Употреба речи светлост у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме... . . . . . . . . . . . . .

побожности и одушевљења преобразио је све што обично беше у створу његову; задркташе му усне, у сувој руци затрепта светлост златног крста. Глас му је стрепио: — Синови православне цркве! Синови народа! Синови слободе!...

Ја припалим жижак што је свакад на пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Ко каже да у светлост? Иду у мрак, из ког се и звер, престрављена, враћа, иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви, иду кроз грех, кроз

У ТУРИЦИ Заслепљен, дигох поглед с тањира, преко стола: из жетве, кроз врата нагло отворена, сукну сунце, светлост у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је вила Равијојла (носи маслину златну), кад

Те, свети Јоаникије Девички, подигни руку, заштити, заустави ово расипање, сабери нас, врати мраве у мравињак, светлост у свице, врати иње и слану у јесен, дим у зиму, рибе у Ибар, ласте у ветрове, кључ у катанац, воде у воденице,

га засењује слово, што се бели у лептиру, док га заглушује слово што зуји у грожђу и цвећу, Свети Сава сунчеву светлост дели с хлебом и маслинама, а хлеб и маслине дели са косовима што му на руке слећу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Ко је то? — напрегну сву снагу Крушка. — Ја, драги ага. Светлост од жишка паде му на лице... — А... ти си, Машо, — рече Крушка одахнувши, као да му се скиде неки терет с душе. — Ја.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

288 ОСТРВО ПАПАГАЈА 289 РУКА 290 ОГЛЕДАЛА 291 ОТРОВ 292 ЗОХРА 293 ПРОРОЦИ 294 ДУБРОВАЧКА ПЕСМА 295 КАЗНА 296 СВЕТЛОСТ 297 СРЕЋА 298 ПЕСМА О БОГУ 299 ДРУГОВИ 300 ПЕСМА О ЖЕНИ 301 ЈЕВРЕЈСКА ПЕСМА 302 СВЕТАЦ 303 ЗИЗЕМА 304 СЕМЕ 305 СТАРИ

У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго

Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, кô падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања... А море је пуно звезда, па их њише, И по жалу немом,

Знадем за ноћи звездане, Где се сва светлост пролије, Да чашу туге долије, Прокаже бола бездане. Знам љубав кад се усели У срца сјајне палаче, Па тужна песма

МИР Хтео бих да знадем љубим ли и сада — И да добра нека светлост продре сени, И тишину овог умиреног јада, И падне на тамне путеве у мени.

А кад пође као безнадеждна сена — Никад можда нисмо били ближе срећи. ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа, Октобарско сунце гасне иза хума...

срце када једном заспе, Свој бол откуцавши силним ритмом свега, Неће бити страшног престанка за њега: У звук и у светлост све ће да се распе. Увек заљубљено у вечност, док брује Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...

И љубав што чезне, и јед што се гнуша, Све је само песма: док мре у дубини Сва у чудну светлост обучена душа — Као звезда што се распада у тмини.

Да ми жеђ осете кобну и све вишу Очи што су туде дуго светлост пиле, Као вир две овце са руном од свиле, Као крв две ноћне сабласти што сишу.

Да не памтим ниско рођење под мраком; Да као гнев светлост сва испуни мене; Да сам као копљем прожет сваким зраком, Ту где горе вечне подневи без сене.

Некад чух твој корак или шум одела, А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму.

Тако се обнављаш вечна, несавладна, И новорађана у мојој самоћи... Док звучни сутони падају и хладна Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи. ПЕСМА УМИРАЊА Љубави умиру без збогом, сред њине Агоније дуге, неме, неприступне.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

мени се... допада ова девојка! — Красно дете! Разиђе се дим у соби. Нека давно невиђена светлост сину, и све замириса надом и поуздањем. Ваљало је хитати.

И онда јој се по лицу разли некако блаженство и некака светлост, и мени се учини да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе'ну.

