Употреба речи сан у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

После се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота... ...Као кроз сан сећам се њега, мога оца. Сиромаха! Беше вечито болестан.

Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...

Ја сам се отргла од њега и бегала сам. Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...

— Не дирај је, — рече, — ова је планина њена кућа. После тога се ућута и тек онако, као кроза сан, шапутао је за себе: — Али што баш тако да се деси да нам прво корњача пређе пут?... То није добра коб!...

Миладин је био од природе разговоран, а та несрећна коб му је сасвим разбила сан; напунио је лушу, укресао ватру, па је замишљено пушио и пуштао густе димове из свога сиромашног чибучића...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

боље да речем: чрез њихово воображеније начињени духови у жене (и по свој прилици лепе) су им се претварали, и како на сан тако и на јаве долазилм.

мислости божјеј светом евангелским просвештени и верујемо бога и бесмертије душе наше, сматрајмо привремену смерт како сан, и радујмо се онима светима речма: „Б л а ж е н и у с н у в ш и в о Г о с п о д ј е.

време знало то су могли и они знати; а проче науке, које су се после њих постигле, како год и Амери|ка, нису им ни на сан долазиле.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

вози Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не мирише на њену дојку и уво Мој вранче, показо бих ти како се спава НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ

трава, труне грозд на грани, зрно у махуни, а пет сељака, забачених глава, лежи, у хладу јабука, и спава. Сан је помирио Финце и Румуне, крчмара са Волге с пијанцем из Брисла, крај трулог Шпанца Норвежанин труне, - та гомила

И све ће ове отрове: јесен, зиму и земљу, вране и врт, ко лек, под капком да понесе У туђину, сан или смрт. МАЛЕ ДРЖАВЕ Пада киша на добоше Да закажете свима војводама под вашом командом и свима људма поповима

А ми живи. Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха! А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости.

Ми се вратимо у наш логор у Тополик. Ово је било у месецу јунију 1806. године. ̓Ајде и ову беспослицу, сан, да вам кажем, али се мени готово погодило.

То је доста од Турчина совета. Ето моје казивање што сам вам обећао. Сад онај мој сан толкујте како ̓оћете; ја га толкујем овако: што је била осечена глава и у рукама сам носио — то је што сам отишао у

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Зар ти до то доба, море? — упита га Витомир смешећи се. — Брате, ми се разби сан, и сунце огреја, не заспах. — А јеси уснио што? — упита Тиосав.

Шта чини тамо! Момче отрча навише к чајиру. Ћир Трпко настави причати до краја свој сан. Мало-помало накупи се повише сељака у механу. Заметну се ту разговор о свачем.

Говори му да не ваља на Мале Врачеве ићи по лову, казива му и како је некакав ружан сан уснила... Аја! Не можеш ти њему ништа! Узео он пушку, па оде наниже у њиве. Брзо је Радош обишао њиву доле у Трнави.

Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах, очи ћу исплакати. Тако ме савлада сан, те заспах. Утом ти зовну... — А он те једнако кињи због мене, а?

Нико се не сећа да се икад оженио. СИГУРНА ВЕЋИНА (САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА) Седница министарска трајала је до неко доба ноћи.

Ааа! — И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан, изговори испрекидано и без везе: — Ааа!... У држави мора бити... све чиновник...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани...

Он опет клону на земљу и склопи очи... Али то не беше сан... Био је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га

И, мало-помало, тај шушањ и та цврка навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа... Дуго је тако лежао...

По вечери све оде на легало, само ова два стара гроба осташе на огњишту. Њима се није ишло. Сан више не беше пријатељ старим трепавицама њиховим... Дуго су ћутали...

— Куд ћу сад? — пролети јој мисао кроз главу. 10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ Станко је спавао и сањао леп сан. Као за руку држи Јелицу, а она оплела венац од ружа, метнула себи на главу, па се смешка на њ...

Само је осећао грдан бол под гркљаном... Једва га повратише и дигоше, али је тај сан тако јако утицао на њега да је непрестано зверао неким унезвереним погледом и од најмањег шушња сав би се најежио...

— Овде ћемо... Ево овај храст. Ту ћемо нашег потурицу подићи... Маринка поче остављати памет. Крушки изиде сан на очи. Њему се учини да је баш ово дрво у сну видео. Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе.

Он се загледао у небесна свештила што лебде у плавоме зраку над њим, лебде и жмиркају некако сетно, као сироче коме сан на трепавице наваљује. И као да би му много казале те звезде, али су неме, или бар за њега неме.

— Јест, Парашница. — Лијепо мјесто. Овдје ми је нека лакота на души... — Дела, спавајте један сан — рече Станко овима што дођоше. — А док ви спавате, ми ћемо збринути мало ручка. Јоване, Јовице!

Подне беше превалило кад се Лазар пробуди. Спавао је чврсто, да се ни окренуо није... Диже се и седе. Сан га је прилично окрепио. Он премишљаше куда ће. — Овде нисам сигуран! — говораше он готово гласно.

Ноћ се спусти ведра, тиха. Станко се попружио по зеленој трави, гледа небо, а осећа ластак на души... И сан му паде на очи као детету. Спавао је тихо, мирно и безбрижно као да је богомољу сазидао.

Станку се груди надимале... И попа га благосиља!... Ни дотле није мислио на сан и одмор, а сад га то сасвим прође. Он приђе Алекси, узе му руку и ороси је сузама: — Бабо!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И први пољуб заљубљених, И нож у руци харамије, И молитва из срца смерних, И сан на песку гладне змије. Господ ме сеја прегрштима Пољем што вечна сунца плаве, Да будем његов знак међ свима,

У залазак звезда изнад тамног хума, Кроз сан поју птице у дубокој сени; А безброј се гнезда одзивљу у мени, И трагични одјек замркнулих шума...

чудне лепоте, да с тајном Срећом видим јасно да је ова жена Од истога светлог ткива начињена Од кога и болни мој сан о бескрајном. ЗАВЕТ Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти.

И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег дражи! Сва је моја радост знати бол да скријем; Сва мудрост, љубави дати изглед злобе; Врлина, да презрем

ПЕСМА ЉУБАВИ Свој једини живот ти живиш у мени; Да будеш осећај и сан ти се сазда; Не тражим на путу твој лик наслућени — Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Речи у самоћи очајања, ви сте Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно ходиш: За мој сан умрла, живиш у мом болу; Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш; Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Јер од твог отрова мој сан беше јачи: Твој сам појас ткао од сунчаних млаза, И ти си светлила; јер свему куд зрачи Моје сунце дадне сијање

Твој нож не убија него блиста блистом... Јер ти беше тренут у мојој химери, Мој сан о доброти и вера о чистом. ПЕСМА Једним истим путем нестаћете обе — Ти и моја младост, лица невесела, И с печатом

Ти у којој љубљах своју илузију, Свој сан о љубави и сан о лепоти, И неку реч страшну казану у плоти, А коју ја појмим силније од свију.

Ти у којој љубљах своју илузију, Свој сан о љубави и сан о лепоти, И неку реч страшну казану у плоти, А коју ја појмим силније од свију.

Бити пред бескрајним узвишеног ситан; И тражећи горко срећу међу нама, Веровати најзад, у час неумитан, Да је сан порекло свима истинама. Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога!

Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа. Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Баш сам ја, шетајући по ходнику, почео о томе размишљати и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде,

Јаој, оне очи! — Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави.

Ма... ма... — Сине, окрени се на другу страну! Кад сам се разбудио, видим да свиће. Протеглим се и покушам да мој сан поновим, да га растумачим и да га упамтим, али ме мисао поведе далеко натраг: Сетих се ње, Каролине!

Као удављеник, видео сам за тренут цео свој живот, не изузимајући ни мој јучерашњи сан, ни Јоцу у њему. Понудили смо их да седну. Мама их послужи, а ја сам, опет, Ђорђу правио и палио цигаре.

Залуд се капетан мучио да сведе очи — сан његов беху окупили Черкези! Тек у саму зору као да мало придрема, али тад се зачу кроз Мртву ноћ равномерно лупање

” Арсен побегао чак на гумно. Турио главу међу крстине, па шмиче. Залуд му је — није сан губер, па кад хоћеш да га навучеш на главу. И наместише Аноци да спава.

Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне, и ништа се више не види. И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике. ИИ Наша школа била је у једној простој дашчари.

Кад сан, који не може растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене

Био сам уморан, стога сам легао у 11. Кад ме већ хваташе сан и нејасне успаљиве слике почеше се ређати, изиђе ми она у црном шалу.

У исти пар точак од кола хтеде да ми прегази стопало, ја тргнем ногу и лупим главом о кревет. Сан ми се разби. Њена слика непрестано ми лећаше испред затворених очију у свим могућим облицима.

У тај пар зачух некакав тежак ход. Отворих очи и угледах момка који је ложио фуруну. — Сан! — рекох. — Сан! — И све ми изгледаше неверица. Поклопих руком очи и покушах да наново саставим разбијену слику.

У тај пар зачух некакав тежак ход. Отворих очи и угледах момка који је ложио фуруну. — Сан! — рекох. — Сан! — И све ми изгледаше неверица. Поклопих руком очи и покушах да наново саставим разбијену слику.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Шта је, стари? — вели му поп Ћира. — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а? Разбио му се ваљда сан, па избија! Не знам само докле ће бити тако добре воље. — Докле? Докле му опет не дођу лутке!

уђу и кад изађу, а после подне једнако држи у рукама оно чим се убивају муве, па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји »шлога«, па не сме да спава после ручка.

— Ето, шта ја кажем! Чим сам чула за онај њен сан, одмах сам казала и помислила да ће то бити нека њи’ова хунцутарија. Удесили они то све још раније.

Једнога јутра тих дана устаде Јула врло суморна и расејана. Томе је био узрок ноћашњи сан, управо не ноћашњи него сан у саму зору. И откуд само то да снива!? Њега да снива!

Једнога јутра тих дана устаде Јула врло суморна и расејана. Томе је био узрок ноћашњи сан, управо не ноћашњи него сан у саму зору. И откуд само то да снива!? Њега да снива!

? Њега да снива! А снивала га је врло лепо; и као попино дете, васпитано, наравно, у страху божјем, снивала је један сан који је, може се рећи, помало и побожан био.

А тек онај сан о Шаци како јој је живо остао у памети! Тек после тога сна Шаца јој је дошао много милији, јер је тек у сну видела

а она је, у себи наравно, пратила речима: »Ти већ спаваш, злато моје (говори Јула у себи песму), тебе грли слатки сан; спавај, спавај, лаку ноћ, о Јуло, бог ти у помоћ!« Јест, то каже драган кроз јасне жице и кроз суво дрво тамбурово.

А и шта ће јој спавање и сан кад овако будна лепше сања. А и Шаца се брзо нађе код куће. Летео је сав блажен на крилима срећне и утешне љубави,

Беше то осмех праведника који спава и снива како получује награду. И сан стаде плести своје танко ткиво око Ниће боктера који хркаше, и брзо огради око њега дивну кућу од тврда материјала, а

И Нића сниваше диван јутарњи сан. Снива, а он као већ ожењен баш оном истом Арсином пуницом, оном Савком, па су сад к’о муж и жена.

А док је био поп Спира на путу, гђа Сида је по неколико пута дневно прочитала Сан матере божје од којега је неких десет-петнаест егземплара имала позашивених у лајбовима од хаљина и по шифонерима мећу

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Или као да сам била заспала једне ноћи и у оном монотоном животу сањала један чаробан сан, после кога сам се пробудила видела да је ишчезао.

твоју фотографију или да гледам твој рукопис и да се над њима питам: Је ли заиста, ох, је ли заиста све оно био само сан?

Ја незнам сигурно јесам ли будан, јер сан се наставља и кад очи крваве отворим. И ја се увек бојим и неисказано више бојим се сна отворених очију...

Јест, заиста, јава је онда била рај, а сад, ево, ужаснији сан сањам отворених очију. Опет их отварам, а мало час сневам моју кућу сву у пламену.

О нигде живота! Под мојим покривачем опружен лежи мој леш пун црви. Осећам све више како се тули јава. Осећам ужасан сан и хаос свега и неизмерну дубину најцрњег понора. О како болно дрхтим и како се грозно бојим.

онај најпоследњи трзај и кидање и крик и све крајње у ужасној последњој секунди распадања кад настаје мртав мир и сан црн и вечан.

Африка

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

„Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан. Неколико сати раније ја сам први пут у животу чуо за Ман. Ујутру поливање водом од које се јежи.

Да није страховите жеђи које не могу да се ослободим већ данима, живот би личио на сан. Једемо изврстан футу од проса и пиринча, преливен љутим сосом и кокошијим месом.

Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу Сумангуруа. Сада је њихово муслиманство један бизарнији фетишизам.

Труде се узалуд да одагнају сан. Мало даље трговац, на улици седећи у прашини, продаје неколико светих наркотичних плодова увек исте горке и одратне

Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече. Када сам се опет пробудио, јутро беше увелико.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика.

Памтио је, међутим, да му се то неколико пута причинило. Ту, у Рабу, Исакович је, међутим, имао сан, који је, после, често, причао Ђурђу, али и Ђурђу смушено и тужно.

Смехом који га је пробудио. А пробудио га је са сланим сузама у оку. Имао је сан о својој женидби, о сватовима, у којима се, са својом мртвом женом, венчао, а о којима се, по целој Бачкој, и по целом

Звезде су им се смејале на небу. Ђурђе се спремао да украде младожењу и младу, кад сватове сан буде савладао, и да изведе Павла и његову жену у башту, откуда се могло да бежи, доле, на воду.

У тренутку кад је сан почео да му се на очи спушта, у трепавице – као нека мека лептирова крила – баш кад је хтео, последњим покретом руке,

Тако се сан, који личи на смрт, игра са људима. Тако се из једне стварности, и јаве, која је луда и бесмислена, кроз људске беде и

Ајс! Ти ћеш у нашу кућу! Ајс! У кућу, Исаковича! Павле је, доцније, често, причао тај једини сан братенцима. Али тек онда кад је тај сан постао као јава. Тај сан, међутим, завршио се још луђе, него што беше почео.

Ајс! У кућу, Исаковича! Павле је, доцније, често, причао тај једини сан братенцима. Али тек онда кад је тај сан постао као јава. Тај сан, међутим, завршио се још луђе, него што беше почео.

Павле је, доцније, често, причао тај једини сан братенцима. Али тек онда кад је тај сан постао као јава. Тај сан, међутим, завршио се још луђе, него што беше почео.

Као кроз сан и дремеж, Исакович чу да слуга каже да, та, неће дуго. Много је лова у том крају. Павле је тако, путујући, наставио да

Биће део једне силне заједнице, силног, росијског, царства. Заборавиће, као ружан сан, Аустрију. Осетиће да више нису остављени, сами себи, ситни, да их премештају, да их претварају у паорију, да њихове

Нека кажу Петру да је он, све, што се рекло, већ заборавио, и да ће, сутра, ове, што се догодило, сматрати као неки сан, недостојан да га се сећају. Затим је напустио собу, тако рећи и не погледавши Варвару.

Теодосије - ЖИТИЈА

Како смо били безумни! Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо? Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили

“ А ја, од његове светлости побојавши се и по његовој речи скочих без икакве сметње од гроба. И када је сан са страхом ОД мене отишао, одмах се осетих да прав стојим код гроба светога.

