му разгали душу. Сада, пошто сам се упознао са три најславнија грчка филозофа, намеће ми се, сама од себе, потреба да се осврнем још једанпут на њих и да их међусобно упоредим.

Озбиљним погледом проматрао је краљ своју кћерку како јеца и руке крши, док јој и сама њена златна гривна, обавијена изнад лаката, не паде са мишке.

се равномерном брзином центар другог круга којега је Аполониос назвао епицикл, а по периферији тог епицикла креће се сама планета равномерном, но од брзине кретања центра епицикловог различитом брзином.

Обешени штапић, симетрично оптерећен, заузеће водораван положај, а и сама првобитна полуга остаће у равнотежи, јер је уклоњени терет замењен теретом исте тежине и обешен на истом месту“.

Архимедес упре поглед у ту нову слику. „Овај мањи терет“, рече, „који виси испод оне тачке полуге где је и она сама обешена, могу, према ономе што сам малочас рекао, уклонити, а да тиме не пореметим равнотежу.

његове криве ноге, па и сами његови гестови, његов масан глас и његов акценат, јасно су показивали његово порекло. Сама природа обележила је јасно и немилосрдно његово племе да ни хиљаде година немогоше избрисати те знакове.

Па и сама црква признала је приоритет Грка у том учењу. Године 1616 стављено је Коперниково делу у списак осуђених, па се у том

Становници вароши, преморени шестонедељном опсадом и канонадом, лежали су још у постељама, па и сама грађанска и војничка стража напустила је своја места да мало прилегне.

Зато радо силазим у тај стари град и шетам по њему, одевен у ношњу тадањег доба. Дешава се да нам срећа каткад дође, сама од себе, у сусрет. И мене је сада пресрела, јер ова шетња кроз стари Беч увесељава ми душу.

„И ви се у томе нисте преварили?“ „Како се узме. Варош сама врло је лепа, мила и угодна за живот, али у питању просвете стоје ствари друкчије“. „Разумем.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Друже, — нагну се она према њему и говораше сасвим тихо — и сама налазим да је то добра књига. Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени.

притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао се како ова светлост некад није улазила сама.

цигарете што вире и с једном у зубима, кривуља тако за пуком, пурња кљакавим ногама и подиже прашину више него и сама пуковска сака са ћоравим у оба ока Цезаром, ислуженим артиљеријским рудним.

Нашао, се био на станици онога часа кад је кнегиња Долгоруков стигла у Велес да и сама, као проста болничарка, улети у борбу која је косила јуначке батаљоне.

Па ме нуди: „дед“, вели, „пробај ово од дуњу, ово од шипурци, ово од смокву“. Неко фино, знаш, слатко, модерно, све сама својеручно кувала. Ама 'оће да сване, а ништа. Часна жена, бога ти, смерна, увиђавна.

А мрак и ноћ увеличавају несрећу и чине је црњом, страшнијом. Као да у црнини ноћи стоји она сасвим сама пред човеком, та несрећа, као бела авет, која тамни јутром кад је он гледа с прикупљеном снагом, одморен и окружен

И усред оне збуњености од срама, од кајања, од страха, од гриже савести и жаљења себе сама, он, први пут, јасно и оштро, осети како нешто као ужасна сенка старости паде однекуд на његов живот, оцрта се на

Као сан нејасна дотле, жена се прену, трже, онда се мало намршти и нешто свесније и као сама за себе стаде ослушкивати како се оне тајне силе буде. Ћутали су.

— Добро си спавала, мила, признај. — А ти, зашто ниси спавао ти? Па сама одговори:.. — Јер не бринеш, је ли? Или си спремао нове, китњасте говоре са којима мислиш да ме оздравиш, да ме на

ВАСКРСЕЊЕ 1 Онога вечера, уочи великог празника, кад је мала госпођа Леђенски сама и узбуђена излазила из кина где је гледала „Васкрсење“, Београд је бљештао у осветљењу преко обичаја, и онај свет који

плачем до праве обамрлости, и најзад јуначким самоодрицањем у тузи, у сажаљењу неком према себи, снагом којој се сама дивила, са влађивала ону ускипелу до беса душевну буру. Али шта је то што је њој давало снаге да издржи?

кад је минуо сав тај ужас, кад је све то отишло унеповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено задржавати се на томе, расипати и даље снагу, скањивати се и

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Истина, за то се већ брине сама природа снабдијевајући их слабом плодношћу, смислом за страсти које крате и сагарају живот, укусом за трагична

Па опет — зачудо! — и поред трпких мисли које каткад упућујем на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и да не бих желио да је била никоја друга и ниуколико друкчија.

претпостављати уображено реалноме, фантом живоме створу; значило би, на концу конца, вољети више неког другог него сама себе.

— Ја те не познам! Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља.

Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе.

Дјетиње ја не подноси негације. Помисао престанка просто је неспојива с осјећајем постојања: та његова суштина, сама његова срж, и јест баш у томе, у том виду неуништивости, у том осјећају вјечног трајања. Смрт је само за друге.

— То јест, она — управ као и велико умјетничко дјело — постаје сама за се један козмос, цјелокупан и завршен. Ако баш хоћете, рецимо (да задовољимо умјерене и опрезне) један мали козмос;

и то да једној таквој љепоти вишег реда није потребна никаква надопуна и никаква подударност с било чим другим: она је сама себи цјеловита и потпуна: један ликовни факат, с односним одразом у сферу духа, који говори сам за се, и који је сав у

чинило да то није ни моја ни метафизика, већ да је такво поимање чисто инстинктивно и више-мање опћенито, и да га сама стварност, непрестано и у сва времена, учвршћује и потврђује.

У таквој лепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу.

Она као да је оно најважније, оно најозбиљније у нама. Сама срж живота, његов најглавнији, најбитнији садржај — готово сам његов животворни принцип.

живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго више него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом.

Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама. Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.

Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.

« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука

Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти. Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.

у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...

Даље се није ништа предузимало. Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. Међутим, Вујо није оклевао.

Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој нез

На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати. Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.

— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао ? — запита Станка, смејући се и сама. — Ђурица, слава га убила! Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале

Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама. Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху.

Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

до њега, пита је он је ли готова, а она рече да јест, па да иде опет питати што ће сад, „и то — рече му — ја ћу сад сама ићи“. Али јој солдат опет не даде, него отиде сам, па каже: — Ево је дошла опет смрт, па пита шта ће сад радити.

пође мало, али, не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам царица, па немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића“.

Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: — Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим

док на једну ноћ стане неко на вратима лупати: задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати.

Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати: — У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумараyћи по планини,

и земљом; него на крају те планине има лијеска и у њој три младице: да укрше те младице, па да прекрсте на планини, сама би се цеста начинила; али да оставе и кад отуд пођу, ваљало би им. Оштар Дан запише.

Зато ево ти ове шибљике, па чим дожденеш говеда кући, удари шибљиком о кров штале, па реци „прилп“ и говеда ће се сва сама повезати, а ти онда пожури се у кућу, па ћеш још затећи нешто јела, и тако ћеш се некако прехранити.

онако као што му је бака казала: удари шибљиком о кров штале и викне „прилп“, а говеда свако на своје мјесто, те се сама повежу. Он онда брже у кућу па за сто; затече још доста јела и сит се наруча. Ишло је то тако неколико дана.