Ја наслоних главу на прозор. С прста дебео лед покривао је окна његова, а на њима се чудновато заиграваше светлост лампе са улице, нижући се у бесмислене дугуљасте и звездасте слике, саображавајући се осовини ледених кристала.

Мислио сам нешто, не знам ни сâм шта. А у сваку мисао и нехотице уплетао њу. Паде ми како је светлост ту, и прозор да је пропусти — требало је, дакле, само откравити лед, и зрак ће пасти на таваницу наше собе.

Она је седела за столом и везла некакав јастук. На улици затутњаше пожарничка кола. Бакље просуше још јачу светлост на залеђене прозоре. Звоно удари неколико пута. Тутањ се изгуби у даљини, и наново све би тихо. — Ватра! — рече она.

Свећа беше сасвим изгорела, и она хартија, којом је на дну умотана била, беше се упалила и уз нејасну светлост дизаше се густ дим који дохваташе чак до гредице, јер је било тако тихо да ништа није сметало његову путу к небу.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују. Али колона непрестано по старом, или се тако њему чини; комеша се у месту, копрцка,

Африка

Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући по њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног

Вина свих врста, воће свеже и сочно, о каквом се у Европи и не сања. Црнац, који изненада избија на светлост веранде пред нас, црнац је белаца: исти црнац кад се са веранде врати у ноћ, док иде по јела, само је црнац ноћи,

Швајцарцем било би боље не говорити, јер иако је око нас дивна свежа тропска ноћ са протоцима о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело — оно исто које сам

Швајцарац диже пушку и чека; светлост се одмах потом гаси, што је знак да је звер скренула свој правац кроз ноћ. Негде бескрајна гора у пламену, праћена

Пошто је над нама велика светлост неба ноћи, где су међ зверима једна друга скорпија, један други медвед и лав, и један други биво и овца измешани са

Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања. Силазим одмах на реку и гледам дуге траке магле по води, прамене магли по планинама.

Н. је заспао одмах, а ја остајем још неколико тренутака сâм у предњој просторији уређујући белешке. Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Једино су небо и светлост савршено свежи и нови; и утолико пре то оштро расветљење онога што је прошло изгледа још чудније и невероватније.

Иза краљеве постеље од бамбуса, под стрејом сасвим близу краља, жваће траву алатаст краљев коњ. Иако светлост није довољна, хтео бих да сликам.

атласних огртача и наге деце; затим деца која су тек проходала а већ пливају и прскају око себе, радујући се на воду, светлост и себе. Све је то Судан; чар луксуза, Истока који се чак од Бенареса, преко Персије и Нила вуче до Тамбуктуа и довде.

Ипак успевам да изведем Њамаканија мало више на светлост и да га фотографишем. Жув ми на повратку показује један смешан фетиш. Катанац, марке Јал, обавијен у крокодилску кожу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Морала је да га буди. Светлост која му је сијала у очи, пробудила је и сама Петра и он је почео да се мешкољи. Тргао се, кад чу своје име.

На другој страни трактира, собе нису биле раскошне, али су биле простране и удобне. Нису имале ни прозоре, али је светлост у њих допирала кроз врата, која су била у стаклу.

А кад би имала шешир, црвен, на глави, њено лице би имало неку светлост на себи, као што је светлост румена, испод кестена, кад опадне цвет.

А кад би имала шешир, црвен, на глави, њено лице би имало неку светлост на себи, као што је светлост румена, испод кестена, кад опадне цвет.

Оне су, узбуђено, посматрале лепог официра, који им је, изненада, дошао у кућу, по мраку, уз светлост фењера. Али, њега је пратила, као сен, Божичева кћи, па су ћерке апотекара мислиле да су то вереници.

Пенџери су му били у гвозденим решеткама, а зарасли у руже. Уз светлост канделабра, под прозором је видео, у мраку, бокоре јасмина.