После не многог времена јави се свети доласком у сан једноме преподобноме богобојажљивом и побожном старцу у манастиру говорећи да његове свете мошти не треба да леже у

Мати ме је наша теби оставила, а ти си ме немилостиво у пустињи саму оставио и бегом одбегао јеси. Тешко мени, што за сан поднесох и шта добих; и зашто, када већ смртним сном бејах обузета, и одмах у њему крај живота не примих, те не бих у

После тога светлост велика у неизрецивом виђењу у пештери заблиста, и сан од њега оде по дану и по ноћи, и мишљаше као да је на небесима а не на земљи у радости и весељу божаственом, и

као повест, те написах и сатворих да сваки може прочитати, да се добро житије преподобнога не би приповедало као сан и гатка, и да тиме не бисмо били лишени користи и умиљења.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потур

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

КРПИЦЕ 27 1 29 2 30 3 31 4 33 5 34 6 35 7 37 8 38 9 39 10 40 11 41 12 42 13 44 БЕЛУТАК 45 БЕЛУТАК 46 СРЦЕ БЕЛУТКА 47 САН БЕЛУТКА 49 ЉУБАВ БЕЛУТКА 50 ПУСТОЛОВИНА БЕЛУТКА 51 ТАЈНА БЕЛУТКА 52 ДВА БЕЛУТКА 53 НЕПОЧИН-ПОЉЕ Хаши Да ли ћу

си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на

змије ни траве ни парчади белутка Нигде ничег далеко у кругу Згледали се осмехнули И намигнули једни другима САН БЕЛУТКА Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

У дворишту је осми осмолетке изводио ритмичке вежбе и фискултурниково: „ ...ена, два” ускоро би ме увезло у сан да није било јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од

Она би климнула главом, прешла ми руком преко чела, готово сам осећао тај длан док сам улазио у сан, мислећи да је сутра мамин ред и да ће се очеве приче од вечерас поновити и у Ломиној 22.

Кроз све то ја сам пролазио као кроз сан, чак сам осећао и дивну неодговорност каква се осећа само у сну, али је Рашида постајала нестрпљива.

Све што нам сада треба, Грета, то је сан. Спаваћемо до недеље, онда ћемо звизнути као Сијукс Индијанци код оне куће на рампи, Рашида ће излетети, а затим ћемо

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

И за времена проснило му се да банке дуго не држи, јер ће пасти. И сан се испунио. Но господар Софра „благовремено” купио је за те банке куће, земље, винограде, и почео је већ и платном

Попију, опросте се и изљубе с армицијашем и оду. ИX Путују даље. Чамча закаже пут, па малочас сви тројица заспе, сан их овладао. Подуже је трајало, док су до првог села дошли.

Прође „визита”. Профит лепо сања, све о Ленки и сватовима, како продаје у дућану господара Софре, али је то тек сан. На јави никад ништа неће бити.

Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација око ње савија, љуби је, па утоне у сан, мисли да је на јави, — разабере се, види да је машта, стресе се, а срце јој се стегне. Бољка неописана, душа боли.

Возе се лагуном и каналима, сами не знају куда ће, па тек одједаред нађу се у Сан-Паоло и ту се настане. Море, водени путеви, црне, брзе гондоле, силне цркве и палате учинише на Шамику неки

У почетку за сувоземног човека не баш најпријатнија забава. Али кад се мало научи, милота. Већ кад је у Сан-Паолу, посетиће најпре стародревну цркву Сан Гіованні Пауло.

Али кад се мало научи, милота. Већ кад је у Сан-Паолу, посетиће најпре стародревну цркву Сан Гіованні Пауло. Па онда свуд редом пролазио је кроз неколико дана без престанка лагуне, риве, канале, фондамента,

Но за време његовог бављења, што је год видео, највише му импоновала црква светог Марка у „Цампаніле ди Сан Оарцо” са оним лепим аркадима. А најмилија шетња му је била од „Лідо” према „Цхіоггіа”.

Рад сам што да накупујем. Како добијем новце, одмах ћу се вратити. Поздравите све. Адресирајте овако: Венезіа Сан Пауло Нр. 5008. У Венецији, 1 априла 18... љубећи вам десницу покорни син Шамика” Окупа се и обуче.

” После опет заседне Шамика са Свираком, па му приповеда о његовој старој љубави. Сад, вели, долази му то као сан, скоро ни сам не верује да је то истина била.

цамараде) — друг, пријатељ Цампаніле ді Сан Марцо — звоник цркве св. Марка (у Венецији) каноник (лат. цаноницус) — у католичкој цркви: више свештено лице

Бüргер) — грађанин, филистар, буржуј путешествије — путовање Пшемисл — град у јужној Пољској, на реци Сан, притоци Висле Ранг (фр.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо, али одмах затим загуши га сан, тако да опет све тоне у тежак задах овнујске коже, на којој му лежи горњи део тела, крај женине главе.

Облаке, што се ковитлају све наниже. Непрегледне врхове врбака, пуне шибља. А кад се заљуља, опет, у сан, запаљен и пун неких пламенова, тумба се у неком шаренилу у непрегледну даљину, у недогледну висину и бездану дубину,

Кас копита, шкрипу точкова, дечји глас, у који се спуштаху и клик шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко,

се само да му један део пука, који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни на окуп, под Варадином. Сан и отежао, јахао је погнуте главе, кроз травуљину. Што је бивало топлије и јасније на небу, све му је било теже.

Смркавало се у логору. Угасише ватре, али је тишина, тишина за сан, изостала. Необичан и туђ звук звона дуго се сливао, са вароши, на њих.

У рану зору већ пробудише их трубачи и добошари. Ротмајстори, ударајући ногом оне који су имали тврд сан, обарали су често и шаторе. Делили су лој за чишћење пушака, пиштоља и ножева.

је сасвим до краја, како се догађа залазак Сунца, а исто тако и све појаве свитања, које је приметила, као кроз сан, пришавши свом прозору, каткад, одмах после поноћи, мучена несаницом, уплашивши слушкиње које нису више смеле да је

Гледајући пред собом све више брда, равница баровита са које пођоше, дође им као сан, са свим својим бунарима и оборима.

Возећи се за пуком, као неки огромни мех, пун вина, Вук Исакович је пропуштао крај кола свет, као неки сан. Ратујући годинама, он је био давно навикао да се вози у битке, тако, у колима, без смисла и без разлога, у неком

и његови официри, па чак и војници осетише нешто што их чињаше ломнима, тако да су се гегали после битака, као кроз сан.

У тишини после, испрекиданој плотунима и паљбом и грмљавином топова, Исакович би опет, као у сан, гледао у те непрегледне трске, баруштине и бедеме.

сама његова присутност била довољна да њену смрт можда и отклони, а свакако да је олакша, тако да би јој се чинило као сан који наилази. Ни на крај памети јој не беше да би то можда могло бити, зато што му је она била неверна.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

какав је изглед њеног будућег мужа (момка), најчешће извесним разноврсним магијским поступцима настоји да га призове у сан или да му лик угледа у огледалу.

Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.

Да би дете добро спавало, требало би да га први пут стави у колевку онај који има добар сан. Исти циљ се магијски обезбеђује и на тај начин што се дете полаже у колевку жмурећки.

“¹⁹⁰ Мајка кад успављује дете пева му ову успаванку-басму „од урока“: „Нина, сине, сан те преварио! Сан у љуљу, уроци под љуљу! Уроке ти вода однијела мимо твоју љуљу пронијела анђели ти у помоћи били!

“¹⁹⁰ Мајка кад успављује дете пева му ову успаванку-басму „од урока“: „Нина, сине, сан те преварио! Сан у љуљу, уроци под љуљу! Уроке ти вода однијела мимо твоју љуљу пронијела анђели ти у помоћи били!

постоји низ архаичних веровања, као и мноштво обичаја и обреда чија је основна сврха да се детету осигура здрав и дуг сан. Колевци, у којој дете у току прве године проводи највише времена, поклања се велика пажња.

Ако дете има немиран сан или не може да заспи, ваља да му се под узглавље стави нож црних корица. У исту стврху користе се још и ова магијски

се још и ова магијски успављујућа средства: залога из опанка („као што је она залога мирно лежало притиснута, тако и сан да дете притисне и успава“), бели лук (одбрана од вештица, вампира, море и осталих демона), босиљак, конопља и,

³⁴ Мајка често изводи одређене ритуалне радње при стављању одојчета у колевку, не би ли му обезбедила чврст и здрав сан.

Тако, на пример, кад стави дете у колевку, руком га прекрсти, очита му молитву и зевне изнад њега, да би му брзо дошао сан на очи. Неке мајке (из околине Сомбора) пре спавања умивају дете да би отерале уроке и осигурале му миран сан.

Неке мајке (из околине Сомбора) пре спавања умивају дете да би отерале уроке и осигурале му миран сан. Ако се дете у сну трза и немирно спава, онда се мајка свуче и гола пређе преко колевке три пута да се дете не би у

дува ветар преко свега и свачега, док не додува сан богодан нашем Јови (или какво буде име детету).³⁶ Или увече, када мајка успављује дете, ваља се да узме мало воде у

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

бесомучној којом ме злопакосни гоне одвајкада, знам по томе колико сам Угру пред очима црн и по томе колики трн у сан Византији моја моћ забада.

За калуђера коме сваке ноћи на сан долази како лети о деснују љутог змаја кроз гору која звездом ромиња, а под крилом му, украдена, однекуд из

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Нема веће несреће него лећи у постељу као шуга — то су ноћи пуне море где кроз сан настављамо да трчимо оловних ногу и сува грла. У том ослобађању кроз додире има нечег што се ни данас није променило.

док је свирао на контрабасу верујући и сам да свира (а симфонијски оркестар доле из таме пратио је његов лудачки сан), и шапата је било и свих осталих ритмова што излуђују једног петнаестогодишњака коме је живот тако рано доделио улогу

Гледали су у њу као у дуго прижељкивани сан. Немирне ноћи у сиротињским собама, топлине јутра и све порнографске фотографије којих су се икада дочепали у животу,

травке, и зашто не прода тајну тога лека и обогати се, а он им рече да је ту тајну дознао у сну, а можда то и није био сан, казао је, онога дана када је лежао на једном каменом зиду, а његовог пса ујела змија.

Није му одавно било толико лепо да после љубави потоне у сан, у ништа, да потпуно изгуби представу о времену. Није стигао ни да се тушира, а камоли да попуши обавезну цигарету.

Девојка се окреће у сну. Види њене трепавице које сенчи сан. Њене ноздрве подрхтавају као у младе, скупоцене звери. Види још и ознојено прамење иза уха.

У Београду је, наиме, нацртао своје прве костиме за »Сан летње ноћи«, који су му у Народном позоришту глатко одбијени као потпуно неупотребљиви.

Док је, борећи се са собом, пратио мали крајичак беле чипке окружен службеном дугмади као кроз сан, до њега допре вика диспечера: — Богаму, шта је то са једанаестицом? Чекате ли лимун? Крећи...

Јагњетина је још крвава око кости. Боже, колико меса! А после: дубок сан пун мириса лековитих трава и свежег креча са зида.

Сем тога, преплануо је и већ првих дана повратио чврст и здрав сан. Мештани су га гледали са страхопоштовањем. Многи од њих учили су још у основној школи његове риме напамет.

— Дижи се! — просикта момак. А можда је ово само стравичан сан из кога ће се пробудити у чистој постељи и исплазити језик ноћним морама?

— Шта то радите? Ипак је сан. Један разуман и одмерен мушки глас пресече тишину пуну напрегнутости. У блеску фарова Нина угледа мршавог

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Но, доста с вашим орацијама! — рече пуковник, опет оштро. Очевидно не трпљаше старога „Сан-Маркина“ и његово безбрко лице под париком!

Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један! Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо!

— Е, и то знаш, као и све, владико свети — викну ђакон у њеком заносу и пољуби владику у руку... — Е, да испричам сан? Хоћу ли? — Можеш! — одговори старац, смијешећи се. — Усних да стојим пред манастиром, као чекам њекога.

“ А ви одмахнусте само руком и рекосте: „Бог с њим. И не треба нам!“ — Збиља, лијеп сан! — рече владика уставши. — Ја сам, господару, наредио ђаку Мурату да изиде пред врата манастирска, па да биљежи све

Владика пође навише, лак и весео, и рече: — Мој ђакон све шалом зачиња, али о свему промисли! — А погоди ли мој сан? — пита га Иво. Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече: — Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало!

— А погоди ли мој сан? — пита га Иво. Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече: — Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало!

Најпослије изгуби сан и поче вехнути, а о своме тајном страдању не помену ни владици! Крцун га затече на одмарачи, сјетна, замишљена.

Јанку, ненавиклу ходити у опанцима, бриђаху табани, а онако сустала, неиспавана за много ноћи, ухвати тврд сан, те се пробуди пошто сунце грану. Домаћица је мијесила. Она викну с врата малог Ђузу и рече: — Здрав освануо, Јанко!

— А да ја, вјере ми, ружно сањах за једног од нас! — рече Маркиша Стевов. — Не помињи га, а сан испричај! — нареди вођ.

Проговори Маркиша: — Погоди мој несрећни сан!... Вођ рече весело: — Четири главе за двоја носила! Е баш се враћамо с образом! Причаће се ово, дјецо!

Милица с радошћу видје како Јанка мало-помало савлада сан... Укоп Крцунов бјеше у подне. Цијело племе бјеше на укопу, а послије, по обичају, браство сједе на дађу, за „трпезу

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ИВ Пет пилића и, још више, Сан и јава храброг Коче, узнемирили су и обогатили ритмичку структуру уобичајених, углавном кратких стихова дечје поезије.

В Сан и јава храброг Коче најмирнија је, најуређенија Вучова дечја поема. Петлићи су растрзани, помало и сами узбуђени због п

Али, и петлићки рат против друштвених окова, и Кочин сан о путовању морима и океанима, видови су игре са стварношћу, против стварности.

Вучо не избегава прозаичне речи из свакодневног оптицаја, а ни теже апстрактне именице (сан-јава, отуђење). Много је наших и страних речи овде први пут прешло праг дечје песме, а да то увођење није ишло уз

Борба нездравог стања у друштву намеће против из саме потребе да човек чистије дише. — У другој, Сан и јава храброг Коче, слави се склоност ка пустоловинама, што је, такође, облик отеловљења слободе.

као социолошка одредница, прелазећи слатку лирску самообману, у илузију која нам је насушно потребна, у надахњујући сан о лепоти и срећи.

није чврсто везан за тло и сви се они кроз живот крећу као месечари, космички бескућници који постојање осећају као сан, и труде се, пред собом и пред децом, да тај сан надограде и обогате.

крећу као месечари, космички бескућници који постојање осећају као сан, и труде се, пред собом и пред децом, да тај сан надограде и обогате. Такав је Петар Чобанин: вјечити најменик, старац без игде икога свог.

Петра живе у песнику као вапај, и буде се снагом вапаја: Велики чобанине, сиђи с планине и врати нам одузети сан и радости одавна прежаљене и заборављене.

Живот протиче као тешки, давно започети сан: они који, као Насрадин-хоџа, стриц-Ниџо, Станић, познаник из кланца, или учитељица Антонија, желе да га поправе, јесу

није имао мирна сна — био се навикао да скаче из постеље и виче на јазавце — али деда Раде овако тумачи његов немиран сан: Видиш ли да си огријешио душу, зато ти скачеш ноћу као вилен. Узео си јазавцима њихов кукавни залогај.

Сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дечји сан. ( Ти си коњ) Успомена на тај „заљуљан дечји сан” садржај је и облик Ћопићеве књижевности.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Напредак долази озго, а не оздо, и он држи да се остварио Платонов сан, да је дошло доба када владари филозофишу, а филозофи са владарима владају.

(1868), Прехвала (1868), Бодин (1868), трагедије: Милош Обилић (1868), Краљица Јакинта (1871), »слике из прошлости« Сан на јави (1869), као и известан број пригодних прилога.

