Употреба речи свет у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Са те големе кривице његове морао сам и ја оставити нејаку браћу и родбину и тумарнути у свет, где никога нисам братом и пријатељем назвати смео... Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали...

Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни познавао није, дигоше се смелим кораком и загледаше у мутне таласе. — Избављени су!

нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...

Изјутра, опорављеном снагом ишла сам даље; није се ни смркло, и ја сам стигла у Земун. Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам

Шта ће тај силан свет, па још под оружјем? Ено и г. капетана! Видиш где разрађује људе ко ће на коју страну. Ја погледам боље и видим

ди... ди...“ и тако захрка наш сиромах културтрегер. То тако изгледа у прочељу, а у зачељу — е, ту је сасвим други свет: пет-шест пензионера, седам-осам трговаца, и они који нити продају свилу ни челик, него лепо дају новце на зајам...

За њега кришом говоре да је у неко време отимао; а сви му се у очи чуде доброти и поштењу... Таки је свет! Таки су људи! Штавише, и сам г.

Србија је родна земља; вредан баштован направио би од ње башту, свет би се чудио лепоти њеној, а празноверник заклињао би се да је то рај у коме се вечно блаженство ужива...

Ох, госпо, па немојте старца лагати, грехота је!... Кажите му право: да је лепша, милија, сјајнија. Свет јој се клања, а милијуни пролевају скупу крв племенитих прсију да јој сјајну одећу преображења рубинима крви своје

А ја, госпо, само љубим, љубим свим срцем, свом душом, љубим моју дивотну девојку, мој свет, моју селену!... Може бити, госпо, да бисте ви волели да знате и име и колевку моје обожаване љубавнице?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

примери дају мени повод из различних старих и нових језика најлепше басне изабрати, и на нашем серпском језику на свет издати.

није хуђе и горе него благородна младића с таковим мишљењем из младости напојити да се је он за леност и бездјелије на свет родио.

Чему смо привикли и што смо из детињства научили, то и тако хоћемо да буде и да остане, ако ће свет пропасти, и ми с њим.

Плаћајте нек се по свих црква бденија и молитве творе! Бог и свеци за новце чудеса чине! Што ћу на други свет, гди нити се једе ни пије? И тако одвећ сластима предат човек рад би као Метусал живити, само да се више наслади.

Куће се своје одрицали, а с друге стране свет глобили и дворове себи као каштеле и градове зидали. К вечном воздержанију са заклетвом себе привезавали, а боље се

На ови божји свет викали, а у њему како и остали људи радо живили. Све сласти телесне хулили, а весма су радо и весело с чим су могли,

Сад већ сваки познаје и види да: ко год на ови прекрасни божји свет и на ови наш (ако ће и маловременан бити) жи|вот виче и дарове божје оговара и без разлога похуждава, или је манит те

Ходити по свету*2 да вас не облада помрчина, учи нас. Свет је просвештеније душе и разума, а помрчина је глупост, навјеженство и без сваке науке лудо варварство.

избавио од прародитељнога греха, ништа друго не велимо него да нас је освободио од незнања, да нас је извео из таме у свет, да нам је дао право бога познанство, и да нам је показао не само с својом науком него и с својим примером п у т к

довољно сна себи даје за дати царем приклад како се царствује, може ли ко тако худо мислити да је само за трбух на ови свет дошао, и да је на какво достојинство возведен само да може већма тело своје упокојити и насладити?

” Каково чемерно и скотско сложеније мора бити у таковом човеку, или боље да речем нечовеку, који на свет разума мрзи, без којега је иста словесна душа слепа и у всегдашњој тами и мраку живи!

И колико се већма просвештава, толико више свет љуби и к њему се ташти, зашто је и сами господ бог свет невечерни, по оној речи пророка: „ О д ј е ј а ј с ј а с в ј

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун, и у бекству, мучен ко леднички цвет, разазнах у мраку још страшнији свет: жена с брадавицом ко исисан црв доји врану млеком црним као крв; а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да

Промењен свет нас плашио, нов нових краљева ред, ал свак се брзо снашао: то беше исти свет. Ко пре педесет година, свако

Промењен свет нас плашио, нов нових краљева ред, ал свак се брзо снашао: то беше исти свет. Ко пре педесет година, свако пронађе свој град, свој кревет пун животиња, овој шлем, свој нож, свој сат.

И опет ће мислити: живот је леп толико, да гинути вреди. И опет ће за исти свет убијати и мрети. И све ће ове отрове: јесен, зиму и земљу, вране и врт, ко лек, под капком да понесе У туђину,

Крајње је време да нам неко каже шта је ово, тиква или џак, мишја рупа или мишоловка! (А шта ако је ово цео свет?) Ко то толико, ногама, песницама, удара ноћас по овом поклопцу?

Најзад сву земљу, трешње у цвету, чашу и бокал, обасјава - а при том је можда сјајнији свет угасило сунце са Овчара и Каблара.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ 1. Ево у каквом мраку остаје свет кад се угаси света ватра! По хлебу хвата се буђ, хвата се лед по путевима пуним блата.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” и мени се онда учинило да ћу свет да променим. Но после видим како је то лепо бити попа. Кад сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме

ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓ парњака у годинама, него ћеш све долазити међу старије

штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек који из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одма и вид занесе, док мало очи протре. А ја?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«.

— Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути. — Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи. — Има суда и осем тебе!

— поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век

Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе?

— Јес̓, богме, господине! — потврђују остали. — Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога... Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву...

Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нешто отме Босна јали

Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето! — Ту Радан погледа снуждено преда се, па смотривши крај Мате торбу с главом шећера, где је спустио, секну га

У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик.

У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик.

Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће...

Негде далеко чује се песма пијаних људи. СВИРАЧ На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке.

А практикантски свет из свију могућих смедеревских канцеларија тако се горопадно проаконтира, како већ дотле ниједан казначеј запамтио није.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Учини му се да се свет сруши. А то беше совуљага на храсту више њега!... Она залепрша крилима и пролете му тиком поред лица, тако да је

Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној...

Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете...

Она стаде да види, да чује шта је то... Станко стиже. Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене своје родитеље, па се и сам промени у лицу... — Је ли, море?

Данас то већ неће учинити!... Поздрави га и кажи му да је од данас за десет година мој!... Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!... Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!...

Весеље, радост, жалост... једном речју, све делише они са светом и свет с њима... А сад? Он дана кад се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете.

— Не би. — Што? — Прво, као што рекох, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од нега. Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим. — Па то ја и хоћу! — рече Турчин. — То не ваља!

— Па да се разговоримо са војводом! — рече Зека. — Богами, разговарај! Али свет и не чекаше да му се то каже. Једна по једна породица одлажаше и из црних баџа поче се опет димити...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова крај ње блуде миријаде.

Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први. Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.

СУСРЕТ Једне се ноћи беше срела, На једној зрачној стази, Душа у небо што се пела, и ангел што на свет слази. Ангел исприча причу сјајну Шта су небески врти, А душа целе земље тајну: Магију љубави и смрти.

Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...

Просторе сам празне населио собом, И расуо себе, кô орион сјајан, У неки свет срцâ и душâ, бескрајан; И живим над страхом и лебдим над добом.

И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Ваш свет од свег већи и лакши од сене. И откуд на ове брегове, куд које Падате, о срца, као вихор вила, И сунчате тамна и

„Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога! Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!

Ти си у дну моћне клице која клија, Појам и решење; ти држиш у руци, Кô што понор држи бродове у луци, Сав свет безграничних сунаца што сија.

Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала — Мученик и херој, кап сузе и крви.

Жагор. Затим опет два домина млада Казаше дијалог пун несташне шале. Заигра јеђупка, нага... А мрак пада; Свет с клицањем пали шарене ферале.

Наличио је на пут који води у други свет. Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту? Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: —

познајем по оним мојим величанственим молитвама кад ми је било дванаест година или по оном погледу коме недостаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора, или по Шекспиру; или... тек ја њега познајем!...

Наравно, без икаке муке нашао сам и зашто је тужан. Па ако се и с чим може упоредити свет, то је с очима, а ако се и с чим могу очи упоредити, то је опет са светом.

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље, редом,

Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!

Сав свет је она, и она сав свет! И у грудима ми се нешто све више шири, и одмах се напуни мишљу о њојзи, и опет се шири, све више, и опет је она, и

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у

Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа па гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за

Тај дан био је субота. Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу.

” (1879) СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ И сумрак се поче хватати, а лађе још нема. Свет, који ју је чекао, поче се разилазити.

Замало још, и свет се сасвим разиђе. Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стајаху још само два човека — један у фесу и

А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добијају само они свако своје, него и други свет. Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно

Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе. Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за

и најневероватније у свој тој приповеци, веле да се и он баш својски гурао кад је кум неколико пута бацио међ свет пуну шаку крајцара, двогрошака, па чак и неколико сексера.

свака ствар на овом божјем свету има своје две стране, добру и рђаву, то поред свих ових тугаљивих страна писмености, свет је ипак увидео да се треба изображавати. Навикао се на школу и на учитеља.

С народом сам, вели, стекао па нека сад тај народ и једе! Ваљда ћу, вели, понети дудове на онај свет?! То ти је све што на земљи учиниш! »Безумни, вели евангелист, још ову ноћ узећу ти душу...

« Он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива. »Гледај само обешењака једног како се прави светац!

Он је сам заповедио да се тога дана ништа не ради, и побожни свет поп-Ћириног и поп-Спириног села ниједну, ни написану, заповест божју није тако свесрдно испуњавао као ову усмену.

Био је леп летњи дан, ова данашња недеља. Јутрење свршено, излази свет из цркве. Обе попадије се враћају с јутрења свака својој кући.

Пошао свет на литургију, па се све шарени сокак од лепоте. Час из ове, час из оне куће испадне тек из авлијских врата кита; придру

да поседи мало у порти, да разгледа како је која обучена — и ко ће ти све знати и овде набројати зашто све иде свет у цркву недељом преко године. Али ове недеље сви су ишли у једној цељи: бабе да чују, а девојке да виде новог учитеља.

Куља свет из цркве; пуна црквена порта. Пролазе једни мимо других, поздрављају се, мере се од главе до пете, тако да ниједна ситн

По четир таса се носило недељом, тако да је свет избегавао цркву через тих силних дација, а данас, као што сте и сами видели, само један, па и тај ћемо скоро укинути.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача. Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат,

Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет. Па и сада, ма да од старости обневидела, поштапује се, поред неколико снаха, толико слугу, слушкиња, још не дâ да је

Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање.

Јури онако блед, у кошуљи, по улицама, чаршији те се од њега свет грози, смеје. А то га сналази у ноћима с јаком месечином.

И одмах би се враћао у кућу, затварао у своју собу, беснео јер зна да се он искрао, јурио по вароши, те свет га гледао и смејао му се а тиме и њима, браћи, целој кући... И тад би беснео.

И сад, због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје.

Те они, браћа му, цела кућа, поред све богаштине и силине не могу у свет да изиђу као што треба јер им он стоји као печат, жиг.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Зато вашу фрајлу Савку, што ми се допада, узео би' са једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

— Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу. — А оно бар спустите цену на мање.

— Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали! Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да л’ би могао тог зеца тако брзо и лепо истранжирати.

Знате, чика-Гавро, да идемо онако — како кажу оно — кад велика господа кудгод иду па неће да свет зна? — Још ни то не знаш! Инкогнито! — Да, инкогнито! Враг зна, већ сам позаборављао те француске речи.

Откако те нисам видела, немам мира ни дању ни ноћу. Покажи се већ једанпут, ако имаш искре милости у срцу, јер ми је свет без тебе пустиња.

Срце и душа јој је било женити и удавати. Она је тим себи кредит правила. Свет је њу познавао, па која је мати имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа

Што су лепе, али што су им мужеви за жене добри, у вароши пара им нема! Варош српска, српски свет влада, а и богата је. Давно је то било, још за време бунапартиских ратова.

И ту је неки понос кад свет рекне како се за фрајла-Мицу ломе ноге и вратови. Још оно вече пуче глас како је јурат Марко Рогозић бацио у кацу

Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих.

Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих. Све то чини ранг, знаш, а ти си у рангу за један степен ниже.

Презрео је родбину, сирочад, браћа му не смеју праг прекорачити, не да Мица, па цео свет приповеда како је Рогозића зауздала Мица, но он је неприступан, нико му не сме то спомињати.

Вас женира да подигнете процес за ме против Алке. Знам зашто, ал’ то баш није лепо. О вама и Алки свет свашта приповеда, па због ње и о мени, а ја ништа нисам крива.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и чудним очима, студент права Алексије

И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи.

редовно чинио, сручи и оспе најстрашнију осуду оних што су криви за све ужасе најстрашнијег, ваљда, рата што га је свет доживео. Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо.

Јест, крв то је стално, а привремено је вереница и само је ово стварно, а оно је тамо неки имагинарни свет. Не сећам се ја ни мобилизације, ни објаве рата, нити знам шта сигурно о узроцима његовим, сем оних неодређених фраза

— ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува. Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако.

И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се. Ја за њима кроз онај свет, за њима и шта чујем: све неке глупости ђачке говоре.

Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд.

Сакрио се онај свет у подруме па као да је све помрло. А ја идем, па мислим: што сад не гађа гранатама, па нека једанпут и мени буде крај:

А све је то доле један свет. И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да

А све је то доле један свет. И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут, којим он

И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И

Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати

Африка

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са лармом и весељем деце. Једнодневно пролеће претворило се у лето.

у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.

Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења.

“ Јутро потом сванула је пучина бескрајна, скоро безбојна под безбојним небом. Рекло би се да води у неки други свет, да „по ној плове духови.“ Врућина није била прекомерна.

Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди. Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да

Тако овде нема ни стараца ни баба, ни деце која би већ сигурно умела да корачају. Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново богатство. Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге.

Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга. Срамота ме је да сам узбунио свет са тражењем банана и кокоса а да сам не пијем, те се правим као да је то све било ради окупљене деце.

Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног компактног прашумског појаса који по екватору окружује свет. Где год није океан; од три стотине километара над екватором, до три стотине под њим, без изузетка и свуда, било то

Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?! О боже, како свет не схвата шта значи један тренутак а шта значи цео живот!

У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух. Најзад ево правих свештеница Нои и Сати, на раменима младих фетишера.

Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Овај свет, који је иначе го, облачи се да би играо. Примећују се нарочити покрети којима се помаже да одећа још продужи оно што

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Ја сам истина млого којешта — које обаче из неки узрока на свет изићи на може — сочинио, гдишто пак и на печатњу издао; но почем с једне стране дуговремена болест перо из моји руку

Што предстојеће шаљиво позориште на свет изилази, повод је највише овај, што сам једном с љубезним мојим пријатељем г.

Све сос мера, све сос мера, па ћиш дођиш до велика слава. Ама проклето садашње свет оћи све високо: оћи мамузу, оћи бал, оћи кафана, оћи свилена кадифа. О тис анангис!² Оћиш мода! Камо аспри?

О тис анангис!² Оћиш мода! Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава.

ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш?

О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет! ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело! ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу?

Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо.

Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар. ЈАЊА: Кирије имон!

Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир. ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила.

ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос!

МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!

ЈАЊА: Па тако, на ову начину, може и жена удата да узми? МИШИЋ: О, дакако! ЈАЊА: Врашко свет! Како си савија на свака хунсвутарија. МИШИЋ: То је лепо, по мом расужденију, измишленије.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су ђенерали

Видевши се на сигурном месту, у капији тврдог и великог града, Гарсулију се учини да је цео свет био сведок његовог кукавног бекства и зато му, од беса, припаде мука.

је била на стотинак, два, корака, он је видео, јасно, и оног Еиннехмера, у плавом капуту, и хусаре, како растерују свет, око Еиннехмера и инџилира.

А у њима се скупљала она бескрајна вода, која, на крају крајева, сав свет потапа. Трифун је пушио скоро без престанка.

Исаковичи су, од тада, живели, тако рећи, два живота. Један за себе, а један за тај свет својих, ислужених, војника. Они су, сад, са пола Махале били у сродству, а са другом половином, кумови.

“ Узалуд су се Исаковичи, каткад, трудили да те везе прекину. Тај свет, који је са њима изишао из Сервије, ишао је за њима, као стадо, за клепетушом.

А грех је био тежак не отићи у тај свет, на сахрану. Ти ислужени, осиромашени, војници, ветерани, и инвалиди, нису од Исаковича ништа тражили.

Ти ислужени, осиромашени, војници, ветерани, и инвалиди, нису од Исаковича ништа тражили. Ништа им тај сиромашни свет није односио. Тражили су само да се, с времена на време, састану, виде, бар једном у години.

Ако је то природно, почела би да мрзи природу. Она је желела да та деца дођу на свет, у нежном, љубавном, загрљају, уз љубавно гукање Трифуново, уз песму.

Кад се госпожа Кумрија удавала, удавала се према жељи родитеља, као што се у то време цео свет удавао, али је брзо заволела тај живот у официрској фамилији.

Живела је, тако рећи, само два‑три месеца, а месецима уопште није могла да излази у свет, због свог великог трбуха, надувеног сваке године, као бубањ у Цигана, медведара.

Као да има неки свет у ком је сенка ствари бела. Кад је остао сам на својој чатрњи, Трифун је почео да размешта папире, које је ваљало

Теодосије - ЖИТИЈА

И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и безметежан, бесплотан и бестелесан,

Прими овај мој савет као добар. Царство земаљско и богатство као нестално и као нестварно презревши, свет и красоту света и лепоту видљивог као сујетно и маловремено оставивши, припремљени ти пут смерности од мене крстоносно

Макар ми ти буди мило стива, прими и мене овде, и гробом неисходну себе ми сатвори, јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити ми достоји да живим господина брата мојега не гледајући“.

