Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нит’ знам тога Милића Сандучаревића, нити су га икад моје очи виделе, нити о њему моје уши чуле, само читај да видиш. А Икета узима оно писмо, жмирка и
— чуди се Мија. — Шта, зашто? Шта, како? — љути се као Икета. Што се бајаги правиш да не познајеш човека Милића Сандучаревића? — Ама шта ти је, човече божји, откуд ћу знати Милића Сандучаревића кад га никад моје очи нису виделе? — буни се Мија.
— Ама шта ти је, човече божји, откуд ћу знати Милића Сандучаревића кад га никад моје очи нису виделе? — буни се Мија. — Нису га, велиш, никада виделе? Е, жалосна ти мајка, Мијо.
— Фиииууу — вели. — Па знам, брате си га мој, знам, како не би знао Милића Сандучаревића. Сад се сетих, бога ти, Ико, наједанпут ми свану. — Е фала Богу — каже Икета. — Таман сам се уплашио.