Око 1861. године потпуно изгуби вид, који му је био ослабио у млетачком тамновању. Дочекавши да доживи 1871. остварен сан своје младости, уједињење Италије, уважаван као један од најзаслужнијих људи »Треће Италије«, умро је у Флоренцији 1.

Ернеста Ренана, Виктор Иго био за француску књижевност: »Он је звонио сваки час нашега века, отелотворио сваки наш сан, дао крила свакој мисли.

снажне пропаганде »нове науке« но и под теретом политичких догађаја, који као да су доказивали да живот није маштање и сан но сурова проза, и да није довољно само хтети но да треба и моћи. Оно што се од 1875.

де Вогијеа, (Београд, 1894),106 Сан Емила Золе, Молијерова Пучанина као властелина (1906), и Мизантропа, и некоје талијанске новелисте и драматичаре.

И сан толиких нараштаја српских постао је јава, славна места историје српске, Косово, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп, опет су в

Ђикића, Мостар, 1903; Пјесме Авда Карабеговића Хасанбегова, Београд, 1902, Сомбор, 1903. и 1904.) Велики сан Доситеја Обрадовића, који је више од стотине година чекао на своје остварење, сада почиње бивати јава.

Милићевић, Вук - Беспуће

Касније га ухвати сан. Кад стадоше коњи пред кућом, тргао се и нашао ноћ око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња

Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће. И оно мало времена што јој је

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ НА НЕМАЧКОМ 545 ОДЕ СЕИНЕР ЕXЕЛЛЕНЗ 546 АБЦХИЕД ВОМ КАРЛОВИТЗ 547 ДРУГЕ РЕДАКЦИЈЕ 549 ПЕСМЕ 550 И 550 РИБАРЧЕТА САН 551 ВРАГОЛИЈЕ 553 ОПРОШТАЈ ДРАГОГ И ДРАГЕ 556 ДРАГИ НА ПУТУ 557 ДОЛАЗАК ДРАГОГА — 6/1.

Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Спава и он, спавају главари — Али један за сан још не мари. Јоште Стојан не склапа очију, Чудне мисли по глави му с' вију, Растанак му на срдашце пао, Па кâ сињи

Ватише га, савезаше, Овамо га потераше. Кô ван себе он бијаше, Кô сан му се све чињаше: Жив он своје дат оруже!

Већ мицати се њена уста види, И опет не сме да је загрли, Јер он се боји да је опет натраг У пређашњи не баци сан, сад она Отвара око, па се горе диже, Забуњена унаоколо гледи, Са њоме што је, канда не зна, било.

ДРУГЕ РЕДАКЦИЈЕ ПЕСМЕ И РИБАРЧЕТА САН Облак небо не покрива, Река с' бистра плави, А рибарче у чуну снива Јасно кô на јави.

Шта сад стоји као какав камен? Пре ко крпа, заш' је сад ко пламен? Нешто види... Зашто не удара?... Сан је и то, мисли он, зацело, Чини му се, е бити не море, Да на јави таке има створе.

Он је теши, овако је кори: „Мучи, злато, лудо не говори, Та и досад у бој сам одио, Па ти свагда здраво доодио, Сан је, веруј, сан је лажа стара, Мозгом крене, па срдашце вара.

овако је кори: „Мучи, злато, лудо не говори, Та и досад у бој сам одио, Па ти свагда здраво доодио, Сан је, веруј, сан је лажа стара, Мозгом крене, па срдашце вара. Да ће сунце с неба да се згрува, Кад Бог живи нега свету чува?

Аох брацо, сан је чудна беда, Де се лупа, ту се спати не да: Када лупа, удара у уво, Не помаже ту ни доба глуво.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора. Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим

знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дјечји сан. Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша?

што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком.

Брујање и клепет, бескрајна прича дрвета и камена, насељавали су се чврсто у мој узнемирен дјечји сан. Будио сам се, скакао на ноге и нешто тражио па опет, неразбуђен, настављао потјеру за нечим што ће ми вјечито

читаву Норд-Америку од Невјорка до Ванкувера, од Атлантика до Пацифика, одступао са српском војском од Овчег поља до Сан Ђовани ди Медуа (ди не дува!

То уморни чобанин, грешни најменик, мртвима воду вуче, свеци му помогли да још боље утврди сан. Тргне се Сава, трепне и онда дода, као правдајући се: — Добар је ипак бог, па он лијепо учини да и ви, његови

— То је, дакле, тај суђени. Сан се, богами, показа истинит, још како истинит, јер, умјесто једног момчета, ево ти уз пут њих двојице, и то још какве

планина, тек ту и тамо покаже своја грбава леђа, већ увелико избрисана даљином, прозирно-плава, и јест и није — као сан. — Куме Перајице, јесмо ли оно ми? — пита усукан тршав борац, још дјечак, и показује испруженом руком према хоризонту.

— Ма зар ти не спаваш, дијете? — чуди се пушач. — Ја сам старији човјек, мени сан лако неће на очи, а ти си, брате, млад, шта је то с тобом? — Нешто ми дошло жао, куме. — Мислиш на плави лончић, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш. ХАСАНАГИНИЦА: Сан је мени овај разговор, и ова кућа, а не оно што сањам. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Мораћеш да се отргнеш.

Кад много пушим дрхте ми руке. Проћи ће, само да преспавам. Људском организму је потребан сан. А и шта ме испитујеш? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Баш мало, седам дана!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

(1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну.

Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успоменâ и

Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успоменâ и

Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне

Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне цвећа,

Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне цвећа, старих шимширова, испуцаних

тарабама и пуне цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, С густим, густим џбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом.

Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха, монотона

и лишће креће, кад месец сија а из обасјане даљине допире звон од клепетуша и тиха, монотона песма пастира у „дудук“; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и

развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и „сајбијама“ ... сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху.

И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан. И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом издахнем као што су и моји

Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала! НАШ БОЖИЋ Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни!

Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни. МОЈА ДАНГУБА (Одломак) ИИИ И сада Ми привиђења разбуђују поноћ сновну, бледи реди од

) СПОМЕНИ НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ Пробудите, пробудите ми га! Пробудите га збору скупљеном! Зар не видите тврд како је сан? Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га!

„На толико мога жара зар се ништ не одговара? На толико страсти праве, на толико збиљске јаве, зар одговор лажни сан? Или можда нема вере да Ми љубав нема мере ни у сјајном очном близу, ни у бујном неостризу дивне косе — али стан!

А кад ми дође да прсне глава о Тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: »Ево ме, нај!« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им какав је сан уснио, па им рече: — Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да бог те је нађете, то бих

— Фала богу! здраво, како си ти? — А шта ти је те плачеш? А овај му одговори: — Е, мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја не шћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше.

Царев се слуга зорли уплаши, па додирну град да види да ли је заиста или само сан. Кад онај извади штап, града нестаде.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, Султано, како ти стиже до штале да су те морали Срети однети? СУЛТАНА: Знам да ме је сан, кад сам ктела шупу поодити надвладао, али откуд овако тврд сан, ја не знам; опомињем се да друго нисам ништа пила

СУЛТАНА: Знам да ме је сан, кад сам ктела шупу поодити надвладао, али откуд овако тврд сан, ја не знам; опомињем се да друго нисам ништа пила осим лимунаде. (Гледи на Персиду.

на колена): Ах, милостива госпођа, опростите ми, ја сам метнула мало опијума у лимунаду, желећи вам учинити спокојни сан. СУЛТАНА: И теби мирнију ноћ?... Разумем; то би и сама учинила кад би ме ко толико мучио.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.

2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.

Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом. Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Два бела медведа из Зоолошког врта и ја тонемо у зимски сан. Толико ми се спава, немате појма! Пробудите ме једино у случају да се мала Ана врати. Иначе, уједам!

нешто непријатно, мислим кад улетим у неко срање, одлазим до те Нојеве барке, завучем се у кабину и опалим један сан салвадор. После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч!

Матори, пре него што легне, обично каже: „Хајде да опалимо по један Сан Салвадор, па шта буде!“ Из његовог ранијег, неуредног живота (то док нисам ја дофурала на свет и док га маман није

„Малограђани“! — гунђа матори и поново зажмури, заносећи се идејом да смо ми, около, само ружан сан... Најзад, снабдевен списком ствари које треба да покупује, он око десетке оптимистички креће ка пијаци.

увек закључану фиоку и вади два долара, која нам је за последње две године послао неки њен рођак из Америке (Сан Хозе, држава Калифорнија) у честитки за божићне празнике.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ГЊИЛАНЕ 26 А БИСТРИЦЕ, ТРИ БИСТРИЦЕ 28 ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА: ДУД СВЕТОГА САВЕ 29 ИИИ 31 САН О ПОВЛЕНУ, ІІ 32 ЧУДО У ЗАРОЖЈУ 33 ЈАБЛАНИК, І 34 БОРАЊА 35 ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА 38 КЉУЧ ОД КУЋЕ 39 І 40 КУЋНО СУНЦЕ И

ЛАЂА ПО ПУЧИНИ 99 ИИ 103 ВИСАРИОН РАЧАНИН: РАЧОМ О ПОСТУ ЧАСНОМ 104 ПРОХОР РАЧАНИН: ЛИПА РАЧАНСКА 105 КИРИЈАК РАЧАНИН: САН У ИСПОСНИЦИ 106 ДОРОТЕЈ РАЧАНИН: СЛОВО У ПЧЕЛИЊАКУ 107 ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ

СВИЛЕУВА, КОЦЕЉЕВА У фрулицу Господ дува. Зимски рефрен: Свилеува. Сан разноси бела плева. Луч унутра: Коцељева. Сише мозак златна мува. Сјакти стакло: Свилеува. У невести гуња пева.

Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине буничице што је јело. ИИИ САН О ПОВЛЕНУ, ІІ Три свирача с висоравни, гологлави, полутавни, враћају се, ломни звуком, са трубама под пазухом.

Уврх Сунца лежи Бачка. У саксије Дунав лије: бидермајер, фантазије, чемпрес-древо, бакрорези, мадригали, сан о брези. ІІ Минуло је с лампом лето. (Једно смркне - сване пето.) Разапета о чудима стара кућа крај Будима.

У цркви липе липов бог се светли. КИРИЈАК РАЧАНИН: САН У ИСПОСНИЦИ Шљивике гужва рачваст налет ветра. (Потеци, снаго, извору у ждрела.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

МЛИН 145 КОД СТАРОГ МЛИНА 146 ГВОЗДЕНИ САВЕЗ 152 ВЕЧИТО ЛЕТО 159 ОГЊЕНА ВИЛА 166 ЗИМА 173 НОЋНА СТРАЖА 179 ДЕДА ТРИШИН САН 187 МЛИН ЈЕ СТАО 193 ЧУДА У МАГЛИ 200 ЖУЋИН ОДЛАЗАК 205 ВИДРАН ВИДРИЋ 211 ПРИЧЕ ИСПОД КРЊЕГ МЕСЕЦА 221 ЗВЕЗДАНИ

О КУПУСУ 281 СТРАШНА НОВИНАРСКА ПРИЧА 284 НАДРИЛЕКАР ЈОЦА 287 СТРАДАЊЕ МЛАДОГ ПИСЦА 292 КАКВА ЈЕ ЈЕСЕН 296 КОСМИЧКИ САН 301 НАЈБОЉИ ДЕЧАК 305 СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ) 310 ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ 314 ТРИ

Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан дубоко, још увијек шкиљи на једно око.

Чују се врапци, јавља се дан, а Ћосу хвата дубоки сан. Заспао Ћоса брашњава лица, ал гледај чуда, не лези враже: хиљаде звијери, милион птица у сну му дошле да брашно

Уморна, најзад, кревету крочи и сан јој брзо затвори очи. ИИИ Под бурним пљуском, небеском чесмом, браћа патуљци долазе с пјесмом, ори се шумом кроз

Лагашан ветрић под врбе зађе, копреном игра лаком, запао мачак у сан дугачак, прође му језа длаком. Прену се Тоша и очи брише: „Брка ми мога, ево нам кише!

Зачуђен Жућа на прагу стао: „Погледај млина, у сан је пао!“ А Тоша за њим повика брзо: „Заспао није, него се смрзȏ!

“ А Тоша за њим повика брзо: „Заспао није, него се смрзȏ!“ А деда Триша повири ван и рече: „Пао у зимски сан!“ Текли су дани унедоглед, на млину старом тишина, лед, смрзла се вода, дрво и камен, са свећа трепти плавичаст

Очију сјајних кроз таму мерка, кад ли ће чути лопова Ждерка. ДЕДА ТРИШИН САН Поток се Јапра под селом пени, вирова безброј ствара, увек је нова, несташна, млада и вечно — Јапра стара: хучи

И тога дана деси се, ето, ловац у торби донесе псето зграби га за реп, извуче ван, па викну громко: „Ово је сан! Маскиран зека у псећи фрак! Сад видим и ја: свету је смак!

Незнанку тражи и пева песме. ЖУЋИН ОДЛАЗАК Откуда, ни сам не знам ти рећи, туга ми у сан долеће. Откуда? Сад се присећам, куме: долази, ваљда, пролеће.

Чистунац лабуд језером плови, блистав и миран ко сунчан дан, личи на барку с једрима белим у којој деци долази сан. Заједно с њиме, у модрој води, његова слика наглавце броди.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

одевена, запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Диего када је долазио на острво. — Дошао сам с друге стране скоро до замка и нисам наишао ни на какву грађевину.

Оне с времена на време отворе очи да би појеле штошта са својих тањира и опет тону у сан. Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан.

Шта чини што су ту логоровале римске и маварске војске, гинули легионари а Сан Диего, окружен птицама и рибама, пловио Острву!

И ко зна да није он сам то име тражио од свога друга! Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела. Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам.

Зар? Заборављени. Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање. Глупо је овако сваки час, час падати у сан а час бити луцидан као пред стрељање. Хоћу да идем. Ако устанем и закорачам прећи ћу цео простор до гостионице.

Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли?

Али ћу спавати, спавати. Сад можда већ нећу више спавати, иако сам уморан, јер ме је сан ваљда напустио. То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!

Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже свети, Слатки одмор, лаку ноћ!

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада... У ПОЗНУ ЈЕСЕН Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

Па каква жеља, какав сан Заноси наше груди, Кад ново доба, нови дан, Годину нову буди? Положен лежи бритки мач, И штит и копље сјајно — Ни

Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан. — Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома. НОВА СКИТИЈА ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА Сан га је скоро раскројио и жеља да се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да се Богу постане зет и

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Па да, ту је било и стадо... И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати. Могуће, могуће...

Цело биће његово одисало је бескрајном равнодушношћу, која је најзад прешла и на мене, и сан ме почео хватати. Жуљала ме постеља, окретао сам се, опет сам спавао, али чини ми се непрестано у неком полубуновном

Очи ми се склапају и цео разговор слушам као кроза сан, те ободох коња да видим зашто смо застали. Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра.

Када смо сутрадан устали, људима се све причињавало као да су уснили неки тежак сан. Али запрљани топови, неотимарени коњи, онај неред у биваку, а нарочито спуштено крило на шатору команданта дивизиона,

Алекса се промешкољи, па ће рећи: — Замислите сад кућу, топлу собу... Све је то као сан. Наједном се промоли једна покисла глава, погледа нас унезверено, и тек проговори: — Погибе потпоручник Радојко!

Поведох се на једну страну и замало да паднем. Сјахао сам с коња, не бих ли растерао тај несрећан сан. Напрежем памћење да се сетим колико има часова како већ очи нисам склопио. Једва израчунах: четрдесет и три часа.