Из баште је допирао, у собу, опојан мирис јасмина. Чинило се да неко, бео, по башти, хода. Светлост свеће била је пала на неки стари раст, који је био испод прозора, а који је био сав чворав, пун чворуга, као

Затим га је оставила, пажљиво, на земљу, као неку колевку, па је, седећи на столици, почела да диже и намешта косу. Светлост је пала на њено лице и Исакович скоро урликну. Видео је своју Бечлику.

Мећу огледалима, у кафани, на спрату, где су зидови мирисали на кафу, уз светлост и трепет свећа, Микаило Вани причао је Исаковичу, одушевљено, о владици Василију.

Нико није обраћао неку већу пажњу, на њега. У мраку дугих, влажних, ходника, у које као да светлост уопште и није допирала, иако је био дан, људи и жене стајали су ћутке, док је комисија пролазила.

Лазарет Маријахилф био је одсечен од света. Као и свака друга тамница тога доба. При улазу, још се и видела, мало, светлост дана; што дубље унутра, тама је била – док се око не привикне – све већа.

Фењери су сјали изнад тих лонаца, и њихова светлост падала је у сваку трећу собу. Шандале су гореле, увече, у сваком прозору.

Теодосије - ЖИТИЈА

И тако му забрани, а ово није било без Бога, него штавише извољење његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и да се многи, просвећени после од њега, не лише светлости спасења.

Јер тако му припремаше узлажења одоздо навише. Јер није хтео да се та велика светлост прикрива под одром у туђој страни, нити под мерицом у пустињи, него је хтео да се постави на велики свећњак да

Јер неко од оних који су били достојни, видевши, исприча патријарху како се приликом његова постављења светлост небеска излила на њ, и облистала га, и учинила га свега као огњена и светлошћу обасјана.

И тако у умиљењу многом молитве Богу много упражњаваше и исповедаше се. После тога светлост велика у неизрецивом виђењу у пештери заблиста, и сан од њега оде по дану и по ноћи, и мишљаше као да је на небесима а

Па ни огња раније у пештери његовој није било. И како светлост велику у њој сад видимо и многих појаца гласе откуда чујемо? Да није ко од познатих му пре нас дошао и с њим се радује?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Насип и врхови јабланова као да су у себе упили светлост. Доле на реци било је сасвим тамно, иако је и то случајан утисак.

Иза стакала, као наталожена плава светлост, чучао је сумрак, кад се сетих писма које је почињало са „једина моја” и Рашиде која је рекла да ће ме сачекати после

- једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица. За тренутак видех јаку црвену светлост, а онда сам већ био на њему. Јасмина је касније причала како сам хтео да га удавим, али мислим да то није тачно.

Месец је био једва неколико сантиметара издигнут изнад шевара и његова светлост бојила је мртву Тису у црвено. Била је то јака и радосна светлост, али видљивост је при њој била равна нули.

Била је то јака и радосна светлост, али видљивост је при њој била равна нули. Тамо где је вода допирала до нечег чвршћег видео сам таласе како

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Очи лепе, као жижак светле. Какво неописано смешење, каква светлост очију! Иронија за живот! — О том можете уверени бити. Сад настави. Лице озбиљно, канда велики испит полаже.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим. Било је време да иду. То је горела ватра оних који су синоћ били полегали, неки

Над брдима и шумама међутим, што се љубичаста указаше, лево, могао је већ да наслути светлост сунчаног и чистог јутра. Задржа зато кола код једног реда високих јабланова.

свештеника, често превијање колена пред златним путиром, плавокоса дечачка лица и ванредна окна, кроз која допираше светлост дана, као боја небесна.

За један трен, она виде, бледо, јутарње небо напољу, део крова и једну грану, затим се узана светлост одшкринутих врата, на зиду, опет сузи и затвори у мраку.

Под вратима је продирала светлост, а прозор у мрачној соби светлео се већ као нека отворена, а застрта врата, под решеткама.