Једанпут ће запитати она њега откуда се тако ухранио, и ко га храни. А он ће њој: — Па не храниш ме ти, ваљда и сама знаш, него ми доносе пастири по корицу сува круха те се тако храним да се прехраним.

Отац га је дуго одвраћао говорећи му да и у занату има бриге и труда, и како би оставио оца сама! Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отац да иде и учи занат.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И та слика, та маглина сама Из заноса и у снима мојим, То обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема мис'о Потеза својих?

твоја, твој живот у страви, Ни молитва с усни које се не смеше, Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави', Од којих си сама узимала боје За дан својих нада и за живот прави.

Свако јутро, вече, тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају се мисли, где си увек ти; Мисли, и још

Да ли ти је кадгод на ум мис'о пала, Бујну косу кад пргаво сама сплећеш, Кад у врту береш ружу што је цвала, Ружу береш и на груди своје мећеш, Кад хаљину своју држиш с пуно

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Њеног оца су били позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страховита болест.

Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар.

Изумела је и конструисала свакојаке направе и алатке, ткала је најлепше шаре од вуне коју је сама прела. Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна.

Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били

тих година моји родитељи су остали непоколебиви у својој одлуци да ме натерају да се прихватим свештеничког позива, а сама ме је помисао на то ужасавала.

и прецизношћу до раздаљина које немају других ограничења до оних које својим физичким димензијама намеће сама Земљина кугла.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена.

У истој доби, на истакнутом месту висила је, сама за себе, слика Карађорђа, вође српског устанка. После 1869. године није било више слике аустријског цара!

чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се каже: ”Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камени пут, Ноћ је тиха, природа Бога хвали, А звезда са звездом шапташе...

Све то сам добио од власти у Касл Гардену на рачун ”ујка Сама”. Онда сам изашао напоље, жељан да погледам тај велики Њујорк, са осећањем, како би то рекао псалмописац ”као крепак

Сутрадан била је недеља и ја сам пошао у цркву у делавер Ситију. Појање у цркви није ме много импресионирало, а сама служба још мање. Град Делавер Сити био је много већи од Идвора, али је служба божја у Идвору била много узвишенија.

И сама црква била је као створена за тако упечатљиву појаву. Велике оргуље изнад и иза предикаонице хармонично су пратиле вели

Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је

Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је

” Идвор се никад није могао похвалити књигама нити људима који су им посвећивали пажњу. И сама помисао да један Идворанин чита Лагранжа у својој скромној сељачкој кућици, била је крајње невероватна.

Зар није очигледно да је сама природа, онима који уче од природе, бољи учитељ и водитељ у истраживањима њених појава него све знање које се добија у

Наравно, под науком сматрамо долажење до нових сазнања која су сама себи награда... Такође је познато да је наука можда најдубље сахрањена на нашим универзитетима.

Када је 1847. године објавио тај принцип, готово сви научници су га прихватили као неку истину која је сама по себи јасна. Електромагнетна теорија светлости и материје имала је другачију предисторију.

Ћипико, Иво - Приповетке

” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред кола. Уто, као да га је сама напаст нанијела, угледа прама себи на коњу Осман—ефендију. Јаше и долази к њему.

Толико дана отезала је и тргла се сама собом у двоумици: би ли је изручила или не би? Тешко јој је било у души и мораше је црна слутња; толико је пута

Свиди се сама себи, па се још једанпут надвири, као да јој је у одразу огледала нешто лијепо остало. Па наново прихвати се посла по

Девојка се враћа кући смирена, и свега се лијепо сјећа. Издвојито и бистро гледа у Спасојеву прилику и сама мисао к њему одилази. ....Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић.

— Збогом—те! — и махне руком према граду, па се окрете и, не осврћући се више на њу, пође к стоци. Цвијета сама силази низбрдицом, низ кратке тканице, пут града. На савијуцима уставља се и гледа у простор пред собом.

наизмјенице савлађује њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом, чисто се тресе и каје се што је сама тражила преокрет у своме мирноме животу.

Девојка пошљедњих дана осјећа неиздрживу тугу што одлази, а не налази јој разлога, па се сама чуди своме узбуђењу. У граду нема никога од срца, а господари, ако је и гледају лијепо, исто су туђа чељад.

Све би радије поднијела но да у путу остане сама. Још једном, на пошљедњој жељезничкој штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на

ништа не можеда је утјеши; слуша кихот туђега језика, гледа необична лица, и засве што је у вреви свијета осјећа се сама, од свакога запуштена... И сузе јој навру, и осјећа да би јој лакше било кад би се кому у крило сита наплакала....

Гледа кроз прозорчић на улицу и премишља. — С тобом бих и на крај свијета! — отргнувши се сама од њега срамежљиво једнако јеца. Он се обрне к њој и мири је: — Проћи ће све то... Знам ја како је...

Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју. — Не иди! — моли га она. Но он се не сврће. А девојка сама стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује

Али кад за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је

издваја, да би га овако прокоментарисао: „Сретна, веома згодна поредба између кошњице – трмке – и цркве, као да се сама каже, као да си је чуо из народних уста, тако је слично речена, па ипак тако дубоко замишљена“.

Навешћу само три примера. Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше.

вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше. Више Тоде сив сокол вејаше.

Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија. Каква је и сама косовска народна лирика, кад је у правом тренутку и на прави начин захваћена из чистог кладенца.

Исто су, рецимо, реч и оно на шта нас она упућује. Отуда се икона с насликаним свецем и сама доживљава као света. Отуда и боје узете са свечевих зеница имају чудотворну моћ да слепоме врате вид.

А сама проучавања старих књижевности свакако се могу узети као комплементарна. Нама данас изгледа да у старим текстовима има м

“19 Било би, наравно, важно кад би се могло сазнати од које је особе Вук песму забележио, али нам понешто говори већ и сама чињеница да је то, по свему судећи, био неко ко је у оно време могао дилижансом да путује од Беча до Земуна.

Такав је, на пример, Милан Ракић. Дучић се, напротив, мењао; еволуирао је, такорећи, као што и сама књижевност еволуира. И при томе је мењао и стих.

У њима се, у ствари, свака појава даје онако како се сама по себи збива, а то значи као део велике, непрозирне тајне постојања.

Ова чињеница, сама по себи узета, не говори нам много. Али чим је укључимо у мрежу књижевних промена, чим је почнемо пажљивије посматрати

Јер сви покушаји да се о њој непосредно говори, да се протумачи сама по себи, као засебно узета појава, остали су без успеха.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка!

ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја!

Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка?

(Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.) В ЖИВКА (сама) ЖИВКА (прилази телефону. Вади из ташне једну цедуљу на којој је записан дотични телефонски број): ...

ДАРА: Боже, мајка, па зар ја нисам удата!? ЖИВКА: Јеси, ал' то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет. ДАРА: Он је чиновник, мајка!

Ви сте желели да вас упознам са правилима отмености... ЖИВКА: Па јесте!... видим и сама, нисте ви криви; само знате како је...

”). АНКА (долази споља. Она је обукла другу, лепшу халину): Госпођа је сама? ЖИВКА: Па јесте, сама... АНКА: Ви, госпођо, изгледате тако нешто збуњени... преплашени, шта ли?

