Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!... Наједаред само ми мрче свест!... Нисам чуо ни пуцња!... — Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. — Где? — заграјаше са свију страна.
Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак... Наскоро дође к себи. Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу...
Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше... и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио...
И довео некога. — Нека дође овамо. Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају. Лазар сасвим изгубио свест. Он већ није знао шта ради. Ишао је, јер га је Маринко вукао. Да га он није повео, остао би на месту као окамењен.
али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ручурда обви му се око врата, као змија, и стаде га стезати... Свест га поче остављати; чуо је само како нешто лупа у коталцу; осећао је како му хладне руке и ноге... и зиму око срца... и.
већ више не може ни данути... Наједанпут спаде сав терет. Зрака месечева проби кроз маглу и стаде му враћати живот и свест... И као нека топла и нежна рука, паде на чело његово, па поче загревати и срце и снагу...
На очи му се навуче некакав мрак; учини му се да му неста земље под ногама и као да пада у неки бездан... Онда изгуби свест и сурва се с дивана... Крушка му притрча. Прихвати га да га дигне. Чуо је како му нагло срце бије...
— И, послије, чуо сам да се она тамо састала са оним лоповом, Станком. Милош опет поче губити свест, пребледе као крпа. — Ја не знам — једва изговори. — Чујеш, Милошу! Ти си поштен човјек. Ја те волим, не мрзим те.
Лазар га није задржавао. Он га, управо, није ни могао задржавати, јер је био изгубио свест. Он није ништа знао ни о себи, ни о томе што је учинио.
Док се једном и његова врата не отворише. Јурну свеж ваздух и запахну га здрављем својим. Сиромах Алекса поче свест губити. Очи му засенише од сјаја белога дана... Он се изгуби. — Алекса!... Алекса! — викао га је неко.
Хтео би да се отме, али не може... И он поче да се напреже, али му се ниједан мишић не помаче... Он изгуби свест... 19.
Он јурну, смлави Турчина пред собом, али клону, и, као, изгуби свест... Кад мало себи дође, осети он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А у Бурмаза је кћи — кћи и по! Да пројашеш, што кажу, поред ње, па да она превали оним пустим очима, очас ти мркне свест, и једва се држиш на коњу. Ама се Арсен навикну на њене очи и не плаши их се.
Нисам се више могао насмејати. Она окрете главе од мене. — Ја... ја... — поче загушљиво и преста. Мени помрче свест. Ама јесам ли ја будала? — питах се. Куд сам загазио? Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је.
Ја видех како она разастре махраму по целом лицу и како двама прстима притиште очи. Свест ме остави. Ја је повукох да је притиснем на груди. Брава шкљоцну и њена се мати појави на вратима.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
милује и заводи оно лепо и топло тело што се с неким болом подаје, па се ипак смеши и тако смешећи губи постепено свест. Гребен је.
Као муња, неки црно-црвен, гарав и крвав вијор помрачи му свест и док је рањена нога сва дрхтала у крви он се лудачки заплака тресући се оним обамрлим телом: „Јао, јао, шта ја то
Црњански, Милош - Сеобе 2
Дете је било мајушно, сиво, модро, мртво. То јој нису рекли. Била је изгубила свест и из ње је крв, као поток, липтала. Ту крв више нико није могао да задржи.
Граница је била у рукама Наполеона. Сербски пукови постадоше аустријски. Само свест, код простог света – код оних који нису били у Росију отишли – није се гасила, као што се не гаси ватра у кући, док у
Теодосије - ЖИТИЈА
А свети видевши несвесну свест и несмерну вољу и неосетљиву природу каменоумља негова, рече к њему: — Ми, дакле, хотећи добро и себи и теби, ово
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Осим директним проматрањем најпре се, дакле, проучавањем фолклора може осетити карактер, начин мишљења и свест јужнословенских етничких група. Српске народне песме и приповетке скупио је у почетку XИX века Вук Караџић.
Тада се родила свест о националном јединству. Срби, који чине готово две трећине јужнословенског становништва, продрли су миграцијама у
— Осећајност и симпатије. — Особито поштовање предака и обичај слава. — Национална свест и национална задаћа. — Војничке врлине. — Енергични и импулсивни. — Динарска туга, историјска туга. — Мистична логика.