а потом почех нагло да падам... Осетих бол у колену, тргох се и тада увидех да лежим поред ногу мога коња... Сан тренутно одиђе са мојих очију. Пребацим дизгине преко руке и почнем шетати напред и назад.

Размишљам чиме бих могао да растерам сан. И у том премишљању опет наслоним главу на врат коња, али сада му пребацим руке преко врата и прикопчам прсте...

Свирао је трубач „збор“, и као кроза сан чуо сам жагор људи, али сам према свему био равнодушан. Командир ме није дирао. Мало сам се примирио.

Колико су пута њих двоје говорили, како би радо умрли да си само ти жив и здрав. Ти си се вратио. Њен је сан сада остварен. И, од онога часа када те је видела, она се преобразила.

Било је хладно и мрачно. Легле смо одмах. Али кроза сан чух неки крик. Тргох се. Сестра ме запита застрашено: „Шта је то?“ Опет се понови...

Тачно у одређени дан вратио сам се у команду. Наиђох прво на Александра. Био је усхићен. Сан његова живота је остварен. На станици се упознао са двема дамама, које је довео и у стан.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти

Старала се да више не мисли, док је не превари сан... Изјутра усташе обе рано. Она предаде мајци сав новац, што га узе од писара, па је испрати далеко иза села,

Не може да разуме ове необичне и неочекиване речи, и све мисли да то није јава, но лаки, варљиви сан... Разли му се по лицу руменило, пројури кроз њега нека пријатна топлина, и он весело стеже ону руку, која му је

стајаше пренеражен, као да је спао с другог света, не верујући ничему томе што сад бива, мислећи да је то све варљиви сан... Та зар она да буде његова, она!...

викну ћата, идући за њом. Она застаде, двоумећи. Чинило јој се да треба нешто понети, и она као кроз сан види ону ствар, коју би требало сад узети, али је нешто, ни сама не зна шта, одвлачи од те мисли и вуче напред...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте

182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра,

Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе него твоју мајку. Сан у бешу, а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа

Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе него твоју мајку. Сан у бешу, а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку.

240. Сан ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог!

240. Сан ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог! 241.

242. Нинај, нинај, злато моје! Чуј, ђе ми те санак зове; Сан те љуби, и говори: “Ушикај се, драго моје.“ 243. Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

„ЗДРАВИЦУ“ 166 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ТРАГ 170 УЗ ПЕСМУ „СЕРЕНАТА“ 173 АПОТЕОЗА 178 КОМЕНТАР УЗ ОВУ „ОДУ“ 183 КОМЕНТАР О САН ВИТУ 192 КОМЕНТАР УЗ ПОВРАТАК ИЗ ИТАЛИЈЕ 198 КОМЕНТАР УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ

Кад волим мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе. Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све.

Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра. Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш: да хоћеш ко

Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан. Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице.

ПЕСМИЦА Реци, кад би мој осмех блед, растопио се као цвет пола сан а пола лед. Кад бих још једном могао да волим... Да л би ми тад било добро свуд, и живот био мање луд?

Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.

Осетићете да и вама иде сан и стојати под небом сузно голи; и лећи ћете и ви у траву звездану, где ништа више не боли...

Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим? Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним

Барун би тамо певао док га сан не савлада. Хојос је због њега црвенео од стида. Тај огромни дебељко, предсказивао је побуну аустријских морнара, у

Будући лешинари наше литературе могу писати о мени што год хоће, али моје име не могу наћи међу таквима. КОМЕНТАР О САН ВИТУ У рату родитељска љубав потенцирана је ужасом. Пред смрћу, сваки људски осећај је интензивнији.

Међутим, после седам дана долази мој ратни распоред. Имам да одем у Врховну команду армије на Сочи (Исонзо Армее) у Сан Вито, на Таљаменту. Ја у први мах мислим да су полудели, али, нема сумње, све је у најлепшем реду.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом: „То је твоја отаџбина!... Ха, ха, ха, ха!...

Увече је, опет, настало веселе у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије. Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије.

Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу! Нигде ветрића... ДАНГА Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан

не потамнех славу њиховог Леара”, — помислим и окренем се задовољно на другу страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршио.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан најслађи. У то доба и поветарац стаје, јер се и он боји да лута по пољима и шумама тако касно.

зраци праве чаробну боју од небесна плаветнила, па, не верујући свему што се збива око њега, пита се: је ли ово сан или јава?... Потера је свршена; људи се разилазе... ПРОПАСТ Данас је Пера устао веома рано.

— Да није о Јустинијану? — Могућно, али ми је цео сан био нејасан, — рече му она, насмеши се и побеже међу другарице.

Цео му тај говор изгледаше као куцање часовника у мрачној соби. Он чита и као кроз сан чује нешто налик на оно: тик-так.... тик-так... Наједаред настаде тишина, и њему се учини да га неко зовну по имену.

Све му је то магловито као заборављени сан... А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља.

Све му је то магловито као заборављени сан... А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?...

Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца...

њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину њена тела на себи, те и не зна кад га ии како га сан превари... Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно, бесно викање очево...

Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно, бесно викање очево... сан га опет савлађује, али речи мамине, које говори седећи уз

Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно, бесно викање очево... сан га опет савлађује, али речи мамине, које говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он

Врела суза мајчина паде му на румене обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд, невин сан....

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Чекао је само прву прилику па да отпочне; да стане онако прса у прса с влашћу. Размишљајући тако, разбије му се сан. Он се диже, запали лампу и узе да чита Шта да се ради? Ово је имало добра дејства.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан. В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера!

В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера! Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана.

В Саобраћај стао, насред сквера Два кондуктера играју кликера! Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана.

јадао како не уме Да се излечи од ишијаса и од реуме, И изгледао би поприлично гнусан Кад се ували, после ручка, у сан, Па захрче, да се тресе Верона, Као кад пролази камион од десет тона. (Камиони у Ренесанси! И у Верони, обашка!

Тек сунце, у светло раздање, Врати му самопоуздање. А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се

НЕСАНИЦЕ Човека између колевке и гроба Прате многе невоље и порази, Ал посебна је мука и тескоба Чекати сан који не долази! Испод главе потуривши дланове Чекаш га, а он се некуда измако.

Чекање у мраку безнадан је посао! Кад би се бар знала страна са које би Мукло, на прстима, наићи могао! Ни сан не воли кревет по спарини... Можда се спанђао са ноћним морама? Цариници га држе на Царини?

Па и уморан, када га, пред зору, сан обрва Шапће, уснивајући: Није група, већ скупина острва! Дабогда му пресело, ко изусти реч преседан!

Понекад, као птица рањена, Која сан предсмртни снева, Може се видети, скочањена, Рукавица, обично лева. Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта

КУПУШЊАЦИ КРАЈ РЕКЕ Кад јесен, у брдима, Развије барјак од дима, Па по васцели дан Дрвета хвата сан — Дођу ми, попут тајне И старе језе неке, Из даљине бескрајне Купушњаци крај реке.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Највеће, најлепше и најнасељеније острво је Сан-Мигел са главном вароши Понта-Делгада, на његовој јужној обали. Острво је покривено великим, густим шумама, са

Највише њих долазе у три главне луке: Понта-Делгада на острву Сан-Мигел, Хорта на острву Фајал и Ангра−до−Ероизмо на острву Терсеира.

Од девет Азорских острва ми смо посетили ова: Острво Сан-Мигел. (Сао-Мигуел) То је, као што је казано, највеће, најлепше и најважније острво Азорског Архипелага, са 118.

Острво је шумовито и пуно поточића, лепих ливада, винограда и њива засађених дуваном. Његово највеће место Сан—Рок, са 6000 становника, везано је са осталим насељеним местима поред западне и јужне обале острва добрим друмом, на

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Тако се свети природа, и тако Најлепши сан у ситни прах претвара: Од некадашњег раја бива пак̓о, Од кринолине сјајне, крпа стара.

Као сан исконски прохујале среће Утиснуте давно у људској памети, Он се свако вече кроз просторе креће, Вечна опомена оног што

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи! Сан паклени окруни Османа, дарова му луну кâ јабуку. Злога госта Европи Оркана!

Боже драги, да га сан не вара тê овако старац узлетио? Срећа се је стара пробудила: у Каруче, на крају Црмнице, од петнаест хиљадах

МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН. ДИГНИ СЕ КНЕЗ ЈАНКО И КНЕЗ РОГАН ДА ВИДЕ КО ЈЕ, КАД ОНАМО АЛ' ВУК МАНДУШИЋ ГОВОРИ КАО НА ЈАВИ.

КНЕЗ ЈАНКО Не, Рогане, немој га будити, е он у сан кâ на јави збори; е ћемо га штогод распитати, да се барем добро исмијемо.

У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ Срећан био, дивно ли си снио! На чудо сам и ја на сан био бранећи се од некијех пасах, и пет шест сам мачем пресјекао.

ТУРЦИ ЈЕДАН ЗА ДРУГИЈЕМ СВИ ОДОШЕ, ЉУТО СЈЕТНИ. СЕРДАР ВУКОТА Ја сам Озра ноћас на сан гледâ. Бјесмо пошли двјеста Озринићах, и толико поћерали коњах, да узмемо пуње аранђелско.

КНЕЗ БАЈКО Хоћу, кнеже, све ми једно бива. Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате. Без зла ми се обићи не може и без неке братске погибије, јер кад год сам такви сан

Без зла ми се обићи не може и без неке братске погибије, јер кад год сам такви сан гледао, приправљâ сам што мрцу требује. КНЕЗ РОГАН Мандушићу, што си невесео? Што не причаш што си ноћас снио?

КНЕЗ РОГАН Ја ћу причат, кад сви остависте: виђех на сан Драшка Поповића! А мени се кâ у зарок стјеца, и рекâ бих, ето га низ поље.

Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке.

ВОЈВОДА БАТРИЋ Да причамо снове при кретању! Ја сам снио што нијесам нигда (мило ми је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу; ох, диван ли, Боже драги, бјеше!

ПОСЛЕ ТРИДЕСТ ЧЕТРДЕСТ ДРУГАХ ПРИЧАЈ СВОЈЕ СНОВЕ; СВАКИ КАЗА САН ЈЕДНАК, ДА ЈЕ ОБИЛИЋА ВИДИО КАО И ВОЈВОДА БАТРИЋ. ВЕСЕЛИ ИДУ У ЦРКВУ ДА СЕ ЗАКУНУ СВИ НАЈЕДНО ДА СЕ КОЉУ С ДОМАЋИМА

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да не би чуо како њен син у зору, и у недоба долази.

| Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то увек леђима подупрта о зидове купатила,

у’скут, и знајући за Софкине најтананије, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако силно да Софка кроза сан осећа како јој месо, оно ситно по куковима и бедрима, чисто пуца.

И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости. Око ње остале собе, такође намештене,

Није могла да заспи. Чекала је да дође сан и, с врелим прстима руке, осећала је како ноћ све јача, тамнија и усамљенија бива, како мати иза ње увелико већ спава.

Ја, Магда, Магда. Једва, као кроза сан, он се сети ње и неким као измученим од старости, од усамљеног седења и бдења у својој собичици, дугим а још јаким

гунђала, себе грдила и корила: како то, луда она, да се не сети да ће газда доћи, кад уочи суботе она онај и онакав сан снила и по њему могла да зна да ће он доћи. Горе се већ вечерало. Више се пило него јело.

И целе би ноћи тако, док не би изјутра, савладана и измучена, пала у дубок грозничав сан, те би се и сутра цео дан губила у ватри и заносу.

би видела да опет у постељу није хтела лећи, али она једнако се изговарала: да зато није легла у постељу што јој се сан разбио, те није могла спавати.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

170 ТАКО ЋЕ БИТИ 172 ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ 173 ОБИЛИЋ 174 ХРАСТ 177 ЗА СТОЛОМ 180 ОСРАМОЋЕНИ САН 181 ТЕОДОРА 183 ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 186 САМОУБИЦА 188 ВЕЗЕ 190 СИМБОЛИ 192 СОНЕТ 193 РАВНОДУШНА

С факирском вером дочекао ту бих Сан дубок, вечан, и жељан, и нужан, Сâм, лишен свију доживљаја грубих. Награду целу добио бих, тада, За цветно доба

врх цветних круна, А жути месец на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâ

које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота.

Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

И наслоњена на туђег човека И девојачки сан о своме браку, Не знајућ’ да л’ те добро ил’ зло чека, У мутан живот пошла си по мраку.

И причају ми моје доба славно, Мистично, светло, с наде ореолом, Протканом срећом, преливено болом, У коме трепти сан живота вечна. И разлива се ваздухом, и моћно, Нов живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно.

ОДБЛЕСЦИ У Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њима прошлост изумире блêда Што к’о сан чили, отмена и златна.

Где црви миле, ил’ где цвета мај? Јер све је, ипак, само шарен сан! ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ Улицама струје октобарски даси, Хладан ветар креће скелет голих грана, И долазе тужни, нелагодни

Хигијена несећања вида Мој буновни сан и савест што ми Дух и тело немилосно ломи. Хигијена несећања вида. Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Затече их под Злоступом, на лединици једној. Мјесец их дотле допратио, па кад ћаше да их зорици преда, савлада их сан и умор, те они поменувши Бога истинога, полијегаше по зеленој трави.

Чудна сна да га Бог убије! Он се не пробуди сасвим, но остаде у бундаку неколико тренутака, па опет склопи очи и сан му се настави. Сад бијаше у некој војсци.

Протече им тако доста времена, да један с другога очију не сврнуше. „Но сам ти грдан сан уснио, мој Перо, дома, прије но што кренусмо!“ „А шта брате да чујем!

Јанков сан у Дузи не бјеше до збрка успомена из његова дјетињства и момаштва. Ми ћемо у неколико допунити и објаснити оно што већ

Сердар, пошто потоњи испи своју, а видећи е су сви прегли да кидишу Цуци, па да им сврне мисли, каза свој сан. Да речемо узгред, то бјеше и онако његов обичај. Свако би јутро он повиједао своје снове, ако ником а оно домаћијем.

Најзад се диже и стаде ходати, на прстима, по одаји. Пријатељ му као да чу кораке, јер промрмља нешто кроза сан. Јанко се тада брзо поврати на своје мјесто, обу саме опанке на босе ноге, утули свијећу, па кроз кућу изађе у авлију.

Сердар се стаде протезати и кроза сан бобоњити, као што му бјеше обичај, прије него се пробуди. Јанко тада утрча у одају па сједе да пише.

„Ма теби, тата, не спава се?“ поче она. „Богме, дијете, не... Јади га знали, нешто ми се разбио сан... Да ако сад заспем! Дуго је до дана!“ И шћеде да леже, но му у тај мах сину чудна мисао.

“ рече сердар. „А што? какве су па теби бриге, да не сниш!“ Па се одмах поправи, „да, понекад се чељадету разбије сан... Па оди, дијете, к мени, да ме разговараш, д’ако ме ушикаш“, рече смијући се.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен! Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила! (клетва преварене девојке момку).

Потом се покрије гуњем и легне. Како заспи, одмах га мóра притисне, и кроз сан стане викати и отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом

се са пауком, који се „затвори у какву шупљу цијев од трске“, зачепљену хлебом са обе стране: да би драги дошао на сан): „О, ти мало пауче! Ти плетеш мрежу по цијелом свијету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи!

Ти плетеш мрежу по цијелом свијету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи!“ 5 (Пре спавања да би се сазнао суђеник): „О, Боже, створитељу свијета!

Г) БАЈАЊА А) ЗА ЉУДЕ ОД УРОКА 1 Сан заспао, а урок не заспао; ако и заспао, у сну се разабрао. Два ока два урока; једно водено, друго огњено; узех водено

4 Буна, нина у бешици сина, Буна, нина, сан те преварио! Прије тебе него мајку твоју: Сан у бешу, а несан под бешу!