”). АНКА (долази споља. Она је обукла другу, лепшу халину): Госпођа је сама? ЖИВКА: Па јесте, сама... АНКА: Ви, госпођо, изгледате тако нешто збуњени... преплашени, шта ли? ЖИВКА: јесте, преплашила сам се...

ВАСА: Не брини ти, казаћу им ја већ да буду краћи. (Оде.) В ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (кад остане сама, звони). АНКА (долази). Молим! ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка?

Склони ми га испред очију! АНКА (одводи Раку). ВИИИ ЖИВКА (сама) ЖИВКА (на телефону): Ало... централа? Молим Министарство спољних послова... Је ли то Министарство спољних послова?

Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (Пауза.) Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али, шта ћу, не могу из ове коже.

ДАРА: Опет ви! ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш! Не била ја која сам ако још данас ти сама не молиш!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Постоји, међутим, и опасност да их је већ и сама употреба истих средстава анализе и исте методе учинила сроднијим него што то стварно јесу.

више није могао ни видети ни знати ништа што непосредно или посредно не би могла видети (у смислу опажати) или знати сама Софка.

Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора сама по себи бити значајна, али јој зато јако, иницијално место у композицији даје ванредну моћ да привуче читаочеву пажњу:

реченица у Газда-Младену још мање се прелива у текст који за њом следи, још мање се за њега везује, него се, напротив, сама за се односи на целину радње, сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног јунака: „Целог живота, увек,

прелива у текст који за њом следи, још мање се за њега везује, него се, напротив, сама за се односи на целину радње, сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног јунака: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек

Њоме се, затим, тачно означава извор знања на који ће се аутор делимично ослањати све док у средиште не дође сама јунакиња: то су породичне предаје и кућне приче у вароши (истицање да се у родбини и по вароши „знало и причало”).

)”. А то је, наравно, стога што се касније у тексту и сама Софка појављује као извор знања. И више од тога: знање до аутора долази преламајући се добрим делом кроз њено сећање.

А књижевни текстови - како нас је томе научила не само новија наука о књижевности него и сама модерна лингвистика - баш у том погледу заузимају нарочито место будући да код њих налазимо ваљда најјачу узајамну

тако”, али је ту морала бити развијена и цела предикативина јединица: „Као што је и сама Софка знала и памтила, тако. . .

“81 При томе, опет, не говори сама Софка, него аутор у њено име, додајући да то што је наведено она „осети”. Поновљена заменица у трећем лицу („он, он”)

јаким тоновима девојчиног опраштања од једног живота (он за њу умире заједно са родитељском кућом, па у тој мери и она сама умире), и преласка у други живот, од кога се Софка унапред ужасава.

А сутра, после венчања, све престаје“. 94 Дошао је, наиме, час када чином венчања и сама јунакиња једним делом умире - што је толико често код Станковићевих ликова да се може узети и као правило - заједно са

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама са синчићем у кући. Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму.

Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила. Додаде му још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено.

А кад приведоше кола са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?

Кретô сам се штакрат секиром у руци: „У корен је удри, сруши је, утуци!“ Ја подигнем руку, рука клоне сама, — Збори нешто, збори у њеним жилама. „Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; Ал’ ја нисам крива, године су таке.

И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!“ — Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!

Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама), Накитимо грану танким свећицама, Запалимо свеће нашим дечицама.

»Стармали« 1883. ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ Не питајте за песника, Пустите га себи сама; Пред Божић му дајте мира — Мир нек’ буде и међ’ вама.

— Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама. Та зар љубав са науком Упоредо не сме стати? Што се свачем срцу дало, Зар се њему не сме дати?

А да би нам Ђури заменика дала, И будућност сама, и она је мала. »Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право,

Ти начини моју жену тја и царицом, Ал’ и тим се њене жеље не зајазише. Сад би хтела да т и сама дођеш у њен двор, Ти да дођеш да јој служиш, да јој робујеш; Чим зажели штогод, да јој створиш, донесеш!

бркове обрисô бих тако на тенане, Кâ што брише Абуказем наше готоване; Пак бих јоште поиграо од усхита сама, Кâ што игра многи кривац под твојим шибама.

Шта јесте, јесте: проза си сама; У теби нема стиха, песама, Ал’ ипак зато близина твоја Загрејат’ уме људе — до зноја.

Бар кад би сама... ал’ жеља ј’ пуста, Знам да узалуд замарам уста — Ал’ ево шта је жељица моја: Високородност кад би нам твоја,

вреди, ја сам добро знао И њојзи сам много, много жртвовао; Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози, То промисли сама, — Боже, ти помози! Омладино драга, буди добре воље: Ти нам буди јака, ти нам буди лепа.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да

Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш. ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради.

ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе? ФЕМА (пође, пак се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће!

Рихтиг, мало нисам заборавила торту, то сам баш сама мислила месити; то је особито јело, јошт ако ће после конфект доћи.

Јохан, сантуртур. ЈОВАН: Семенер ротундер. ФЕМА. Право, Јохан, право. ЈОВАН: (Збогом, памети!) (Отиде.) ФЕМА (сама): Погрешила сам што сам га научила француски. Сад може грубијан све разумети кад почнем говорити с мадамама.

ФЕМА: Молим! САРА: Молим! (У смешном комплиментирању обадве наједанпут изиђу.) ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА (сама у башти, заливајући цвеће) ЕВИЦА: Моје мило цветанце, ти ћеш мене срећном учинити.

ЕВИЦА: Ја те не разумем ништа. Шта ти се догодило? ВАСИЛИЈЕ: Јошт питаш? Не можеш сама да се сетиш? дванаест иљада форинти! Јеси ли чула?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Да ли то значи рећи промени: нећу! И оставити песму да се сама мења? Поклонити себе животињама и цвећу и снагу своју дати глади црног корења?

сажето ИИИ На крајевима ватре предмети који не светле Нити се нечим другим одликују трају у туђем времену Птица која сама чини јато из ње излеће Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или

Пева из незнана. Једина уме да пепео победи И да из ватре изнесе свој глас Обећана у одговору на пакао лети Сама у себи и чека свој час. ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море! Тад смо на жал пали.

птицу чаробнију ватру паметнију Ако пронађу заједнички језик Птица и ватра могу да спасу свет ЗЕМЉА И ВАТРА Дубина је сама свој непријатељ Моје очи без мене лепшу зору виде Добровече са звездом у срцу Добардан са сунцем у руци Све што лети

Над пределом без наде сунце је веће; Ту ниче чудесни цвет главе: главобоља, Сама себи довољна, отцепљена од света. Тамо се од љубави умирало док се љубило! Промени своју песму.

Петровић, Растко - АФРИКА

На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквом балету.

Вуије ми допушта да се дивим, под условом да је индиго материју жена сама ткала а не купила у европском дућану. На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и

папратима, обојеним печуркама, цвећем и усамљеним џиновских лишћем, да дају кудикамо више илузију тропике но сама прашума.

Његова породица ретко кад да једе окупљена. Већ шестогодишња деца, кад огладне, траже сама шта ће појести: у муљу пецају рибице, прождирући их живе; лове пољске пацове и пеку их над ватром, не очистивши их од

Мислио сам да је можда и воли. Питао сам је да ли је сама ту дошла, или је ко послао: — Се мусје мон мали моа дил тоа! (То господ'н мој муж мени казати тебе) — Тон мари блан?

Он се жени да би имао деце. Деца, ако су мушка, представљају дух племена, и раде сама у полу од раног детињства; а ако су женска доносе богатство приликом продаје.

ИИИ Када је Ме умрла И птице са ње одлетеле, Када је сишла у свој дом, Она га је сама водила; Није могла ни да се миче, Није имала са ким да говори.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Па куд ћеш онда?... Још да си сама! Ал’ шта ћеш под ноћ с овим дететом? СТАНА: Ваљда ћу доспет до Смедерева? ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље.

Она ми рече да не дангубим, Него што брже да их избављам, А кључеве ће сама спремити... ГЛАВАШ: Изневериће, Кад је и Христу своме невера! ИСАК: Неће!

ХАСАН: Није, ефенди! ЋЕРИМ: Ако га неђе раја није премлатила... Ја не знам, честити муселиме, како си га могао сама и опремити?... ХАСАН: Слушај, Ћериме!

Сви ТУРЦИ: Евала твојој мудрости! ЋЕРИМ: Момци ће његови за њом у потјеру, а ми ћемо га сама у очајању напасти... Мањ да га не бије олово, те да остане!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« Па после свију напора и скупих жртава робови опет да остану робови, а Србија сломљена, разорена. Али тишти и сама помисао на ову црну могућност.

Свуда трагови страшне пустоши и разорења. Ваздух окужен, трава угажена и спарушена, па и сама шума, иако је било ведро, свеже јутро, изгледала је опарена и клонула, јер је и преко ње прешао врели дах рата: гране

нису могли изазвати у мени онако гнушање против ратова као што учини јуче и јутрос ова слика пустоши на бојном пољу. Сама борба никад није тако одвратна.

« »А мржња те је нашла Где с вијеш као црв Надојила те крвљу — Отровала ти крв.« А ти, сама чудовиште, правиш то и од човека у кога се уселиш.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе. Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô.

Не моли се кâ побожник Посред храма, — Нестало је, нема тела, Даша сама. Не чују се гласи, речи, Струји мисô, Кроз коју је рајски тамјан Замирисô.

Сад на све то спустила се тама; Сад на све то спустила се туга; Моја суза или тече сама, Или једва нађе плачидруга. Спомену вам одужит’ се хтети, То је тлапња слепилом голема...

Сећам те се као виле Која стоји сама На извору најбистријем Српских нам песама. Ти си мене запојила, Овим светим пићем, — Ти си тајно управљала

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Имала је нечег наивног у своме држању. Као да је и сама увиђала како то није добро што ради, али је приморана да тако поступа.

А Арлета, моја добра Арлета, млада, лепа, туговаће неко време, а потом ће припасти другом човеку... Ужасавала ме је и сама помисао. Мрзео сам неодољиво ту замишљену личност... па и њену сестру, која ми је измамила реч.

— Дали сте њој, али не и мени. Ви ме не зовете. Добро. Доћи ћу сама... Доћи ћу, доћи ћу... Драгиша — и обавила је руке око мога врата. Осећао сам како се нешто у мени ломи.

Тако ја хоћу, хоћу. Драгиша, схéгі, примите ме. Ја сама хоћу да вам дам доказ своје љубави. Хоћу! Заустио сам... Али ми сену кроз главу: да ли је она свесна у чему се

И сама та помисао изазивала је нелагодна осећања, а тек како ли је морала бити ужасна стварност. Мој млади колега обрати ми с

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у толико исто

И верујем да с' само у сто лета Из пепела свог рађа феникс птица, Па сама собом да развија крила. О, правдо божја и истино света!

— ако се чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно довољна, а до те мере да она сама може богато издовољити и најдужи живот, до дна исцрпсти и најрадније стварање, а потпуно заситити и најсуптилније

и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и мртву реч оживе. Зар је тако лако одрећи се свега тога, зар је уопште и могуће?

Калуђерски живи сасвим сека-Неда, Нит' хоће у очи коме да погледа; Затвори се сама к'о дувна у кући, Кроз пенџер погледи, ником не да ући.

Како грлица, друг верни тица, горко ридају, на тја помишљају, љубазна. Радост велија, сама Талија ни сестре њене не могу мене тешити. Адову бездну Орфеј, љубезну во јеже спасти, прешед без страсти невредим.

Услиши једну, Венус, последњу чашу и муку: на њени руку скончати! и при постељи сице зацвели: „Уви мње сама, што без Адама остају!

Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати. То накратко сама нас учи природа, Млада лета у тим губити јест шкода. Видите ли, једва от двадесет лета Може бити један [...

Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем? Како л' да ти, што неможно, словами излажем! Седи сама — не знам, вила, рода ма вишега —, Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно

огањ нашу утробу подиђе, Серце дотле беспристрасно двојно жели биће; Сва природа измјени се, онемиле људи, Душа сама — но не дуго!

скорим смрт ја желит, звати, Прека да ме смакне што скорије; Знам да љубве жртву оплакати, Ожалит и неће оно чије: Сама ни пак возљубљена моја.

на ум ме будног не узима; Тада Љуба седи мом на крилу, Грли ме и љуби узајмице, Безмилосну так онежим вилу, Да ми сама пружа усничице; Морфеј готов жеље м’ исполнити, Мило све ми дати пак чини се, То што не смем будан помислити, Што

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Кнез Ђурђе одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Радош прогоњен. То бледо чело вечне озбиље — Сад нек’ по странству мрском лутајућ Разбија кости тврде лубање,

А сада збогом! Са владиком се морам састати. (Пољубивши је одлази.) СЕДМА ПОЈАВА На истоме месту. Јелисавета сама, а затим капетан Ђурашко. ЈЕЛИСАВЕТА (са собом) „....Станиша Турчин?...“ Турчин?... Ха! ха! ха!

) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Хајд’ иди, иди!... лом’те се, бијте! Пролијте крв... сву је пролијте!... Немојте штедит’ њене изворе, Друго се за

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли — сад ћу вам, бој се, слагати — 'иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас, док би чојек ударио длан о длан.

— Так'и ми се рађали! — узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и'

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси.

Сакривена од светине, клечи, Стид је да се са гомилом вајка, Сама, хладна, без суза, без речи Бога моли Југовића Мајка. (1911) МАЧЕВИ ДАЧКИ, СЕКИРЕ ЈАПОДА...

И место мира нов пут ми предстоји, Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји, Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима жуди.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам! МАРИЦА: Добро, оче, ал' знајте да ћете имати да се кајете...

ЈЕРОТИЈЕ: Слушај, све што имаш реци ти твојој мајци, а ја овај... па видиш ваљда и сама да ми је оволика глава од брига!... Лице...

још боле, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим. (Одлази десно.) ИX МАРИЦА, затим ЈОСА МАРИЦА (сама): Ја ово нећу да трпим. (Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Отуда, место ранијег занимања претежно за тематику, сама форма добија на вредности. Тако се пажња и критичара и читалаца, а и самих песника, постепено помера према изради

Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу и пејзаж изгледа нам стара колико и сама лирика. Али је он ипак модеран песник, који у сасвим љупке слике из природе уноси нешто од егзистенцијалне

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло. Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја. Топле пониру реке. Миришу на љиљане што прецветали лане. Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка. Шта ли се њима снило, па теку насмехнуте у тамни дол? Сâм ја.

