Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.
Сјаји дан међ црним борима, Мркне ноћ измеђ белих кринова, Божји лик трепти на свим морима, Сваки час свемир ниче изнова.
Тај свемир насликан на валу што бега, Сав покрет просторâ у трептању листа — Љубав је без сутра вечнија од свега: Јер и после
ИВ Но пред равнодушни свемир што га кочи Мир твојих начела, стане бол човека Усамљен пред свачим!... И збуњене очи На тамној матици твојих немих
статуе у којима је узрујано струјила бела крв страшћу и заносом; и једно огромно сунце које је изгледало веће него свемир. Оно је давало просторе своду, сјај и облике стварима, јасноћу и чистоту мислима, и позлаћивало све куда је пало.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
кад гавез проспе латице и муње; у љутој свађи, чувши кỳкуреке, тек храст, кроз шуму, пре но срч му пукне, у свемир може с гнездима да сукне затруби злокоб с руба памтивека. ИВ У саму себе тек би унатрашке.
С њега се човек, Божији прирок, у надахнућу, отисне, пропне у озарење: свемир где прска, сложно где прашти шљива - а српска.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Место амбиција друштвених, самоћа, једна нова љубав за свемир и живот. Они то не лажу као господин „космичар“ Демел, који је волео да руча са царем.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Пита Старопланинац, загледан у Универсум. А Паскал ће: „Смртни ме хвата немир, Кад се загледам ноћу у Свемир...” Једино је Ајнштајн, ко овца сед, У васиони открио заносни ред Тврдећи да је свакој честици усуд задат
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ташти понос, горде мисли и великих страсти клице, Љубав, мржња, вера, сплетке, твоје шале, твоје злобе, — Цео свемир недокучни и лепоте и ругобе. А сад? — Ништа!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав! и нас само пјевај, И нашу младост безбрижно и ти'о: У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио!
бледилу лица јављала се тајно; Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се, к'о звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде мириаде; И мора светлости сјају и трепере, Век за веком тоне кроз
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећану како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне обале
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Али, ако умремо ми — е, тад је већ ствар сасвим другачија! Јер, на свијету (укључивши ту, дакако, и свемир), има свега изобиља, па и бесконачно много.
Јер, на свијету (укључивши ту, дакако, и свемир), има свега изобиља, па и бесконачно много. А свемир је тако знатан, да нема те појединачне ствари чији би нестанак он уопће и осјетио.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ноћас су ме походила мора, Сва усахла, без вала и пене, Мртав ветар дувао је с гора, Трудио се свемир да покрене. Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока. Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи. Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори.
У камену спава мало сунце што ће нас осветлити. Чујеш ли звездани систем мога крвотока! Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.