И песма каже: „помислите на старе јунаке.“ Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до
Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као
Као што је напред речено, ова дубока народна свест није ограничена само на области средњовековних српских држава. Она је врло жива код свих динарских Срба до границе
Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХВ века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине)
Уосталом Шумадинцима их приближавају њихови обичаји, предања и њихова јака национална свест. Нарочите психичке особине. — Старовлашани се иначе одликују неким нарочитим психичким цртама.
Хиљадама њих се одало разним занатима, трговини И напреднијој земљорадњи. Дубока национална свест је почела све више да их обузима.
— Психичке особине православних Срба. — Вештачки уговори Берлинског конгреса и национална свест. — Три католичке групе.
Услед прилика које смо напред показали српска национална свест у Босни и Херцеговини знатно се појачава од краја ХВ века, а динарски мухамеданци због тога су постојали још већи
Ниједна установа и никакав утицај за турскога доба нису више допринели да се развије и ојача национална српска свест као што је то учинила Пећка патријаршија, коју је обновио поисламљени Србин.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Затим пођох низ пругу очекујући било који путнички воз за Београд. Нечим што није свест, ни пирамидалне ћелије, ни било шта од тога, знао сам да му идем у сусрет.
Црњански, Милош - Сеобе 1
За тренутак беше изгубио свест, и није знао где је. Погледавши је затим запањен и са лица, виде да се сва обукла у ружичасте и беле чипке, са два
Боја њених очију беше се разлила и он је над њеним мртвим телом губио свест, мрмљајући сулудо молитве, називајући је: „Дафинчо моја, Дафинчо“ – док је себе додавао, као: „Аранђелче, мало
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
оквиру, према правилима обавезним за све учеснике, а прати је снажан осећај напетости, радости и задовољства, као и свест да је она „нешто друго“ од обичног живота, каже Хуизинга.
и устанцима, и тако подстичу у народу љубав за слободом, правдом и независношћу, а код деце изграђују националну свест и национални понос.
о томе да се овај механизам развоја личности практично користи у социјализованој пракси, већ и о томе да постоји и свест о његовом деловању. („Добар је пример најбоља придика“; „Што стари чине, то млади уче“.
Колико је данашња свест сељака синкретичка, односно колико се у њој мешају не само паганство и хришћанство, већ и архаична свест са модерним
је данашња свест сељака синкретичка, односно колико се у њој мешају не само паганство и хришћанство, већ и архаична свест са модерним атеизмом и рационализмом, лепо се види из казивања једног Стојана из села Гојмановаца: „Прошао сам свет,
Ма каки бре, још кад имам ватрено оружје...“³ Ова подељена, унутар себе расцепљена свест савременог члана сеоске заједнице вероватно се још понајбоље испољила у овом сажетом и типичном исказу: „Што бих се
утицајем официјелне послератне идеологије, антитрадиционалистичке, која је у великој мери потискивала патријархалну свест. Осим тога, услови живота су за ове две групе испитаника (после 1945.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Игра усложњавања изнурује свест одраслог читаоца; модерна песма често себе доводи у положај трагичне самозадовољности; нагнута над безданом, она
као њихову суштину — али је дотиче изравно и без уобичајеног поштовања на које нас је навикла изграђена културна свест.
Наше искуство, наша свест приписују свету и порочност и невиност. Дечји песник је вештак у продужавању смишљене равнодушности за све што је
Наша културна свест не поштује самосврховитост тих порива, она их већ по навици коментарише, упоређује, подводи, тумачи.
као и народни предводитељи, наступају у име немуштих створења, чија је способност формулисања неразвијена, критичка свест ниска, могућност изјашњавања никаква, средства самоодбране ограничена.
светогрђа и духовне ослобођености што их је само урбана цивилизација могла донети, има дрскости пред којом се архаична свест осећа незграпно и немоћно: ништа му није свето, а уметност најмање.