И тако са страхом и трепетом своје спасење твораше, опомињући се оног што апостол у смерности рече: Христос дође у свет да цпаце грешнике, од којиx први јесам ја. И опет: Који мисли да стоји, нека се пази да не падне.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари. Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа.

Они се исељавају у правцима који су напред означени. Због тога се каже: „Херцеговина цео свет насели, а себе не расели.

Ниједна јужнословенска група нема тако широке и простране погледе на свет. Али из сточарског живота произилази лењост, некретност и жеља за беспослицом, на које се често наилази код људи

У овој се је средини развио чврст, готово челичан свет, који може подносити оскудицу и невоље као Црногорци. Али је ово народ који се крај свих невоља јако умножава, и пошто

У новије време се развила предузимљивост за послове, има добрих трговаца и предузимача, свет се јако окренуо тековини, и зато им Црногорци замерају, сматрајући да све више постају лацмани, мисле да су лукави.

У Битољу су се нпр. знали ханови у које су они пред пазарне дане долазили и свет се ту скупљао да их слуша. Са новим временом губе се и ови певачи.

Чак и за време турске владе Гњилане је било снажна српска варош. Свет је жив и окретан. Као и по другим варошима и овде су жене донекле усвојиле турско одело. У овој области нема Аромуна.

Знатна је разлика између људи и жена. Људи су жив и оштар свет и осим тога се сматрају за лукаве. Сви иду у печалбу, често као код Мијака почевши од 10 до 12 године, и баве се

Противно доњополошком, горњополошки је свет и по оделу, као и по психологији ближи мавровској групи. Сиринићко-средачка група Сиринић и Средска су шарске жупе

Међу женама преовлађују снажни и често урањени типови. Овај је свет последњих десетина година примио много моравских утицаја из северне Србије и не само у материјалном погледу се јако

По њихову тврђењу у Европи има мало људи тако трезвених, тако обдарених и проницљивих као што су они. Цео се свет диви њиховим цивилизаторским способностима. Они су оличење балканског генија.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи Самог себе слуша Међу световима свет ЉУБАВ БЕЛУТКА Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се њену Сав прометнуо Једино га

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе. Ни пет пара се не даје за нас сироте аждаје.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Шта је кривоклетство кад ти стојиш на осам стотина хиљада капитала? Цео свет има да ти скине капу, а ником ни на памет да не падне кривоклетство. АНТА: То јест, ево теби сви скидају капу.

СПАСОЈЕ: Рекао сам ти једанпут за свагда, не тиче ме се шта свет говори. АГНИЈА: Ја сам ишла, бога ми, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу. СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!...

СПАСОЈЕ: Тежак, дабоме. Неваљалство је сила, сила, господине, и то сила старија и јача и од самога закона. Цео се свет данас клања неваљалству, само Анта кобајаги... АНТА (брани се): Шта ја?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Добро би било имати новаца за сав овај шашави свет, сетих се Атаманове приче о Бароници. Њој је, у сваком случају, потребно још доста сунчаних дана у којима ће моћи да

Да волиш њу, увек би се осећао као свиња пред самим собом, јер анђели нису за овај свет. Постајало ми је јасно зашто су се Влада и мој Стари редовно заљубљивали у курве.

Затим га сакрили под неки камен, а кад се заврши школа дунули у свет. Што се Атамана тиче, он није имао потребе да чека крај школске године, али је пристао из солидарности.

Моја су говорила о месечини, о њеним очима у којима се огледа читав свет, о немогућности да јавно покажемо своју љубав Каранову.

- Рашида ме је гледала широм отворених очију чешкајући Грету по оклопу, па рекла да сам изгубљен за овај свет. - Шта би она могла да каже неком као ти? - Не знам. Мислила је да јој он пише. - Ко он? - Ти знаш ко.

После шест или седам секунди ја сам губио дах и вода ме је, као пиво запушач, сама избацивала на површину. Па ипак, свет испод коже реке био је нешто изванредно: слојеви смеђозелене воде кроз коју пролази сунце, нека рибица, неки лист а

шетају око трга две по две, како се церекају пискаво и бесмислено, како својим проклетим оклопима препокривају читав свет. Затим је Весна ушла и пробудила ме рекавши да на моме месту она не би могла да спава.

Што се мене тиче, може да их обоји и у зелено, ја немам ништа против. Свет неће сести на неко место због тога. - Мислиш? - шапнула је а онда ми се обесила о врат изјављујући да сам генијалан.

- осећао сам како њен стисак попушта, а онда је она прошапутала: ни једног, Боже мој, ниједног! Свет без зечева за њу је био празан. Мени је он био празан без Рашиде.

Тако ће свет постати диван. Путоваће се на Марс, Венеру и друга чуда, а бриге које је његово доба познавало биће сведене на нулу.

Одговорили су му да могу. Они имају десет милијарди можданих ћелија више него што он има. То је еволуција. Свет у коме се пробудио био је свет генија масовне производње, а људи које је познавао били су или мртви или са измењеним

Они имају десет милијарди можданих ћелија више него што он има. То је еволуција. Свет у коме се пробудио био је свет генија масовне производње, а људи које је познавао били су или мртви или са измењеним мозговима. То није било необично.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Духом претежнији од господара Софре. Деце није имао; он сам собом и женом може живети. А био је те нарави да је цео свет држао за комедију, и лозинка живота му је била: „Једи, пиј, весели се, та живот не траје хиљаду година”.

— А шта су нами оставили? — Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене

Сад сâм са мојим чистим новцима радим, посао ми иде добро, напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио.

напредујем, свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио.

ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио. Свет обично, кад се коме зло види, начини од муве медведа, па га извичу да је сасвим пропалица, а кад му се добро види,

сам добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје. Шта мислите?

Седне госпођа Сока. Пуше и прелазе у разговор са једног предмета у други. — Како ти се допада, Јово, садашњи свет? Је л’ каква је разлика између пре и сада? — Те каква разлика!

Овде остане читав дан, и бирташ и његова жена су га срдачно дворили. Приповедао му како сад свет долази у његову биртију само да види његову фигуру, како му због тога добро иде, а лопова ни од корова, тако се од

Кречар је казао својој жени, госпођи Агри, да не би више за цео свет тамо ишао; како их Чамча странпутицом водио, мало нису главу изгубили. Најзадовољнији је Чамча.

XИИ Прошло је десет година, — у животу човека дугачак рок, колико се за то време свет мења, колико се роде, колико умру, колико њих срећних, колико несрећних!

Кошица му се допада још од краковског пута, лепа чиста варош, пријатан свет. Шамика је већ ту има три године, и научио је фино немачки.

— Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим? — Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да

Црњански, Милош - Сеобе 1

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.

Вратио се, да се и он опреми. Око стаја и обора био се искупио свет, да види и његов полазак, а нарочито кочије и коње и слуге његовог брата Аранђела Исаковича, трговца познатог по целом

Наредио је да окрену кола, растерао љубазно свет, даривајући скоро свакога ко му је пришао руци. Рекавши још неколико речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама

Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом.

Пошто је био много цењен у војсци, додељиваху му важне послове у народу. Премештаху га сваки час, да умирује тај свет, који се сваки час селио. Знао је да ће га, одмах после прегледа, упутити на бојиште.

Чињаше се трезан и спокојан, и свет, који је те ноћи дуго бдио иза замандаљених врата, пропуштао га је, у недоумици.

главе, добрих пола сата за крмачом, цео пут од великог студенца, код градске капије, до дрвеног крста, пред гробљем. Свет је ишао за њим, не усудив се да га заустави. Тад, изненада, кад крмача застаде, он се стропошта на њу и претури.

Аранђел Исакович је желео сав тај свет, који се беше навикао на цигански живот, да свеже трговином. Мрзео је особито капетане, што су му одводили људе на

Био је стигао до границе земљишта о коме се причало по селима и земуницама његовим, и свет, који се настављао после, био је непознати, неизвесни свет, из којег је знао да ће се вратити са гомилом мртвих.

о коме се причало по селима и земуницама његовим, и свет, који се настављао после, био је непознати, неизвесни свет, из којег је знао да ће се вратити са гомилом мртвих.

Оставив своја села, остављао је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет неразумљив и недокучив. Сељаци, које видеше при пролазу, на пољима, орали су јашући.

Возећи се за пуком, као неки огромни мех, пун вина, Вук Исакович је пропуштао крај кола свет, као неки сан. Ратујући годинама, он је био давно навикао да се вози у битке, тако, у колима, без смисла и без

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Најзад, и главни актер љубавне магије — жена, сматра се „нечистом“ јер је тајним нитима везана за подземни свет. Љубавна магија најчешће почива на принципу имитативне магије, тј. на „закону“ да исто производи исто.

¹¹ Многи од ових обреда који се изводе са породиљом заправо симболишу лакоћу изласка новорођенчета на свет и тако, путем имитативне магије, помажу породиљи да се што безболније, једноставније и успешније раскрсти са својим

Рођење детета битно се разликује од доласка на свет младунчета мајмуна или било које друге животиње. Дете се не рађа једноставним биолошким одвајањем од мајчиног тела.

Захваљујући овим обредима дете бива уклопљено у заједницу живих припадника сопствене културе.³ Долазак на свет новог члана заједнице од изузетног је значаја за опстанак пре свега оних затворених, малих, традицијских друштава чији

Црна боја се у митско-религијском схватању света везује за мрак, земљу и хтонски свет. Многобројне хтонске силе имају као атрибуте црну боју, а такође и многе животиње (петао, мачка) и разна средства (нпр.

Ево неких басми забележених у Алексинцу: „Кад нестану на овај свет леб и вино, квасац и петлови, онда се детету досадило“, или: „Земљо богомајко, дадо’ главу за главу, дадо’ тело за

срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да пребројите, у море песак да премерите, у свет путове да пребројите. И кад се вратите, не можете му ништа учинити.

“ На Косову мајка, кад иде са дететом међу свет, пљуне себи на длан, и при том каже: „Колико на длану длака, толико на тебе урока“, па том руком на коју је пљунула

, односно дочарава свет благостања.³⁰ БЛАГОСЛОВИ (ЗА ПОРОД И МУШКУ ДЕЦУ) — Да си благословен и ти и пород твој! (Радуновић, М., 1988, с.

130) У благословима и здравицама се, дакле, бираним, лепим речима и раскошним сликама дочарава свет у коме има среће, здравља и правде; укратко, стање пуног благостања, са жељом да изговорене речи постану стварност.

Овај свет склада, мира и обиља, незамислив је, кажу нам благослови и здравице, без бројног и мушког потомства. Деца, посебно мушк

имају негативно значење и да су везани за „онај“, хтонски свет. Према жени која се у српској патријархалној култури сматра за мање вредно, зависно, немоћно и лукаво биће, мушки

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ЈЕРЕС Благоразумевање молим за јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем

За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика светковина људског живота тек с тим поста.

јунака кад потонула детињства барка однекуд испред њих исплови пуна туга и јуначких игара и играчака, кад се позледи свет давних рана и насмеши се из даљина ноћ кад су добили првенца сина.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене

Сами смо против свих. ГЛУВАРЕЊЕ ОГЛАС И Тражи се један свет, прекјуче ишчезао. Тражи се једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима.

Из тих суморних гимнастичких дворана изашли су у свет вољени и невољени, очајници и срећници, разбијачи и хазардери, лажови и сањалице, победници и увређени, разневши

били смешни, онако занесени, свако са веома високим мишљењем о себи, без иједног доказа да смо изузетни, без чега вам свет не верује на реч.

— Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха. У то време није много људи путовало у свет. Најпре сам као нешто ћутао, а онда почех панично да се извлачим.

— закључи неко. Мислио сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују само урлање пијанаца и

Растанемо се тако, а између нас — бели свет. И још нешто у грлу. — Зашто не пошаљеш неке приче? — питају ме успели момци.

од најнесрећнијих европских градова, ограђен белим конопцима и таблама које упозоравају туристе да је то јучерашњи свет, а не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади

гладним грудима, прст судбине се зауставља тачно изнад његовог птичије куцавог срца, које је и не желећи доспело у свет убица и убијених, тачно на њему несрећнику — он је, дакле – шуга! Шуга. Шуга! Шуга! Шуга!

Лежали сте на терасама хотела или расејано гледали кроз стакла аутомобила у свет који су освајале неке друге девојчице. Како је све то брзо прошло!

Данас, кад вам је тридесет и пет година, видите један други свет. Ваша кћи се љуби на улици у по бела дана, а кроз прозор ваше хотелске собе сваке вечери видите љубавне нарове како се

Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

- уверићете се, то јест, свашта доста. Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше.

МАТИ: Од кога си чула? КУМАЧА: Та већ говоре сви. МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра. Баш сам задовољна. КУМАЧА: Но, то ми је особито мило.

Но кад свет од толико година постоји и људи нису нашли за добро да се таково књиговодство заведе, нећу га ни ја уводити.

ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш! МУЖ: Како море, ти то говориш? ЖЕНА: А како ти са мном поступаш?

Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу уђеш; хе, све је пуно и

МУЖ: Оћеш престати, питам ја тебе? ЖЕНА: Муж жени ни капу! О, о, о! Та смеје ти се свет, знаш ли, море? УГЛЕД 5. МАТИ, ПРЕЋАШЊИ МАТИ: Шта је то? Шта чиниш ти с мојим дететом?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Васпитна тенденција Дечја књижевност открива свет и непосредне односе у њему, именује ствари и бића; у том смислу, њена васпитна улога је неоспорна.

Доста зависи и од тога на какво ће тло семе пасти; дејство уметности није тренутно и непосредно; кад би било, свет би се одавно продуховио, уравнотежио и продобрио.

општих закона а уважавати стилске посебности — ето јединог начина да се дечја књижевност праведно оцени и постави. Свет који се може објаснити и деци једини је несумњиви свет; остало је узалудни метафизички вапај, тескоба и мука духа.

Свет који се може објаснити и деци једини је несумњиви свет; остало је узалудни метафизички вапај, тескоба и мука духа.

поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где су између предмета и ознаке везе још животворне, чврсте.

Уређен и осмишљен свет могућ је једино као тежња, односно конструкција наивне свести, на коју је дете природно упућено.

Арс поетица XИX и ХХ века не опева свет; она га ствара. Песнички системи, довршени и недовршени, не дају се избројати.

Вечност, врховни смисао и све претпоставке о бесконачном он одбацује, или их, у неким случајевима, пародира... Свет је то што је, непосредна чулна представа; голо постојање једно је од највећих чуда, па је излишно тражити његово више

Дечји свет је свет без Бога. То је запазио и најбољи савремени дечји песник наш, Радовић: „Деца живе слободно, без бога, без сврхе

Дечји свет је свет без Бога. То је запазио и најбољи савремени дечји песник наш, Радовић: „Деца живе слободно, без бога, без сврхе и

Сада бива јаснија и улога уобичајених тема, од којих се дечја песма нерадо одваја. Животињски свет, као изразито примитивна фаза свести и деловања, нашао је у дечјим песницима духовите тумаче.

се отварају путеви наивној уобразиљи; слобода интерпретације је изазовна; смисао и значење нису коначно утврђени. Свет је оно што знамо и што видимо; он, вероватно, и нема никаквог циља.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и

ГАВРИЛОВИЂ: Колико сам ја за Српство чинио и то свет најбоље зна, а ви судите како оћете. ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи

ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери. ГАВРИЛОВИЋ: Ја кокарду не мећем ни српску, а камол’ маџарску.

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога

Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци?

Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица. НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта?

СМРДИЋ: То је преко јего. ЛЕПРШИЋ: Одма идем да ставим у новине; нека се свет чуди поступку највећега родољупца. ЖУТИЛОВ: Он ће се посрбити. ЛЕПРШИЋ: Посрбити?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима,

человјеческому роду«, ново доба када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када сваки дан излазе на свет »премудро сочињене књиге«.

Утицај јозефинизма на српске духове и просвећени свет био је велики. Све до пред крај XВИИИ века Срби стоје под утицајем руске културе, управо под утицајем руске

добије име Доситеја, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је као младић из богате куће оставио свет и побегао у самоћу и пустињу и тамо се у посту и молитвама посветио.

И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764.30 учитељевао при манастиру св.

Напустивши село, отисне се у свет. У Сегедину и Будиму је свршио гимназију, у Пешти је слушао филозофске науке, у Бечу права.

јој је био постављен: »распространеније књижества и просвештеније народа србског«, да се »књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају«.

Он сам говори да код њега нема равнотеже у духу, и 1818. говори о свом »безумију« и »махнитости«. Носи се мимо цео свет: капут као душанка, широке »вицезуавске« панталоне, руска капа.

Све је »сујета, сенка и дим«. Најбоље је и не доћи на овај свет, који је »долина суза«, а када се човеку већ деси несрећа да буде рођен, најбоље је умртвити своја чула, ништа не

И одиста, српска књижевност, када има да изиђе пред страни свет, нема да покаже ништа веће, оригиналније и лепше него што је Горски вијенац. ОПШТИ ПОГЛЕД.

с том намером да се игде печатају, које ће се из њиовог простог и сасвим искреног приповедања видити — но кад се у свет пуштају, сваки читатељ, коме је воља, може држати да су управо њему писана, почем њега ради само се и печатају.

и даје књижевне описе — но срдачан и природан човек који добродушно и духовито прича шта је видео и како је кроза свет пролазио.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна

у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али

Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут.

е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина. — Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф.

Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше. Иду по пијаци и заредиле по бакалницама, па купују све што им за благе дане треба.