4 Буна, нина у бешици сина, Буна, нина, сан те преварио! Прије тебе него мајку твоју: Сан у бешу, а несан под бешу!

6 Бука, нина (мајка) свога сина: Спавај, спавај, ја те не дам баји! Сан у бешу, а несан под бешу, Несана ти вода однијела, За велика брда занијела, Ђе’ но нема вука ни баука, Душмани ти

Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе, него твоју мајку. Сан у бешу а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа

Спавај, спавај, сан те преварио, Прије тебе, него твоју мајку. Сан у бешу а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку.

11 Дјете моје, сан те преварио, Преварио, не заборавио! Злато моје, сан те преварио, Прије тебе, него твоју мајку!

11 Дјете моје, сан те преварио, Преварио, не заборавио! Злато моје, сан те преварио, Прије тебе, него твоју мајку! Сан у бешу, а несан под бешу!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру.

22. КОПАЊЕ БЛАГА. Некакав чоек усни благо: дође му на сан једно дијете крилато и као снијег бијело, говорећи му: „Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и

” | Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа. У та му исти час дође опет на сан оно исто дијете говорећи му: „Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си започео, а

Она му се зачуди шта му је, а он јој рече да му се разбио сан, пак се дигне, стане | на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: ,,Ма жено моја! кажи ми што она гора гори.

Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им, какав је сан уснио, па им рече: „Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да Бог те је нађете, то би волео

Цар даде оному младићу своју кћер за жену, и у један дан ожени сина оном ђевој | ком која му је ва сан долазила и одмах му се јавила, како му је син оздравио, и удаде шћер, те тако стече сина, невјесту и зета хвалећи

Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан.

“ „Фала Богу, | здраво, како си ти? а шта ти је те плачеш?“ а овај му одговори: „Е мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја нешћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше.

Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се,

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И малаксао, наћи ћеш тегобу вративши се својим ћелијама. Одмах ћеш се утопити у клонули сан и изгледаћеш целог дана празан, бескористан за све, као што рече Василије Велики: „Лако је души која се у смех излива

' Зато, ваистину, сујета је све. (Пропов. 1, 2) Јер ,живот овај — то је сенка и сан, јер ни за што мете се сваки земаљски, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада и у гроб уселићемо се, где

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш... ЈОВЧА (трза се из заноса, очајно, бесно): Напоље! Лажеш! Све лажеш!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Дима изговарам, него јоште као да сам и у грчке [х]аљине и широке димлије обучен; пробудивши се, толмачио сам мој сан на добро.

Ова церемонија такву је силу на мени имала, да сам проклео старца Диму, грчког даскала, и сан с димлијама; нит’ знам шта се је од даскала после тога случило, јер нит’ сам га већ видио ни за њега чуо.

Видим једном на сан росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која ми дâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици,

” Пробудивши се од сна, толковао сам мој сан по мојем желанију. У то исто време митрополит, за нешто срдит на мојега старца, сметне га с игуменства и заповеди му

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ Бакоња као без душе, отрча ка мађупници. — Ди је Букар? — пита он. — Он се, брате, загнâ у сан, пак му остаје јоште доста докле допре до краја! — вели Дундак сједећи на прагу.

разумјеше да је и црква похарана, те уђоше у њу, а кад видјеше грдило око себе, погледаше се у очи, сумњајући да ли сан је или јава.

Он отиде у ћелију, те сједе с прутићем у руци, како ће „враја“ прочешати чим дође, али Бакоњу савлада сан, те заспа обучен.

Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке. Отвори сву тишину — нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан.

Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати. О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа.

свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени, Заустави се биљко и

У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где?

Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан?

Кроз моје гране да посматрам плавет (И загонетку птица успут решим) Па да се пред сан туробно насмешим Што сам кроз живот прошао ко авет.

О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја.

Драперија у везу: Цео простор замрачи. И ничег нема више: Ни покућства, ни звука, Ни јесени, ни кише. Тоне у сан и соба И влага, дуња, рука: Преспавај ово доба.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко!

У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и опуштена, прострла по њему.

Прође поноћ, уморну је обори сан, она се тргне и јурне напоље, на мраз, на кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би

Грожђем му и прозоре окитила. Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе. Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило.

Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту. А сан ми траје само између других и последњих петлова.

је сваки превој на телу знала, само лице никако није могла да му види, том жељеном знанцу што је понекад посећује пред сан, и кад није сама у кревету. Вода се охладила.

А он постоји. Да њега кажњава за грехе, што се ноћу претварао да спава и прежао њен сан чекајући да у сну каже чији живот расте у њој. Чуо је само њено све теже и све гласније дисање.

Некад у таквим ноћима није спавао. Требао му је буљук жена да га смири и у сан завеже, а не једна приткаста жена с меким, дугуљастим сисама, које је брадом волео да милује и гњечи, очајан што нису

чаша и бокала, и мокрим од вина, седи сам Ђорђе; ставио песнице на сто а чело на песнице, толико уморан да му ни сан не прилази, тужан од радости што се нешто ипак заувек свршило. Спотичући се о столице, довуче се Мијат.

Биће овде, биће онде, ноћу ми сан растерује жута тмина, па се крадом изгубим дале. У те дане и сањах расцветани багрем што хода и оне две руке што

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.

»Можда сам ја врапца само сањала?« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни изданак расковника. »Када ли ће порасти?« — питала се.

Боле се врати у своју улицу! — Од додира звездине руке дечак осети како тоне у сан, и ужасну се. Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже!

— Рибља Глава? Откуд би на старици била рибља глава? — Баш је ово глуп сан! Како би ходала старица с рибљом главом? — Одлази, приказо!

А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си! — дете се срећно осмехну и утону у сан, а Златоусти нестаде. Више га нико није срео, нико чуо.

Мајка одречно одмахну главом, а дечак се замисли. Једва је заспао те ноћи, а само што је упао у сан, дође му Златна краба велика као кућа, застрашујућа. Сав у леденом зноју се пробуди. »Дошла вештица да се свети!

»Дошла вештица да се свети!« —промаче му кроз главу, али отишавши у школу, заборави и крабу и свој сан. Цели тај дан, ипак, пазио је да не слаже, да никога не удари, али увече замоли мајку да му скрати ногавице, јер су

Али године су пролазиле и он поверова да је све био само сан. »Сан био, сан прошао!« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен.

Али године су пролазиле и он поверова да је све био само сан. »Сан био, сан прошао!« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен.

Али године су пролазиле и он поверова да је све био само сан. »Сан био, сан прошао!« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен.

Одбачена и сама, Бела жаба поче проводити дане огледајући се у води, несрећна због своје боје. Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога.

»Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

од свих зулума, зулум очаја, хара међу људима а у Васи, можда и стога што је више са дрвећем него са људима, расте сан о Баш-Челику који нестаје.

плава празнина и чист, црн сјај; у исти мах, осећа тај црни сјај како му, са знојем, клизи низ потиљак, а Петар спава, сан му је миран, а ископане грудве земље миришу на преисконску, самртну мемлу, а нешто што тек долази, што ће доћи, гомила

У годинама што су долазиле и даље се скупљао, у њему, тај вишак сазнања који није хтео ни у песму, ни у сан, ни у заборав. Коме да га каже.

и није било намењено њему него Риги Велестинцу, који је, иначе ћутљив, био однедавно склон да започиње, обично пред сан, непријатне разговоре; све заморнији, имао је тон оног који опомиње.

Није било одговора. Чекао га је, опет ништа. Онда је Рига од Фере, лецнут, одлучио да ипак спава. Али, док је тонуо у сан, постало му је јасно да га то Велестинац ипак опомиње, ћутањем, и однекуд је знао да оне припреме, све, треба још

Нека равнодушност, слична блаженству, све више га је обузимала. Примицао се, ваљда, велики сан. Ако добро памти, онда је тако некако осећао и тако некако мислио последњих дана марта 1811.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

9 ИВ ДЕД И УНУК 11 В СИРОЧЕ 13 ВИ РИБАРЧЕТА САН 16 ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК 18 ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ 27 ИX УКОР 31 Х КРОЗ ПОНОЋ 32 XИ ЉУБАВ 33 XИИ 34 XИИИ КАД СЕ

ПО ЗИМИ 265 ЦXXXИX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ 266 ЦXЛ ПРЕД КРАЈ ЛЕТА 268 ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ 269 ЦXЛИИ МЕНАДА 271 ЦXЛИИИ САН ВУКА МАНДУШИЋА 272 ЦXЛИВ МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ 277 ЦXЛВ НОЋУ 278 ЦXЛВИ РАСКЛАПА ЗОРА...

Ј. Јовановић Змај ВИ РИБАРЧЕТА САН Ал' се небо осмехива! Ал' се река плави! А рибарче у чун снива, Јасно к'о на јави.

Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.

за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи... док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на свили. Сама свећа гори у самотној вили. Ј.

А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва, И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком, И на земљу пане тиха роса прва, Родиће

Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете!

И зора сину већ, а он је стојао будан; И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан; - и прекор из сна га трже, Кроз бурни цели град што тајни збораху гласи, И он је чуо сам: „Несрећни Тибуло наш,

На мору нигде једра ни галеба; Мир само струји с љубичастог неба А сан, видим, слази и врх мојих јада... Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне

Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас; ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг, и стоку уморну поји; И ђерам

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада... В. Илић С У ПОЗНУ ЈЕСЕН Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше, И густе слојеве магле у влажни

Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. А. Шантић ЦXXИ СИЈАЧИ Јутро. Бик риче.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ах, ужаса што смртне постиже! Тужнога смо мученија жертва рад погубног тога преступлења. Забораве сан те обузео, ти си прво блажено битије и источник бесамртне среће, рајска поља, вјечито блаженство, животворни

На огњеној летећ колесници, пред свануће сан ме лаки стиже; у њем виђех страшно видјеније на наказу творца разгњевљена.

Попа, Васко - КОРА

трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене

отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Хајде да и ову ноћ још једанпут размислим о томе“. „Тиме ћеш покварити свој сан“. „За овакво питање вреди се помучити и сто ноћи!“ Они вечераше и пођоше на починак.

„Значи и само злато?“ „Дабоме!“ „Дакле, стари сан алхемичара је завршен“. „Дефинитивно. Један елеменат не може се претворити у други, већ само ући у везу са њим, као

и отмен преко сваке мере!“ „Та он је маркиз!“ „И „пер“ Француске! То му је био давнашњи сан! Он, син пољског радника, хтео је да постане прави племић! За тиме је чезнуо још јаче но за научном славом.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

СМО МИ КОЛЕТА ОД РОЗЕНА 212 БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ ПРИЧЕ 217 ПАЦКО 218 ЧАСТ 221 САН КАПЛАРА БЕЛИЋА 226 ЗАСТУПНИК 229 ПРВИ ДАНИ 235 ПАД ФЕРИЗОВИЋА 240 МАЈОР ТАСА 246 ПУКОВСКА ЗАСТАВА 251 ЈАГЊЕ 255 ЧУЈУ

у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и смрт Кнеза Михаила“, специјално у Врло интересантан одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено

од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и

Свилару се учинило да је све оно био само ужасан сан... Онда кад је застао био код капије и пошто је збуњено прешао преко фабричког дворишта, онда кад је застао код

све моје љиљане, диши, удиши јако, живи, радуј се, живи! Кад сам мала била, а оно је сан био шта ли, онда сам замишљала, радовала се, заплакала наједанпут ...

И тек што је ово рекао увиде и сам како је бескрајно јадан био овај одговор. Као сан нејасна дотле, жена се прену, трже, онда се мало намршти и нешто свесније и као сама за себе стаде ослушкивати како се

плућне марамице, које би се иначе без опасности преболело, доведе ево у питање живот оба бића, сав неисказано слатки сан ојађеног мужа.

Ја не знам, али бих се заклео да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

Ја не знам, али бих се заклео да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

фину, танку и лаку маглицу, као што је она што се понекад виђа над градом у равници, предноћ, кад се он спрема за сан и кад се већ не види. Дакле нешто тако врло танко, фино и светлуцаво, што лебди над оним мрачним безданом.

ствар живота и да тако даље, са том гадном природом, и нема никакве вредности живети; ја сам био начисто да је сав мој сан о бољем и чистијем животу неповратно пропао.

Била је прошла поноћ и ја сам, сав клонуо, седео за столом, мислећи о томе, кад ме сан и бунило освојише. Глава ми се заносила све више и више и, постепено, сасвим се изгубих у оном тешком заносу пред

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

танким црвеним кривулама, с назнаком трајања путовања Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле—Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана, и тако даље. Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама.

Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ. (Тад је већ спавао сâм у соби; бакици је нарушавало сан његово хркање, а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од њега, налазећи у хркању нарочиту драж од

на очима и ваљда у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана; и још даље, даље, у ко зна какве његове нереалне, фантастичне крајеве! ...

Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа. Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности —

Због тога су избијале дуге распре, јер је то дједу реметило поподневни сан. Спор је најзад нагођен тако да Егидио није смио свирати прије него би са фратарског звоника откуцала четири сата.

туге; и безнадна борба с годинама, и часови бескрајне пустоши, и панични страх пред старошћу и самоћом; и можда сан о времешном мужу, ћелавом чиновнику-удовцу, о скромној кућици с повртњаком, негдје на крајњој периферији, и о

читаву његову револуционарну огорченост; његову борбену загриженост покретала патња што је слабије одјевен од осталих. Сан о пет одијела, и јал на оне који то имају, покретао је све, ама све у њему.

А њен одлазак поново је попраћао цилик високих чашица. Мају је савладао сан. Наслонила образе на сложене руке. Долорес се опрости и пође с њом на спавање.

А побољшан тек, мирнији сан, пуније било, само су вулгарна материјална оваплоћења оне „резистенције”, оне „виталности“, оног „тонуса“, а никако

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору. Ђурица се прену. Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један

»Шта ли је то, Боже, било ?... Је ли то сан или јава ?... Чини јој се да није спавала... Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни

»То, дакле, није био сан ?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше. Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој

па опет... Хм... женска посла — ђавоља посла! Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја.

Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно

Једва их изазива у памети. Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан... Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем...

Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.

Коме се спава, тај спава слободно, нико му не брани... Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.

Не брини ти : у мојим су рукама сви његови планови. Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему. Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод, главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру.

Она му се зачуди шта му је, а он јој рече да му се разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: — Ма, жено моја, кажи ми што она гора гори.

— Фала богу, здраво, како си ти? — А шта ти је те плачеш? А овај му одговори: — Е, мој брате, уснио сам један сан, па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја не шћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме отјераше.

за обојицу; зато рече Бачванину: — Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него ајде да спавамо, па који лепши сан усни, онај сам нека поједе све. Бачванин пристане и на то, пак легну спавати.

мешћема — суд морда — мора да мохур (мухур) — печат мртвик — дубок сан мујезин — човек који с мунаре позива на молитву мукајет — пажљив, заинтересован; ни мукајет — „који и не обраћа

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ОЧИМА 98 КОБ 102 РАСПАДАЊЕ 106 НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ 109 ПРВА ПЕСМА 110 ТРЕЋА ПЕСМА 112 СЕДМА ПЕСМА 114 ГЛАД МИРА 116 САН 118 МОЖДА СПАВА 119 МИ ЧЕКАМО ЦАРА 122 ВЕЛИКИ ДАНИ 123 МИ ЧЕКАМО ЦАРА 124 17. СЕПТЕМБАР 1912.

И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте, вече И тишину благу к'о дах откровења.