Патетична свест о сопственој узвишености, која, код нас, час поприма облик боемског егоцентризма, час закаснелог ларпурлартизма,
Самоиронија је поуздан знак зрелости једног стила. Свест о авантурама које су поједине речи претходно доживеле модерном песнику никад не да мира. Пародирајући, песник се игра.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
приликама, редовно их велича, хоће да им изнесе њихову славну прошлост и да им улије историјски понос и националНу свест.
Између појединих делова српског народа нема никакве везе, свест о народној заједници готово не постоји. Код угарских Срба, гањаних због вере, национално осећање се ограничило само на
Пред 1840. он има на 10.000 српских становника, трговина и земља су у српским рукама, национална свест је врло јако развијена.
онога времена, са њом уздише и сузе пролива, хоће да јој негује у исти мах и нежно осећање и српску националну свест.
био је сентименталац, иако је писао Вертера и противу »плитких сентименталних љубави« и »бенастих ламентација на свест«.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
у кућу; како није давала да ме зову бојећи се, да се не „пометем“ од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: „Којо, Којо, хајде брзо“...
„— — — Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица над нашом кућом...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
У сунцу славе шар ти се крила дивно прелива, а ти почива на цветној ружи душанске силе сисајућ из ње занос и свест. Славан то беше српски лепирак и српског врта заношљив мирак, слава се наша далеко чула, чула је за њу источница
— Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!” Ал' у цури све силније зла се буди свест. И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар. „Зар не видиш облак црни? Зло је по нама!
Ал' какве смо на земљи срећице, отеће нам још и тај завичај. О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи,
пренеси смртну вест, пренес' је пре нег оно што си знао свог родитељског духа заповест у сумњичарску, смртну своју свест!
кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а несвест тела даће другоме. Кад видим да му годи приповест употребим тренутак угодан: Па кад смо
Кад ме лепо чедо мамне, те за њоме свест заблуди, мрежом густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад
главара заповест, испод срца животних страсти мах: срамота, понос, гроза, љубав, страх — но зазорна стишаваше их свест у светој збили храма боговског.
неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном замком, обезумну моју жест.” „Зар у теби моја коса? у теби ми очи зар?
ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и милине верне страсти Делилине у јунаку већем гине свест и моћ.
није једне што му пије крв: да није народ Фулишћаном стрв; ту тамницу, тај оков да је стрест, кривице своје немилосну свест!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Зоб узнемирења смућује нам свест, дрмуса звезде, Месечеву млађ. Од нагон-ткања врисак нам је брест под муњом, шарен.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те пресреће знак велики длан из камена шака урезана у стену једва
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А једна наша батерија гађа преко наших глава, и свест се мути од силнога праска и замаха њених зрна. Командир је поделио батерију на два вода.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Камџија фијукну кроз ваздух, ошину га по глави и плећима, па се опет издиже над његовом главом. Гојку се обрте свест... нешто се смрачи око њега, ништа се не види, само се из мрака помаља црвено зверско лице и више ништа...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Свратио сам, на једном излету, у један рудник соли, у Карпатима, и то је оставило у мени свест да има нечег фантастичног на свету, што је мени непознато. Нисам ни сањао шта ме чека у Бечу.
ми је довео лекара, али сам, од свеће коју су дизали над мојом главом, и од прашака које су ми сипали у уста, губио свест. Тек трећи дан дигао сам главу и гледао кроз прозор. Жуте, модре, зелене, и црне воде, јуриле су према обали.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ДАНИЦА: Ко, забога? ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација? Грађанство, цвет грађанства, народна свест; демонстрација. Знаш ли ти шта значи то кад ти народна свест дође у кућу?
Грађанство, цвет грађанства, народна свест; демонстрација. Знаш ли ти шта значи то кад ти народна свест дође у кућу? Ја бих волео да видим тога кога то не би збунило? ДАНИЦА: Па је л' треба да им говориш?
Данашњи избори ће показати да клевете не помажу тамо где је народна свест будна.” ЈЕВРЕМ: Е, то си му лепо саставио. СРЕТА: А ово? (Вади другу хартију.) ЈЕВРЕМ: Шта је то?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
слике из села које је пренуло из дремежа, јер се у њему пробудила вештачки (а и насилно) успављивана и дуго успавана свест.