Освану и давно жељени благдан рождества Христова. Прошло је и јутрење и служба, и побожан свет излази из цркве. Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју

— »Па сâм си крив, вели он; теби, што на уму, то и на друму, а свет, бога ми, неће то да трпи!« »Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим,

Утом се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и

Свака новина има да се бори са многим тешкоћама, а многе непријатности, то су њена повојница. Максима није разумео свет, па није никакво чудо што је чак и баба Стојна, гребенајући вуну, осудила методу Максимову кад је од свога унука чула

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Гле и данас сунашце утече, Гле и данас заман прође вече, Ноћ у таму цео свет завија, Ал' у срцу вељи над ми сија.

ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет полети.

Једном овде није ништа било, До онога Бога великога, Сам он беше, па му дотужило; Да се дакле тужан развесели, Свет сатвори, кâ што Моја вели.

“ Ово рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине

у снопове, И у венце кад свију цветове, Онда дођи нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.

облацима, Све златнима и све руменима, Како, брате, када сине зора Ил' се сунце смири иза гора, А уз брдо силан свет ту врви, Сваки оће да је горе први, Свак се пење, жури се и труди Да изблизу чуду се начуди.

Знаш ли оно — ал' било је давно, Дваест лета сад ће бити равно, Ти си онда једва на свет стао, Но зацело веће си слушао — Крваво је сунце излазило, Крваво је онда залазило, А сувише два крвава данка

Врти му се тај мозак витешки, Цели свет се око њег' окреће — Чини му се ни ђаво га неће. Зборио је што је лепше знао, Чинио је што боље могао, Ал' кад

Твоја добра, као сунца свет, Моји певи, кâ мирисни цвет; Сунце сјаје, сунце живот шаље, Цветак мири, али ништа даље. 3/7. 1844.

Радо ја имам овај бели свет, Врело, дољу, планину и цвет, Радо даљне клепетуше јасне, Радо сунце, месец, звезде јасне, Радо имам муњу и

својему ту ближе, Све ово, брате, све, и сама себе, И најдраже оне песме моје, Све би дао, да повратим тебе. Свет је овај пун имена славни Из садањи и времена давни: Овај, веле, снажано је тукô, Онај муњу са неба је свукô,

“ Тако рече, те прекиде гласом, Лице покри, отле је нестаде. Ње нестаде, свет ми се опусти, Оде драго још што у њем' беше; Ох, те речи што сада изусти Све ми, све ми из њега однеше.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Они, веле, ионако носе туђу главу: — Е, бестрага им глава, неки засукан свет. Негдје пред подне путници стигоше до узаног мостића на смиреној рјечици са обалама укованим у сед.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Шта може с похотом самртник? АХМЕД: Зато се ага и љути што се плаши да ништа не може! ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља!

Да је бар неки бог, него мој Хасанага! Да је бар онај који је стварао свет, него Хасанага који воли овчетину, Хасанага који звижди кад спава! ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се.

Да није неприлично, мислим лично за њега, да са свадбом свраћа код жениног мужа? Знаш ти какав је свет. То може да се протумачи. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кадија присто. Сад долазим од њега.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

точење пића; по дворишту се витлају и преврћу деца; а око кујне, згурени уз зид, начетали се просјаци и остали гладан свет...

Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за

Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити. И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо?

Мене већ што... али узме њу па је тера од куће зими, а она, нана моја слатка, да се не би чуло, да не би свет после то... ах! она целу ноћ проведе око куће, кријући се да је ко не види, мрзне се и умре! Остави ме...

бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.

Отпоче: „Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и веселе, узалуд све! Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис

да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ... Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо... Бежаћемо далеко, далеко!“... Изиђе и њена: „Сву ноћ седим и мислим на тебе.

— Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко.

Колико пута он туче стрину и гони је од куће. А нарочито кад се напије, онда, што кажу, у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански.

У страни, поред зидова, иде женски свет. Напред су жене у антеријама, „количићима“ и загаситим шамијама; за њима девојке у тесним минтанима, шалварама,

И као пре опет почну да цупкају, разривају пут копитама и грабе виноградима, који се издалека црне, а по којима се свет већ размилео, вију димови наложених ватрâ, шарене се обешене женске „стајаће“ халине о гранама већ оголелог дрвећа,

Био је силан свет у игри. Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака. Они ме радо примали, не ради мене, већ ради ње, наше гошће,

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Буди подобан неба, Господару, Дико света, ПРЕСВЕТЛИ ЦЕСАРУ! Излиј на свет превисоке даре, Подај Болгаром њи(х)ове бољаре; ТВО(Ј)ИМ Србљем витезове старе и Грецији њејзине Пиндаре.

весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана,

по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи.

укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божетвени огањ ко ученију и к добродетељи бозжигавајући, и свет разума чак до порсти(х) сељана и до сами(х) пастирски(х) колиба разширујући.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!” да буде погреб свет. Ти ђачићи су песме што за њом уздишу, што теше душу њену и Богу уздижу.

Дарак, усне састављене, кô карике две румене, свет нек види каквим стоји веригама да се споји. ГОСПОЂИЦИ Л. Д. (Ленки Дунђерској) У СПОМЕНИЦУ Свет је сваког пун

ГОСПОЂИЦИ Л. Д. (Ленки Дунђерској) У СПОМЕНИЦУ Свет је сваког пун створења, једном цвећа, другом стења, једном жетве и кошења, другом жела и прошења, Теби младој

све би муке на ме селе. Ал' овако, све једнако, док се млађем пехар пени те му збори: „Жен' се, жени докле ти се свет зелени!” ја, осаман у селени, од јесени до јесени певам срцу: мирно вени! Благо мени! — у Крушедолу, 1892.

Залуто сам далеко, Ди престаје већ свет, Од света сам и бего И стваро га опет. Метанишућ сам клеко На диван оточац, У уздисај се слего Наметнут пољубац.

Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга! — Громове беса суседу првом о главу врља, у пламен и сам очајно срља, — плам до небеса!

Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга! — Громове беса суседу првом о главу врља, у пламен и сам очајно срља, — плам до небеса! — Нестаде плама.

И нестаће му сунца, ал' трајаће тај цвет, јер то је онај неповред што песмом зове свет. У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде!

још критика, — и боле нико не написа још; у њојзи само замерити је тај хумор што га одвећ осећа у очима сав читалачки свет. да л' мучно, брале, дело беше то? Па одмарај се, доколан си сад! — Не будите га, смилујте се на њ!

О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу уши а голубу луб, и

У теби творац читав створи свет; небеског оца захвалан си син, не мога свет у теби живу мрет: кô терет срца изврже га сињ.

У теби творац читав створи свет; небеског оца захвалан си син, не мога свет у теби живу мрет: кô терет срца изврже га сињ. Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ваше Пјеснарице попунити, а ми, ваши наклоњени читатељи, познаћемо најснажније словенско племе по његовим погледима на свет и на историју његова живота« (Љуба Стојановић: Живот и рад Вука Стеф. Караџића, стр. 101).

А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми. Чујући то царев син мало се забрине, па рече баби: — Шта ћемо сад?

Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет.

Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо а то у подруму свет божји. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата.

— Па га отера из двора, а он сиромах онда отиде у свет, и прибије се у једнога кнеза да му чува овце. Царица она што је имала воду, остане трудна од царева сина, и кад буде

и заплаче се, али му не смеде казати да је имала три кћери па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарно у свет да их тражи, и тако да не би и њега изгубила.

Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по свету дуго времена, дође једанпут под један велики град.

Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио н плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.

Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате

н кажу царевом сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

прође девет година онда ће му кожу из оџака скинути и људима на опанке раскројити, па ће ји у тим опанцима послати у свет да му траже и доведу вереницу, за цара царицу, са којом ће обадва своја велика царства управљати.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш. Тешко свакој, која не љуби чистоћу.

СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“. МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори.

МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту?

МАКСИМ: О, проклето ђаволско колено, и ко те доведе на мој врат! СОФИЈА: Срам да ти буде; напао чинити, да му се свет смеје. Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави? Мислиш и мене као ону прву?

СОФИЈА: Чујеш, Максо: човек не може да живи осим људи. Што сав свет ради, морамо радити и ми. Видиш, ми имамо деце. МАКСИМ: Пак? СОФИЈА: Па треба да се с људма мешамо.

Зато се свака убила, кад јој је муж умро. НИКОЛА: Као и ми за женама. МАКСИМ: Бар се не деремо као оне, и не варамо свет. КУМ: Е, куме, мучно је кад се не даш да те човек обавести. МАКСИМ: Па шта је радила та ваша Грезилда?

Како год што оће да је лепша, па меће на образ белило и руменило, тако тражи да обмане свет, како је добра. НИКОЛА: Али она то чини на твоје захтевање. МАКСИМ: Дабогме!

Спасић право што своја књижевна дела брани и за беспогрешна издаје. Дајем пак ову књигу на свет највише зато да умножим књижество наше с једном оригиналном комедијом, јер ћемо ми имати доста превода и подражанија

ДОКТОР: Земљеописаније јест наука, која учи оно небесно тјело познати, без ког би овај свет бити, и ми суштествовати престали. Ишчислително земљеописаније сматра Земљу као једно тјело, на ком људи живе.

Тако исто и с новци. Док их нисам имао, чинило ми се да ми је читав свет велика, празна чинија. А сад мије, као оном који се прејео, па не зна шта ће од муке: ако их носиш поред себе,

(Устане.) Хм, новци, и новци мога комше. Њему су јамачно излишни а мени од највеће потребе. Тако је овај свет неправо устројен.

НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом. СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета. (НЕША одлази.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Знаш, неће бити прави бал, него наше друштво. СУЛТАНА: Нипошто, волим овде погинути него да се смеје свет од мене. СРЕТА: Море жено, шта је теби данас?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

діе Ліебе Wäре діе Wелт ніцхт діе Wелт, wäре денн Ром ауцх ніцхт Ром, Узвикнуо је Гете, а српски превео песник: Цео си свет, о Риме, али љубави лишен Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим; О љубави је дакле реч, и о

wäре денн Ром ауцх ніцхт Ром, Узвикнуо је Гете, а српски превео песник: Цео си свет, о Риме, али љубави лишен Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим; О љубави је дакле реч, и о савршенству Недовршеног, стално што разара се споља, А

Ром ауцх ніцхт Ром, Узвикнуо је Гете, а српски превео песник: Цео си свет, о Риме, али љубави лишен Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим; О љубави је дакле реч, и о савршенству Недовршеног, стално што разара се споља, А обнавља

Кажу неки водичи: У овом граду свет се обнавља као вода У рушевном кладенцу, без чекрка и ведра, Али на дохват шаке кад праву препозна жеђ: Љубави, јеси

А блажена је сумња, јер истиче суштину. Будимо се у зору, са гласовима птица, У загрљају благом, у још недовршен свет. (29—31. В 1989) В ПЛАВА ГРОБНИЦА ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, Газите тихим ходом!

смрт једну тежи — (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи.

(19. ИИ 1992) ПИСМО Винчанско писмо, жиг у иловачи, Глинени голуб, мокри ветрокази — Ко тражи, нађе; свет траје јер значи, И обнавља се у пламену, влази И саопштењу.

голуб, мокри ветрокази — Ко тражи, нађе; свет траје јер значи, И обнавља се у пламену, влази И саопштењу. Свет је писмо, древно, Непоуздано, али још на снази — И тако читамо га свакодневно, Ми, првог смисла потоњи читачи И

И можда је зарибала машина Првога покретача, после чина Стварања сврхе која правда Творца; И свет се не исцрпљује у слутњи Испомераног свог преображења — Но верност слутњи верност је поморца Који до краја има

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла... Пустили те тако у бели свет, на београдске улице, и дали ти хиљадарку да се испроводиш намртво, па си одмах иза ћошка купила: сладолед —

за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму,

Баш је лепо од вас што сте ме извели на вечеру у овај клубијановић! Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем...

Стварно вас не масирам? Видите, једанпут ми је један Пера Алал Му Вера написао у писму да „жестоко нападам свет у коме живим, али да га ипак не напуштам!“ Добро је то саставио момак Пера, на часну реч! Алал вера!

Алал вера! Све из главе, све слободноручно! У ствари, једанпут сам хтела да као напустим тај свет и пођем тако са извесним деда Дрљом Аласом његовом апатинском шикљом низ Дунав, према Црном мору. И шта се дешава?

Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште могу замислити. Шта је радила?

а посебно о наслову „Живот на брзака“, како би требало да се зову Анини мемоари, и о томе како су три старца делила свет још давно пре њеног рођења. Јалта -Јалта, фифти-фифти и ти фазони. Те луде осамдесете године Анине бакуте.

Трабуњала бих, на пример, за почетак, о политичким приликама пре мог доласка на свет, тако да на известан начин припремим целу ствар, мислим, да цео спектакл не испадне случајан.

Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре,

Они управо деле свет. Лепо се види како стари свет лежи пред њима на столу, као лубеница у којој три старца повремено гасе своје цигаре, или отресају пепео по

За то време старци деле свет. Нешто мазне један, нешто други, а нешто остане фифти-фифти. И то — ко дели? Три старца који нису успели да среде ни

Они старци, оћу да кажем, деле много брже свет, него она пању! Ето, то ме излуђује, баш то! А када ја дофурам на стару планету, она је већ сва издељена.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

У светој тузи хлапе жуч и оцат. ИВ У слепих пчела мрачно кошничиште поведен свет је, лишен милосрђа, а лажне блеске, што у бесу вриште, до нокта зглођу паук, губар, рђа.

Угаси светло, радио искључи, да заспи слово с вином што не бучи: у цркви смрти свет је божур-журба, што бојом држи ритам нестајања, а радост своју не стиже да сања.

У њу, отворену и са дунавске и са дорћолске стране, претежно навраћа свет шаренијих врста занимања. Између трију бреза с њене доње стране углављено је неколико дрвених клупа и столова.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један оћеш да будеш осим света!

МАРКО: Истина, сродство није баш тако близу; али ја немам нужде ни то чинити. Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице?

А шта ћемо с прстеном? ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице. МАРКО: Морамо га натраг искати. Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим.

прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му бити мило да његова кћи при тако великом богатству свет у удивленије поставља... Само ако иначе буде његова воља.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Шта да ти причам! — јави се Жућа — Ево се зима спрема. Читави свет сам прошао јуче, радости нигде нема. Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.

Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.“ „Читави свет си прошао, велиш, зар је могуће, друже? Прошао пешке, у једном дану, и још те ноге служе?

“ „Од нашег млина до краја села где стоји врба пет, од старе шуме до врха брега дотле се стере свет. Ако би даље некуда макȏ, ничега нема — ја мислим тако.

“ Иза тих речи путника ждрала спопаде силан смех, по води плеше, врти се, игра, тресе се као мех. Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!“ „Та што се чудиш?

“ „Слушајте, момци — птица ће мирно — дуг сам имао лет — дане и дане носе ме крила, прелетех силан свет. Ја имам, браћо, путању другу: почетак Север, а крај на Југу.

Ја имам, браћо, путању другу: почетак Север, а крај на Југу. А свет је, знате, богат и красан, шарену има чалму, Север му красе сребрне јеле, на Југу има палму.

“ Колибри шарен, ко лептир бајни, трепери журно крилима сјајним, па ујки јавља зачуђен свет: „Погледај, с гране побеже цвет!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун. Укућани се почеше лагано скупљати. Цео је свет хтео да зна шта читам и да ли долазим од Логорне или Панкорбе, тј.

Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.

— Ви сте или новинар или песник, господине. — Можда; али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа. Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно.

Ћутим. — Да свет није издељен на толико разних секта и земаља, ја мислим да би било више за јело. — Зашто мислите да би онда било више?

— Не знам. Тек мислим да кад би сви у свету радили просто на томе да се има што више за јело, било би доста за цео свет. Овако једни кажу: ми хоћемо да једемо највише! а онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама!

Можда ће се на некој идеји наћи заиста цео свет и почети заједнички веровати у њу... До сад су, осим религиозних идеја, само идеје Једнакости и Слободе успевале да

Међутим, рат је одвикао свет од мирног живота, од равномерног силажења смрти. И сад чак за онаквим ратом чезну, можда с ужасом, баш они који су на

— Нисте никада помислили да би могли отићи у свет и радити далеко од својих родитеља? — Нашто! Ми смо сви још из давнине рибари. — Али ако не воли тај занат?

— Хтео сам само да кажем да је боље остати на староме занату. Не вреди бити добар када се свет толико искварио после ратова. Стари су се такође искварили.

Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птице и слепи мишеви, струје кроз свет електричне реке, матице зрачења и таласи.

Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрвећу. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у жуборење предела у ноћи.

Једна звезда паде чим се поврати мрак. Засењен, не видим ни тамне профиле дрвећа и блискога брега: свет се сузио на мало сребрне воде преда мном и на сазвежђа изнад мене.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан.

Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче...

гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни, У туђ, у далек свет.

ИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само час по час зајечи шарена доља.

шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И

СРПЧИЋИМА НА НОВУ ГОДИНУ Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Долази ново време. Па каква жеља, какав сан Заноси наше груди, Кад ново доба, нови дан, Годину нову буди?

Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Могу само да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном.

Но шта је његово тамо? Је ли далеко, ил је у средишту што куца у нама, радосно и неисказано? Свет који је свет не може се извести из Ничег и Нечег, нити се може поставити као пресудитељ међу њима.

Но шта је његово тамо? Је ли далеко, ил је у средишту што куца у нама, радосно и неисказано? Свет који је свет не може се извести из Ничег и Нечег, нити се може поставити као пресудитељ међу њима.