Сâм ја. Настајем чудно из овог нестајања, сном те дубље ме све буди. Сама згажена биљка златан отвара цвет из ожиљка. БИЉКАМА Влижи се. Златна одора на њој. Смрћу позлати.

Не пристај за мном улудо, Но за времена, друже, врћи се док имаш камо, А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују моју бољку.

Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама! ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ Имало мало голупче, Гуги ми гугило мало.

Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама! ИМАЛО МАЛО ГОЛУПЧЕ Имало мало голупче, Гуги ми гугило мало. За риђу змију кроз недођију Гини ми гинуло мало.

ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама! Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

нешто шушка, чисти, прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења.

Све требало да се распрода. И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко одело прешла границу, отишла у своје родно место тамо око

И то толико мирно, прибрано, да је већ и га њена мирноћа била неугодна, чисто била непријатна и сама она са том својом мирноћом, као тврдоћом, окрутношћу.

убрише, стисне, врати натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни сама ноћ не види ту њену сузу. Младен, чим би то видео, престрашен, кријући се да га она не спази, враћао би се.

А да буде као што треба, трудио се највише и ради себе сама, ради оне тихоће кад прође дан и наступи вече, затвори се дућан, и онда оне мирноће кад из чаршије с кључевима од

никоме, дозва њу, Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата. И Младен је то знао.

Увече, од вечере, од сваког мало бољег јела, одвајала је у сахане, и испод бошче кријући, сама носила код прије, да јој снаја има што да једе, окуси. Као што је, опет, било и обратно.

Овамо на кућу, кујну, и још више на вечеру, готово заборави. И онда сама баба, само да Младен не би то видео, не остао без вечере, она пристави и надгледа кување, док ова, позно у ноћ, кад

Баба, дирнута и сама за Младеном што тако, место да се он жени, а оно жени брата, остављала би је и одлазила горе у одаје.

Баба Стана сиђе и приђе кући. За њом је носио слуга бошчу. Пред њу изиђе чак и сама гледарица. Омања, сува, у сурој, простој одећи сељанке.

— Него... Истина је. Рано је. — И као не могући да издржи, поче чисто као сама себи да се тужи: — Истина је. Зар ми је знао за детињство, младост, игру, весеље? Ништа му не дадох.

свега знала, у сну целог живота сневала, сваку стварчицу ту знала, али тада, као неки гост који први пут долази, сама позва слугу и посла га да иде и поручи за њу из кафане ракију и кафу, што, на велико изненађење Младеново, у сласт све

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б.

лоза је сеновито растиње. Она се сади по гробовима (ГЗМ, 6, 1894, 154). У народним песмама спомиње се в. л. која је сама поникнула из гроба (»Те [цар] сарани двоје деце своје.

Срп. далм. маг., 20, 1861, 97 ид; Сцхнееwеиѕ, Хоцхз. ‹= Дие Хоцхзеитѕбрäуцхе дер Сербокроатен, Праг, 1929› 31), да сама реч »јабука« значи исто што и »прошевина, прстен« а просиоци зову се »јабучари« (Вук, Живот и об.

може бити израђена у култички хлебац или колач, в. чл. Колач. П. се некипут јавља сама, а некипут је (најважнији) саставни део панспермије.

он са гранчицом у руци благосиља за плодност, па онда забоде гранчицу више огњишта у зид, и ту је нико не дира док сама не падне (СЕЗ, 16, 143; 145, упор. и СЕЗ, 7, 277 ид, и Сцхнееwеиѕ, 10 ид).

Из куће на којој је ч. не може лопов ништа украсти, чак ако би остала и сасвим сама (ГЗМ, 6, 1894, 371 ид). »Чуваркућа је, веле, боља на кући него два пса пред кућом« (ГЗМ, 19, 1907, 497). Ч.

једну половину баци и њу младожења ухвати у сито и поједе је окренувши се према девојци, а другу половину поједе она сама (СЕЗ, 70, 1958, 443); у Оберићима, у једној сватовској песми, помиње се чудесна дуња (»од сто листа, од дванаест

ради плодности (СЕЗ, 86, 1974, 436). Ива. Према веровању у Каставштини, сама трава ива је рекла: »Ја сторин мртвега живега, ако ме скухају и дају му пит моје води« (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 251).

У једној нашој басми против пробади у грудима као да сама реч лан, која се много пута понавља, има спасоносну снагу: »Посеја̓ лан, лан на Видовдан, Изниче лан, лан на Видовдан..

Бујад (птерідіум аqуилинум). Митска биљка: ко би имао њено семе, знао би о чему се птице разговарају, сама би му се казивала свака лековита травка, могао би да отвори сваку браву. Али тешко је доћи до семена, јер б.

У народној песми из тога краја (ладарској) трандовило је сама девојка; остављено на средини покошене ливаде, оно вели Ивану ливадару: »Ко би мене покосио, Ја би њег̓ва љуба била«,

Али то може учинити и биљка која није табуирана, јер многе су сеновите, станови демона или божанстава, сама божанства и чак родитељке првих људи (упор. СКГ, 60, 1940, 1—6), и склоне су да на повреду одговоре казном.

Ћипико, Иво - Пауци

—А што? — пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ... Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило.

—Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — Али Цвијета, разумије се, одабра сама Радивоја... па ко јој што може?... — Не разумијеш, — љути се поп Вране као за се и ућута. ...

Но чим је дуље боравио уз море, буктијаше све јача страст и захваташе његов млади живот. Сама успомена на њу није је могла утолити.

Све то бијаше изгубљено, а да ништа није добио у замјену. Он пусти маха свому нагнућу, и питаше сама себе: „Чему све ово?” Горко пожали што се они дани неће већ никада повратити и безнадно гледаше у село.

се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала — у неизмјерности простои сама њезина дјетињска прилика... Тако се помало прилагоди домаћему животу.

— одговори мирно старац. — Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата! Оцта, брате, и боба, па дери! —Ча си се узбалија!

Јуре чекаше да Иво отиде први; није хтио да га остави сама , а опет , уморан , радо би опочинуо. Уто се и Марија маче и рече: — Они су заборавили да се и сутра ради!

Крто бијаше врхом пун и стабло очешано. Дјевојка пође да га испразни, па хтједе да га сама настави на главу. Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже.

Када га дјевојка спази, часом застаде, ну махом прослиједи... На жалу стадоше сучелице, једно прама другоме. — Ти си сама? — Дошла сам начупат' мало траве, — одговори дјевојка мирно и погледа у руке. — Како су ми се опалиле од траве!

Загледао се неодређено у ноћ, у, чијој се тмини уједно стапаху и куће и дрвеће и сама земља... Над њим каткад засине покоја звијезда и махом се заклони иза облака.

Иво се залаже и замишљен је, на махове гледа у ноћ, на врата што на доксат воде. Вечерас му је угодно у друштву, и сама соба изгледа му пријатнија но иначе.