И стока и живина поче да трпи откако се пробудила та свест у селу. Тек видиш зељова где излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз сокак и не осврне се нит’ пусти аваза
Шта је то наопако! Па и сама живина сеоска, и она је пропатила и осетила ту пробуђену свест. Ето бар се за петла, на пример, не може казати да није исувише еротички расположен (као што се то из зоологије и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба Још мирисала свуд краљица ноћи На страст, и младост, и задах од гроба.
КАРИКАТУРЕ Сопствена свест ми личи на бедну панораму Већ овешталих слика, што се све већма хаба, Јевтиним задовољством што ми разбија чаму; Ту
нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти — заборав њен што свежи Уморну свест ми, која отров сазнања попи.
И разлива се ваздухом, и моћно, Нов живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно. Живот кроз душу набујало струји.
Нећу умрети у влази и студи, У гробу твоме, у мемли и смраду, Већ с твојим цвећем, и да не пробуди Никад свест нагон животу, и наду.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
није ни смирај, а камоли мрак: И немам значи чиме да се тешим Што ми се сав видик сузио, а знак Да можда губим свест је што се смешим.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу
се под покривач, и изнад самог чела висе њене дојке и подрхтавају, да се откину као најкрупније капи млека, и он губи свест у паћеничком уживању, које Дуго, дуго траје.
Зачуди се, не, брани се, а он јој прилази све ближе и ближе, припија се уз лице, ураста у главу и у мраку истискује свест. ...
Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију. Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу.
са зидова замахивали су мачевима на њу, она се грчила, није могла да подвуче ноге под гробницу, и дубоко падала губећи свест. У свитање, меким шумом говеђих опанака пришао јој је калуђер и позвао је да устане.
У мутљагу мамурлука и бунила бледо је чкиљила свест и често се гасила, штипана мокрим прстима умора који је неиздрживо баздио на ракију и чупао црева на повраћање.
Сви знају. И она је рекла. Свест му прикупише вика и кукњава жена: — Лопови газдашки! Јао, изелице! — Ви сте нам кућу опустели!
А за брест зна да је сенка. Па се споро присећа сваке Симкине речи. С муком, јер снове никада не памти. Ипак, у свест му се урива неочекивано сазнање, стидно, невероватно. Око њега сељаци срповима кољу кукурузе и они суво шуште.
као да се утопила; припијен уз врата, чекао је да зашкрипе степенице, чекао је да не би излудео, пресвиснуо, и губио свест кад би му ломљвава од корака поред његових врата затутњала по глави.
Али шта ће он да ради пред овим што га је ноћас други оцем учинио, а њега дедом? Нека опомена мути му свест, ионако мутну и немоћну иједну одлуку да донесе. Чини му се да Ђорђе само што није заплакао.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
само неко који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену и обезобличену, без дна а замамну: тад замре мисао и замире свест, остаје само кожа, сува и нестрпљива под жмарцима, остану и запети мишићи, у дослуху са оном напетошћу која је сва
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
није побре вид'о, не годи му бој; Дуго није, - једва, једва, даде им се срест' Ал' за побру већ не беше побратимска свест. Перје му је сагорело, што ће незнаник? А голупче бегат' стаде, непознат јој лик.
Душевна свест јој сва је његова; А несвест тела даће другоме. Кад видим да му годи приповест, Употребим тренутак угодан: „Па кад смо
И реч'ма пуним тајног, нејаснога, И несвеснога - свест ћу ти занети. Па ти, сакривен од погледа твога, У име Вечног невиност узети. Св.
О Роде! Нема наде да скорим друкче буде: Нит' имаш доста снаге да сам се препородиш, Нит' носиш свест у души и љубав целе груде, Да с душманима многим свуд једну борбу водиш...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Затим грозно смрвљен и узрујан, осећајући опет сваким нервом да му се мрачи свест и обавија неким црним димом полусна, он прикупи све своје силе да устане и усправи се, али га утом опомену звекет
Само су руке тада биле живе и радиле, испружиле се, трзале, боле, док су ноге негде нестале и стомак и свест и цео човек као да се наједанпут био истопио. Тада је и он пао у мрак.