Он измиче привиду сличности са Ничим. Свемоћ Ничега према њему је, слути се, права немоћ. И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.

Свемоћ Ничега према њему је, слути се, права немоћ. И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.

Свемоћ Ничега према њему је, слути се, права немоћ. И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.

И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.

И само зато што постоји свет који је свет, и створени свет има своју малу светост, и не-свет, односно свет Ничега, има свој необориви смисао.

У светом свету створени свет постоји још једном, друкчије, ако не супротно: чистије, светлије, мирније. На изглед, тај свети свет је много бољи

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо.

На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо. Са светом светости човек се не опходи помоћу знања.

Са светом светости човек се не опходи помоћу знања. И друго питање се поставља: ако има света који је свет, зашто онда овај мањи, мање достојан и зависан свет свега створеног?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем.

Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.) ПОЈАВА XИИ ПРЕЂАШЊИ, без ТРИФУНА ГИНА: Па то ће цео свет да се усели? САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу?

Седим тако на балкону па се осећам, право да вам кажем, као да сам рођена на балкону. А свет пролази, пролази, пролази... Кажем вам, право уживање.

То би био врло непријатан догађај: избацивање целе ожалошћене породице. Ко зна како би се то тумачило, наш свет је сентименталан. ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако би имали какв други начин?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет. Сељаци су пристизали у масама. Пописана кола закрчила улице.

Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога.

И то је тешка мисао... Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?... — Да нас врате кући..

У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише.

Пред осветљеним кафанама поседао свет и посматра нас радознало. Још пију и пиво... Прођосмо мост и, на крају вароши, на некој пољани, готово у сам мрак,

Танасије проба телефон и разговара: — Ето, седимо и пљуцкамо на цео свет... — А-ха, питаћу те, кад стану да пљуцкају на нас — вели више за себе батеријски наредник.

Гину као стока и нико их не жали; па се још команданти поносе бројем мртвих. Предосећам да сада наилазим међу други свет, частан и узвишен, али који живи у вечитоме паклу. Иако с презиром мислим на позадину, ипак, ипак...

је давно зашло, саобраћајнице су мрачне, те ми изгледа као да тонем у ону земљу, а да се за мном откида цео остали свет.

Али копите праскаво одјекују у празној ноћи, те ми се причињава као да се шума притајила, а онај невидљиви свет ме мотри својим ситним очима. Застадох и онда запалих цигарету.

Родио се човек... Смрт, живот... иду наизменично, да ми у једноме тренутку беше чудно зашто се и тај свет толико радује. Примирили смо се и ми. Мати ме је стално пратила погледом.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

« »А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори... па ја и она — муж и жена!...

— Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају и први разред... па се свет научио тако... До године ће бити лакше; а сад уписујемо и ону децу, која су пре две године требала бити уписана.

— Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. Тако ће бити и с вашом квартирином.

рече он мрштећи се. Вежбање последње године вредило би вам више од све шестогодишње теорије... Пустити децу тако у свет. !.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња.

»Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно

»Шта ја радим... којешта!... Млада сам, здрава па зар да се не смем ни с ким нашалити. Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !... Да живим!«...

Свеједно, може пропасти цео свет и она са њим, то јој је право... Устане ћутећи, гледајући полусвесно око себе, иде у школу и ради, све са неким

— Њему сви рекоше да су то само тек ’нако... празни гласови... — Надлагује се свет, море, рече један одборник. — А ’нако вели... настави ћата, министри су весели, нико и не сања о промени.

— А новости... већ онако... Прича свет свашта, не може се свему веровати : те не знам онај отпуштен депешом, те овај ће бити пенсионован ... ваздан тако !...

она осети да се у њој ствара некакво ново, необично осећање, нешто сасвим светло, заносно... од чега јој сав свет изгледа прекрасан и цео живот сјајан, блажен...

првипут осети у себи ово силно, разорљиво осећање и предаде му се сва, целом душом својом, не знајући ништа више ни за свет, ни за небо, ни за људе...

куда ?... узвикну он, гледајући је у очи. Остави све, заборави... дај да бежимо, далеко.... далеко, у бео свет... у Америку, хоћеш ?... Кажи само... Да се сакријемо од овога дволичнога народа...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Кад се гледа преко овог корита, не би се рекло! СИМКА: Други је то свет, моја Гино! ГИНА: Видим и ја да је други! СИМКА: Из колко вода испираш? ГИНА: Из пет.

Трепљев или Тригорин, шта ти већ западне, али да преко дана, изван представе, у обичном животу, будеш као и сав остали свет — оно што јеси, Филип Трнавац? ЈЕЛИСАВЕТА: Џабе му говориш! Он, једноставно, нема чуло за стварност!

Уосталом, Филип и не каже да између позоришта и света не постоји граница! Он се понаша као да не постоји свет! ЈЕЛИСАВЕТА: Ред је да пустите и њега нешто да каже! ВАСИЛИЈЕ: А ко му брани?

ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа! ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело,

ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се пред њом угасио! (Светлост на позорници се гаси, а у гледалишту се пали. Спушта се главна завеса.

Да не постоје ни јуче, ни сутра, ни људи, ни речи, ништа!... Кад овако гледам звезде, чини ми се да је овај свет само праг!... ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет. Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин.

стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет. Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син.

ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена.

Тих ми је плач а грохотан смех, кад се у зору пробудим први ништа ми није забран, ни грех. Цео је свет за мене вез пун шара моје крви. Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв.

И, кад, опет, као вечни цвет, над телима уморним, небеса заплаве. И загрљај опет буде свет, као злато око свете главе, са тамјана мирисом суморним, нећемо знати који грех то беше, међу гресима што ко облаци

Чвршће грлите но невеста заклета око млада врата. Па кад је срце лудо тако да више воли поштење и све за чим је свет толико плако но помије и корење. Што би се крила у робијашки врт и цветала иза зида?

Милује голу жену што спава, тврдо, ко плећа гојних крава, у житу, куд ноћи пуне црних врана, падају. Свет је прошла самохрана, у крвавом плашту шережана, ко убица.

СЕРБИА Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак. Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана. Са неба је у свет отицала ноћ звездана, а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.

Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача. Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим!

Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије? Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут? Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним, кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут, што се губи у

Расцветане падине да врачам и укунем, непомичношћу, сав свет да стишам и умирим! Па то зар да буде мени гроб? Где је болан Светозар миловао лица, под образинама руским?

Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим, сав тај свет, куда више не могу да се вратим? Да ли тела, мили градови, или сени, то дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“ И Агатон остави пустињу и врати се у своје место.

Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали. Негова доброта прочула се надалеко.

Пронесе се глас по граду да је он ту, и свет нагрне да га види и чује. Предвече, Исус, уморан, пође на Гору Маслинску, да се у самоћи помоли Богу и да преноћи

Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се. — Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем...

Старац се прочуо као свет човек, велики праведник и чудотворац. Још док је био у пустињи, све је из далеких крајева долазио к њему на поуку и

Од бриге није по каткад целе ноћи могао ока да склопи. „Проклети старац... просјак и одрпанац, залудио је овај свет, одбио га од мене, омрзнуо ме народу па ће се та фукара можда једаред још и побунити.“ Тако је мислио и осећао цар.

у даљини, стене— Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ изненада— Идући путем

МАГДАЛЕНА Сврши се најзад крвава драма... Свет се разиђе... Никог не беше: Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама Од Њему верних људи и жена— Она,

Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна... Под плавим небом дивотна дана Грми и звони, Гмижу тисући и милиони— „Христос воскресе!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види.

Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај. Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред).

Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша

те гласове овако: „Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови

“ Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се

Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако

— Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне слике, са којима се душа једини и ти заборављаш на све око тебе, на цео свет, и живиш новим, светлим, младим животом и благосиљаш судбину за тај тренутни дарак...

То ви је највреднији и нераздвојни друг српског радника: он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу; он га

А како је страшна сеоска поноћ!... То је доба кад се појављују највећа страшила на свет и раде што хоће, све док први петли не објаве зору.

далеко, преко ових горостасних шумадијских брда, у она китњаста сеоца на доглед голом Космају, под којим је угледао свет... Видео је дуге, зелене ливаде и по њима тихе, лепе вијуге Туријине, како су се, по оној равници, распрострле...

Никако није могао да разуме како се то други свет жени: док длан о длан — и готова посла!... Нит' мисли, нит' пита, нит' изучава: — гурне у гомилу, па што Бог дâ...

За неколико тренутака облада њиме неко душевно задовољство, коме се и сâм зачуди. Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети?

мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје?

Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и засипљу улице, дрва, куће — све... Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који

Ово беше пета потера, у којој су околна села дизана на одметнике. Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово несмишљено врљање, које капетани зову »енергичном потером«.

— А камо онај... како'но... што му дадох магацинку? Људи ћуте, а Ђокић сагиње главу и ћушка се међу свет, само да га не опазе. — Како га уби, море? — пита капетан Љубишу. — Тсе... тек онако...

Свану му пред очима. Постаде му сјајан цео свет. Он весело подиже главу и поче да се смеши на људе који пролажаху поред њега.

Он весело подиже главу и поче да се смеши на људе који пролажаху поред њега. Он је сад желео да сав свет буде срећан, као што је и он срећан.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта?

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала!

ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала!

Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане.

ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има... ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб... ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?...

ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб... ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?... ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек!

СРЕТА: Наружисмо, дабоме. Ено, већ се лепе плакате по улицама и збира се свет у гомилама па чита. Ово сам теби донео (даје му) једно стотинак комада да растуриш по чаршији.

У кафанама, на сокаку, по дућанима, свуд се скупио свет, пуно народа, па неки вичу а понеки и шапћу у гомилицама. ЈЕВРЕМ: Они што шапћу, то је опозиција?

А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном упалили буре од катрана па се искупио свет и деца те прескачу ватру.

Ено, чујеш ли, то сам ја платио музику да иде у горњу махалу те да отуд потера свет. ДАНИЦА (кад чује музику, истрчи из своје собе и оде на задњи прозор, па се наслони и гледа напоље).

Само, молим вас, реците им, и оцу и мајци, да ја нећу дозволити да се тако играју са мном и да ми се свет смеје. СПИРИНИЦА: Ех, шта има да ти се смеје свет кад се удаш у Београду?

СПИРИНИЦА: Ех, шта има да ти се смеје свет кад се удаш у Београду? ДАНИЦА: Не тражим ја да се удам у Београду, нити да идем у Београд.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе кола. Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају.

? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да водиш? Што дижеш ларму по новинама?

свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари.

И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример, капетана.

Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

« — помисли Срета, а затим ће гласно: — А ко вам је председник? — Па чича Милисав, онај Пајић. — А... како свет, народ, грађани, слажу ли се?

Столице су све читаве, јер се овде свет још не служи тим оружјем, не зна још шта је то »набити неком столицу на главу«.

»путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и булеваром и чуди се како тај свет може у селу да живи!! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији. Ђаво од човека!

неприлику, за немилу дику; кињила је и глађу и бојем, тако да је морала напослетку да бега из очеве куће и да бега у свет, а младог канцелисту наравно да су већ пре тога преместили негде бестрага далеко.

Говорило се свашта. Шта ти се све није износило као узрок! Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста!

Говорило се свашта. Шта ти се све није износило као узрок! Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста!

Све је то знао свет у селу, а нарочито неке удовице. Оне су сазнале и објавиле те податке о штатистици деце ћир-Ђорђеве; а оне су га много

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

НА ЗА СВАКУ ОСУДУ 338 ЈАВНА ПРОДАЈА 341 ОПТУЖНИЦА БАБА-ВУКЕ 344 ЗАШТО СЕ ДЕДА НЕ ПОБУНИ 347 КАКО ЈЕ ДЕДА ПОБЕГАО У СВЕТ 349 ДЕДА ЗАМИШЉА КАКО КАЖЊАВА ВУКУ, МАГДУ и ЈОШУ 352 ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА 355 МАГДА

То се десило око подне: сва су Окна сијала, блештао је цреп. Кратко је трајало. Али у том часу Свет је био добар, и био је леп.

Сретнем ли га негде, пре подне, Из главе ми оду мисли незгодне: Да, вредело је доћи у свет Да се с њиме доживи сусрет! Кад се сретнем са Димитријем, Не умем радост да прикријем!

Таква је нарав неких житеља села Почуче: Они би цео свет у ред да доведу и да поуче. ГЕНЕРАЛ ГРИГОРЕНКО ОТКРИВА СЛОБОДУ Петре Григоренко, мирнодопски генерал,

Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара. Читав свет стрепи да се не прекине тај конац... Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац.

Граматичар ће рећи да стаје десет динара. Читав свет стрепи да се не прекине тај конац... Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац. Мимо целог света понаша се данашња младеж.

Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац. Мимо целог света понаша се данашња младеж. Боље: мимо цео свет, јер мимо воли четврти падеж! Жељпох, Аутопревоз, Шверцкомерц: прави панађур!

крошњи, у парку, одзвања Расправа о смислу постојања; Из триста грла диже се граја Око питања: има ли краја Тај свет, у којем чавке и вране Дречећи, чекају сунце да гране!

шетао; Понекад ми је сметао; чешће, није ми сметао; Изјутра је јео, пред вече тихо прео И никад није закорачио у свет бео; — А летос, у јулу — јер јул је месец луд — Мој стари мачор оде незнано куд.

Чинило нам се — у веке тако биће. Чудан је, и неухватљив, свет мачији; Мачор мој, у свему, бејаше другачији — Лен, доброћудан, трапав као слон, Узвишеним мислима и философији

трапав као слон, Узвишеним мислима и философији склон; Волео је да се испружи на леђа И да размишља како свет нема међа: „Ми, мачке, откуд смо, ко смо, у Космосу? Ко нас, ко просо, у простору просу?

— Све што краве од љубави желе Јесте једно мало, слатко теле: Чим се роди тада из менека Потече у свет река млека. Каква река? Помислим — океан Чеду мом је за живот потребан!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Мистерија је толико узбуњавала свет да се, кад се видело да о њој не може нико ништа да каже, створило мишљење да је она недокучива, људском разуму за

у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља долази на овај свет.

радови су довели до могућности да се реконструише роман јегуљиног живота који је пре њега био загонетка за цео свет. Тај роман ће, тако реконструисан, бити у својим појединостима изложен у одељцима што следују.

Запажено је да је лов бакалара, од кога у тој земљи искључиво живи читав један свет, издашнији кад су температуре ниске; помоћу просечне мајске температуре океана на географској ширини Согне-фјорда може

Недостатак сунчане светлости у великим океанским дубинама има разних последица за органски свет у њима. Животиње што живе на дубинама мањим од 200 метара још могу да виде слабу и непотпуну сунчану светлост, лишену

А подморски биљни свет игра улогу од највећег значаја и за анимални живот у океану. Микроскопски делићи биљака храна су сићушним бићима:

и хитајући даље ка Атлантском океану и морским дубинама, у које је води њен инстинкт и где је први пут угледала свет.

Кеј је на пристаништу претрпан сандуцима и балама робе. Дуж кеја врви послован свет, а пред вече се ту излази у шетњу.

Али је баш стога број бициклиста ванредно велики, тако да изгледа да се цео свет премешта с места на место тим подвозним средством. Свет је иначе миран, доброћудан и услужан.

број бициклиста ванредно велики, тако да изгледа да се цео свет премешта с места на место тим подвозним средством. Свет је иначе миран, доброћудан и услужан.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ Малије икони, и велик дар, имушти и пресвети образ Владичњи и пречистије Богоматере, ихже велик и свет муж дарова младому младенцу Угљеши Деспотовићу, јегоже и неосквршња се младахта преставише ва вечније обитељи, тело же

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава. И тако крај цвећа остаћемо сами...

То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И блага ноћ за један трен Освежи цео свет. И ја осећам у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки

Данас, драга моја, пољем пада слана. Осећаш ли, драга, крај општег развића, Клицâ, жудних да се што пре на свет јаве, У хумкама свежим, испод нове траве, Тајно распадање прежаљених бића?...

Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу. И свако вече, када свет се смири, У мојој души затрепери сета, И тихо расте, развија се, шири Ко црни цвет што само ноћу цвета.

ИИИ И данас, да мени Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и бољи о коме си пев̓о, И отвори широм врата новој зори. Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном.

Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили, Она, вечно сама, на злату и свили Везе страшне боле отмене јој душе.

Али ће све то проћи, и, у часу, Непрегледна ће ноћ остати сама, Обући ће се свет у црну расу, Прогутаће га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао „свет да гледа“. Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама.

А опет, да их не би свет сасвим заборавио, редовно су се појављивали на саборима и свечаностима. Слали су богате прилоге за зидање школа и

| света, од кога су се они толико одвајали, бежали, али којега су се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов да се подсмене, сити и зазлорадује, — знало се: да они, од увек, што, год би се десило у њихној родбини све

Е, али шта ће онда гробови на гробљу, па родбина, па особито шта ће свет казати! | ИВ Софка је од увек, откако памти за себе, — знала за све.

је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет.

Равнодушно, с подсмехом гледала би како се разилази свет, особито женске, када почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико да их свет види у

се разилази свет, особито женске, када почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико да их свет види у њиховом новом, тек тада први пут обученим хаљинама. Ено млада, пуна и чиста лица, Ната газда-Миленкових.

Па и то не изјутра рано, да целога дана тамо седе, него после ручка, када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније.

Иду дакле више шетње ради, него ли, као остали, прост свет, самога сабора или одмора ради, пошто само тада празником може да се одмара, и јела и пића ради.