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал' бегају звезде, остављају боје.

У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам

И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Њина љубав за смрт знала није, Њина уста

Да ми је да сам у пределима оним, Где су ми младост, сан и успомене, Код негда својих да је да се склоним С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ја осећам... И у часу махом, Песма стаје, угаси се, свене: Појави се живот с тешким дахом, И све оде у сан, успомене. Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја.

Сад ту слику, ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће, Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа.

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша.

И ја остављам видик стар, без мена, Велику сенку што је пала на сан Бола и среће, на шум река јасан, На лишће, жеље и траг успомена.

Сјај и боли по'абани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета; Немам више свог терета.

Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви свуда круже.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Када их угледам знам да ћу ускоро утонути у сан. Уколико их нема и одбијају да дођу, знам да ћу провести бесану ноћ.

сам успео неколико пута да спасем од пожара куће суседа тако што сам чуо оно тихо пуцкетање које њима није ометало сан и дозвао помоћ.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Овај сан подсетио ме је да је моје обећање пажљиво убележено у мојој подсвести. Принстон није био налик ни на једно место које

много о последњим догађајима објављеним у часонису ”Сајентифик Америкен” и научним прилозима недељног издања дневника “Сан”, које сам жудно читао помажући се једним џепним речником.

Њујоршки “Сан” био је огорчен противник председника Хејса, па је у сваком свом броју, на уводној страни, доносио његову фотографију.

гледајући га како стоји пред општинском палатом глатког и поштеног лица са којегје избијао неки сјај, схватио сам да “Сан” није био у праву.

мојих младих професора, па сам чак могао и да остављам нешто новаца на страну у жељи да остварим један свој давни сан. Подучавање је било корисно не само са материјалне стране већ и за моје образовање уопште.

су те пусти младалачки снови, али ћеш се отрезнити када се вратиш у Кембриџ и схватиш даје све ово био само леп сан, који си уснио у својој доколици у учмалом Идвору.

Ћипико, Иво - Приповетке

Браћа обгрљена дочекују зору; сан им у душу уноси мало покоја, а чим отворе очи, гледају у зраку што одозго с прозора унилази да им навијести наступ још

Буди је војничка труба што навјешта јутарњом молитвом освит дана. А лијепи сан још је милињем испуња: нашла се негдје у плодноме крају. По ораницама и ливадама пасе угојено благо и сија топло сунце.

Тамо се даље! Цвета кроза сан нешто прогунђа и помаче се, али кад је он, легавши до ње, снажно рине од себе, раздремавши се, рече му љутито: —Који

Те ноћи кроза сан, слушајући јецање старе, Илија се често буди и пази на децу, пипа око себе да ли се које у сну открило и покрива га да

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

у голубе и, у љубавноме заносу, падају доле у ливаде, у често опеване косовске доње ливаде: Мало заспа, Цвето, сан ти видо: Створисмо се, момо, два голуба, Те летнусмо, момо, те паднусмо Тамо доле, Цвето, у ливаде, У ливаде,

За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере. Може се учинити да смо се сада знатно приближили Петровићевој „тајни рођења“, али са једне

Када им пак са нове стране приђемо, нашој пажњи неће промаћи да се у четири наведена стиха сан на рубу пролећа, пре но што ново лето настане, узајамно пресликава са сном човечијим пре но што изађе из мајчине

А што је најважније, и у једном и у другом случају сан пресеже у исконско, у девичанско – у оно што песник назива „недирнуто“.

Јер им одсецамо општији смисао што им га даје целина. Оне су допунски мотивисане у песничкој структури. Сан у „Једином сну“, наиме, има просторна својства управо зато што није разлучен од телесног, као што у истој песми и

(„Једини сан“) Код Растка Петровића налазимо – свакако и због тога – једно донекле неочекивано опонирање ноћи и дана, таме и

И ту, на крају дана који потања у ноћ, песниково будно срце такође се враћа у сан: Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан, И расветли се нагло ко да би сунце да врати; Осврташе се тако

ко да би сунце да врати; Осврташе се тако тад да нам и погледом плати Тај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан... Завршне строфе у првој поменутој песми, „Часу обнове“, иду у сам врх Петровићевог песништва.

Најзад, средишње место заправо све време добија сан. Драинац га помиње у низу: бергсоновски схваћена интуиција, сан и екстаза.

Најзад, средишње место заправо све време добија сан. Драинац га помиње у низу: бергсоновски схваћена интуиција, сан и екстаза. И доводи га изричито у везу са надреалистичким сном или, тачније, с местом и улогом сна у надреализму.

И доводи га изричито у везу са надреалистичким сном или, тачније, с местом и улогом сна у надреализму. Међутим сан, и сновно, у његовој поезији једва да се може поредити с надреалистичким. То су различите појаве.

То су различите појаве. Ваља, штавише, тек испитати шта уопште значи сан код Драинца, која је то врста сна, ноћног или дневног, сна на јави, који се, можда, може подвести под башларовски

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

АНКА: Сањала сам вас, јаој, да знате како сам вас лепо сањала! ЧЕДА: Знате шта, Анка, ви ћете ми тај сан доцније испричати, сад сам моментано у таквим приликама да ми је јава преча од снова.

Хтео бих да разговарам с њом. АНКА: Хоћу, само, је л' те пристаћете да вам испричам сан? ЧЕДА: Разуме се! АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (Оде.

ЧЕДА: Разуме се! АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (Оде.) XИВ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (гледа за њом): Хм! ДАРА (долази). Где си, бога ти? ЧЕДА: Ја? Код адвоката.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

о Сеобама и Нечистој крви 1 ПРЕДГОВОР 2 СОФКИН СИЛАЗАК 4 О склопу и значењу Нечисте крви 4 И 5 ИИ 19 ИИИ 41 ИВ 63 В 79 САН ВУКА ИСАКОВИЧА 96 О песничкој структури Сеоба 96 И 97 ИИ 114 ИИИ 133 И 151 ДВА СРПСКА РОМАНА Студије о Сеобама и

Она је и узета као основица за писање студије Сан Вука Исаковича. И, на самом крају, још само напомена да је у ову књигу, према првобитној замисли, требало да уђе још

А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана. . . А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш [...]“. 142 Богато, раскошно грађена као ниједан други Станковићев лик, Софка има у себи нешто

И пошто је већ дошло до удвајања, писац Софку из јаве преноси у сан. Јер сан му, између осталог, може послужити да мотивише прејак, буквалан призор аутоеротизације: „Тада осећа како је

И пошто је већ дошло до удвајања, писац Софку из јаве преноси у сан. Јер сан му, између осталог, може послужити да мотивише прејак, буквалан призор аутоеротизације: „Тада осећа како је ова

у скут, и знајући за Софкине најтајније, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако силно да Софка кроза сан осећа како јој месо, оно ситно по куковима и бедрима, чисто пуца.

162 Премда се у критици обично истиче већ гласовита сцена с мутавим Ванком, ипак Софкин девојачки сан у коме је она у исти мах и „он” и „она”, као двополно биће, представља можда најзагонетнију епизоду у Нечистој крви, а

И док Софка двапут сања „тај сан један исти”, оба се пута даје силан телесни доживљај: „Он прилази. Пољупци луди, бесни; стискање, ломљење снаге;

пригушене жеље за брачном срећом, па отуда и долазе свадбени призори са доста јаком емоционалном сублимацијом: „И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости.

Овој за сан типичној временској контаминацији, и дете и стар човек, придружује се просторна контаминација: лежи у соби а једновреме

света, насталог у раду њених јаких а пригушених чула, и љубавних осећања што су потискивањем из јаве и преласком у сан добила поетске валере.

оштро раздваја живот на две половине: што се очекивало, о чему се сањало, од тога остаје само један „никад неостварени сан”, с осећањем унутарње пустоши, с притајеним а дубоким немиром.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

243 ДУХОВСКА ПЕСМА 245 ЛЕПТИРИЦА 246 БАБИН САВЕТ 248 ПОД ЧЕРГОМ 250 КО ОКО ЧЕГА 251 НЕБАЛАДА 252 ЧУДАН САН 254 ПОКВАРЕНА РОМАНЦА 256 ОНОМ СЛОНУ У БЕЧКОМ ПОЗОРИШТУ 258 ПЕСМА О ПИЋУ 261 ЂАВОЛСКА БАЛАДА 263 ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА

И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... И ако је ноћ вечита У што тоне жића дан; И ако је живот ништа, Или само шарен сан; Па баш да се свако вара Мислећ’: „Ја сам на то зван“ — Ипак, ипак благо оном, Благо оном који умре Одушевљен,

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде.

XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина... нада наша... Она се не цепа.

Покушај једаред то у своме веку, У светињи бадњој запалити јелку; Тај обичај лепи, кô сан неке виле, У твоме ће дому опружити жиле, Примиће се таки, без икаке силе, На највећу радост деце твоје миле.

Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна:

Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан. Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби голубане Кад не могу ја. Жалим што ме неће спалит’!...

Ако буде тако штогод, Романтиком провејано, Не брин’те се, добри људи, Неће остат’ неспевано! ЧУДАН САН (Мађарски од Е.

Зар не знате, данас је венчање, — Ох, стекла је мужа богатога. С Богом!“ — С Богом! — Ето то сан спио. Чудан санак, јест’ тако ми Бога!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Јао! Ето ми мајсторице! ПОЗОРИЈЕ 11. ФЕМА ступи, ЈОВАН ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту. ЈОВАН: (Дед сад, Јоване!) ФЕМА: Не парле француз!

ЕВИЦА: Верујте, мајко... ФЕМА: Пст! (Врти главом на њу.) Мама, мамицхен... Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер. ЕВИЦА: Ја нисам ништа разумела што је овај господин говорио.

ФЕМА: Пст! (Врти главом на њу.) Мама, мамицхен... Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер. ЕВИЦА: Ја нисам ништа разумела што је овај господин говорио.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху

Ал се на починак не спрема сан мој иза брда где мртав себе иштем Овде доле свако своју таму има Мој мрак је сенка птице.

Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва.

смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен слап Исцељен заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и

тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук. Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума.

Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сам

У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.

О куло снаге где је плави дан ствар свака када има лековиту моћ и кад се рађа смисао умире ми сан у ваздуху кад се путеви продуже за мирисе и анђеле да прођу!

О нема шумо на обали ноћ где бесвесна почиње да л снага ме слатка обали или ме сан мој опчиње. Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају.

СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет. Оне су успешни престанак јаве, ал не сан кад се изјасне сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни због чега јесмо. Извод из чудесне басне сна.

твоја ниче Биљна лепото дуго невидљива у семенци удаљена Нашла си под земљом моју главу без тела што сања истински сан Звезде поређане у махуну Све што је створено песмом и сунцем Између моје одсутности и твојих биљних амбиција ноћ Која

Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени! Је ли то љубав што се из срца тамног У ватру премешта из ватре у дан Љубав ван нас

Краков, Станислав - КРИЛА

Звечи оружје и откида се по који камен испод отежалих ногу. Стаза је све стрмија. На очи се обара сан, на плећа умор и тешка ратна спрема. Усеца се кожа упртача и кајиша у месо. Све ћути, само где где гунђање и шапат.

Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима. Опет сан вуче за отежале капке. Тела иду једна за другима и клате се равномерним тактом. Сс... Ритам је пресечен.

Тишина влада над полеглом масом људи. Опет би стрепња почела да прожима душе, али умор то све руши бацајући сан на ознојена тела. Само неколико људи у групицама шапће. То мајор издаје заповести.

Када је дубоко ноћ пала престала је и топовска ватра. Уморни војници утонули су у сан. Само су руке грчевито стискале оружје уз себе.

Онда су Црнцу натурили на уста маску, стао се гушити, најзад је заспао, и кроз сан мумлао страшне неразумљиве речи.

Петровић, Растко - АФРИКА

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Целога дана ова мешавина воде и вина била је мој сан и моја утеха; сада, видим да ни њом нећу угасити жеђ, седам на праг, на граници да зажалим што сам и дошао у ову земљу.

„Идем сутра у Ман!“ кажем себи и понова тонем у сан бескрајно срећан. Неколико сати раније ја сам први пут у животу чуо за Ман. Ујутру поливање водом од које се јежи.

Да није страховите жеђи које не могу да се ослободим већ данима, живот би личио на сан. Једемо изврстан футу од проса и пиринча, преливен љутим сосом и кокошијим месом.

Племе које у њој живи, иако наго и примитивно, помуслимањено је пре неколико векова, кад је Сан–диако победио фетишерског поглавицу Сумангуруа. Сада је њихово муслиманство један бизарнији фетишизам.

Труде се узалуд да одагнају сан. Мало даље трговац, на улици седећи у прашини, продаје неколико светих наркотичних плодова увек исте горке и одратне

Он се брисао одмах из сећања и ја присуствовах његовом нестајању као смиривању заталасане воде. Сан се спуштао над тим као велико вече. Када сам се опет пробудио, јутро беше увелико.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И је ли здрављем доста угодно? ТРЕЋИ ТУРЧИН: Угодно је, бабо, и здраво је, само што је ноћас ружан сан уснио: као да му је керуша два зуба избила... ДРУГИ ТУРЧИН: Па сад нема ко да му сан протумачи.

ДРУГИ ТУРЧИН: Па сад нема ко да му сан протумачи. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Већ ако ти не хтједнеш? СТАНА: У сану псето значи злотвора.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Петли огласише зору, кад ме измученога бдењем и мислима савлада сан. ВИ Алексинац, 8 августа у недељу, 1876 год. Јутрос је све мирно; изађем у варош.

још под докторским ножем, они што су били срећни те изађоше читави из данашње борбе савладани умором бораве сад миран сан праведника, под отвореним небом, одмарају се да можда још сутра у каквом ћошку прљаве болнице издану у мукама уз

Кад ме око два часа после пô ноћи пробудила жива и блиска пушчана праска сав је остали шанац спокојно боравио дубок сан. Баш до мене, увијен у шињел, прућио се по голој ледини доктор Владан, па кркти, дува и шиче као какав парни казан.

Слушајући његово дубоко хркање, које се на далеко разлегло, помислих у себи: ово је прави сан праведника; боже мој, како тврдо и безбрижно спавају људи са чистом савешћу!

Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан. Знам да једно сто корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим редовима, сваљујући и лево

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Славуј пева, Не знам гди, — Овде срце, Овде ти! ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан.

А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан. Дај да читам ону песму Што је писах тад, Па да с’ слатко насмејемо На тадањи јад.

ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан. ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује.

Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства данашњега. XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам

ЛВІ Имао сам сестру једну, Јермилом се звала, У Иригу питомом је Вечни сан заспала. Сахранисмо ј’, — а гробље је Тад на брегу било, Било брегу на обронку, Пак се одронило.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Узме се шака земље па се затрпа, или се ашовчетом избаци. На то смо већ навикли. Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи.

— скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се. — Шта вам би?

— Шта вам би? — пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење.

— пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење.

— Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!...

Али између нас је магла, те људи пуцају у ветар да би растерали сан, и охрабрили сами себе. У неко доба ноћи Бугари се притајише. Штитиле су их жице, те су ваљда мало спокојнији.

Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!... И без оваквих снова људима се у рату догађају свакојака чуда, а тек неће мени, који сам још сањао.

Онда сам зашао иза једне стене и легао. Кроз сан сам осећао како ми сунце блешти у очи. Тргао сам се. Около не беше никога сем мртвих Бугара.

Војници су лежали на камењу, и многи су спавали... Можда им је то био последњи сан. Не ки подмазивали пушке, а други се раскопчали и требили од вашију.