Ја већ почињем да се мучим у магловитој свести о томе да сам ипак будан. Ту свест о томе да нисам потпуно заспао, осећам најпре као необично фину, танку и лаку маглицу, као што је она што се понекад
А час опет оба крила наједанпут, те ми је свест о томе да сам будан јаснија. Ето тако нешто, ако сам знао приближно да изразим, и све страшније, понавља се, понавља
На улазу, баш на самој капији гробља, удовица наједанпут изгуби свест и паде у нечије руке, па забуна око тога да је поврате увелича још више свеопшту ужурбаност и узбуну.
Ужасан тресак шрапнела, који су се распрскавали над главама војника учинио је да људи почеше губити свест. Војници су носили зрна за пуњење и држали их бесвесно у рукама, не знајући шта ће с њима.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А терет озго све тежи, све мучнији... Почиње губити свест... — Готово! — Викну Митар и устаде. Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене. ОГЛЕДАЛО Кроз свест и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира, И густа магла лагано се збира У покров бола, у завесу плача.
ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ Ево данас умор пао на ме. У очима поглед заборава, Моја свест ми, у даљини таме, И дух, к'о цвет у јесени, спава, И дух спава. Ја не појмим сада Да л' је било живота, и када?
Најзад све је исто, и свест снова дође, Хоризонат мисли ведрији је само. Апатија неста и клонулост прође, Ал' подсећај стоји да се ишло тамо.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Радне обавезе и непрекидна бујица утисака која навире у нашу свест кроз сва врата сазнања, чини данашње живљење погибељним у многочему.
другу која је призната, за мене је то истина коју из часа у час исказујем у свему што чиним и у свакој својој мисли. Свест о спољашњем утиску који ме подстиче на било који напор — умни или физички — увек постоји у мени.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
били у стању да открију или се нису ни трудили да истражују, а што сам ја, упркос свему, високо ценио, а то је била свест о дубоком поштовању и дивљењу за узвишене традиције мога народа.
Осећање да се налазим на чврстом тлу, дубоко је продрло у моју свест и заспао сам дубоким сном здраве младости, премда ми је кревет био голи под.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Поток тад више не тече, већ пузи као црв, и то с ниже тачке навише, а и ја макар за тренутак губим свест над бескрајном дубином плавила која је испод мене.
Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! У једнакој мери појачава се и свест о изгубљеној „стази спасења“, што на махове пренапреже напетост све до „прскања дамара“.
Треба постојати да би се могло корачати, али при свакоме корачању не морамо имати јасну свест о томе како је добро што постојимо. Таква свест одговара песничкоме (па и философском), а не свакидашњем нашем стању.
Таква свест одговара песничкоме (па и философском), а не свакидашњем нашем стању. Тако исто при обичној употреби језика не морамо
метричкоритмички у себи затворен стих, никада више њему није вратио, али је зато реактивирао свест о његовоме присуству. И учинио је то на јединствен начин у нашој поезији.
И учинио је то на јединствен начин у нашој поезији. Јер нико осим Матића није тако и толико реактивирао свест о границама стиха и о потенцијалноме двосмерном читању између тих граница.
Сви ми, наиме, знамо да наша свест у говорноме ланцу за засебну јединицу признаје само ону која осим препознатљивога почетка има и такав крај, јер се
Зато и стих, да би за нашу свест постојао, мора имати препознатљив почетак и крај. Кад то узмемо у обзир, постаје нам јасно зашто се у традиционалноме
Другим речима, посреди су стално присутне али потенцијалне читаочеве радње, стална али потенцијална читаочева свест. Душан Матић је овакву потенцијалну свест, коју смо стекли читајући традиционалан стих, не само реактивирао него и
Душан Матић је овакву потенцијалну свест, коју смо стекли читајући традиционалан стих, не само реактивирао него и превео из метричкоритмичке схеме у сам
Појачана свест о својој условности, знаковности, то и јесте појачана семиотичка свест. Велика игра коју је авангарда започела, а на
Појачана свест о својој условности, знаковности, то и јесте појачана семиотичка свест. Велика игра коју је авангарда започела, а на страни и код нас, у разграђивању наслеђене традиције довела је у саму
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у приповедању изблиза опажа, него је и свест њена дигнута до равни на којој се роман као целина приповеда, доведена је у велику близину невидљивог аутора.