почела примећивати како, што више стари не лепотом и снагом, него годинама, поред свакидашњег немира због изласка у свет, све јаче, све јасније се испољава, и, као нека змијица, почиње да је чупа и други немир, управо ужас: како ће сада,

И то не зато да би он од ње дознао за њих, јер по њој, цео је свет морао знати за њих, него како би толиким својим причањем она Арнаутину пала у очи, те да после он, кад однесе и

главу, и ваљда загрејана од оне вреве, граје из чаршије, сваки час навирује овамо и виче: — Хајде, снашке, већ сав свет оде на гробље!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене белим Сјајем пуне месечине; гране Шýме, моле милост на све стране.

са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене белим Сјајем пуне месечине; гране Шýме, моле милост на све стране. Свет покоја вечног чека дане.

И с бојама које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота.

дубок, — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рâна, што крваве их вређао је свет, — Љубави наше плав и нежан цвет.

У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли. У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути. Сумња у љубав — најтежи нам јад — Мин’о, и часе блажене не мути.

Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву

Варљиви свет старих илузија плави Стару башту нада што давно не листа; Крупно сунце сија у пролећној слави, У светлости што је,

Банални живот овде деформис’о је рêдом Принципе мисли мојих, циљеве мојих нада, Покрио свет идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева, који влада Укусом духа што је пао под општом бедом.

Али не знам којем крају; Можда где душе у вечности стају. А доле далек шум света што гмиже! ...Пода мном свет је, с иронијом гледан, Са много блата и са својом злобом. Мој поглед јасан и чистоти предан!

Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.

И путници смо туробни што грéмо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ћутање наше дубоко је, нéмо. Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда.

Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Десет крат би те продао, и од капаре пити дао, а ти не би знао. До подне мрзи на себе, по подне на цео свет. Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави. Завезана врећа.

— Ко за светом плаче, без очију остаје. — Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа. — Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит. — Ми старимо, свет се подмлађује.

— Свет је најбоља школа. — Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит. — Ми старимо, свет се подмлађује. — На млађима свет остаје. О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја.

— Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит. — Ми старимо, свет се подмлађује. — На млађима свет остаје. О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја.

— Зла година сатерала орла у долину с кокошима зиму да презими. — Тко не пати, не ужива. — Не пада снег да помори свет, него да свака зверка покаже свој траг. — Тврда мука кад дође на човека, ваља да трпи док скапље.

— Једној смрти ејвала, а друге се не бојим! — Смрт се паром не купује. — Умри ја — умре цео свет. — Мртви се зла не боје. — Ко ће данас изеденом јагњету помоћи, ако сутра курјаку и кожу здере.

— Онај који презире смрт а воли живот. 6 Питали Рељу од Пазара: — Што устуче Марку на мегдану? — Зато што ми онај свет није омрзнуо. 7 Питали Марка: Шта би чинио кад би се нашао који јачи јунак од њега? — Онда бих ја био још јачи.

(Прозорска) 324 — Које брдо може да прескочи сваки човек? (Оно из разбоја за ткање) 325 — Ко је викао, да га је сав свет чуо? (Магарац у Нојевој барци) 326 — Који коњи не једу ни зоби ни сена?

судбину новорођенчету, — нарочито седмог дана по рођењу супружнина — батина, тојага сургум — проклетство сут — свет суха муња — муња из ведра неба табак — кожар табачки — кожни тана — тигањ талија — срећа; судбина таличан —

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Паунице више не дођу на јабуку, и за то је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.

Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође један пут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате

и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи, | и тако да не би и њега изгубила.

Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град.

Овај син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Али кад се син никако не дадне одвратити, најпосле му допусти отац да иде да учи занат. Онда се он дигне у свет да тражи заната.

покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: „Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат.

То је био ђаво. Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да га учи, па се опет врати на овај свет.

те јеси ли што научио, а ти му свагда кажи да ниси ништа, ако си рад да га се курталишеш и да се опет вратиш на онај свет.” После некога времена дође ђаво и запита дете: „Шта си научио?” А оно одговори: „Нисам још ништа.

Где је, бако, мој зец?” А она му одговори: „Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.” Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: „Шта ћемо сад?

Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове.

све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове.“ (И Јн.

Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн.

Јер заповести његове нису тешке, јер свак ко се рађа од Бога, побеђује сав свет. И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн.

И свему овоме сведок је ваистину божаствени и велики апостол Павле, који овако веома вапије: „Што је лудо за свет и немоћно и изгнано, то изабра Бог да премудре и силне и високе посрами, и да ништавно истреби оно што јесте“. (И Кор.

како их треба казнити Овима заповедамо да увек неослабљено буду на свакој црквеној служби, молећи се за себе и за свет и за братију која служи.

Не остависмо свет због одмора, него старања ради и подвига по могућству, ради примања обећаних добара. „Присилисмо, дакле, себе“, као

1, 2) Јер ,живот овај — то је сенка и сан, јер ни за што мете се сваки земаљски, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада и у гроб уселићемо се, где су заједно цареви и убоги'.

(Лк. 2, 40) А после овога свега учини да свима јављено буде овог премудрог и дивног мужа дело, благословивши свет свој, остави владавину њему од Бога дану и сва мноштва своја изванредна и различита, Христу Богу пошто се изволело

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Мт. 16, 26; Мк.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Само да нам се не види репато дупе! ИКОНИЈА: Израдио те швалер, па ти сада не ваља цео свет! Не може све ни по твојој вољи! ГОСПАВА: А кад се загледаш мало боље, шта вири? Из мишје рупе реп ђавољи!

ПРОСЈАК: Свему има лека... ВИЛОТИЈЕВИЋ: Бога ми, како је синоћ било, мислим да нема! ПРОСЈАК: Свет је направљен зато да буде добар... ВИЛОТИЈЕВИЋ: То сам и ја говорио, зговорнице, и то годинама...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.

Не даш је... другом! ЈОВЧА (разуме сумњу, плане, уплаши се од помисли да свет, и владика, сумњају да он сам, отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику,

Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.

Иначе се већ не може овако. Ваљда ће, после, и он за њима у свет. (Трза се на шушањ који чини Стојмен испевши се полако у чардаклију.) СТОЈМЕН Добро, опет стигох пре.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи.

уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?

А сврх свега, света наука, божји дар, небесни свет, наука и књиге премудри[х] и просвештени[х] људи, учени[х] људи, истини благодетеља человеческога рода, дале су ми

бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и ва|шим синовом и кћер[и]ма од рода в род, догод бог свет држи, всесрдечно желећи пребивам до последњег мојег издиханија душом и телом сав ваш У Лајпсику, 1783, Доситеј

судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква припедствија у широки свет удаљити се.

никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне мирске и плотске љубави противи се моме спасенију, и сам, не будући свет, не да ни другом да се посвети.

Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је,

из детињства и младости таке разговоре слушао, чини ми се да би[х] боље познавао шта је воља божја и зашто смо на ови свет створени.

нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу и[х] јефтино купити а скупо продати; нити ми је кад они свет и други живот на ум падао.

А човек (будући даје тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати разве од оца и матере рођен. Из овога се јасно како сунце види колико мора бити богу угодно и мило

ваша буде као чисти зрак сунца, која ће мрак незнања, неразумија, сујеверја и злобе између браће ваше изагнати, а свет разума, человекољубија, истинога богочестија и богољубија међу њи[х] увести и укоренити.

Али је било много свети[х] отаца? Ништа то не чини. да и[х] је хиљаду пута толико било, да се сав свет сложи, да анђео с неба дође и да учи што против апостолске науке, не ваља примити ни веровати.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт.

Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати. О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа.

КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре. Гле: лишће пада на тле. (Нечујни водопад!

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с

Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет. Живот ће одсад бити више предах. Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах.

Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема. До појаса скинут под сунцем — ја видим Неког бољег себе како земљу орем.

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер.

НА РАСТАНКУ Из корова главу помаљам: о траве Хвала вам на ведром леку и склоништу. Ја се опет враћам у свет где ме ишту: Бледа замка наде, љубав, сламка славе.

Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме. У глув свет сам зашо: у сиво и сиње... Нешто се у мени прену, ко од треска: Буде се шакали из моје пустиње И гоне ме, лудо, преко

А враћају се с мишљу да је свет арена. И иду сада опет граду том На запуштен твој хум, у празни дом. СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ Седим на твоме гробу

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу.

Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан. Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом. — На кога ће син, ако неће на оца.

“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима. Попи неколико крупних гутљаја ракије и врати се до корита.

„Ти мораш да ме слушаш!“ рекао је Николи. „Дан је твој, а моја је ноћ.“ „Прошао си свет. По теби су прошле године. Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре..

Не видех нигде толико дивљих крушака као тада око Лепенице. Што смо даље ишли према Београду, свет се купио око нас као овце на солило. Ми смо одувек волели да дижемо буне.

Био си запустио кућу и послове. Не корим те. Такви смо ми, Катићи. Ти и то што ће доћи на свет, једини сте ми. добро, ето, то за тестамент сам имао да ти кажем — дубоко, изломљено хукну.

„Овога на школе да даш“, рекао му је кад су изишли из манастира. „Од њега ништа бити неће. Једва је дошао на свет“, одговорио му је Аћим, а бабе су говориле да Живана неће преживети порођај.

Човек главом ломи кости чвршће од храстовине да би сунце видео. Тако као Ти, И теле излази на свет. И ти, Симкина освето, као и теле, нећеш знати ни ко ти је отац ни ко ти је деда.

Тако је могла да цвили само нека зверчица што је тек дошла на свет. Јурнуо је у кућу и приковао се уз довратак: мајка је гола стајала уза зид, танка, сува, а Аћим је, ћутећи, тукао

Аћим ћути и гледа поред њега. Ћелија се размиче. Празнина расте. Њему је сада цео свет једна испражњена ћелија. Она је некада била пуна луди. Сада је он сам у њој, а мрак плази зидовима и пустоши њене међе.

“ Узимао сам ти ногу и ломио је гурајући је у ципелу. „Колика обућа теби треба, а? Бос ћеш и по снегу да идеш. Свет се чуди твојим ножурдама. Обувај, мораш, паре сам дао!

Богами, није злобан наш сељачки свет. Чим чују да сам стигао у село, а ја сам био чувен у свим нахијама, нагрну и причају где има блага.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.

Брзо, брже, још брже! На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет! Да је ветар, појурила би улицама, замрсила гране дрвећа, поскидала људима шешире.

ЧИЧАК Кад више ни мајка ђаволица није могла да издржи враголије најмлађег сина, решено би да га пошаље у Горњи свет, међу луде. Нека мало њима загорчава живот док се не уозбиљи. Зар је мало у паклу ђаволисао?

— Твоја је грозна, и грозно је бити риба, глупа риба у глупом мору! — прогунђа Плачко. Свет морског дна био му је одвратан. Гадио му се морски краставац, мрзео је рибе, јежеве, самога себе.

Било је то у доба када се свет тек стварао, али локва и локвањ још и сад су заједно. ТАШКО ОРАШКО Један за другим долазили су ратови и односили по

— Али у неком другом не би ме познали мој пас и мачка, па ни сељаци, ако наиђу! — Продај га, па пођи у свет. Много је других градова... — Шта ће ми други градови? Довољно је мени моје двориште, мој ђерам и мој орах!

Оно што се појави из ње, очишћено од непотребних наслага, личило је на дивовско камено јаје. — Ух, што је шарен свет!

— Како до пега долазе? — упита старца, а овај промрмља: — Неки се рађају с новцем. Други га, одлазећи у свет, зарађују. Трећи отимају. Али, среће у њему нема! Последње старчеве речи једва је чуо.

Трећи отимају. Али, среће у њему нема! Последње старчеве речи једва је чуо. У ушима му је брујало: одлазећи у свет, може се постати богат. Е, па, отићи ће. Ако су други могли, што не би и он?

Дечак се нетремице загледа у танку пругу светлости на води. Тамо, преко те пруге, другачији је, лепши свет. Шта чека? Укрцаће се у чамац и побећи! А старац? Како ће он без чамца? Одлучи да, ипак, сачека неки брод.

Тај пут до мора ја ћу проћи, заиста проћи! — мали воз снено прошапута, а свет дечакових играчака се насмеја и не престаде да се смеје До дубоко у ноћ. — Гледајте овога што излази кроз прозор!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ту, у близини Кнежевог споменика и Позоришта, подизао је куће имућан и угледан свет, недовољно склон оним историјским сећањима која нису уобичајена.

Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xоће да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних које је добро

је волео да утекне пред зору, кад је ваздух као сечиво а даје снагу, и кад сваки ветар, за трен, стане: тад, кад вас свет утихне у свитање, дечак трчи уз Авалу и губи дах.

Чуди се и наставља да посматра тај свет око себе који изгледа друкчији од његовог. Поучен искуством сопствене смрти, кије сигуран да ли је уистину друкчији

Он се тукао. Нарочито је волео онај неухватни трен, пред битку, кад се свет смањи само на њега, људску трунку, а и њега већ нема, ту је само неко који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену

Тај млади Добрача није ни слутио да се, и сам каљав и сав унезверен, док крај њега пролази свет са тајном у коју би могао да продре и промичу, без престанка, изазовне каруце, налази пред недоумицом која је

Још славан, али не више и богат, Добрача је стицао утисак да око њега настаје неки други, некако пуст свет. У том се свету он све теже сналазио, можда и зато што му се више ништа није примало, ни иметак, ни људи.

Било како било, он се ослањао на ту тачку и она га је водила. Без напора је тумачио знакове којих је свет таме био препун и почео је да разумева језике ваздуха и тла.

Прво искуство о томе стекао је једне вечери када је свет био под снегом. Прихватили су га у чувеној беговској кући чије су одаје, топле, мирисале на ванилију и очуван спокој.

У јарко августовско подне окупља се, у манастиру Каленићу, силан свет. Слави се празник, Велика Госпојина. Док испред манастира, под дахом лета које измиче, започиње славље, горе се, у

Кад је изишла да објави ову смрт, свет је угледао изгорелу жену која говори смирено и без суза. Један од страних извештача који је, у лето 1839, виђао

од пространих, силовитих светлости, примицала се јара поднева и доносила мирис река, и дахове убледелих прошлости, а свет се окупљао.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Онамо, 'намо, за брда она, Погажен коњ'ма кликује Југ: „У помоћ, дјецо! у помоћ, синци! Светит' ме старца свет ви је дуг!“ Онамо, 'намо!

Србин Своме злату тепа; Ал' ја бих провео Читав један век, Тражећи лепше, Дичније и слађе, Милије име, Што још не чу свет, да њим назовем Мој румени цвет. Ј. Јовановић Змај XXИ Снив'о сам те, а ти пуна цвећа!

Тако тићи загрљени прелетају свет: Бела једна голубица сусрете им лет. Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари се соко сиви, чаром обузет.

Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?

О мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан! ............................... ............................... Ђ.

Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати неоце клети. дижите школе, Деца вас моле!

Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо!

“ „Још смо дужни - ти одужи!“ То су збори, то су гласи, Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни', Спајајући громким јеком, И божанском силом неком, Спајајући век са веком И човека са

Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!

Хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. В. Илић XЦВИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.

Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили; Она, вечно сама, на злату и свили, Везе страшне боле отмене јој душе.

Ил' боље рећи, ја верујем све... На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи!...

Попа, Васко - КОРА

ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака

тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти бистри силазим По нашу чаробну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Чинило ми се да се уздижем у неки други виши свет и не могох да се сит наслушам речи ових двају Милећана. „Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик

Пребројте њене боје, па ћете и опет увидети да је свет царство бројева“. „Да“, рекоше ученици, „тако је! Он, учитељ је рекао“.

„Драги мој! Моји суграђани нису атењани, иако би то хтели да буду. Они нису способни да ме пошаљу на онај свет. А кад би ме, у крајњем случају, и позвали да, као оно Сократес, искапим, њима за љубав, пехар отрова, ја бих им

Када сам у својој младости распродао већи део своје очевине, отпутовао у далеки свет, а вратио се тек после много година, они ме прво запиташе каква сам блага са собом донео. „Знања“, одговорих им ја.

Борим се без престанка да га искореним из медицине, а оно се шири као коров. Свет верује да се амајлијама, скарабејима, враџбинама и којекаквим отужним напитцима може боље и сигурније лечити но чистим

„Свет васионе састоји се из простора, атома и кретања. Бесконачно много бескрајно малених, невидљивих атома, ковитла се, једа

Он донесе из своје куће то дело и поче наглас да чита његова најважнија места. Како је свет постепено постао кад су се усковитлани атоми окупили у мртва и жива тела у колу беспрекидног развитка.

„Материја је, у њеном облику и кретању, у то не сумњам, једино стварно и истинско биће, а цео духовни свет сматрам само за једну врсту огледала те стварности“.

Зато живим сада овде и посматрам овај чудни гречески народ“. „Заиста чудан али даровит свет, далеко просвећенији но ми што смо“. „Шта кажеш? - Просвећенији од нас Македонаца!

“ „Идеје, нетелесна бића, упознају се појмовима. Али како су оне нешто друго но видљиви свет, ти се појмови не могу црпети из садржине наших опажања.

„Бесмртна, сине мој, и нематеријална као све што је непролазно“. „Бесмртна и нематеријална“. „Да. Не материјални свет, већ свет идеја је једини прави свет. Сада можеш, сине мој, да разумеш став који сам заузео према учењу Демокрита.

„Бесмртна и нематеријална“. „Да. Не материјални свет, већ свет идеја је једини прави свет. Сада можеш, сине мој, да разумеш став који сам заузео према учењу Демокрита.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме

Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту.

— Живио, побратиме! — и ја зграбих за узде. Он ме спази, скочи хитро на земљу па се срдачно изљубисмо, док је свет око нас брисао очи тронут нашим братским загрљајем.

Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.

Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично

ма шта да спорим, само кажем: како ови знају да инсистирају на овим тврђењима, како хоће да ово улију свима, те да цео свет то научи напамет.

возовима разним ка престоници (у том тренутку синуло му је где се налази), свлачен на многим станицама, где се тискао свет и где је изнемогао лежао на земљи посматран опет од радозналих путника чије је погледе, кроз отворене прозоре вагона,

Ми стрепимо, препадамо се, немимо, умиремо, као да смо се родили, дошли на свет само да дрхтимо. Он је говорио: „Болестан сам, зар не видите?

Био сам велики, читао сам новине: неко је ударио, други разбио, трећи отровао, онај побегао у свет, овај провалио, шести се побунио, седми убио. Је ли могуће? Је ли могуће? Је ли могуће? Како су смели? Како само смеју?

сама и узбуђена излазила из кина где је гледала „Васкрсење“, Београд је бљештао у осветљењу преко обичаја, и онај свет који се тискао, пун свежег и звонког смеха, газио је чврстим и слободним покретима, махао рукама, ишао уздигнуте

И после сваког реда све жешће. Као да су се око мене скупиле авети свих самоубица што овај свет оставише без једног слова, па ме узнемирују, муче, исмевају ме и прете како бих се окануо онога против чега су оне и

У њиховој кући, која се отвори за најелегантнији свет престонице, за тзв. лавове и лавице салона као и све немогуће скоројевиће, ја сам се осећао све мучније.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет. Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.

ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.

После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих

То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по

О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет... Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало...

Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. — Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр...

— Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата... А свет... тхе... — А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? — Ја, вала, ништа. Кажем ти: свет...

А свет... тхе... — А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? — Ја, вала, ништа. Кажем ти: свет... — А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? — Ко, зар ја? — викну Пајо.

Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили... А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе

Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе ? — Јок, брате, није!... Каква ми је вајда од тога. Него све због њих...

Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... А-ја!... Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет. Да ми је само да накупим пет стотина дуката... Али прво мора да се плати јатацима... Тамо-амо, па опет: удри, отимај!.

Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? Зар не видите да већ постаје обичај : чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире? Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља.

Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор.

А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.

Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате

и кажу царевом сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

А она му одговори: — Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми. Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: — Шта ћемо сад?

Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет.

Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.

унутра те подсече оне три шибљике и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет божиј. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата.

Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах какав је био и пре. Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни.

На то грожђе навади се ова ала, па га позоба сваке године. Сиромах сељак прода дом, па ухвати свет на главу. Ова га ала доправи. Опет их попита сељак: — Па вама је тешко да га храните, он ће све вас да поједе.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

из мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав свет јада, И да беже звезде из мојих очију.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.

није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

УМРЛИ ДАНИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ.

Свирала је. И таласи звука Продираху тамом и животом: Пробуди се свет рођених мука И болова; потом Душе наше Заплакаше За срећом сиротом. Душе наше Заплакаше И плакаше. Да ли дуго?

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време.

По мртвом дану месечина бела И ход тишине прелива се у тон Тајанствености, у разума сутон, Свет илузија до самог опела. И гледам.

осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за свет немио.

Путем стварања не креће се снага. Мој свет ме гледа погледом трупина, Као остатак од страшног пожара: Ја га се клоним к'о црних купина, Као и трња, што гребе и

Мој свет ме гледа погледом трупина. Ја данас не знам за ноћи уморне, К'о ни за дане покривене сплином; Ја данас не знам за мисл

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Мој случај је био управо обрнут. Из света снова мене су духови одвели у свет стварности. Оно што сам за собом оставио било је прекрасно, надахнуто уметношћу и фасцинантно у сваком погледу; а оно

да јавно изразим своје мишљење о овом питању јер ми се чинило неприкладним да се бавим личним стварима, док је остали свет у великој невољи. Још бих додао, поводом гласина које су стигле до мене, да се господин Морган (Ј.

Ти људи за мене нису ништа више од микроба неке напрасне болести. Мој пројекат је успорен због закона природе. Свет није био спреман за њега.

фанатичке посвећености узвишеним идеалима националног егоизма и поноса који увек имају тенденцију да сурвавају свет у преисторијско дивљаштво и сукобе. Ни Лига, ни парламентарни акти, никада неће спречити такву несрећу.

Како ја гледам на свет данас, у светлу велике борбе, чији смо сведоци, уверен сам да би човечанству највише користило ако би Сједињене Државе

овом предмету, верујући да ће се заједничким и систематским напором постићи резултати од непроцењиве вредности за свет.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

По предању, тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу претила, као на пример, сушу и кугу.

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање.

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање.

Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”. Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св.

Остали свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама

Осећао сам се заплашен и осетих како бих био срећан да се окренем и вратим у Идвор. Свет изван Идвора изгледао ми је сувише велики и загонетан. Али кад сам се искрцао, нестало је мога страха.

величанство, опростите ми што нисам указао дужно поштовање својим претпостављеним, али ово је за мене непознат свет и страх за моје ствари крив је што ми руке нису биле слободне, тако да нисам скинуо своју шубару када сам приступио

Размишљао сам како је то дивна ноћ. Није било урликања ветра, престала је ломњава таласа, свет се није љуљао испод мојих ногу, као што је то било на исељеничком броду.

бих гледао ову рајску сцену на обалама Делавера у ово недељно поподне да није било моје мајке која је хтела да пођем у свет и сазнам нове ствари које нисам могао видети и научити у мом родном месту Моје речи оставиле су дубок утисак на

Али, клима је била рђава, а друштвени живот још гори. Једини занимљив свет који се тамо налазио, био је сахрањен на тамошњем гробљу, неких две стотине година раније, када је Саут Ст.

Добар кукуруз и бујна поља дувана давала су утисак богатства, али једини свет који се могао видети, били су црнци чији језик нисам био у стању да разумем.

Кристијанови погледи на свет били су право откриће за мене. Он је веровао да сваки момчић, ако покуша, може све брзо научити и зарадити довољно за

Ћипико, Иво - Приповетке

Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет.

Жена се учини невешта. —Одлази! — љутито ће морнар и истера је напоље. За њом изиђе и Марко. Свет се смијао том неретком случају. Даска је истегнута. Пароброд помало натрашке измиче. —Пустите ме, ако бога знате!

Ломе и једу свој крух мирно, полако, не осврћући се на свет који пролази поред њих. —Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета.

У брзини што ће да уради, шврљајући, поврати се мору. На обали, пред подне, сунчајући се, шета бољи варошки свет, топло одевен.

Госпођица се забавља својим шиваћим послом, а уз то гледа на улицу, на свет што се по киши жури. Цвијета на први мах не може да се снађе.

И растадоше се задуго. Павле је пошао у војништво и вратио се, па затим сваке године полазио је на радњу у туђи свет, само је зими код куће настајао.

богољубиви и понизни изражај, намештен, показа се чак и на пијанцима, што су до онога часа грајом бунили побожни свет... У прошарици показа се крст, на махове засија у сунцу, и литија суче се полако, мирно, издржљиво.

Али шта је то што овако јако подсећа на бога? мислио је Иво Полић шетајући се испод аркада. Гледао је муслимански свет у простору храма.

Тако му допаде руку књига „Павао и Виргинија . Читајући по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога у коме сада живе, свет простора, сунца и љубави!

Читајући по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога у коме сада живе, свет простора, сунца и љубави!

по други пут ову књигу, у његовој машти отвори се други свет, — свет који се одвајаше од овога у коме сада живе, свет простора, сунца и љубави! И клице наслућене сексуалности помолише се у првој пролетној зори.

Већ је и заноћило, а момче једнако гледа у љуљајке, и наоко ни бриге га за свет што се натискује око њега. — Куд те неста, јадан не био, тражим те! — гурну га друг му Лазо.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Доста занимљив песнички поступак, и леп доживљајни угао из ког се субјективно светло пролива на споља виђени свет. Паганске слике могу се спојити с хришћанскима, и стопити у нове, раскошније.

кратка стиха пред нама искрсава судбина бића које у себи носи божју искру, али не може проникнути ко га је у овај свет послао и коме се на крају враћа: Да стрела с другог копна бачена, Ко зна за коју коб изливена, Врати се с овог

„Мост на Жепи“ садржи може се, према томе, пресликавати на стални, вечни човеков напор да уреди, смислено организује свет око себе и у себи, да превлада снагу рушилачких сила и нереда.

који је више но било ко други у нашој књижевности заокупљен човековим настојањем да по мери свога ума доведе у ред свет у коме живи.

јер она је претежно, као што знамо, повратним погледом окренута према почетној граници, према човековом доласку на свет, што је исто толико тамно, за наш ум непрозирно као и завршна граница, кад се са овога света одлази.

Можда је најзанимљивији пример Дисове слутње из „Тамнице“ о „невиним даљинама“, са којих рођењем падамо у овај свет.

На основу ње може се закључити да је у српском песништву наговештај тајанства рођења као човекове бачености у свет знатно пре Растка Петровића дао Владислав Петковић Дис.

У другој строфи „Тамнице“ песнички субјект за себе каже да је при „паду“ (доласку) на овај свет био „непознат говору и невољи ружној“ уместо „није познавао говор и невољу ружну“.

песми Откровења, у застрашујућу плаву ивицу хоризонта која ће песника – рођењем доспелог у овај ненаклоњени му свет – уморити „као најбеднијег скота“: Осети се бескрајно несрећним; опор и стар; И да ће ивица што се плави, Одвећ

изгледале привлачне, насупрот рационално утемељене „европске грађанске“, био им је привлачан и занемарени инфантилни свет. На њега се гледало као на предворје логичнога.

опонирања назиремо с једне стране заштићеност у мајчиној утроби, с друге драматични излазак у светли (сунчани) свет.

поистоветила се с њом). Из прве рођењем излазимо у свет, да би нас друга, мрачна мајка, на крају прогутала. Улазак у ову другу песник је изричито назвао повратком оној првој

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације? РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено, још се туку на теразијама, а влада је морала да дâ оставку, јер је убијен један радник и тројица рањени.

Кажи ми, Даро, ти! ДАРА: Шта да вам кажем? ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свет да ме зове. ДАРА: Госпођо министарка! ЖИВКА (Чеди): 'Ајде, кажи и ти!

Се сифизан!2 ЖИВКА (размишља). Ако је само да се шапуће!... А је л' те, молим вас, то је онако, само за свет да будем непоштена, а за себе да будем поштена? НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако. Са ва оси.

НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако. Са ва оси.1 ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро, је л' ви и мој љубавник да будете?

прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али кажем ја њој:” „Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!

Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу – олајавају ме, ако изађем у свет – олајавају ме. Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија!

Ако се завучем у кућу – олајавају ме, ако изађем у свет – олајавају ме. Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија! ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија!

САВА: Нисам! ЖИВКА: Па зашто онда да ти израдим пензију? САВА (убеђено): Па тако, као грађанину. Толики свет има пензију од државе, па зашто онда не бих имао ја? ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу.

РАКА: Знам, дабоме! АНКА: Зашто? РАКА: Изгрдили су је у новинама, па хоће да их купи све да не би свет читао. АНКА: Ју, како смеју једну министарку да изгреде? РАКА: Игрдили су је за оно. АНКА: Које оно?

Одмах је цео свет погодио. ДАРА: А зар ниси никако могао да сазнаш ко је писао? ЧЕДА: Сазнао сам. ДАРА: Ко? ЧЕДА: Рећи ћу ти, ако ми

Па израдила му је класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје. ДАРА (крши руке): Боже мој! ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту срамоту, мени не подноси.

ДАРА (крши руке): Боже мој! ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту срамоту, мени не подноси. Срамота ме је да изађем у свет; сви се гурају, сви шапућу и подмигују се...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Напослетку, кратка обавештења о настанку радова Оглед Књижевни свет Борисава Станковића, објављен у часопису Књижевност, XXXВИ, 1981, бр.

него што нас управо њоме Станковић помоћу неколико карактеристичних поступака уводи у свој особит књижевни свет.

уназад, од садашњости ка прошлости, то јест садашњост преузима улогу оквира, преко којих се и излази у ванкњижевни свет, а прошлост је време одигравања књижевне радње.

прве реченице упозорава на њену особиту композициону улогу - она, као предњи део оквира, отвара поглед на романескни свет који ће се постепено уобличавати.

Као што почетна формула „био једном један цар” отвара поглед на свет бајке, па у исти мах функционише као део текста и као метатекст.

Сав тај ломан људски свет, пре могућ него стваран отуђује се од ње и умире у најмелодичнијој реченици романа: „Све што је душа волела, за чим је

свеће: „И тако, застанувши на прагу, она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и све, и сватове, и околни свет, мирно, јасно и са осмехом погледа и као поздрави климнувши главом.

учитавање, види се, прво, по томе што ефенди Мита употребљава туђе речи „ефенди-Митина кућа” (као: други говоре, сав свет говори о овој мојој кући, толико је чувена); друго, испред тих речи метнут је зарез да би се означила јака синтаксичка

да су кућни прозор и дворишна капија једине две границе са којих јунакиња, припадајући унутарњем, гледа на спољни свет. Изузмемо ли три помињана изласка, она све до одласка у нову, мужевљеву кућу, другачије на тај свет и не гледа.

Изузмемо ли три помињана изласка, она све до одласка у нову, мужевљеву кућу, другачије на тај свет и не гледа. Додуше, то су такође две границе са којих је девојка у старој вароши на југу Србије, као што се зна,

ситних а упечатљивих појединости, у суморном осветљењу, са сетним, чак и равнодушним погледом на хаџијско-варошки свет (јер га је прегорела), с којим се опрашта, и са узнемиреним погледом на газдинско-сељачки, у који она одлази.

са ослобођењем врањскога краја од турске феудалне владавине, са укидањем чивлука и враћањем земље чивчијама - сељачки свет се најављује не само као свет у успону него, будући да угрожава, и као претећи.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа.

Гочеви бију. Суљ-капетан је објавио своју одлуку за Сина, те му навалише Горани на весеље. И они су као остали свет. Ишчекују чуда од расипања и показивања. Па то и не крију.

Међутим, капетан је танак домаћин. Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама. Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур. Расипао новце лакше но што их је задобијао.

Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине. А свет бели се слегао у ову тескобу и почео да се прима горе уз планину, да би иза какве букве нашао нешто места да седне п

Зато је он на данашњем сабору тако суморан. Осим два човека њега цео овај свет презире и ненавиди на правди Бога. Он је за све њих само потурњак, нечовек и душегубац.

Паје крвнички тресну на дно куће, псујући и кркљајући како је Турчин, како ће то остати било да се свет преврне. Затим дохвати врч с ракијом и наже не одмичући га све дотле докле му пијаном не испаде из руку и не разби се

Никад никога није убио, ни опљачкао, ни поткрао, ни зајео. А цео свет је мислио да је злица и опак и да је у стању лакше огрешити душу, но се напити воде после тешко преваљена откоса у

У томе погледу Ибар је био потребнији њему но свима осталим Чабранима. Али све то укупно учинило је да свет у њему не види једнога мирнога и у суштини честитога Арнаутина, простога муслиманина који је од те тако стечене вере

“ Крио је своје жене више но тржним даном кад кроз Чабар пролази безбројан свет за пазар. Невоља грдна!.. Кад једне ноћи упао у његову кућу готово без даха Мухарем– ефендија из Бањске.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

1875. НЕГДА Негда је друкче било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг.

Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. 1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са

„Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада.

цару што се мртвом даје И стишали своје прве уздисаје; Кад већ скоро трава да на гробу никне (На гроб и на траву свет се брзо свикне): Тад’ долази песник, гоном силе свете Да венац на гроб Човеку мете.

А пастира? А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу.

“ И данас тако мудрује Многи брзоплет И — верује му свет. Ал’ није тако — велим ја. Док год у вису буде И једне светлице И једне звездице, Философовим очима Увек ће

Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет. Ех, радуј се, Петре стари, С унуцима, с унукама, Пред вама се не пролама Страшни амбис, клет.

ТРАЖЕ СРЕЋУ (Од А. Родериха) Хучно, вревно, раскалашно, уз благослов вражи Јурну у свет руља нека, да срећу потражи. Прође поред просте жене, велом прекривене, Јури у свом хитловању, и не гледа на њу.

— Гле, како нас општа жалост ближи Занос бôла, гле, како је свет! — Шта би било да у врту среће Негујемо братовања цвет?... »Вијенац« 1894.

Још јаче силом прегни И форму јаче стегни И — готова је стварка. Сад, песмо, у свет иди! „Сонет“ си — то се види; Ал’ не види с’ Петрарка. »Стармали« 1888.

Што год има Фрушка Гора намастирска вина У једној бих данас чаши дигô од милина; Дигô бих је да је види цео српски свет, Све бих теби наздравио: кол’ко капљиц’ тол’ко лет’, Све у здравље нашем милом, враголастом чики, Неуморној ал’

Кад осване Свет’ Илија, он у Руму шмукне, Тога ради многа ода мора да умукне. Више пута бива штошта да му с’ гратулира, А наш Абу-,

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо, која би гдиком зазорна бити могла.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.

Непокретна Реч је над светом за речи остале. Дан слепе љубави мину полустваран. Не пође памтећи свет балзамом зачаран Кад су ти две тужне птице вечност дале.

Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни Сведоци мора и промена испразних Уснуше мир и скаменише вале. Свет претворен у време отет зломе змају Мировањем ватре и болне нејасности.

Истино говора Све је замењено речју па нејасан пој мами. Свет са ветром испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се

У пусто срце у мртво време ме зови, Минула чежњо, да се свет понови. Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у

ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш? Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице. Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш?

Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш? Свет замењен оком над реком зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз

Ја после сна тог не знам куда сад. Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен! Куда да одем после овог сна. ДАКТИЛ СНА Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је.

Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет. Оне су успешни престанак јаве, ал не сан кад се изјасне сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни због чега јесмо.

за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у водама

Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време, ко онај што мења речи а не свет скровити. Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица

Петровић, Растко - АФРИКА

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са лармом и весељем деце. Једнодневно пролеће претворило се у лето.

у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.

Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења.

“ Јутро потом сванула је пучина бескрајна, скоро безбојна под безбојним небом. Рекло би се да води у неки други свет, да „по ној плове духови.“ Врућина није била прекомерна.

Топао, меки и звучни смех урођеника за све што их занима, што их обрадује или узбуди. Нико не би рекао да тај свет који се смеје по цео дан, има у ствари узбудљив живот због свих оних неизвесности и опасности које претпоставља да

Тако овде нема ни стараца ни баба, ни деце која би већ сигурно умела да корачају. Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново богатство. Сами за себе кажу: „Богати смо!“ Пирога наставља брзаком до Монге.

Једино што остаје то је привићи се на жеђ, као на несносног друга. Срамота ме је да сам узбунио свет са тражењем банана и кокоса а да сам не пијем, те се правим као да је то све било ради окупљене деце.

Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног компактног прашумског појаса који по екватору окружује свет. Где год није океан; од три стотине километара над екватором, до три стотине под њим, без изузетка и свуда, било то

Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?! О боже, како свет не схвата шта значи један тренутак а шта значи цео живот!

У страшној галами бубњева, под јаким јутарњим сунцем, изгледа као да је дошла из самог пакла. Смеје се, задиркује цео свет, нуди им своје сасушене груди и трбух. Најзад ево правих свештеница Нои и Сати, на раменима младих фетишера.

Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Овај свет, који је иначе го, облачи се да би играо. Примећују се нарочити покрети којима се помаже да одећа још продужи оно што

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!... ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е!

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ће наскоро прогутати све оне миле

Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све

Силазећи у Алексинац чух где це отуд диже граја и гунгула. Вест о изгубљеној битци продрла је у варош и свет се узрујао, што је сасвим појмљиво при таквој близини бојнога поља.

И сад наједанпут пресечен цео тај свет мисли и осећаја. Једно парченце олова, у вредности од две паре, пало је y оно скупоцено, ситно и заплетено ткиво што

— Прекрсти се само, мој Панто, па реци: вала теби боже што нисам граничар. Видиш ли да ће овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне. И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше.

И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше. Бар нама се још зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је.

ти си породе тмина и душевних омрачаја: »Тебе је пак'о зач'о И бацио на смет У свом најљућем гњеву На љубав и на свет.« »А мржња те је нашла Где с вијеш као црв Надојила те крвљу — Отровала ти крв.

Ако такве своје поступке крије од света то је стога што зна да би их свет осудио, али он сам — он их не осуђује (бар не у моменту кад их чини), он их је сам пред собом извинио и оправдао.

проповед опште слободе и равноправности међу људима пре су разумели прости рибари и блуднице, но тадашњи учевни свет римски... — Али... али види ли ваше превасходство куд смо забасали, и нашто се окренуо овај наш разговор?!

једном друштву, кад у једном свету што је одиграо своју улогу у историји и преживео це, сазре ново младо друштво, нов свет, тада настаје друштвени прелом, ново це друштво рађа и његово је рођење увек праћено крвопролићем.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ал’ ја бих провео Читав један век Тражећи лепше, Милије и слађе — Дичније име, Што још не чу свет, Да њим назовем Мој румени цвет. XВИИИ И молио сам очи Да сузе не лију, И молио сам прси Да тако не бију.

Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си... Мени дођу страшни часи, Дан ми смркне, свет с’ угаси. Па из пакла муне сумња, А кад она на што сине — Страхота је онда видет’ Љубав, веру и врлине.

Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.

Певаћу ти нежне песме, Да се топи цвет, Ил’ ако ћеш песме тужне Да задршће свет. Певаћу ти о слободи Српски и јуначки, Певаћу ти збиљу, шалу — Певаћу ти бачки.

Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома. XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако

Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома. XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш кад, Ако имаш за њих воље, — Јер

бола, ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара. ХХИХ Дај ми руку, да је видим...

Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад; Тамо Дунав Злата пун, Онде трава, Овде

XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.

Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет. Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ.

Све се тиша, све се мири, — Свет је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је

Моји врти, моја поља, — Јер је тако сузна трава; Моје звезде, — јер се крију; Моје доба, јер свет спава. Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А када он оде, отпоче песма. Певају и Срби и Руси, певају сви у исто време. Подне је давно превалило, а свет већ излази у шетњу. Избеглице српске, официри реконвалесценти, чак и реуматични пуковници. Сви изишли на корзо.

— Сасвим. А човек је разумом својим потчинио сав остали сићушни свет. Ти исти људи, разумом својим убијају се међу собом још од Рамзеса, па преко Ханибала и Наполеона, до данашњих дана.

— Ама, путујте ви... — У данашњем времену наша је прва дужност... — Јесте ли чули? Махнуо сам главом. „Нов свет“ — паде ми на памет. — Хајде донеси вечеру! — окрете се командир посилном. Ми се подигосмо да војник размести судове.

— Пали! Чауре су летеле по соби. Из разних дворишта допирали су гласови преплашеног народа. Свет не зна шта је. А одавно се поговара о неким бугарским комитама. — Доста!... Доста!

Рањен је, па му је једна нога укрућена. „Бре, какав си... Слушај, одмах да си набавио одело. Овај свет полаже много на спољашност.“ Још истога вечера одвео ме је једноме кројачу, код кога сам наручио одело.

мој пријатељ, па напослетку и ја лично, када се сутра нађемо на положају одакле треба нарогушено да посматрамо околни свет, сутра ћемо, ето, баш ову исту девојку прогласити за блудницу, и утрапићемо јој срамни жиг, у виду неке књижице...

Ушао сам у једну кафану, светлу, топлу и чисту, сео поред прозора и посматрао свет који је забундан журио или се весело смејао.

Сви смо се ужасавали због мука изгнаника које су спроводили у Сибир. Цивилизовани свет је протестовао, и тај Сибир је као неко оличење људских патњи на земљи.

Локомотива пиштала и приводила полако композицију, којом треба да путујемо... А њих нема. Свет је улазио. Само њих није било... Окретао сам се усплахирено и гледао кроз прозор на улицу.

Мој млађи колега, коме су свакако досадиле приче о рату, упаде нервозним гласом: — Ах, оставите, молим вас... Нашто свет подсећати на грозоте рата! — Напротив! — додаде вођа.

— О-ха!... Штагар је ту било, кад сам ја дошао! Али свет разнесе све! — говорио је војник граничар. Около ровова виде се удубљења у земљи, сада већ обрасла травом.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јесте, смета код Видаковића (и не само код њега) што стално ваља имати на уму да код њега свет може значити и светлост, и васиону, и оно што је својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је

Непознати песник ПЈЕСН за похвалу некоторе госпоже новосадске Срећан, душо, срећан сат кад си на свет стала, срећна тебе Нови Сад земља васпитала: опхождење, красота, медне речи, доброта, предивна младост, новосадским

И слаба мишца Људска јача у беди: Сече и препоне дух. Томе служи сав свет — добија, губи; Свему причина он. Где јачи живот, Тамо победа спеши. Дрема у миру и лав. 11. децембра 1818.

Вољу Најпре под јарам подвергни ума. Ненаучена служити, владаће Немудро с тобом. Сили мечтателној Утесни предел: свет живота Оставља та, у мними лети. У недостатку бједственост није ти; У жеђи к вештма неситој лежи та!

Дај, Роде, преобуци с’в нову Ризу доброте и божја света! На вас погледа младежи цели свет! Од вас чека то Немање тиха сен! Доста! На стол вам мећем знаке Намере путне; избер’те себи.

Отуд у свет, прост ја, ступих, Пак искуства скупо купих За мир срца мог чувственог; Срећа лија гонила ме А противност свалила

Јао! Јао триста пута! Пала нам је, пала коцка љута; Море зала ов’ је свет! Леди ватра, зрак, и гром, и вода, Звери, змије, гад од разна рода, Често век нам чине клет!

— Ти си паметнија мало од прве. А снуждена што си, Сестрице трећа? — Наметкиња, — смирено рече ми, — нисам, Свет па ме сав пролази; ал’ зато ти нужде не трпим, Моје потхрањујем питомо воће, и тешим се трудом; Сутра ће, кад га

Откад с тобом се опростих, Одрекох се све радости, Празан ми је цео свет, Јер без тебе нема мене, Ка’но што без росе вене У ливади млади цвет.

Да сујетне моје жеље! Без ње нема живота, Без ње цео је свет пустиња И сва земља тамница. О, врати се, зраче дана, И хоризонт осветли, Волим видит моју драгу И у себи тужити.

и очи отвори, О друже, јер руже је твоје то цвет: Све језике учи, ал’ својим говори, То жели и вели сав паметни свет.

„О! Тај је укор слаб к’о снега груда”, Југ Богдан смело цару сад придода, „Кој’, кад га врући свет истине склопи, Из ништа поста, у ништа се стопи.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче!

И свет се смеје, небо радује, А у пољупцу жарке љубави Исполин неба, сунце ватрено, Испија сузу туге земљине... А каткад к

ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера, Да у промисô свемогућега, Да у његову помоћ верује. РАДОШ: Свет оче, верујем, — Верујем творца бога, ђавола!

Те ћу бар тако проклет судбину, Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку, што ме ј’ родила, Проклећу све, и свет и дан, Кад сам га вид’ла први дан...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

(марифетлук) ― вештина, лукавост; подвала, шала мерак ― жеља, воља меџлис ― веће, скупштина, седница мир ― свет мирија ― порез, данак мисирача ― бундева млити ― мислити мрлинаш ― стрвинар муктар ― старешина махале (реона) у

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А трнов венац сам је Господ сплео.

(1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске,

И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења. XXИИ По олују ти ноћас поздрав шаљем.

Равнодушно слушам глас ти истоветан, А до скоро ја сам трептао сав збуњен, Кад ти такнем усне, свет за мене цветан, А данас те жалим као цвет окруњен.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више. АНЂА: Какво место?

ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су? ЈОСА: Има их тако пет-шест. ЖИКА: Ух! Да бог сачува, навикао се овај свет да се обеси власти о врат, па то ти је! Пушћај! ЈОСА (одлази).

Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет. МИЛИСАВ: Ама, код куће још горе, зато га и не држим тамо. ЖИКА: Поткрада те газдарица?

за једног среског писара, једног преисподњег клипана, који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласни, те цео свет пишти од њега...” ВИЋА (плане и скочи): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо. КАПЕТАН: Ехе!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

У њему се одражава појмовни свет којим је овладало неко друштво, али он уједно утиче на могућности даљег развоја културе, олакшавајући комуникацију у

богат репертоар пластично насликаног надреалног света пустињакове маште и могућност за дубоко понирање у потресан свет његовог унутрашњег живота. То је најбоља психолошка новела, која превазилази средњевековне идеје и поетику.

Крај 13. века донео је српској публици једну нову литературу, која отвара поглед на свет витештва и куртоазије, другачији од оног који јој се дотле нудио.

цензора словенских књига, Вуковог саветодавца и заштитника, српској народној књижевности омогућен је улазак у велики свет.

тумача и уз њихову епску идеализацију, представља својеврсну исповест али и усмени, епски начин мишљења или поглед на свет: "Ја војвода Павловић од Радосала, господар и кнез ове земље, лежим овде у овом гробу.

Тек пажљивим разлиставањем откривају се скривени слојеви веома старих погледа на свет који су представљајући сурвивале, урастали у уметничко обликовање и продужили да живе упоредо с новијим мотивима.

Одлазак у свет авантуре у познатом интернационалном типу приче о животињи која бежи од окрутног господара, и којој се придружују и

румунском Банату, он је свој духовни развој почео двоструким бекством, са заната у манастир а потом из манастира у свет, да би највећи део живота провео на путу.

и Млечане, тако да у њему имамо три света, три цивилизације, европски запад, исламски исток и између њих уклештен, наш свет. Спев је исто тако отворен према природи и космосу.

Туга и опомена открива друкчији свет и на други начин. То је већа лирска композиција написана у октавама и највећим делом у јампским једанаестерцима према

видовима, у гордом одбацивању света, прометејском пркосу, презирању свега приземног, у бацању песничке анатеме на свет, али има и доста песама у којима су изражена блажа осећања: туга, потреба за људском топлином, љубављу и лепотом,

Реализам: Доба приповетке еализам је открио малог човека и његов свет. Књижевност је захватила матицу народа. Сву своју пажњу писци поклањају разноликим видовима народног живота - од оних

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо!

НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву тужном певајући сет?...

О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан... На Липару 1866. ЈЕВРОПИ Теби да певам — теби, тиранко!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива. Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет.

Дивни цвет из твога стабла Испуниће мирис благ, Народе све и цео свет На вјек дахом живота. Алилуја! ПСАЛМИ И Нек буде хваљен Господ у слави, Да живи Бог, творац моје славе.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Али пошто он већ толико време не излази у свет, не познаје га, позаборављао, то моли њега да им он, ако га зна или се распита, и каже, посаветује их.

У почетку Јованка све као чудећи се и у страху, као да они, »цео свет«, не зна за ту њену љубав према Младену, и бојећи се да се то није заборавило, не могући да као допусти нити дâ да је

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16). »Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је«

Према једној линебуршкој скаски, на улазу у доњи свет стоји јабуково дрво (Гüнтхерт, Калyпѕо, 80; упор. и Маннхардт, WФК, 1, 61).

Калем се прима само »чистом« човеку (ЖСС, 96). Калемљење се сматра за свет, богоугодан посао (ібідем). Најпре ће се примити они калемови који су извршени на Благовести (іб.

У религијским схватањима и пракси л. се код Срба, као и код других народа, везује за горњи свет и сматра за култички чист (код Јевреја и Мисираца »wеіл еѕ ніцхт вом Беѕеелтен херрüхре«, ‹= »зато што не потиче од

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

па мало здравља, младалачког смеха и живота није ту наодмет, да Бог не помисли како је створио један ужасно несрећан свет од кога само вапај допире.

могао изделати какву сићушну патрљицу, јер би то тек онда изгледало незграпно, па иако знам да Спасилац није дошао на свет да би гањао женске, ипак га не бих лишио прибора који би био достојан његовог тела.

Недостајале су главе и срца. Главе и срца! Боже мој, какве си ти то људе настанио на овај свет! Зар је ово могуће? Кажем: ово је казна.

За припрости свет ће се већ пронаћи некаква згодна прича, рецимо, о злим демонима што су се за један тренутак увукли у зидове манастира,

простору, сваки с тежњом да оном другом остави само мрачни, влажни ћошак, тек толико да преживи са душом у носу. Свет мача и свет крста стоје на нашим згуреним леђима и за нас нема одмора и починка.

Свет мача и свет крста стоје на нашим згуреним леђима и за нас нема одмора и починка. Наше дужности нам се намећу као претешки терет

Већ неколико дана овде се само говори о томе како ће Доротеју јавно судити за издају. Пипац Прошао сам свет уздуж и попреко. Нико ми не може рећи да сам своје знање и искуство стекао седећи у запећку.

Његова светлост није допирала до тамних предела људске ограничености. Јер, глупост је стеснила, сузила овај свет, посејала га оградама и бедемима, изделила га, изукрштала га попречним и уздужним јарцима, те у њему сапети човек

Ја бих можда и пожелео да будем као он, али он никада не би пристао да буде као ја. Срећом, драги Господ Бог је овај свет саздао довољно пространим да би на њему имало места и за њега и за мене.

И то само због свог лудог свраба. Има их који би зарад подвига читав живот престојали на једној нози, као чапље. Свет би постао несношљив кад би сви ти суманути подвижници могли да остваре своје луде замисли.

Ко сад да се млати, ко да прави децу? Зар неки јадни кржљавац? Ко да празни буриће и да украшава овај штури свет препун шугавих оваца?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Немир ми стискô уморене груди, Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле, уз уздисај клет...

Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет! 1880. ЕЛЕГИЈА Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак; А студен ветар са увелим

1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... Звоните, звуци... А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ свет, И срце дрхће - и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни, Ја склапам поглед свој И стрепим, тонем.

Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна!

Све слави пролећа дан. И мрачни ките се лузи, И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет, са песмом кликнимо друзи: Да живи над! И ти, О мили анђеле мој!

И ти, О мили анђеле мој! позвана божанским звуком, Припреми чаробне дворе, кад сунца изумре моћ, Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи

До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило.

Сури орли узлетају Горском висином, А потоци беласкају Цветном долином. Свет изумро. Никог нема, Да ме поздрави, Кô да цели живот дрема, Живот убави!

ружице ћеретају С благим лахором, И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи, што их змија Од нас одроди, Лепши свет ће да засија, Бољи народи.“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости.

душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет. Светови доле блуде...

1883. ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само час по час зајечи шарена дола Од шкрипе

Ил' боље рећи: ја верујем све. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи!...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Њена оба крила отворена широм, и побожни свет излази из храма. Тако видимо и један део његове унутрашњости: зидове од алабастра и олтар од злата.

Исто тако и бубамари која седи на точку преслице изгледа да се цео свет око ње окреће, а да мирују само она и тај точак и сви они предмети који стоје у продужењу осовине точка.