Драган је нешто писао... Да ли му се шта предсказује? Слушао сам како су неки сањали језив сан, и тога дана погинули. Или им се наједном наметнула мисао о смрти, те су постали тмурни...

Али он је још увек писао, те не хтедох да га прекидам. Питаћу га мало после: Умор ме је савладао и сан ми се навлачио на очи... Био је мрак кад сам отворио очи. Скочио сам. Сањао сам нешто страшно, тешко...

Био је мрак кад сам отворио очи. Скочио сам. Сањао сам нешто страшно, тешко... Али кад сам угледао звезде, сан је ишчезао и више се ничега нисам сећао. Било је близу осам часова. Чуо сам жагор војника који су некуда ишли.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Глас лире ваше балзам нежном сердцу; С песном вашом јачи дух. При тихој ноћци бриге с ризом свлачим; Вашом целбом сан ми лак. На нови подвиг ум већ спремам сутра. 4. новембра 1816.

Тек у сну ми љуба наклоњена била. Сне! Противно теби, молим, све уклони, Да на сан ми твоје силе Њу донесу. Јован Пачић ЛАЛИ Од рубина и опала Блистајушча цвета лала.

вас каквогод је боштво Измислило мучит, једити ме, Откуд инач’ би толико мноштво Сваку ноћ и могло борити ме? Сан уморне тек што склопи очи, Таки, к’о у колу опсеноме, Окол’ мене с играјушче точи Најмилије срцу што је моме; Тад

То Велизара, Трајана, Вељка, Доситеја диже; Кратак је живот к’о сан, дела су вечита тек. 1843. Јован Ст.

Гологлав, јадан, без крова, без ложа Блудио с’ по пољу сам. И твоје речи — одјек ума — Бјаху замршени сан. Као сјајно, велико зданије негда, Што сруши времена злост; Тако живота твога судба Подиже нему жалост.

” ” С тим је ишчезнуо сан, и света и небесна лица. Јошт ми се срце и чувства од страве повратила нису, Ал два велика хрта сад прогоне хучно ми

Никанор Грујић МОЈ ГРОБ Биће па ће проћи све то кано сан, И суђени једном освануће дан. Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај.

Знај пак и то да мртваци Боље држе речи дане Него људи, лаке ћуди.” Страшно људма мртца видит, А сан страшан стеже прси И на чело зној наводи.

Мило људма чут и видит Да су другим мили, драги, А сан мио шири прси, Смеј и румен лицу даје. Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју.

у то доба на седалу У сну пет’о промешка се, А домашњни гаров цикне, Јер му љут сан срце стеже; Месец стане на по пута; Сенка равна крсту поста.

Не знам! Усамљен тражим луг, Покоја нигде немам, Плач ми је верни друг. Од првога огранка Тих боравићу сан Док тамна ноћ не сагна У море кивни дан.

Михаиловићев први, сумарни извештај о Тренодији у Институту за проучавање књижевности, Гласник САН, Бгд 1949, И. 181, а потом његов опширни рад Два прилога проучавању Орфелинових песама, Прилози за књижевност XX,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан! Ал’ слушај памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост

ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан! Ал’ слушај памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост српског

— А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди, почини, настави сан!... ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже, ’Вако ћу лакше дочекат дан: — Последњи можда — ако дочекам?

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...

ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?... ЈЕЛИСАВЕТА: И сад се тресем — Црну сам Гору, кнеже, уснила, Ал’ не онако као што јој је Природа својим

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан — Ал’ веруј, душо, Лепшу ти јаву доноси дан. ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада!

ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ и то сан? Сневам ли ја? Ох, ако сневам, де, пробуди ме! Звизни, о Ђурђе!... Потреси мозак Звиждања свога писком несносном,

Душо! Јелисавето! Збогом!... ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он — На уснама се леди пољубац... Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга. Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ.

Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Опростите, што смо уморни се стекли, Да ваш врт нам пружи сан и исцељења: Ми идемо куд су богови прорекли: Преко сланих гора путем васкрсења.

Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли

И ти си мирис у ком беда спава Златни сан, из ког, вај, ипак се буди У атмосферу олуја и студи, Где зимске звезде прах таштине таје!

Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати.

Кад с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

За сваком зимом и за сваким летом. Стани сад док се млади сан ужива, Неоскрвљена срећа док се снива, Сад кад смо сами ја и небо твоје.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

КРУГОВА 2 ЈУТАРЊЕ 3 ФРУЛА 4 ЈАСИКЕ 5 ИЗВОРУ 7 РУМЕНА КАП 8 ЗОРА 9 ЂУРЂЕВЦИ 11 САН У ПОДНЕ 12 ГРОЗД 13 ДАФИНА 14 ВЕЧЕРЊЕ 15 ЉИЉАНИ 16 БИЉКАМА 18 ВЕЧЕРЊА 19 ЧЕСМИ КРАЈ

ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?

РУМЕНА КАП Румена кап љубици на пропланку, ил’ златокоса враголију доснева. Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. Ил’ присојкиња се у котур савија, сунце на уранку.

Ил’ присојкиња се у котур савија, сунце на уранку. Зоре јој очи прозиром у руј, драго на сан доходило, румена кап. Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем.

Зоре јој очи прозиром у руј, драго на сан доходило, румена кап. Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. ЗОРА Неј, на белом коњу зори ми зора и девојка. Стани не мини, ороси ову жал.

Занаго свеле у вечери сузама заливала. Туђини умом ја гинуо, Бога ни осмеха њој. Прости ме, родино блага. САН У ПОДНЕ Топал сам ћув, пролећем ти подунем. Ђурђевска ноћ над пупољима тако, пупи ми пупила, мала.

У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав. 2 Што боса твоја нога разбија росу, лепојко? Језа се низ травку слива, заболеће те глава.

4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре тражим. 5 И гле, у плаветни дан, вејала сном и вејала, са таласавих груди нељубљене

Где иглом проденула, Уснама целивала, Драго ле драго. ПЕСМА НЕЗНАНЦА (ІІ) Сан ли је нечисто ли, шта мари, Не жали, Боже, моју душу, не буди ме, Бризнуло, бризнуло, ја љубим!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао

Могу сада без њега да се веселе до миле воље, весело, срећно... [Једина Младенова песма:] Сан ме мори, сан ме ломи. Заспати не могу... Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало.

Могу сада без њега да се веселе до миле воље, весело, срећно... [Једина Младенова песма:] Сан ме мори, сан ме ломи. Заспати не могу... Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало.

Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало.

Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало.

И то тихо, као стрепећи да њега овамо не пробуде, не разбију му сан. Зна да мајка му, слободна тамо, код нове снахе, млађег сина, можда доноси вина да сви заједно, у новом стану, пију

А њега сан не хвата... ВИИИ Пуче пушка. Чу се да је Лесковац пао, Грделица освојена. Почеше да грме топови иза Пљачковице и

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен! Нека ми изађе на сан!« (ібід., 643. Слично гатање и у ЛМС, 139, 87, само што ту В.

Која девојка жели да јој момак дође на сан, треба у глуво доба ноћи да се скине гола, па да у три пута рекне, најпре у оџаку, па онда под в.

17, 134; 19, 71 ид; ГЗМ, 19, 322; Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, 56, 143 идд>), а и иначе знамо да душе мртвих шаљу сан (<Голтхер, Хандбуцх дер герм. Мyтхоиогіе, 85 ид; упор. и Р.М.

и у три маха закуну суђеника да им дође на сан (СЕЗ, 40, 43). Уочи Ђурђевдана девојке украду п. од кога суседа, и с њом преспавају; који младић од те п.

У Сретечкој жупи, између осталог, верује се да је под ј. (као и под шљивом) лак сан (ибід.), да нероткиња може родити ако окуси »први плод младе јабуке« (ибід.

уставити« А читаве ноћи онога који чека да се семе проспе плашиће све утваре којих има на свету, док га најпосле сан не савлада и »нешто дође да сјеме сакрије, а ко се уватило на деветом шудару«.

Ћипико, Иво - Пауци

успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада. Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан.

Јуре униђе у кућу и бани се на пруће пред вратима, подметнувши копаран под главу, да тек прекине сан и опочине... Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата од куће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује.

Чељад је опочивала, но њему се причињаше да је тај њихов сан растрган, предљив и нагао, да велики труд и бриге не даду мирна починка ни у ту кратку љетну ноћ...

Али у истоме часу осјећа терет друштвених верига и, као кроза сан, слуша стругање пера по хартији старога, погрбљенога дијурнисте, што као зла слутња пред очима му стоји, и гледа деље,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ја мислим да је тада молио Свевишњег да што пре падне дубока ноћ и да нас остале ухвати тврд и дубок сан, да би могао кришом изаћи напоље да се ратосиља беде па да се опет врати и жестином молитве надокнади своје кратко

Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

имали нешто да убоду, учинили су то својски, од срца, па су се потом препустили слатком дремежу молећи бога да им на сан пошаље продужетак данашњег догађаја. Могу да замислим један такав сан.

Могу да замислим један такав сан. Као стоји он, сневач, крај кладенца у свежој гори, свуда око њега чисто и прозрачно, пребели јагњићи се играју на

И увек тај исти сан. Мочвара по којој пливају лешине свих оних које сам волео. Надуте, помодреле лешине мојих пријатеља, мојих љубавница,

Сви су они у мојим сновима мртви, ружни, исколачених очију и надутих трбуха. Хоће ли то сан да ми каже како ја само смрт за собом вучем? Чега се год дотакне моја проклета рука!

Због мене је све време чекала негде напољу и гледала када ће оне најупорније савладати сан да би могла да се ушуња, преплашена као кошута на појилу, у мој подрум.

Знам да је он у праву: све се може оставити за сутра, али шта вреди кад ми сан неће на очи. Таман их склопим и замислим нешто ведро и спокојно (шуму пуну пчелињег зујања и голубијег гугутања,

Није било места где њихова дрека није допирала. Имам танак сан и потребан ми је потпуни мир, али он се овде у овој помахниталој кошници, у овом проклетом орловском гнезду, не може

Можеш ићи куд год зажелиш, никаква мантија ти се не заврзује око ногу. Зашто, Димитрије, онда не потонеш у дубок сан кад је овај пропланак тако згодан за спавање?

Жао ми је да заспим, јер зар може сан бити тако угодан као ова магловита мешавина сна и јаве, зар се неће, мој боже, твоје врховно дело — душа, та крвожедна

Извлаче их из топлих постеља, омамљене и уснуле, па им шапућу речи пуне милоште и љубавних драгања док им сан не очврсне.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ПРОШЛОСТИ 15 СЛУТЊА 16 НА ДРИНИ 18 ЈЕДНА НОЋ 19 ЖРТВА 21 ТИБУЛО 22 ПРОЛЕЋЕ 23 НА ВЕСЕЉУ 25 САН 30 НЕБЕСНИ ЗВУЦИ 33 ЈЕСЕН 35 ВЕЧЕ 36 ИСПОВЕСТ 37 ГРМ 43 ПЕСМА 44 ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и

страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће.

Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!

И зора сину већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи, и он је чуо сам: Несрећни Тибуло наш,

да Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи сан, Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883.

Ах, мили друзи! Беше дан, У ком сам и ја сневô, Ал' час је куцнô, - мину сан, И сад сам будан ево! А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи.

О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први поздрав, први сан, Минерва моја мала. И суза мрачи поглед мој, И душа моја стрепи, И сав бих живот дао свој За часак онај лепи!

Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада... 1883. ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.

Све грли мир и сан. Покашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам

Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ноћни део пута Грчка; дубоки сан. Кад сам касно ујутро повукао завесу са прозора мог компартимана за спавање, обавестио ме један аутобус, који је јурио

Мало доцније разрогачио сам своје очи па их добро протрљао. То не беше сан већ јава: видео сам у даљини силуету Акрополе.

Тако су прохујали летњи дани као кратак сан. Крајем септембра одржана је берба наших винограда. Њен свршетак био је увек свечан.

Летење по ваздуху био је хиљадугодишњи сан човечанства. Историјски утврђени практични покушаји да се такав лет оствари датирају од 67 године по Христу.

Ево испунио се тај сан. Колико сам срећан! Но, ко то куца на нашим вратима? Је ли Мефисто или Вагнер? - Ни један ни други, него Хомункулус,

Је ли све ово јава или сан; не варају ли нас наше рођене очи? - Не варају! Ваздух се очистио, наш поглед обухватио је цео хоризонт: пред нама

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР 15 НИКАНОР ГРУЈИЋ, МАЈСКА ПЕСМА 16 ЈОВАН СУБОТИЋ, МАТИ ПЕВА ЖАРКУ 17 ЈОВАН СУБОТИЋ, ВИДА И ЗЛАТАН САН 18 ЈОВАН СУБОТИЋ,КОЛЕВКА 19 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ЦИЦ 20 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ДЕТЕ И ТИЦА 21 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,

Златан сан који засмеје малу Виду док спава („Вида и златан сан“) има свој узор у народним успаванкама, али, такође, може подсетит

Златан сан који засмеје малу Виду док спава („Вида и златан сан“) има свој узор у народним успаванкама, али, такође, може подсетити читаоца и на „Тихо ноћи“.

Песма „Рибарчета сан“ („Циц“) такође пева о суочавању инфантилне свести са стварношћу и разочарењу које оно доноси, али кроз знатно блажу

Неда Жарко млека, Треба за себека! ВИДА И ЗЛАТАН САН ЈОВАН СУБОТИЋ Заспала је мала Вида, Њој долази златан санак, Да се мало поиграју, И по цвећу провитлају.

ЈАКШИЋ Рањен соко разговара, А слуша га цвет – Мирисом би из недара Да окади свет: „Слобода је лепа дева Ко најлепши сан, Пуна миља и осмева Као добар дан.

Песме „Ране“ (први део назван „Дете и тица“), „Рибарчета сан“ и поема „Ђачки растанак“ проучавају се као део поезије за децу. Објављене збирке: Песме 1847, Песме 1851.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Узми и пости: само хлеб и воду, за неколико дана, да ти тело, снага не буде силна, па онда ђе ти и сан бити и чист и благ. ТАШАНА (неугодно): Не то, дедо! Није то! МИРОН Па онда тек сад ништа не разумем.

И зато сам срећан. Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво. И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан. Пијаца, и судија, господин Ђурић говори народу: Објављујем са жаљењем да се после много година открила тешка заблуда

” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку.

Срећко је сад сав ослонац и снага. Преселио се код родитеља, води кућу, гледа мајку, сваке вечери се довија да оца у сан превари.

Професор ми је, гледајте, словима исписао најбољу класу. — И онда је Шваба још испричао и сан свој од ноћас, да госпа Нолу мало насмеје. — Ви и Јулица, снивао сам, спремате се за бал.

Бол збиља одумину. Хтела је још нешто рећи, нешто пријатно и лепо обећати Шваби, али ју је савлађивао сан, брзо, неодољивошћу оних дивних дремљивости кроз које се човек радује што ће заспати, и што ће се после пробудити.

и чувара с псом и врећом, пробуди једно млађе, и дочекаше зору у расположењу које је тешко описати, које се као сан доживљује, и као сан само и остаје.

и врећом, пробуди једно млађе, и дочекаше зору у расположењу које је тешко описати, које се као сан доживљује, и као сан само и остаје. После, као увек о свему, причала је госпа Нола и о том „лумперају” сваком ко је хтео што да сазна.

— И гинула је, само полако. Страховито се променила, збабала се; стално је била главобољна, и тужила се на истрзан сан, на гушење, на бол у грудима. Послове је доста запустила.

Ух, Ноло, Ноло, велика си као слон, а сав твој удовички сан био је да ти он, то пињугало, седи у трпезарији, пије кафу, и пињуга... Али нека.