— Неће ме пустит' брат, а ја бих ишла, — одговори дјевојка и пође к огњишту да ватру потстакне. — А ти пођи сама! Ја ћу те испратити, — рече јој Иво у шали. — Фала богу! — уздахне стара, а дјевојка учини се као да није ни чула.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

“ Тако је рекао: меропашка гамад. Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да ми сузе теку низ лице. Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала.

Почела сам да идем около обучена као каква одурна вештица, замазана и забундана у прљаве грозне хаљинчине које сам сама шила, како бих изгледала што одвратније. Изгледа да ме то напушта.

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица.

Плашим се усамљености. Хвата ме језа од помисли да ћу остати овде сама у камењару, међу спрженим коврагом, звечаркама које гмижу около, док им тела блистају на сунцу.

Ређала су се питања на која нико није тражио одговор, питања која су била довољна сама себи. Зар Дадара, побогу? Хоће ли издржати да јој не помене, барем док Лаушева перјаница не замакне иза прве окуке?

згодно, рекао сам, да свакодневно одлази код Доротеја у одају, да му лично носи храну и да тамо предуго остаје с њим сама. Саслушала је мирно, замишљена, без трага узбуђења. Нисам то очекивао.

Па ипак уживао је он некакав особит углед међу сиротињом, која је и сама мрзела своје похлепне господаре и сјај њихових гиздавих одора.

Нека сама побаљега своју нечист на ово ђубриште. Ја не учествујем. Нећу против јединог човека који овде нешто вреди.

за набубрелом крушком која му се њише над главом, и оно што ће он учинити то је да клисне одатле јер му може опасти сама у шаку, а он неће, неће лоћка, јер, забога, па она не припада њему и забрањено му је да је загризе сочну и слатку, а

Кљусад су им хрома, заводе се као ошамућена. Смрт сама добауљала је подно Куле вратимљске, мучки главињајући за овом јадном поворком отежалих ногу, онесвеслој од бола и

Очекивао сам да запљуште питања. Јеси ли сигуран? Да ли је била сама? Колико је остала? Куда је отишла? Али ненавикнути Доротејев језик остао је забрављен иза чврсто стиснутих зуба, а

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Плакала дуго и дуго га звала, Доклен и сама у гроб није пала? 10. Бог би то знао! Новембарско вече Падаше тихо као магла тавна, Кад мој кочијаш дође, па ми

Клисар је још јутрос зором отишô до блиског града, А намигуша жена сама је остала сада, И сад проводи шалу. Убрзо тишину целу Прекиде ђермова шкрипа.

А затим истресе многе, Док га издаде говор, а онда и саме ноге, Па пође кметовој кући. Кметица била је сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе, Па журе, лупају, вичу,

владаше у пољу само, Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха, И грешна жена се стресе од неисказаног страха, Сама, у пустом пољу... Сумња је паклена узе, Од бола, од стида, страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Пред главном његовом капијом пуши се још велики камени жртвеник, опточен бакром. Сама капија води нас у предворје засађено палмама, где долазимо до подножја главнога здања.

Као из божије руке. И сама природа је ту учествовала са пуно љубави: прекрила Партенон са плавим небом, а сунце га је, хиљадугодишњим пољупцем,

у Египат, саградила онде од миртиних гранчица своје гнездо да би, на мирисној ватри његовој, сваких петсто година сама себе изгорела и из свог властитог пепела подмлађена васкрснула. Зато је она симбол бесмртности.

Сва раскош ориента и војска двораника и служинчади стављени су у њену службу. Она сама засенила је све то својом лепотом. О њеним тоалетама и накиту не смем ни да говорим.

Велики дом, Палацо дел Муничипио, црква Санта Ђустина красна капела дел Санто, онај мали накит, лођа дел Консиљо, па и сама зграда Универзитета, све су то дела талијанске Ренесансе, украшена кичицом и длетом Ђота, Мантење, Веронеза, Тициана,

Тешка капија се за њим затворила да нико, па ни сама историја, не дозна шта се онде дешавало ноћу између 21 и 22 јуна.

одабраном смањењу, има та путања полупречник од три метра, таман колико су стубови павиљона удаљени од његове средине. Сама планета Меркур претстављена је овом сићушном перлом помпејанског црвенила, а мањом од макова зрна.

Њу сам претставио златним концем, разапетим преко туја и јела. То је стаза наше Земље. Сама Земља претстављена је зеленим зрнцем исте величине као и Венерин бисер.

самог Дунава повукао сам жутим канапом један део његове путање; остатак морате надопунити у мислима, а то није тешко: Сама планета претстављена је овим зрном рубина од шест милиметара дебљине.

Није чудо да су се око доба сваке такве опозиције Тихова посматрања те звезде нагомилавала. Сама опозиција Марсова траје само један тренутак.

У овој природи све изгледа чаробно, па и сама железничка пруга. Некада, као млад инжењер, налазио сам јој мана, а сада ми она изгледа као дело богова.

Мојој првој љубави, науци, остао сам веран и за цело време моје инжењерске праксе; ова ме је сама стављала, из дана у дан, пред нове научне проблеме. Да наведем о томе који конкретан пример.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Змајеве песме је, с друге стране, по речима А. Јовановића, потврдила сама култура; оне једнако живе и међу данашњом децом, што сведочи о њиховој естетској мери.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод, као и остале зграде око ње: кујне, штале, амбари.

Само брзо, да на време стигнете на гробље! СЛУШКИЊЕ са корпама одлазе. ТАШАНА остаје сама. Мрак пада. Ствари, рафови, оружје, све се јаче црни, испољава и тоне с мраком.

КАТА (изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама? ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму.

три дана ако навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си?

»У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди! КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама?

КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти...

Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи.

И онда не би тек могло да се заспи, да се ноћ проведе мирно, и да се сасвим не излуди, побесни од страха. (Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник.

Или да ме одавде водите, склоните некуд, или ћу ја сама... Ја ћу, ја... (У очајању не знајући шта ће): Ох, не знам шта ћу, и шта ја могу?...

долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила. (Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно!

И шта ми онда долазите? Па и ти сама, ни ти више немој да ми долазиш. Јер кад год и ти дођеш, више се с тобом наједим, него кад сам сама. Зато, остави ме.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Кад Шваба виде шта радимо ми, удари и он у копање. Копај одовуд, копај одонуд, још се земља и сама од себе проваљује — оборисмо вам ми ту, и помешасмо, бар двадесетак наших и њиних костура.

Крстача госпа Станојле Лазарићке. Згодна је фигура с бродом и катарком. Госпа Нола, „живосан човек”, како је сама себе понекад називала, као да збиља још стражари над једном насуканом и мртвом лађом, за коју некада беше припето

Прошло је око три минута до звиждука: ужасно много времена. Госпа Нола је за то време рекла сама себи шта је тамо у соби чека. Не дозивајући никога, ушла је. Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав.

) Друго, госпа Нола се брзо сама ухватила у свом удовичком ачењу, и тргла се у пуну своју свест и снагу. Мужу није дизала нарочит споменик, а на

Госпа Нола, сама у соби, узбудила се. Волела је и песму и Србу. Још серенада није била сасвим престала, а госпа Нола чу нечије кораке у

Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст. Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета...

Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе... Могу ја и сама да путујем, ако ме пустиш. — Госпа Нола је упрла очи у Јулицу и чекала. Мирно.