Осим тога, потврду да је у структури романа Софкина (само)свест високо дигнута налазимо непосредно у чињеници да описи збивања у Нечистој крви врло често имају овакав почетак: „Софка
У тако добијеној слици мале Софке најпре уочавамо њену необично јаку свест о хаџијској лози, чији је она последњи изданак.
На Тодорину свест ми махом гледамо из Софкине свести, јер се по правилу у овој другој одражава она прва; често се, међутим, одражавање
Као што је познато, таква се свест може стећи, а јунакиња је доиста и стиче из однос који други, највише блиски људи имају према њој; рецимо, из пажње,
Мала Софка, међутим, у очима других не види себе без оца, и види оца колико себе. Стога се њена свест о себи самој у првим главама романа формира као свест посредована оцем.
Стога се њена свест о себи самој у првим главама романа формира као свест посредована оцем. Јер је очито да други њу виде - бар тако она осећа, а то и јесте пресудно - прво као ћерку
Тако и Борисав Станковић, чим је јунакињину свест учинио рефлектором породичне хронике, он је јунакињино понашање условио њеним односом према породичној лози.
пресудним за ликове - кад сами доносе судбоносне одлуке или када то други место њих чине - не уводи толико у њихову свест колико нам приказује реакцију њиховога тела и њихових чула.
Разлика је важна и ваља је поменути, наиме, зато што се - као што је познато - управо увођење читаоца у свест јунакову и праћење сустопице његовога унутарњег, мисаоног тока узима као значајно достигнуће модерног европског романа
Главни јунак коме та свест припада добија приближно исти онај привилеговани положај у роману какав у Нечистој крви има Софка.
године. Но, уза све то, „скретање ка унутра” у овом случају очигледно није што и премештање угла приповедања у саму свест јунакову, и читаоцу није дато да доиста прати „унутарњи монолог” било Софкин било, можда, с времена на време и неког
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест! Можда ћемо крвљу писат’ — И тим Србин сме — Само кавгом међусобном Не, за Бога, не!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
СНА 53 СОНЕТ 55 СУНЦЕ 56 СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ 57 ХРОНИКА 58 ОДБРАНА ЗЕМЉЕ 59 РЕQУИЕМ 60 ЈУГОСЛАВИЈА 68 ВАТРА И НИШТА 71 СВЕСТ О ПЕСМИ 72 АРИЉСКИ АНЂЕО 77 О АНЂЕЛУ НА ЗИДУ 78 АРИЉСКИ АНЂЕО 79 УТВА
ПЕСМА 114 ПОХВАЛА ВАТРИ 116 ПАТЕТИКА ВАТРЕ 118 ДВА ПРЕЛИДА 119 ФЕНИКС (И) 121 БОЛ И СУНЦЕ 123 НОЋ ЈАЧА ОД СВЕТА 125 СВЕСТ О ЗАБОРАВУ 126 ФЕНИКС (ИИ) 128 ЛАУДА 129 ЛАУДА 130 БАЛАДА 131 МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ 133 ПОРЕКЛО НАДЕ 135 ОСЕЋАЊЕ
189 ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ 190 ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ 191 ДОК БУДЕШ ПЕВАО 192 ВЕСЕЛА ПЕСМА 193 ЗЛА СВЕСТ 194 ПРОМЕНИ СВОЈУ ПЕСМУ 195 ОЧАЈНА ПЕСМА 196 ЗАЈЕДНИЧКА ПЕСМА 198 ПЕСМА ЗА МОЈ 27.
Часови су стали И нали укроћени над понором. Да ли Стварност се привиђа ил шум прогоњен доји Одбегла свест мутним излазом у н и г д е? О пустињо најсличнија сунцу има ли игде Финијег песка успаваног срцем и бескрајем!
ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи.