Поглед његов жут, са тачкицама црним, тада још није био згаснуо и она је памтила још ту светлост под дугим, при крају широким трепавицама, као што се не заборавља златна киша вечерњег сунчања, виђена негде, на рубу

Ноћи пуне трава, таме у шуми, жбуње са дивљим, црвеним плодом, жубор вода, а нарочито светлост неба, звезда и сазвежђа, пролазили су над њом, кад се сећала на прве године са мужем.

Зидове и ствари била је већ обухватила помрчина, само према пећи, на један зид, падала је сива светлост последњег, вечерњег осветљења, са реке, и губила се, иза завесе, код постеље.

У диму турског дувана, госпожа Дафина гледала је светлост прозора, као што се у мрачној ноћи загледа у светао Месец. Лежећи уморна, од мисли, госпожа Дафина чу, нагло, иза

очне капке, у крупним капљицама, она се није више мицала, ни будила, додирујући својим помодрелим уснама и ноздрвама светлост дана, исто тако неосетљиво и нечујно, као и бела пећ, крај њене постеље, као и њена столица, са јастуцима, код решетке

Хтео је да поживи, као под неком зеленом, бескрајном водом, у којој би ублажена била светлост дана, у којој би му тело кретало се као у сну, по којој би могао да се испружи, да га вода носи, носи, као његове

Звезде које су гаснуле, није више гледао, као ни светлост што је у висинама трептала. Кад у даљини угледа звонике вароши, последњи пут повика слугама, које су биле заспале

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

По сасвим другом принципу користи се бела боја, која се везује за светлост и стваралачку снагу. У овом случају верује се да се магијска моћ беле боје, њена стваралачка и спасоносна природа

Добра заштита од ових мрачних, ноћних демона јесте и светлост, те је зато просторија у којој бораве породиља и дете непрестано осветљена свећом или кандилом, а када мајка за кратко

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

куцајући споља у прозор, као, тобоже, деда-Мраз, узалуд сам гутао батеријске лампе да постигнем ону чаробну унутрашњу светлост — ништа није вредело! Божић-Бата, Свети Никола и Деда-Мраз су раскринкани. Питам се кога ће сада измислити мој ујак?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Змај нас је, на самом почетку живота, учио да је светлост добра, а живот задивљујућ. Свет је заносан зато што је такав какав је: Онде поток, Онде цвет; Тамо њива, Овде сад;

лирске овог приповедног круга) јавља се као мутно полуслепог старца, који призива неку непојамну доброту живота, као светлост што одавно је ослабила, али запамћена једном заувек, и сада кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и

да су неки од тих рукописа годинама чамили у фијокама техничких уредника, па сада, случајно и истовремено угледавши светлост дана, намећу утисак изузетно плодне летине.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да ли светлост пада деци с леве или с десне стране.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

'вако снива: Е у росној лежи трави Украј оне реке тије, Све око њег' кô на јави, И опета све друкчије: Ни је светлост, ни је тмина, Ни је туга, ни милина!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

СУЉО: Погледај, дина ти, опет упалио прозор! Можда се сетио, па усто да нареди да се донесе вечера? А? (Светлост у логору се потпуно гаси; истовремено, пали се у Хасанагиној соби, у коју улазе, разговарајући, Јусуф и Хасанага.

Треба мало да се притрпиш. Време је највећи лекар. Данас ми изгледаш мирнија. ХАСАНАГИНИЦА: У ово доба дана, светлост ми изгледа као нека милост... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Добро је и то. И то је неко побољшање.

Јес чула? И да знаш да са свадбом не мислим да отежем! Кадија је дуго чекао! Разумеш? (Бег излази. Светлост се гаси, али тако да непомичне силуете Хасанагинице и мајке Пинторовића остану видљиве.

(Затамњење, завеса) ДРУГИ ДЕО И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА (Све је као у претходној слици. Светлост која се нали затиче Хасанагиницу и мајку Пинторовића на истим местима где су и у ранијој слици седеле.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

ОД тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се из сна, пробуди ме светлост свеће. И ја се тада дижем и гледам, где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто

Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га

Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман. Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти. Стаде до мене.

