Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
) Шпацира се с њим испред куће, а изнела велику лопту што је на презент добила од оног Швабе капетана сас лађе »Мариа-Анне« па се лопта, па сваки час испусти, к’о бајаги, лопту, а лопта се откотрља, а она га онда моли да јој
Фајн жена, што јест; жустра баба! А штета што није у мојој »парокији«! Па черес тога баш и мислим да се променим сас оним мојим пајташом и колегом, оним Мићом, јербо то је његова парокија, његов кварт, — па да ви’ш ондак весеља!
— А не, не, — не дâ јој гђа натарошевица. — Се’те, слатка, овде сас нама. Извол’те мало диње, да знате само како је слатка, к’о да није из паорске баште, него к’о да је »цукрас« правио.
да буде слепа код очију и без изображења; подајте је у лêр код фрајле Нимфидоре, да научи да хеклује штрумфпандле и сас перлама чачкалице за зубе и немецки унтерхалтунг! До’ће време, па ће вас дете проклињати!
Онда госпођа Перса почне позивати господин-Перу на вечеру и после вечере, а из госпоја Сидине авлије бацаду се сас кромпирима у госпоја-Персину авлију, само да не останеду дужни.
Штогла... — Па-па-па им’о штоглу. — Та... знам, знам... — вели, сумњајући, гђа Гециница, ајде-де да су се попадије сас штоглама потукле; жене су, па не би било никакво ни чудо да полете пеглајзи и шпорерти!... Ал’ људи, па још попови!
— Поп Спира! Ју, жалосна, а зашто?! — Па због младожење... господина Пере. — Па ми у овом сокаку чули да је то сас Јулом и господином било свршено још док је овај богословац био...
— Забога, Николајевичу, зашто ниси добро отворио очи кад погађаш кола; кад знаш добро паоре, гром их спалио и сас обешењацима!... Та ди би се ти, бог с тобом — продужује гђа Перса сва зелена од једа — возио с ким било!
— Е, е, ко би то и помислио! ! А ја, још кад сам устала, а ја сва дешператна, па још мислим: шта ће, боже, бити сас вашим господин-супругом, па сас вама, па сас вашима! А, оно, ето, шта сам видела! Ју, ју, ју!
! А ја, још кад сам устала, а ја сва дешператна, па још мислим: шта ће, боже, бити сас вашим господин-супругом, па сас вама, па сас вашима! А, оно, ето, шта сам видела! Ју, ју, ју!
кад сам устала, а ја сва дешператна, па још мислим: шта ће, боже, бити сас вашим господин-супругом, па сас вама, па сас вашима! А, оно, ето, шта сам видела! Ју, ју, ју!
— »Утешите се, фрајлице, нисте ви једина коју је њена слатка мамица упропастила и унесрећила сас таком једном фушер-машамодом! А, и’те молим вас... само један јед!« вели и одлази даље.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.) О, дулос сас, кир Димо! Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала. (Погледи у Јуцу.
ПОЗОРИЈЕ 9. КИР ДИМА, ПРЕЂАШЊИ ЈАЊА: О, кала илтете, кир Димо! ДИМА (тихим гласом, лагано): Дулос сас!... Пос пигени и дуља? ЈАЊА: А’хара! Оћимо да паднимо свију преко нос. ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос!
ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос! ЈАЊА: О, аделфе, сваку човеку има свога радост, тећи ја сум нестрећа, сас проклетина на моја глава! Китакси, аделфе, оћи шешир, проклето широко високо, оћи свилена пантљика! ДИМА: Пиос?
ЈАЊА: Копијасете. ДИМА: Тора препи на китазо тин дуља му. Игиените! ЈАЊА: Дулос сас! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈАЊА (сам) ЈАЊА: Е, де де, опет једно шпекулација!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁴² На самом одласку повојничарке се не поздрављају и не рукују с породиљом нити јој кажу „збогом“, већ: „остани си сас здравље“ а на то породиља ништа не одговара.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: А што? Зар није лепо? (Метне шешир на главу.) Гле, мајка. СТАНИЈА: Да плашиш чворце сас те репове. Кам ти красан фес, него то немачки. ЉУБА: А фес је опет турски. СТАНИЈА: Ако ће, барем је леп.