“ - „Мода! Законик жене! Истина је, астрологија стоји у високој конјунктури, свет је преплављен проспектима астролога.

Ту се продају и шаљу у цео свет: свила, тканине, стакло, слонова кост, бисер, мириси и папирос. У тој се улици налази и циљ нашега путовања, славни

„Вештина израде пергамента била је - то се види по називу тог артикла - специјалитет Пергамона. Цео тадањи свет набављао је оданде ту робу, но најфинија њена врста остајала је у Пергамону, па тако и ми, да бисмо били употребљени

опази и увери се да смо два пута исписивани, да смо, дакле, оно што се назива палимпсестом, па обавести о томе научни свет. „Пре седамнаест година посети нас један дански класични филолог.

Зар је могуће замислити да је Бог своја небеска дела, светле звезде, створио без икакве користи по свет. Кажу: небо је часовник дана, месеца и године. Но за тај часовник потребни су само Сунце и Месец.

Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш целу Земљу твојом лепотом... Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило...

Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се весели, људи се буде и устају, јер си их ти подигло.

Ја често прелиставам ту стару књигу и радо се уживљујем у наивни и поетички свет наших прадедова. Како је он изгледао једноставан и уско ограничен са свију страна у простору и времену!

То исто осећам и сада, па зато морам погнуте главе да Вас проведем поред тога зида и одведем у мртви свет, какав је била наша Земља пре онога несхватљивог чуда.

То је био онај прелазни стадијум у којем је Земља престала да буде небеска звезда, али још није постала свет. Сада ћу Вам, драга пријатељице, описати главне етапе даљег развитка Земљиног.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Његову песму „Мелодија к пролећу“, химну природи у којој читав свет радосним клицањем поздравља златно пролеће, убрајамо у сами почетак српске поезије за децу.

Овај обимни дитирамб мноштвом појединости представља све животне сфере (звезде, флорални свет, фауну и људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће

“. Дитирамбски тон (који је касније прославио Змај стиховима „Ала је леп/овај свет“) карактеристичан је за поезију за децу млађег узраста, баш као и примена ономатопеја у певању о животињском свету.

Представљање сопственог животног пута, детињства, одласка у манастир и изласка из Хопова у свет како би стекао што више знања, има васпитну намену: Доситеј на сопственом примеру показује снагу младалачких илузија

смрти (у песми „Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.

Слика света за дечаке се дели на свет природе и свет школе, опонирани свет слободе и свет дужности; њима је „одавно додијало у школскоме стегу“ те беже из

Слика света за дечаке се дели на свет природе и свет школе, опонирани свет слободе и свет дужности; њима је „одавно додијало у школскоме стегу“ те беже из школе у природу

Слика света за дечаке се дели на свет природе и свет школе, опонирани свет слободе и свет дужности; њима је „одавно додијало у школскоме стегу“ те беже из школе у природу где исказују своју

Слика света за дечаке се дели на свет природе и свет школе, опонирани свет слободе и свет дужности; њима је „одавно додијало у школскоме стегу“ те беже из школе у природу где исказују своју праву дечју

до неба је гора чарна, Не треба орлу тек један лет Само да пусти крила немарна – Презро је – давно презрени – свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол!

ЉУБИЧИЦА (ИВ) ЂУРА ЈАКШИЋ Рањен соко разговара, А слуша га цвет – Мирисом би из недара Да окади свет: „Слобода је лепа дева Ко најлепши сан, Пуна миља и осмева Као добар дан.

Лет, лет, лет! Где топлије сунце сјаје, Лепшу земљу, лепше краје Чува за вас свет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и напије.

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана!

да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш, да свет не гледаш, да тужиш и плачеш. (Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних?

Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну зли језици...

« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш

« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с

комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за њега а он, тобож због тога, отиде у свет. Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је.

Па сигурно сада, да га не би свет оговарао, кад га види да долази овамо, због тога ти и не долази. ТАШАНА (плаче): Па зар сам и за то ја крива?

мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао. ТАШАНА (као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала.

Нисам хтео због тебе, да не би свет почео свашта говорити... Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене!

Чак и срећан сам, што је тако било, што те нису дали за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник Свете Горе, намесник Светога Оца Прохора

То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује! МИРОН А, ја, да...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Зашто гробови нису поносни знаци? зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? зашто школовани и даровити дегенеришу или изумиру у другој или трећој генерацији?

Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари, и дадоше му кревет у великој фијоци за капсле.

Сад ме чисто срамота. Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме?

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук. Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук!

Појмови о оном тајанственом Санџаку стадоше се бркати с тренутним околностима. Ристана, то је наш свет, мученик. Газда Спаса, плав и дебео као бундева, учини се мајстор Кости мрки Турчин, и крив за нешто.

најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.” Риста мајстор Костин, наочит, уљудан, употребљив на најсложенијем послу, остаде у Пешти у фабрици никланих предмета.

крају, да поседници, богаташи, охоли на богатства и преимућства, по цену глава својих нису излазили из куће као други свет, с малом паром у новчанику. И хвалисали се још издржаним опасностима, препадима и оробљавањима.

Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце. Тако без погледа у овај свет, а иначе уморна, могла је у вечерње часе да хода по соби читав сат. — Седи, тако ти Бога! јуриш к'о за неко зло!

Ко зна кад је заправо привила к себи Паулу. Јер је младој Тотици и пре помрачења сунца завидио цео онај свет Тотица што се сваке јесени и пролећа нуди у службу по богатијим крајевима, и нарочито међу словенским живљем.

— Како да вам кажем, госпа протинице. Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене.

Увек вам је у кући „разни свет”. Док смо били сами Тодор и ја у кући, опет је то био ”разни свет”... Не знам, заиста, шта је у тој деци око мене.

— Разан свет, што рекла протиница, па ми у глави неки пут бучи баш као у млину. — Човечну своју трпељивост није госпа Нола изгубила,

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но, по срећи или несрећи — оћемо л’ својски да се искажемо? — свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр.

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

да вам представим једног јунака који је само за јуначким стварма тежио, пуцао, трчао, јашио и на заповест судбине сав свет обишао, нота бене, по мапи. »То ће бити нека епопеја?« — Управо.

онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати, цели свет уверењем тресући: Дулце ет децорум ест про патріа морі (Слатко је за отечество умрети).

Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет, твоме определенију пустити, јер кад је Велимир од дванајст година толико учинио, шта ћеш ти учинити моћи од шеснајст.

Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио. Људе с рогови, магарце паметне, жене да млого не говоре начинити, то је код мене маленкост.

зато би вам пријатељски советовао да се опет у ваше буре повратите, тамо шаком, кад немате кутлаче, воде пијете, свет презирете и по вашој глави республике правите. Адио!

Истину говорећи, трбу му није врло оптерећен био, али нови Дон Кишот, који је највише зато у свет пошао да чуда чини, и не узме ово на ум.

био последњи шлендријан кад би хтео романе по старом калупу правити, и да би моје персоне тако исто уздисале, сунце, свет и судбину апострофирале, тако исто ножеви’ убијати се знале као и други романџија, или као што сам ја негда светлити

Оклопиш уши, пак лепо грискаш твоју твравчицу или сламу, а свет и судбину остављаш нека оди као што су богови уредили.« »О, блажено, преблажено створење!

»Ја би желила какво средство којим само мушке тајне на свет изилазе.« Средство, дакле, којим се тајне откривају није жабији језик, као што је Демокрит својим благоразумним

да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко право, као да смо ми само за свет, или боље свет за нас, пак и жене само за нас, нешто мање од нас, а не тако исто божије створење као и ми, а може бити

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се

црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим

Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим сам се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим

се први пут у крилу мајчином забринуо, намргодио и уозбиљио, из те збиље поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет.

у свет; и чим сам се први пут у крилу мајчином заплакао, из тога плача поникао сам опет ја и пошао својим путем у свет. Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама.

— веле то је просечан човечји век —— састала су се три путника, сабрала су се у исту душу из које су кренула у свет и свела су рачуне о ономе што су видела у свету на своме дугоме путу.

Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину. Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло

— Биће богат, те ће му се преливати; биће срећан, те ће му цео свет завидети, — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које се нису обистиниле у моме животу.

— Поштује га цео свет и сви га љубе у руку, — говорила је она. — Па онда, не ради ништа, запева који пут, о великој недељи, „амин“ и то му

фалсификатор историје, што ми Балканци можемо најбоље посведочити, и направио је такав историјски дармар да се свет почео плашити да му однекуд не суне у главу да измени облик глобуса.

на најужем делу истока, али се затим почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео свет и допрла и у најзабаченије кутове света.

после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет. Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње.

где сам диплому примио, и силазећи низ степенице, мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Неки пас лану. Ордонанс нешто пропрмља, као да опсова. Куће су биле затворене, нигде светле искре, као да је цео свет замро. Само ми, као утваре, провлачимо се покрај плотова. Командир се саплете: — Пазите! — шапну нам.

се у безброј зеленкасто светлуцавих искрица, треперавих и дрхтавих да изгледа као да се покреће и онај тајанствени свет мора прикован за хридине и потопљене стене. — Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци.

Ово мало што има резервисано је... — Ипак извади кључ и откључа катанац. Уто се зачу труба на кршу. Цео свет поче да бежи као обезглављен. И наш магационер. Остадосмо сами. Чујемо где вичу: аероплан, аероплан!

Прилази обали луксузни моторни чамац и излазе марински официри. Сликају нас... За тај свет ми смо заиста чудо невиђено. Потпуковник Петар разговара са њима. Прилази и капетан Панта.

— А и људи су некако чудни... Иако је природа раскошна, свет је убог. Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом.

Искакали су сада војници, вешто и хитро се пели уза степенице. — Чудан ти је овај наш свет — размишља потпоручник Драгиша. — Брзо се свикне на сваку ситуацију.

Ево сада и нас Срба!... Као да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет. Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године. Лађе су прилазиле са свих страна да нас прихвате.

Пред вече смо стигли у Солун. Била је недеља. Негде напред закрчен пут, те застадосмо насред главне улице. Пословни свет је промицао и не гледајући нас. Беспосличари су зијали тупо у коње и топове. Млади парови су весело ћеретали.

Баш и да се изврне ауто и ми сви пропаднемо... Јер нашта све ово? Све је без краја и завршетка и цео свет се ковитла, као да су људи полудели... А и оно дрво се клати и церека, као онај Анамит. Е, дошло ми је да га ударим.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

али после свих великих екстаза, отупим чак и досаду да схватим. Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет, немајући никаквог сродства са оним што ме окружује; и кевће, и лаје, и тугује тај комад џигерице бачен за храну

у грлу Да јој по шупљим грудима прстом добошари кадет, У шуми густој масној фазанку умрлу Козачком игром оплакује свет.

) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.

То доле играју радници и певају витлови у реци, И певају у трбусима жена месеци: Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет: И ја сам млад, И тебе рад, У ње је цвет! У небо, у облак, у свет!

У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче, Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу Засвирај у гајде, у дипле, у зурле -

Камо л' кокош пржену на кајмаку, Камо л' звезду да породи Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет: Земља је тешка у просторијама, Вртећи се, дубину заврће у циклон: Пепео и слама слежу

чедан, као да је у трбуху неке матере; Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист, У сањању, пориче да има један свет Који је ван овог: слободан, и без мере; И опет кроз исте сале сна Закуцам престрављен на мишићна врата овог

Нимало стрпљења да пркосиш мукама, Пљуни! Савладаће те песницама свет. Стари морнар стрмоглављује се у море Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у

И цео свет виче! Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоак

Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних мула, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке

простор да би садржавао понова упрошћену младићску тежњу, а да се ова у мукама не декомпозира у ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати.

Ево чуда над чудима. Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави - Растко, колико је

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта!

Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину.

Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати?

и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет. Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини!

Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна. Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру?

Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче!

Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче! Риба је у њима постајала све значајнија, а Горњи свет све безначајнији и блеђи. Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде.

Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце.

— рече једно. Сунце се као џиновска светиљка палило на небу, када Дрвосеча забаци врећу на леђа и крете у свет да нађе своје лице. Ко зна колико је тако ишао, колико планина и река прешао.

3атим се једнога јутра диже још пре зоре и пође у свет да нађе лека невољи. — Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу. — Где да нађем срећу свога сина?

— Ђаволу је душу продала! — шапућу већ и они који су с њеним унуком на свет дошли. Је ли чудо што схвати Лепотица како свима око себе смета? Што виде да не разуме људе око себе?

Чак јој се и рођени син чини туђим: поседео, погрбљен, ћути. Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне. ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те! Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже.

Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан!

А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем. Тики, кој што прави, а он: »Митке, дом, у кућу да седиш, жену и децу да гледаш.

Да и она, као и све њене другачке, са сна хом у цркву пође, у свет изиђе, у госте да оде; па и она госте у кући да дочека, испрати. Да јој је кућа, синко, с тобом отворена.

Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице.

Руку, ногу да ти целивам! Још није она за мужа! Млада је, капка, дете, тек на свет прогледало... Ох, аман, газдо! Неће она више да пева! АРСА Жива више — не! Мртва може!

Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо! КОШТАНА Куда? СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп и

15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште.

31 Свет је тако диван и свод плав и мио, И ветрићи вију тако благо, ти'о, И цветови машу по луци и коси. И сјају и трепте у

Снатрећи обдан сам лутô По улицама свијем; У чуду свет ме је гледô, Ја бејах тужан и нијем. Ноћу је боље било, Сокаци пусти и само Ја сâм са својом сенком Лутô сам

44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео, Из рујина ће моје милоште Букнути пламен врео. 45 У светлој летњој зори По башти усамљен грем; Цвет сваки

Из сна сам тргô цео планински стрм, И болно врхом тресô је сваки грм. 62 На раскршћу је гроб ледни За самоубица свет; Ту расте грешника бедни' Један плаветни цвет.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, закорачује у XВИ век с пуним обликом косовске епопеје, и пошто је извесно по горе поменутим писаним

Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, заколичних разлога, него због тога што тако мора да мрзи невера Веру, издајник родољуба, господин сељака.

Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила, владара над мртвим јунацима, овај му је упутио прво питање о томе да ли је Неоптолем храбар, да ли

ТЕОРИЈЕ О ФЕУДАЛНОМ ПОРЕКЛУ ЈУНАЧКЕ ЕПИКЕ Наше епске песме, откако их је Вук на свет издао, биле су предмет широког интересовања: превођене су на разне језике, тумачене су од представника разних школа и

Он живи у одређеним историјским и социјалним условима, он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет. Ето зашто се еп утврђује у трајним нормама поетике, с постојаним сижеима, условним типовима лепоте и идеалима

личности, идеализација и прослављање феудалаца; шесто, типични сижеи, који најпотпуније изражавају феудално гледање на свет и најбоље агитују за одржање феудалног поретка (муж на свадби своје жене, поход, сусрет, победа, верност жене итд.

мејдана ни видио ниси, а камоли да си излазио; већ од’, Иво, да пијемо вино: греота је тебе погубити, јер си теке на свет настануо; већ се предај, Сенковићу Иво, и без ране и без мртве главе!

крзно од риса Ритопек — село на Дунаву, у околини Београда ричи — речи ришњански — из Рисна ришћанлук — хришћански свет роб — „Турци су досад”, — каже Вук — „кад су с киме ратовали, водили у ропство дјецу и жене гдје су год које могли

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А да тко ли воли у колиби или у граду великом боравити, и насеобу, или из села бег и кријење? Ко мрак неголи свет? Ко ли воли рит више бистрог извора планинскога пити? Ко ли воли јед неголи мед? Ко маћеху него своју рођену мајку?

НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА Свет је ови свакому несточљив; с променом зло с добром уједно скоро промиче. Данас бос, а сутра ципелаш с ариашњама; Данас

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ...

Да би ми то здесило се, чини ми се, тако би ми било, кан'да сам се јако на свет родила! А што ли ми је и хвајда више од овога света, каде ми мој душевни свет с очију погибе!

А што ли ми је и хвајда више од овога света, каде ми мој душевни свет с очију погибе! Како ли са живим људма да и боравим. и међу живе стаљам се, а мој живот гробу сам издала!

Со тим приговор за свет дају човеку: све живо Бога хвали и слави, без говора с чудни и с разлики гласови! О свему томе и мноме благодари се

ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати неголи што је сад: земља бити бела ка хартија, и провидна кано стакло.

Внимај! Велики пастир живу храну људма раздаје! Внимај! Који је смрт уморио, свет надборио, бесконачну радост и царство вечно нам, неваљалим обриче!

РАЂАЊЕ Мрака измакох, а луча му не могу поднети; не знам што ћу. Тами опет родих свет, а од страха смрче ми се. Роћењу рад сам, ал', чудна прилика! снебивам се смутно.

Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити! Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно

Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење

и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има други свет, ангелски. Ка нека отока текућа Од великога света пружила се Чак до нас.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама. Млађи свет и не пева данас те песме, а и ако их пева, не зна о коме певају.

А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија!

Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме

Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје! И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где

ствари, није био чиновник, па да је огуглао и да може тако лако прогутати и сварити ту ствар као други, цивилизовани свет! Био је бесан.

А кад пролази махалом, сав женски свет, и жене и бабе, одају му чест: устају с прагова авлијских врата и остају тако стојећи — с мало погнутом главом и

И не прође много, а свет га види лепо избријана, с подбријаним вратом, омирисана берберском сапуњавицом, где достојанствено, окружен неким

По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем...

си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак!

! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина... Свршија у Грац трговачку чкољу.

Што? Што, бре?... Да си научи немацку јазију, аустријски буквар, па да праћа књиге, демек писма, на аџамије из бели свет, на официре, инџилире и писаре?! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!...

Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са