— Чекај! — И пођох к теби. Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост. Очи ти беху као потамнеле и превукле се влажном маглицом. Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну. — Не!

В Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох. Из гостинске собе виђаше се мала светлост. Уђох право тамо. У први мах не могах ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског.

Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном. Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима

Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се. Реци ми да ме волиш, те да лакше спавам... да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ... Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо...

А светлост је обасјавала сву: њен витак стас, широка рамена, лепо развијено и зажарено лице с врелим устима и црним, тамним, доста

Сенке велике, мрке, таласају се и шире. Са свадбе, кроз нашу башту, допире мрка, жута светлост, испрекидана и изломљена од грања и лишћа док до нас допре. И они тамо на свадби вечерају.

Сви у сенци. Свирају. Само за Шабана, шупељгџију, нема места. Изгурали га другови испред себе, на светлост. Он пре крстио ноге, погнуо се.

стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, — не, него пева на сав глас јектенија!... Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма: „Рождество твоје, Христе, Боже наш!

вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се. Софра пружена од краја на крај собе.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Да те носе наша крила »где је врело сваког миља. »да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а побратим месец млади, »да те хлади!

На особит оправљао се рад: у једном лику, једном животу, створења сву да смести дивоту, светлост и мрак да стопи, ноћ и дан, анђелску сласт и пакленички плам, непроникнута бисер-језера уз недогледна виса

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Шуме у језеро силазе И сећања се разилазе у светлост, у страх, у снегове (14. XИ 1976) ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ Бесане очи које виде више Но мрљу јутра, шару на

злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у чашки суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави,

9 Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда? Ил светлост што мисли Своју тежину током путовања?

Овде и рушевине Сарађују, из века у век, са савршенством: Светлост је халина душе и на тим стубовима Што место архитрава озбиљно ваздух носе. С верношћу истом, као да иста је тежина.

наставили у ноћ тог истог дана то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу капљицама, о томе како закон Простога пада не противуречи лепоти Покушаја да млаз из шкољке додирне

скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог

једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у

Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим хлеб,

искупљења, Па зато зборим; преобиље твари Чини да трулеж бива залог зрења у видљивом, где разум господари — Па ће и светлост да разједе лето На наше очи, док тромо га зари У августу, изнутра, непокретом; А распадање тек сведочи

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КЉУЧ ОД КУЋЕ І КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО Из вечери од присоја по зделама пламса боја. Собна светлост с окна тоне у смех свеца са иконе. Кроз босиљак врх колевке зрца стакло петролејке.

- А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога. КУЋА Крсте се зраци изнад чиније: светлост и тама мукло крваре на љутој стопи црне линије, куд сове ноћу дрежде, глуваре.

(Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију. Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни. За свето се хвата древо изгуб-племе Лазарево.

(А Брег овај оно памти што се згусло, што пропламти.) уз кућицу - где се лиња сур магарац - сутон тиња. Руди светлост полугола лаким крилом рококоа. Иницијал: плану Слова с Орфелина, са Јакова.

Но запојмо припев љубичасти (ни ћутање није неко злато) испод мота кад блесну пиластри, уз брегове светлост недељина: Сентандреја, Іріѕ флорентина.

о сипка звездо с Тариног гаја. ИИИ Проспе се књигом светлост с Јордана. С ижице младе голуб узлети. (Је ли то словна фатаморгана?) С блажене Раче - о бојо Цвети!

) С блажене Раче - о бојо Цвети! словом се крсте дрхтаве власи, врбовог шибља иконостаси. Проспе се књигом светлост с Јордана, па тече писмо, рачанске школе подгајен жарак, а шум тополе у жут ћилибар михољских дана тиховно своди

Проспе се књигом светлост с Јордана. ГАВРИЛ СГЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ: ПОЛИЈЕЛЕЈ, ВИЊЕТА Не дршћи, руко - хартијо, не веј: с љубавних боја већ

Стрепери, жбуко, у полијелеј светлост с присоја, које, распето о немир сна ми, тмушом келије изгони румен из шефтелије.