Да се чудиш, мајка, како су слободне. СТАНИЈА: Куд ће веће слободе, него кад девојка увати момка за руку, и сас ш њим се витла по кући. ЉУБА: А кад га руком увати испод пазува, и ш њим иде у шетњу? СТАНИЈА: Што, што?
ВУЧКО: Па? да донесм, да не донесм? ПИЈАДА: Немој, Вуцко, немој. ЉУБА; Па остави, кад неће. ВУЧКО: Сас здравље! (Одлази.) ЉУБА: Ево, мајка. Него чувај, да се не опечеш. (Намигује на Пијаду.
СТАНИЈА: А како Же да га прелију сас зетином и сас земљом? ВЕЛИМИР: То може и код куће бити. СТАНИЈА: А да се целива? ВЕЛИМИР: Опет код куће.
СТАНИЈА: А како Же да га прелију сас зетином и сас земљом? ВЕЛИМИР: То може и код куће бити. СТАНИЈА: А да се целива? ВЕЛИМИР: Опет код куће.
НЕША: Ама што је? СТАНИЈА: Дојдо у род, да видим децу, шта најдо? Девојку сас кошницу на глави, како вата момче за руку, и унуче с брадом и погано. НЕША: Е, што ћеш, такав је сад свет.
Не игра српску игру, него се грли сас момци, вата се за руку, беседи више она, него он; иде сас ш њим сама; преврће окама, скита се ноћу с мајком јој, и
Не игра српску игру, него се грли сас момци, вата се за руку, беседи више она, него он; иде сас ш њим сама; преврће окама, скита се ноћу с мајком јој, и сваки безобразлук.
СТАНИЈА: Што кријеш, те не говориш? Не л’ сам рече, кад пође: ја сам ваш слуга. О леп слуга, да се разговара сас девојку на уво, да не чује мајка. ЉУБА: Е мајка, то није слуга, него тако је обичај постао.
Ако узмем сас прсти, ти викаш „не ваља“; а Велимир, куку мајци, не једе ка човек, него сас леву руку. ЉУБА: Е, па таква је сад мода.
Ако узмем сас прсти, ти викаш „не ваља“; а Велимир, куку мајци, не једе ка човек, него сас леву руку. ЉУБА: Е, па таква је сад мода. СТАНИЈА: Убио ти гром ту несрекну моду!
СТАНИЈА: Убио ти гром ту несрекну моду! Да те мода учи да жмуриш на једно око, да не идеш сас ногама, и да не једеш с десну руку. ЉУБА: Видиш, нама није то тешко.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам... ја сам нежењен. — Врло лепо и то! Имате време и за женидба.
— А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш! Молим ве, господин-учитељ, за чес!
’Ајд’ сас здравље, а ја ће си други селамет да тражим; да се прифатим под мој старос за другу послу. Кам’ срећа да пре учини’
Саг, на пример, да кажемо да сам ја неки кмет у овој село, па си дође капетан код мене, а ја спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у
— Дакле: ракија и бенђелак?! А, селско кондроћефало?! — Ама шта је то било? — питају опет други. — Сас такве речи у моју кафану не може да бидне! — Ама нисам мислио... — правда се Борко..
— Ама није тако он мислио... — умирују га други — била једна шала... — Сас чес’ нема шала! — вели ћир Ђорђе, који се расположи тек кад онога изведоше. — Добро и много фала што га изведосте!
Петла, море, закоље, сал’ да му види мало крф; тол’ко што беше крвник! И ја сам та сорта! Ама како једна влас’, морам сас примери да претходим, па мука! А гости слушају и гуркају се.