бескрај њен наговорени цвет Њено биљно искуство: пресипање једног света у други Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута чудесним Врати зрно у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају
са свих страна чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и што бити неће И да свет овај празно одјекује СВЕСТ О ЗАБОРАВУ Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви измишљеном оку слепим зидом прети.
из мржње док песма нас спасава Плашљивих речи и штурога класја Сунце је мрак који нас осветљава Обасјај ох обасјај ЗЛА СВЕСТ Видех ли у насиљу прерушену срећу Ил три пута дат себи три пута рекох не О смилујте се узмите натраг Слободу коју сте
Краков, Станислав - КРИЛА
У глави му беше прво страшно топло, после свест поче да се мрачи, знојио се јако по челу, али се ипак није онесвестио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се јури бесвесно... То сам ја све преживео. Био сам сад у сигурноме заклону...
Самртни крици завапише. Један налете на мене, ја се извих и он ми запара шињел. Као да ми мрче свест, занесох се и падох, Таман да ме дотуче и ја управих руке да се ухватим за његов бајонет, кад један мој војник опали и
Неко ме пипну за руку и рече да ми је сломљена. Од болова и напрезања почео сам губити свест, те ме положише на земљу. Чујем нечије радосне повике. Отворих очи. Испред војника био је пуковник Јован.
Али тек што смо замакли у шуму, када нешто груну, али тако громко, мајко моја, да сам, чини ми се, свест изгубио. Један од војника се претури. Тамо чујем неки жагор, затим шкљоцање, онда опет пуцањ.
Чудим се овим људима како они не зазиру много од смрти. Да ли је код њих урођена храброст, или висока свест о дужности?... — Лезите! — викну командир. Прућио сам се по земљи. Он само чучну.
Они живе својим животом... Да ли је та смртна опасност драж њиховог живота или је код њих развијена нека висока свест о дужности, која је непозната онима у позадини. Не дају утисак авантуриста...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
4. СПОМЕН Велбужд! Дан славе, дан царског крштења, Кад први ловор свест Будућег опи И паде сребрн усклик Провиђења И лину царска крв да жезло шкропи. ...
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Уједно је омогућено да хрватско национално опредељење продре у пределе који су дотад имали само регионалну свест, а по језику су били неупоредиво ближи Караџићевом српском говору него хрватском кајкавском наречју, које је до 30-их
Током сеоба и настањивања на Балкану, развијала се историјска свест која је рађала усмену епику, прозну и поетску. Сусрет са хришћанском културом упознао је Србе с потпуно различитим
Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп
Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља историјско памћење народа у размерама
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Силвије, чувени лекар, ученик мисирских мага, Увеза пробијен трбух и насу мелема блага. И свест се Катону врати и крвца преста да тече, Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече: „Нека је проклет и презрен
И утом, са свију страна, Јекнуше весели звуци у сусрет гранулог дана, И свест се кравару врати. Он се је сећао свега, И стид га толико узе: дође му да чисто бега!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
) Друго, госпа Нола се брзо сама ухватила у свом удовичком ачењу, и тргла се у пуну своју свест и снагу. Мужу није дизала нарочит споменик, а на свекров је дала уписати само име и презиме, и године рођења и смрти.
На срећу, у Миланову мозгу почео је радити прашак. Занео се не сачекавши Павлов одговор. Али мало после опет плану свест. Милан се сад некако стидљиво и отуђено стаде повлачити у свој свет. — Идите мало у шетњу. Лепо је време.
Чест је то случај. Нарочито у сиромашним и малим народима и срединама. Културна свест постане одједаред један страстан ентузиазам, и просто сагорева људе.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
) људско тело СНИСХОДИТЕЛНИ — предусретљив, услужан, љубазан снисходљив СОВЕТ — (1) савет; (2) свест; пуна совести о свом постојаном темпераменту »веома свесна постојаности свога темп.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у! Гр-у!