Ходала је дакле само по собама. Видела је и сама, а видели су и други, да се много променила. Опала, побледела, у очима добила нешто сузно сјајно, лик остарео и доста

ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку није свој човек, да ради што мора, да како је сама чешће говорила, брани што храни. — Госпођо Лазарић, пред вама ми је лако бити прав и искрен; друкчије не бих ни умео.

” — Усред таквих разговора упадне или глас госпа Нолин, или она сама. Није могла никада да трпи да дуго бушка по њој мисао. Тек скочи, па је све прошло. Треба радити, посао гледати.

Често и ја сама себе питам то што би ме Тодор питао: да ли добро и право радим, да ли ћу издржати све што на себе узех...

Ћефлеисан, ваљда први пут у животу. Госпа Нола се зграну, умало не викну, не зна ни сама да ли од зачуђености или од радости. Разговетно дођоше до ње песме и речи.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Она почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати од

Кад на осму годину ступи, сама га природа на оно опомене што му је судбина определила. Оружије, какво је то за њега побужденије!

Каже у колико је сати сека Јуца сама по сокаку увече одила, и рат или мир по свом начину уређује и прави. Њини су служитељи новинари, писмописци

ону коју госпојом младом зовете жели ли милостивом госпојом називати се, пак ћете чути шта ће вам одговорити. Сама реч »жели ли« какве нове и нове мисли порађа! Жели ли? Какво је то питање? Тко је тај који ништа не жели?

ми се задржавамо, а не гледимо за чим смо; со тим узима родитеље девојкине и у другу собу одлази, а девојка остаје сама с младожењом. »Фрајлице, како се овде унтерхалтујете? »Доста свакојако.« (Младожења у себи: »Лепо говори«.

на свету ове дражести, ове нежноумилне красоте, ови виспрени својства којима је природа вас преизобилно уштедрила? Сама Венус лице своје сакрива поред зрачности стаса вашег. Ваша божествена красота ум свакога у изумленије доводи.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Нула, децо, није ништа, а опет може да буде нешто. Кад је сама, није ништа, не вреди ни пола луле дувана, а кад је метнеш уз један, онда је десет, а кад је метнеш уз два, онда је

да не признаје да је равна, па ће најзад, у тој својој негативној упорности, ићи тако далеко да ће и оно чему вас је сама она учила спорити.

А томе је предлогу била противна и сама царска влада, бојећи се да би том варварском мером изазвала целу светску штампу против себе.

Она се пали чим се укреше, као палидрвце, и гаси се сама, као догорео алкохол у шпиритусној лампици. Прва љубав личи на онај свраб код младог овна, који набада први предмет

су родитељи осетили да се ја шуњам по кујни више но обично, отпустили су је из службе и тако, у недостатку предмета, и сама се љубав морала угасити.

А увече легнем, пребацим покривач преко главе и кажем сама себи: е 'ајд' сад, Лено, мисли о тој и тој бризи. И почнем лепо, а тек мисли наједанпут пођу у раскорак, скрену и оду

Лекар: Брак је зараза која већ сама у себи садржи антитоксин. Болесници се најбоље осећају при великој температури, а, напротив, рђаво при нормалној.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Добро, господине потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо...

Али несрећа никад не долази сама. Пред нама се указа провалија. Из груди се проломи страшан крик. А са свих страна јуре Бугари.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда је сама.

Мој сестрић мали плаче, И плач му је химна небеска, Мој сестрић кад сисајући дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји живот: Изасланик пролећа тек пред подне смилује се, И онда се смеши.

Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза. У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза.

испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да и сама индивидуалност је изазвана од природе као нешто што је нужно.

Али и сама естетичка идеја на чему се расцветала! Згрозили су се усамљеници на помисао науке да је њихова верска екстаза храњена

патња овде се ослободи, И све надање које поверавах некоме о сну, Ко песма да је птице малаксале на гнезду, Која ни сама не може више погледати ту звезду, Толико на сваку светлост препадаше јој мука.

над реком беше у трави, Звездани под собом што је гледао свод, И рибе измеђ звезда, и тице, у страви Глава његова сама пловила је ко брод. И бол, Господе, и бол! Молитва за Њега, Сунце! Молитва, тим, за мене!

Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено, Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама, Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено: О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из

Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено, Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама, Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено: О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја, Тонути, тонути, за

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни

У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела? Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала!

— Откуда ти овде, жено? — зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом.

Не иде, већ трепери. Помишљајући на мужа и малог сина сама се сопственом ходу радује, кад, наједном, као укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој је

Све мање је било познатих лица у улици, у граду. Па и сама улица, сам град почео да се мења. Наместо башти и кућерака шикнуло у небо јато кула начињених од бетона и стакла.

А онда, једнога дана, одлучи да смрт и старост сама потражи, да се својима скине с леђа. У светлу, пролећну зору сиђе Лепотица са стаклене куле и пође од града до града

Смејали су јој се људи у лице, саветујући јој да се окане свог трагања: смрт ће и сама доћи, сваком долази! Али, њој није долазила и она одлучи да на другој страни тражи одговор и решење своје муке.

Када је угледа — учини му се да у лице смрти гледа, подскочи од ужаса, крила се сама од себе раширише, а струја ваздуха повуче га увис. Како је големо, како замршено било море трава и жбуња.

— Таква се на земљи само једном рађа! — говорили су старци. — Не понављају се чуда! Златокоса и сама поверова да лепше од ње на свету нема. Дане и недеље поче проводити над кладенцем, посматрајући свој лик у води.

— Гле, силеџије! — рече стена кад извор јурну да кроз њу пут пробије. — 3ар ниси могао замолити да ти сама дам пролаз? — Откада сила бога моли? — грохотом се насмеја извор и шикну кроз стену.

— Једи и играј! — нареди. — Сада си припадник племена Хоботница! Белутак поћута, па рече: — Играј сама! Био сам и остајем Белутак! Хоботница сопственим ушима није веровала, али Белутак понови своје речи.

— Устани и дођи! — нареди му, а дечак осети како му се стопала сама од себе покрећу, мада су се сви видари и лекари давно сложили да он никада више неће коракнути, никада устати из

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази.

Вече пада. Чује се песма: Славуј-пиле, не пој рано, Не буди ми господара; Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити: Отићи ћу у ћул-башту, Узабраћу струк зумбула, Шинућу га по образу: —

Вече пада. Чује се песма: Славуј-пиле, не пој рано, Не буди ми господара; Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити: Отићи ћу у ћул-башту, Узабраћу струк зумбула, Шинућу га по образу: — Устај, аго, устај, драго!

(Пандурима): Уносите је у кола. КОШТАНА (бесно, гордо, одбија од себе полицају, пандуре): Сама ћу! (Полази колима.) Утрчи Салче. САЛЧЕ (сва уплакана, усплахирена, грли и љуби Коштану): Чедо, чедо...

) Коштану у колима, опкољену пандурима, сватовима и са свирком одводе друмом, који води ка Бањи и при чијем крају и сама се Бања назире пуна дима, магле и паре бањске.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

И ти некуд прође, у махалу, сама; Покрила те зима чистим пахуљама, Па по теби трепте кô сјајни лептири... Само твоје лице скрити није хтјела, И ја

А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште, Кô бехар бели, У топлој речи

Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.