Од сулиотско сорта сум; татко ми клефта беше, као онај сас мустаћи големи там’ на дувар — што је — и показа на Бочариса — па ће свашто бидне!
ни што је, један такав из Јевропа со пућет, па ха пред домаћина се поклони, па збори: »Ели може, газда Ђорђе, да играм сас вашу домаћицу; да гу малко за кеф обрнем по јевропејски?
Молим, забављајте гу; послужите се с њума како сас вашу!« — О, кирије имон! — Па саг ја да гу пустим да гу јабанџија уфати у игру, па да се врти с њу како пцето кад се
— »Ако никој — цитира ћир Ђорђе — законе, и поступке власти ели од појединих чиновници усмено ели писмено, ели сас други некакви знаци опорочава, ели речи овакве о њима разноси ели расказује, уколико тој не би, на прилику, у никој
законик, трећа част: О иступљењима, затвором (то јес’ да одува апсу) од један до триесе дана, ели бојем (то јес’ сас батине) до триесе удараца да се казни«. — Ама не може то! — умирује га ћата. — Није то тако... — Како да не може?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Дођем тако кући на осуство, кад бесмо у Србију, повечерамо сас татка и мајку, проџакамо о моје муке, борбе и штрапаци, па ајд, на легање. Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам.
Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Још лакше ће ме однети. — Јок, џанум, јок; тука ћеш ти сас назе. Борба је трајала до мрклог мрака, но пред ноћ се окрете за нас набоље.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Не чукај, да те не чукнем сас некој чабрњак. (Опет лупа.) Ама па кој си ти? САРОШ Ја, Сарош. КАФЕЏИЈА Сарош ли? Ели сам, ели сас бегови?
(Опет лупа.) Ама па кој си ти? САРОШ Ја, Сарош. КАФЕЏИЈА Сарош ли? Ели сам, ели сас бегови? САРОШ Сад ће и бегови и свирачи. Отвори. КАФЕЏИЈА Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем?
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Цвеће за примадону ГООД МОРНИНГ ЛАДY Чак на Пелопонезу У кадифи Да л везу Сретох грчку принцезу КАЛИМЕРА САС КИРИА Прекјуче у животу У свом селу На плоту Нађох протестну ноту СТИГО ЈЕ ПРОБИСВЕТ НЕКА СТИСКА У околини
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Преко света свакад душе ветар тако да доста пут и стрехе с кућа разноси и воде клати сас дна, ал’ кад с главе стане откуд му је започетак, онда тим часом свуд се потиша.
Они би тек у пољу сас хрти готово дочекивали, те хватали. Чинећи им на руку да гледају сеир, доста пут и сам би ноћом подранио; оде у
Казујући му, рече: — Благослови, оче игумне, ево је дошао један човек од цара сас две товарне камиље. Хоћу ли га пустити да дође к теби? Рече игуман: — Нека дође амо да видимо која је заповест.
Не смеше се ничему додирнути, него исто сваки узеше помало праха сас патоса црковнога и со тим одоше натраг к своме цару и казаше му што им се било случило, што ли је говорено из ћивота.
Оде проходати се по Фрушкој зи Гори, пронаћи за своје седиште гдегод прилично место. А тадар Јакшићево колено владаше сас Фрушком Гором, ал' њему они свасти бијаху.
пастир, уређујем целу бити паству ми, којој но радујући се у мирноме здрављу честиту уједно с добром се радовати, и сас брижљивима тужити, мога је пастирства извољени адет. А не да снижам господства ни власти укарам великоможности.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде!
Што да те турају у новине?! Шта да си губиш младос’ и лепотију по мејане и кафане сас оне роспије, никакве вере!... Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје?
— Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!
Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна.
?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече,
Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?... Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!...
— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш?
Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!... — Што ће начиним?!
Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!... — Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор.
Ете, и мој покојни Ђорђија не пита много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика, и плот неје далеко!
Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори!
Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све.