Наскоро сам осетио како ми је чело влажно, а по рукама избише ситне капљице. Скинули су ми облоге, и покрили ме. Свест ми се повраћа и неко ведро расположење... Грашке зноја липте са мога тела. Војник ме брише...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
НЕПРИКОСНОВЕНИХ СТИХОВА 89 ПРЕИНАЧЕЊА 91 ЗИМСКА РЕПЕРТОАР 95 ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ 99 ПРОБУЂЕНА СВЕСТ 102 ПОСЛЕ „ОТКРОВЕЊА“ 110 ВУК 111 ВУК И 112 ВУК ИИ 116 МОЛИТВА ВУКА 122 ВУК ИИИ 132 СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ 138 СОНЕТ
Тек тог тренутка Он поче да говори. У Београду, Х 1922. Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот мисао, Залогај пресни меса кроз тело, Човека, који је толико пио и дисао Док сварити је
Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом Пробуђена Свест излазио рукописно у мојој соби: ”Сви се планови не даду испунити.
Од тога скоро губим свест - но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнабулизам, већ само свест протицања времена, трајања.
Од тога скоро губим свест - но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнабулизам, већ само свест протицања времена, трајања.
Од тога скоро губим свест - но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнабулизам, већ само свест протицања времена, трајања.
Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; у колико моје тело носи у себи доживљаје и
Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене
Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.
Не, не, не; ох, не! Изговорих Смрт, и речи: Она, њен Длан! На сваку реч бих губио свест, долазио са криком себи; Хтео бих да дишем дубље, грудима проширим лежај и стан, Да плачем, да захваљујем на оном што
на оном што и не би Никада у животу, на путевима који и не воде кроз свет, Бејах толико слаб, да само губљах свест.
Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној; И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид: Само бих дубоко цвилио у немогућности да сам пред њим роб, И као да је неко још цвилио у
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.
Из заједничког страдања рађала се свест о нужности заједничког отпора угњетачу. А уколико је заједнички отпор растао утолико се све јасније и смелије истицао
У томе је и изузетна снага реализма наше народне епике. Горки је казао да је колективу „својствена свест о бесмртности и увереност у победу над свим непријатељским силама“.
ноћу: и ноћи и дневи — и ноћу и дању нуто (узвик) — гле Њемадија — Немачка њојзи — њој обезнанити се — изгубити свест, пасти у несвест обикнути — навићи (се) Обилић Милош — в.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Умље вам избистрите, памет раширите, уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати...
Тога дна, каде издигну се те оду кућне страже; пресуше очи, нос и уста, одлети свест и свако овде осећање из тела, и засекну воденични жрвњи више млети, зуби жватати, — шупљине поцрне, празне остану без
А цар за то право није знао, него његова свест сумњена осуди га те се од страха исказа. Кано курјак с кожом вала нам плаћати, ка и ономе у Александрији што му
сад, крошто ли нам то Бог даде и постави сваком нам у глави на нашој памети свагдашњега будна на опрезу судца, — нашу свест осећњу?
Нити нигде на свету има међу људма таква бирова оштроумна, трезна, незаборавна, како што је у нами наша усумњивана свест, те удиљ боде и страши судећи нам за сваку нашу неваљалу скону.
Зато нам је и уметнуо у мозак такву свест, која би нас судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни
Многи и од синовства им одреку се и свега очина им добра одрину их. Ама наш од Бога нам дат судија, наша свест не чини с нама тако, нити нас никад остаља не светујући и карајући; ако једанпут, два, три ли пут, ако било и до сто
Није ли њина право свест, без промене човечији судија? Често им мутећи памет и срдце смућајући те од њих продати исподмукла им седећи суђаше.
Него ли ангел, човечији на мозгу судац, њихова свест у оно доби сукоби себи скопост: та и нападе на њих, љуто сапре их и уплаши.
Земљу мнедоше да су већ изокола освојили, та и слабо хајаше за град бити га. А то господ Бог тако учини: свест им омахнити и иконоборцем со тога пак голем страх унутра зададе да не бесне поносљиви својевољни Грци, те црква мирна
Пак ко томе за провиђење и управу са земљом и с људма јоште вештину, вишу свест, мудрост и разум прикнади им за проглед и расуђивање о свему!
Та ко има свест у глави, — могу се сетити да су они бољаром господари дајући им храну од својега труда. Еда се дукати и новци ка и