поноћи све заспи, и керови и петлови, друмови су празни, звезда више нема, болесници или су умрли, или и они спавају сан окрепљења. А ја, до ђавола, баш онда имам надљудску снагу!

Кашљем. А знаш ваљда, уосталом и видиш по очима мојим, ја сам доста напредовао у извесним дрогама које дају сан али узимају снагу.

сестру, и стару двоспратну кућу између дивног старог пута Виа Апиа и дивног брежуљка на којем стоји класична црква Сан Ђовани ди Латерано. Од прихода те куће живелаје породица пристојно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Он само гледаше свој мач, увесељаваше се с њиме, и почем се неко време шта ће у будуште чинити забави, надвлада га сан. — Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче.

« »О, блажено, преблажено створење!« возопи Роман, и утом се пробуди. Тко неће веровати да је горе описани сан на њега особито дејствовао?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ја не знам докле је цела та дебата трајала, јер ме је, после великих дневних напора, ухватио био сан и заспао сам слатко, као што човек мирне савести, свестан да је све своје дужности испунио, може заспати.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

98 ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ 101 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... 106 НА ИВИЦИ ЖИВОТА 115 КРАЈ МУКА... 120 САН ИЛИ ЈАВА 126 ОСТРВО СМРТИ 133 У ФРОНТ!

Године хиљаду деветсто дванаесте љубили су ратници свету земљу. Косово је ослобођено од неверника. Вековни сан је остварен. А само три године доцније... На путу ка Голготи вукла се изнурена војска српска.

Наређено је да се одреде људи и изаберу четрдесет најјачих коња, да пренесу државну благајну у Сан Ђовани. — Е, то је да човек провришти — буни се капетан Милутин. — Гладни људи, гладна стока, преносе државне милионе.

— Гладни људи, гладна стока, преносе државне милионе. И по овом времену, измучени, изнемогли, до Сан Ђованија, и опет натраг. Не завидим им... И баш њега, сасвим случајно, одредише за вођу транспорта.

Ми продужисмо започети разговор. Говори се да ћемо овде чекати док не стигну транспорти у Сан Ђовани, који треба да нас приме. Пронесе се тек глас: стигли су. Крећемо одмах. И у тој нади пролазили су нам дани.

Запалисмо ујутру сламу и побацасмо сувишне ствари. Нашто ће нам, када нас у Сан Ђованију „чекају читава брда од хлеба“... Раздрагани смо, јер верујемо да смо пред новим животом.

Стигосмо најзад у Љеш, пред којим се налази Сан Ђовани. Али не кретосмо ка мору, већ лево, опет у неки крш, и наредише да ту разапнемо шаторе.

Тако све поред обале, и стигосмо у Сан Ђовани... Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен. Из зграде изиђе журно један виши официр.

Целога пута нас запиткују где смо добили брашно, ко даје, има ли доста и сви журно одлазе у Сан Ђовани. Брашно је делио војницима поручник Лука. На свакога официра и војника дошло је по две шаке брашна.

Главу нам заноси мирис печена меса. Као сан... До малопре смо разбијали пексимит каменом и крцкали штедљиво, колико да не помремо од глади.

Светлост се наједном угаси и утонусмо у непрозиран мрак... Лађа је излазила на пучину... САН ИЛИ ЈАВА Сунце је одскочило увелико и као да нас милује својим топлим зрацима.

Људи се буде и, чисто чудећи се, посматрају око себе. Све им се чини као да је ово само један леп сан. Не верују себи, па трљају отечене очне капке и с неверицом посматрају морнаре у плавим униформама и онај сјајни

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

У КАВЕЗУ 58 ПУТНИК 65 ФАБРИЧКИ ДИМЊАК У ПЕЈЗАЖУ И КАНИБАЛАЦ ЧЕКАЈУЋИ НОВОРОЂЕНОГ 70 ЈЕДИНИ САН 76 ТАЈНА РОЂЕЊА 79 СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ 81 НОЋ ПАРИЗА 85 ЗВЕРСТВА 87 ДВАДЕСЕТ НЕПРИКОСНОВЕНИХ

О беде! Рудници Затрвени У Боливији где је планина Сан Симон. И живи од пабирчења осмеха Као од два-три зрна пшенице: Не нађе у тајни греха Чари, па бескраја не нађе у звуку

Какав је данас диван синуо дан: На сунцу се расцветале све руже, Живот Ј о в а н а неки је далеки сан, Из чамца гледам како рибе круже. Под таласима гледам како рибе круже.

ЈЕДИНИ САН Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо Освајање простора нечим што је без мере Савладасмо понижење...

и убисмо! Као да то и ми нисмо! Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте Недирнуто? За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере. Тако тесно обвијен као да сања о простору, О дубинама: о, да сна кошмарске размере И дрхтања!

Ил један рефлекс миловања и стварности Помиловати знале су Још пре но што се родише! Пробијајући се кроз сан и љубави Како ћеш утонути у немогућности (Где неће више лећи трбуси и сни, И којим као да владају неки други

Па ниједан живота сан Није тако чист И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере; Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист, У

својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И кога далека глад одбаци у наше крило.

О, сан је вампир пун гнусобе и крви, А буђење те вреба разроким очима; Неспособан да изградиш биографију, ниси први Који си жр

Ти вољна патња дана си ми свег, Ти даљне радости болне, ти стег; Ти брижне љутње, ти љубави си сан, Ти жељна мисо што уљушка ми дан: Ти болна жудња колко ме кошташе тела; Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела.

што си отео од њега ти, љубавниче, То је поверена ти тајна, ко гад ил брат; Па све што је дубљи, сузнији о, ноћас твој сан, С неочекиваношћу страшнијом размилеће се по теби дан.

Већ више дана лежах на поду, у бунилу, Толико је душа моја тешко патила, Све један и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву. Али, звуци и боје ноћи терале су му сан с очију и, док су браћа спавала, он је подизао своје златасто лишце увис дивећи се спором и свечаном месечевом ходу

Жена се смешила, а суседи му добардан називали. »Све је то само сан!« — помисли отворивши очи и пређе руком преко лида. — Гле — рече — где је брадавица? Где су длаке?

Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем! Пужић залупи врата и утону у сан. Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама.

Је ли могуће да је сто година прошло? Да је сто година светом лутала? Како да буде сигурна да све то није само сан? Изнад ње је исто небо, исто сунце на небу, исти песак, исти Цвет. Али, зашто су им сећања другачија?

Коначно се осмели да је запита шта се то с њоме збива, али се жена само осмехну, и помисли: »Можда је ово само сан? Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница.

Ко орати? Ко сејати? Ко жњети? Мислио је и размишљао Царев Први Доглавник. Од силних мисли изгубио је сан Доглавник Првог Доглавника. Пушила се глава од премишљања Доглавнику Доглавниковог Доглавника.

Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече: — Моја ће бити Златокоса!

Читав дан и сву ноћ се дечак смешио, а када зора закуца на прозор и сан превари рибара Луку — истрча Маријан на обалу и загледа се у пругу месечине на води. Ко зна колико је тако гледао?

Затим су, мотрећи један другога, по сву ноћ размишљали о Сребренки, а када у зору старца превари сан Маријан устаде, пољуби старца у чело, пребаци огртач преко леђа, стави на главу рибарску капу и пође ка обали

Старац седе и ослони се о довратак колибице. — Како сам глуп сан уснио! — рече и загледа се у Страшило које се весело њихало усред поља.

Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено. Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај камење пред њиховим леглом.

— Не мислим! — одсече Варалица. — Скрати причу. Знам да на гозбу не идем. Шта да радим када их сан превари? — Не жури, јуначе! — залепета орао крилом тако да камење полете низ стрмину. — У смрт своју не лети!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох! А кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра... шта онда?...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Полако сутон прикрада се, слази У лисну гору — у завичај мио; Рађа се мјесец и по дугој стази Падају сјенке, и сан трепти ти'о.

1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком И на земљу пане тиха роса прва, Родиће

Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! 1906. ПОД ЈОРГОВАНОМ ''Ко ти, шћери,

'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете! Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.

Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није. То бони лептир један у сан се свео А цео Бео Ко бела свила, Само по рубу лепа му дрхти дуга.

Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. 1904.

Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма. Преда мном доли малено село Под танким димом у сан се свело. Пред њим ријека пољем кривуда, И зрело класје њиха се свуда.

Пред њим ријека пољем кривуда, И зрело класје њиха се свуда. Овдје под јасен мирно ћу лећи И сан ће тихо кô поток тећи. Мириши, ропо, мирисом здравим! Покри' ме, небо, покровом плавим! 1908.

Мирисô је здрави Вријесак, и хриди све сиве и смеђе. Ја сам гледô: тихо, кô сан један плави, Насмијана, топла, и кô љиљан мио, Окупана росом, она ми се јави, И ступи ми.

Она ми се пригну па, сјајна и врела, Пољуби ме. И њен пољубац се упи У сан мој, од златних нита што се плео. Затим насмијана меком руком скупи И подиже с траве свој прозирни вео, И пође.

Под палму ту ћемо пасти На ћилим мирисан, И пити љубавне сласти И блажен сневати сан. 10 Лотова ружа стрепи Пред сунчанијем сјајем, Па главе клонуле сања и чека ноћ с уздисајем.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У песми о Марку она је то злато примала и из султанове руке, и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима.

Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива, једна, од најлепших наших песама. Мајка је уснила необичан сан, прота га протолковао, и убрзо предсказања су се обистинила, — то је калуп по коме је израђена ова песма.

Али, каква се поезија прелила преко тога калупа! Сан је страшан као смак света, величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама, небо се проломило, месец пао на земљу,

зора заб'јелила, поранио војвода Момчило, па говори љуби Видосави: „Видосава, моја вјерна љубо, ја сам ноћас чудан сан уснио: ђе се пови један прамен магле од проклете земље Васојеве, пак се сави око Дурмитора; ја ударих кроз тај прамен

Вели њему љуба Видосава: „Не бој ми се, мили господару! Добар јунак добар сан уснио; сан је лажа, а бог је истина.“ Опреми се војвода Момчило, па он сиђе низ бијелу кулу; дочека га девет миле

Вели њему љуба Видосава: „Не бој ми се, мили господару! Добар јунак добар сан уснио; сан је лажа, а бог је истина.“ Опреми се војвода Момчило, па он сиђе низ бијелу кулу; дочека га девет миле браће и

били на трећем конаку, сједе Марко вечер' вечерати, Голубан му рујно вино служи: узе чашу Краљевићу Марко, чашу узе, у сан се занесе, и испусти чашу на трпезу, чаша паде, вино се не просу.

Вели њему слуга Голубане: „А не бој се, Краљевићу Марко! добар јунак добар сан уснио; сан је лажа, а бог је истина“.

Вели њему слуга Голубане: „А не бој се, Краљевићу Марко! добар јунак добар сан уснио; сан је лажа, а бог је истина“.

За кога сам лице одгајила? Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула. Сан уснила госпођа царица, ђе јој на сну чоек говорио: „Има, госпо, у држави вашој равно поље широко Косово, и град Прилип

Кад га виђе, рашта оповиђе, оповиђе јутрос на подранку, кад сватови мисле да полазе? Мој сестрићу, Јован-капетане, сан је лажа, а бог је истина; ружно си се главом наслонио, а мучно си нешто помислио. Знаш, сестрићу, не знали те људи!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути

— она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у

ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ СПАВАЈМО САЊАЈМО И ДОВИЂЕЊА

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

а друга врећа, прострта под њим, учини му се као најмекша сламарица на којој он убрзо потону у дубок млинарски сан.

— Богме ћеш сутра платити за све оно! Али већ ујутро Јованче заборавља и страшан сан и своју чворугу и трком јури у Прокин гај. Тамо га чека неугодно изненађење.

буквик и не слутећи да је негдје пред њим Жујина тајна кућа и у њој вјерна Николичина пратилица, утонула у дубок сан. — Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте...

Ђаци пролазе у школу. Да пољар Лијан негдје у селу не спава свој зимски сан, он би вам одлично знао да протумачи ове трагове. — Ево, видите ли овај траг одраслог човјека? — питао би он.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 93 ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ 94 МУДРОСТ СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 103 УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 104 ПРСТЕН НА ПРСТУ 105 ИЗ

ДЕВОЈЦИ МАРИЈИ 364 ИИИ ЕПИЛОГ НА ЗЕМЉИ 374 КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 378 ПОСЕЈАТИ ЋЕ ВЕТАР А ВИХОР НЕ ПОЖЊЕТИ 380 СИРОМАШКИ САН 382 БАЧКА КОМЕДИЈА 383 ЦАРЕВЕ КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ 385 УМ ЗА МОРЕМ, СМРТ ЗА ВРАТОМ 386 ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 387 КАНО С БРЕГОВА МУТНА

стати се без промене кано што је Сунце садање, а Сунце опет, седморином светлије бити од садања сјања, а не жешко! САН Сан је сваком права, временита смрт; Свакодневни животу конац.

САН Сан је сваком права, временита смрт; Свакодневни животу конац. ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками

Те тако ноћом у велики сан тајем дође к мадијамском табору полако да се што недочукне, те опколи са своји хајдуци сав табор.

Бијаху они сви на жетви, жњаху и везаху жито у снопје. Једне ноћи сни он сан и сутрадан каза им што је снио. »Видео сам, рече, ваше снопове где се поклонише сви моме снопу.

живота, не уздајући се више томе да ће му остати глава на њему, и у тој тузи и невољи плачући му и јецајући, преузе га сан, те мало заспа и смотре у сну ону жену што јој је дао био откуп мужевљи, где је дошла онде к њему и стоји пред њим, те

И она му рече: — И врло ме познаје. И кад се пробуди, не може да се домисли какав му је то сан био дошао, и што ли од тога хоће да изађе, на смрт ли, на живот ли.

СИРОМАШКИ САН А кажи ми, која је то коме хвајда, хвала ли, испрва у аздији се носити, а допосле у покровцу издрт ходити?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Е, што ми казујеш... што ми треба тој?... — Зоне — рече Мане и притеже пас око себе. — Ја сан немам... Ја за вечеру не знам.. — Леле! — рече мало подругљиво Зона.

Нико више није ту био, само њих две. Прекрсти се и захвали богу што је све то само сан био. Но, само би му то још требало да су оне биле синоћ ту!... би му брука све до Куршумлије, Ристовца и Сукова.

Умирио се мало и стао опет размишљати, и већ га глава заболе, а жељени сан никако да наиђе. Излазе преда њ и привиђају му се све неке чудновате слике као човеку у врућици, и те су слике

Излазе преда њ и привиђају му се све неке чудновате слике као човеку у врућици, и те су слике прелазиле из јаве у сан, и обратно, и најзад није више могао разабрати и разликовати: шта је његова распаљена будна машта, шта бунило, а шта

дуго је тако ћутао погружен и несрећан, док се једва разабрао и увидео да је то само сан, страшан и ружан сан био. И тек тада одахну душом, прибра се мало и размишљаше хладније.

дуго је тако ћутао погружен и несрећан, док се једва разабрао и увидео да је то само сан, страшан и ружан сан био. И тек тада одахну душом, прибра се мало и размишљаше хладније.

И тек тада одахну душом, прибра се мало и размишљаше хладније. Прекрсти се и захвали богу што је то само сан био, и што тако, хвала богу, није још и ту срамоту доживео да му се сав свет смеје!...

После три дана он је већ имао идеју о освети и задовољан трљао руке при помисли да то неће бити сан који зором бледи и нестаје га као магла са Паша-чаира што се диже и нестаје је под зрацима сунчаним, него ће то бити