Црњански, Милош - Сеобе 2
Него су личили на олују, и поплаву. Као што јесењи ветрови носе, кад духну, свело лишће, са дрвећа и грана, дуж пута, па подижу, високо, оно, које је опало на земљу, тако су и те гомиле исељеника у
Они би, после, као и појединачно лишће свело, трчали, да свој транспорт стигну. Ти су, усамљени, уплашени, сами, у туђем свету, највише плашили, уз пут, жене и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
на најнижу меру, личности су обележене сасвим општим и бледим потезима, осећање природе је оскудно, и све се и сувише свело на локалне речи и изразе, и не увек разумљиве провинцијализме, анегдоте и пословице.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најзад се свело само на горко мирење са судбином: — Ето ти га, па му дај ако ћеш читаву кућу у шаке, старији си. . Тих дана, иза
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У псалтир-ткању слово иже свело. За словну румен залази ми тело. Тек листак жут сам међу иноцима. СТЕФАН РАЧАНИН: У СЛОВНУ СЛАВУ Животу збир су
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, ко свело лишће, сва бића. ПАРТЕНОН Не волим веселост пролетних башта, нити да ичија душа продре кроз свилу мог црног мушког
За друштво му, што по винском меху свело лишће расу, са осмехом мутним, прескачући, први пут, потоке, у смеху. А, место свог живота, знам да, по видику, тај
ову земљу, свилену и прозирну, чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну, видим, далеко, опет, лишће свело и завичај облачан. И, тако, без кретње, туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште к'о свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело.
„Твоје сићушно, твоје јадно „дело“ Учинише то зар? Реци, „радниче“!... Под Непојамним што се свуда свело, Чему твој живот? Циљ му?... О, јадниче!“...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.
Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно
Још је било сунца и зелених грана, Ал' мирис пролећа ветрови разнеше, К'о и свело цвеће плавих јоргована. Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа твоја, твој живот у страви, Ни молитва с усни које
Опет вам се враћам, црне ноћи моје. 1911. ЦРНА КРИЛА Гледам ту јесен што иде кроз гране, То лишће свело, уморно, што гине, Мирно, у бледе и маглене дане, У ноћи беле пуне месечине. Гледам ту јесен.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ниче лице није свело, Ниче око суза лило, — Јер се није ништ’ почело, Пак се није ни свршило. Ако буде тако штогод, Романтиком
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Ово рекло Цвет-девојче Па с’ побожно прекрстило И на другу страну легло, И тек што је очи свело, У сну јој се приказало Момче младо голобрадо у оделу јучерашњем, Па је њојзи говорило: „Чу ли мене,
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Младен га ослови: — Шта радиш, Стојане? — Ето, батке, стојим — одговори му он свело, уморно. Кући кад дође, виде да већ сви знају. И мати, и баба.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак. И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште кô свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело, Кô да би
Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма. Преда мном доли малено село Под танким димом у сан се свело. Пред њим ријека пољем кривуда, И зрело класје њиха се свуда.
су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.
41 Сневах о чеду краљевском, Лице јој је сузно и свело; Под грањем липе сеђах с њом, И ми се грљасмо врело. ''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу