Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: „Зар још ниси отишла?... Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!“ Ја одох кући...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нигде живе душе, ниједног повесма дима да се с баџе уздигне. — Пустош! — рече Алекса. То Станка трже из његових сањарија. Он баци поглед на кућерину и намршти обрве. — Да бог да све турске куће овако пропевале! — рече Алекса.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
пуне оних племенитих, чедних суза, што их само ватрена љубав, у оној блаженој чедности и оној претераности мистичних сањарија, може да изазове, одавале су заиста ону најбожанскију истину свих речи што их је пронашла те да изрази своје жарко и
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
да истакне садржајну појединост из дечјег живота а да се притом не разнежи, зна да одржи растојање; свака се његова сањарија завршава буђењем, повратком на земљу (Цар Јован, Мама, Да ли ми верујете, Венчање, Рат).
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
белешке хватане с дана на дан, исповести једне идеалисткиње коју живот немилосрдно обмањује, у којима има нежности, сањарија и топлине, и један леп докуменат за интимно познавање душа тога доба.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И одједном, усред тих сањарија, он се трже. »Шта је ово... шта ово ја мислим и чиним ? Зар то ја чиним од истине... ја, који досад не смедох
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Све иде не може бити боље. Срећна и задовољна, пуна лепих сањарија, леже ова породица да слатко спава и — сања... Лака им ноћ!... Прошло је десетак дана од свадбе Васине.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
дани иду и пролазе, И лагано све се губи, изумире и пропада, И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе; По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
и, како сам као већина Словена био темпераментан, могао сам се заувек изгубити у лавиринтима свих врста метафизичких сањарија које сам почео да испредам. Међутим, провиђење ме је спасло.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Он беше развио ону свилену мараму и гледаше у њу. И тек кад му приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на дахире. — Погле га! Сал тол’ко... — рече јетко и зловољно Ајша. — Мало ли је?
Седео је, пио, и будан сањао, и тек га из сањарија тих трже глас споља, јер баш поред прозора чу се: „Врије, вријееее! Паригушица!“ Сви се тргоше, погледаше на прозор.