ПОЗНИ ЧАСОВИ Кô каква слика чаробна из рама, У твоју башту, где шедрван бије, Ти мирно гледаш из прозора, сама, И наслоњена. Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром...

Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад.

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њена чела.

твој талас плане сјајем драгог кама, Један лик, од крина и од камелија, На модрој стијени под оморикама Појави се. Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна.

И све док не слети зора на врх голи, Као стуб мраморни тако стоји сама На модрој стијени под оморикама, Па плаче и јеца и Богу се моли. О, ја знадем гдје је постојбина њена!

Од среће ја бијах умро, А ти, у љепоти свој, Нада мном сама си стала, Кô дивни споменик мој... Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била...

сам некад заносно и страсно; Сад не волим више, ја сад волим једну, Волим ону медну, ону слатку, чедну, Јер је она сама миља извор цели, И сунце и ружа и мој љиљан бели.

Но не зна те јаде, Њих само једна знаде, Та једна а сама што је Растргла срце моје. 23 Што тако лепе руже бледе, О, реци, драга, што жуте?!

Што ли је земља сва кô туга, И пуста, кô гробна рака? Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене? Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тако, у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. Сиромаси момци моле Марка да их спасе беде невиђене. И он пође.

Млетачка Република „што није дозвољавала Аустрији — чинила је сама“. На њен позив, већ 1646. године прешла је на њено земљиште прва група Влаха. Идуће, 1647.

То га је стало главе. Ништа му није помогло што и сама истрага признаје да је у то време била глад у Сењу и околици, И да је он узету храну „све сиромашним војницима поделио

И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе, која може да стоји сама, као песма лирског карактера.

Сува злата смедеревски кључи! Десно крило од српске крајине! Како ће те преболети баба? Како ће те оставити сама, да ми чуваш на Бељацу стражу, брез промене докле је крајине!

То је оданост у љубави и пријатељству. То је, најзад, и у највишој мери, сама смрт коју захтева лепота живота. Изражавајући све то живом, топлом, непосредном и слободном народном речју, наш епски

У мучним вековима туђинске најезде сама чињеница да је у нашој земљи некад постајала снажна домаћа држава одиграла је крупну, позитивну, покретачку улогу.

А ви ход'те да их дијелимо: ил' волите на сама Богдана, ил' његових дванаест војвода?“ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“.

“ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“. То је Марко једва дочекао. У то доба и Богдан допаде. Трже Марко тешку топузину, пак поћера дванаест

Илија; он не носи тице ластавице, веће књигу Од Богородице, — однесе је цару на Косово, спушта књигу цару на колено, сама књига цару беседила: „Царе Лазо, честито колено, коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме?

Оде сабља од руке до руке, дођ' у руке Краљевићу Марку, — сама му се сабља извадила! Кад је Марко сабљу загледао, ал' на сабљи три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго

Он се врати кроз Стамбол-чаршију, ал' од свата нигђе никог нема, сама стоји лијепа ђевојка, и око ње дванаест товара лијепога руха ђевојачког.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Па дедер, шта ћемо сад с Луњом? — упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и рече сасвим тихо: — Пустите ме близу вас... Само да гледам шта радите. — Па да је пустимо?

— Иди бестрага! — одахну Стриц. — Ниси га видјела, а ту је, како то? — Ни сама не знам да ти кажем откуда то, али сам сигурна да ћу брзо видјети или чути онога који се тајно навија око нас.

Изгледало је као да се сама земља провалила па избацује и рита црно облачје. — Горе наши резервоари нафте и бензина!

Још је врућ. Некакав мрав, милећи кроз траву, био је стигао до сама Стричева носа и почео да га шкакља по ноздрви. Дјечак је неко вријеме јуначки подносио и ту напаст и трудио се да не

— Оде мој Стриц и ја остадох сама. Да је тих дана одакле наишла читава непријатељска патрола, могла је неопажено промаћи поред Луње, растужена

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А и сам себе називљем бездном. Ти си бездна велика, добра гласа И луна си сваких божијих дарова Каконо си и сама о себи рекла — Учинио ми је велику, добру похвалу моћни!

сад војаци преотимљу се о твом овом земљанском руху, и за твој хитон бацају коцку, когано сам ја са својим ручицами сама опрела и изаткала, јаох, моје туге! То ли ти је царска столица твога оца Давида, Исусе мој!...

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«...

возећи се думенџија и возари спавају лађа самовољно плава, — куд је ветар окреће, туда и ходи, ама гдегод у крај и сама се прибије ако и шеврда тамо овамо по води, — такођер и ми.

Руке имаш, да их пружиш на подавање. Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си весеље, ти сама у нашој грижи.

Не требујеш говорећи ти: »Тко ће ми дати крила кано голубиња«, каде си и сама голубица господинова, којино је свагдар с тобом.

А други пак чекају оно доби док се пак сама вода зањиха. ШЕТЊА У СУБОТУ Елеонска гора близу је напрам Јеросалима: зове се Суботњи пут.

Свака на главу по једному паде. А једна, четрдесета, вајајући се сама не имаде кому сместити се на главу. Зачуди се о тому и полакоми што се оно свиде и таки сметну са себе оружје и одело

Пак по тој му намери, на њено име не даде му се никако доправити је: она сама не зактеде да то буде. На сну се цару указива говорећи му да се одстане тога посла што је наумио.

Тим доби сама је света Богородица њих од те му смрти одбранила. Тадар Јулијан с Перси се бијаше и говораше док се врати, по Кападоћиј

Рекоше: заир иде да проси мир. А таки оставише бити се докле виде што ће се доконати. Ама то бијаше сама света Богородица што и чуваше Цариград од непријатеља.

А после по речи му и сама ће то прознати како јест много бољи и виши. Него опет воду лепшу јој указује. »Ко год, рече, пије од ове воде пак

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново. Кућа двокатна, висока, с многим високим оџацима, падала је издалека из поља свакоме путнику

је да чује тиху песму, и оне су то знале и тихо би тада запевале: Славеј-пиле, не пој рано, не буди ми господара, сама ћу га пробудити!... А кад би устао, потрчале би одмах на доксат да га послуже.

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а

да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се

Или обуче мајкин венчани фустан од тешке персијске свиле, — који већ више ни сама Ташана не носи, јер је изишао из моде — потрпа на себе све њене адиђаре, па се огледа на великом огледалу и хода по

Али сада, као девојка, она то поче полако осећати и по томе се владати. А и да није сама осетила то, имао би ко да јој то каже. Родбина Замфирова је велика.

Понекад би долазила и до места где се игра оро, али никад сама, већ увек с понеком другарицом и праћена измећарком. Случајно највише је долазила ту где је долазио и Мане, или управо

Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!...

!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!... — А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... — Ама, Доке, памет си бери!

— Мори, знајем си ја! Ласно за тој! Мен’ ми сал оставите... бригу не берите, а ја ћу сама убаво да дуздишем целу работу! Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!...

Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке... — Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је!

за њег’ ти мило... — Е, мило ми, де! Што ке ми чиниш? — Кад ти мило за њег’, а ти се таг сама удадни за њег’: удовица си... А што па ти тол’ко смићеш? — Е, ја сам си тетка на Зону! — вели Таска.