По хаос-пољу квасац гони тесто, што букће, кипи, кула урнебесно. Гомила мрак се, расте колач тмине. (А светлост где је? Пупи ли јој лоза?) Док Вазу ваја творбена нервоза, Светворац пламти - Кyћо од ведрине!

напаст Језика боком прелама у суноврате, где опрезније раде сликови - док са превала, прла, ледина, око тамино светлост сабире у подочњаке слепој тморини - где се кандило жишком прекрсти кад проспе знаке Божје милости!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Изнад мене се чују журни кораци, отварају се врата негде у дну горњег ходничића и топла, радосна светлост расипа се на све стране. Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама.

— Не могу ја сисати млеко као он, а жене немају више шта из мене да сисају. Тако смо квит. Када спроведу светлост на Острву, ићи ћу тамо да живим, само да вас више не гледам. — Пипо станује далеко? — Не; тамо крај обале.

Једна црна птица прхну у љуту светлост. Можда је он уистину демон. Он лети у светлост муње, са црним огртачем који се шири око њега.

Једна црна птица прхну у љуту светлост. Можда је он уистину демон. Он лети у светлост муње, са црним огртачем који се шири око њега.

Говоре још неколико минута. Свуда около тишина опет савршена. Прозори осветљени замрачили су се. Једина светлост: све даље севање муње и танка сјајна пруга између капака на прозорима.

Све постаје материја, јер материја добија вредност изнад свега... Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле? — Дечак.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвр'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина к'о најмлађег

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

гнезда претвори овај мрамор, чаробњаке зовемо с месеца на чемпресе да сиђу, нек јавно буде краљевство пауна! Светлост се гаси на рукама госпи и дланови на горке миришу траве; благослов пада у празно.

на реци, ја знам ко долази и зашто, и знам да сваком сјају и слави такве сенке за петама иду те говоре: доста си светлост земаљску крвљу својом и дробом хранио. На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости.

се јеси Симеоне Плотско родитељство у духовно синовство претворио си смирењем По смрти исказао си светлост источивши миро благоухано свим болујућим миловање Узтрубићемо песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо

Уздај се у без-стање, у безбивање, безлисност и безност. Показује се да је без одлика и сама светост. И да светлост обасјава светску беспредметност. Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе.

Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно с њима на светлост изићи! З Можда су измишљени Дух и Светост но измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али

је од свих почела најбоља јер је прозирна, и нема боље саможртве од претварања телесности у прозирност помоћу које се светлост креће свуда и слободно.

У честици јесмо садржани, али ми нисмо ти који могу честицу да виде. И када се светлост учини глувом, за име бога, обратимо се мудром стрпљењу.

поткровља бесовске избе, да се природи покаже да природа није одгонетка сама себи, као што ни тама у тами није тамна – светлост је светла само другом у теби.

О теби смо имали неверице многе шта сад? Тела нам цепте и душа оклева да л је пред нама светлост или шибе? О светла језо јасно да не беше ниједног зла које нас испунило није а више нико не очекује наша дела

са неба и то је врелина врла врхунац који се боји пада људи се измичу праве места за драгоцен пад само нагнута светлост зна да неће то падање бити без трага иако се оборени не буне сунце се усправном линијом сече као кад неко себе

њихов је сопствени јаз што уместо мирења траже путеве изгнанства моја правда им је тешка као непрелазан бедем и светлост из ока сунчаног ослепи их као стрела крај рата је објављен из вечитог града а нико да победи не уме. 4.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Затим настави: — Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих.

Али, мало смо се свикли и примирили. Некако око поноћи, на истоку заруде и огроман месец расу своју светлост над завађеним људима.

Посилни, упали фењер, да види човек где ће да седне. Туторио је нешто војник по слами, док не блесну слаба светлост. Упалио је слепи фењер који је имао отвор само на једној страни.

Предњи точкови запали и коњи не могу да извуку. Светлост не смемо да палимо, јер смо на истакнутом месту, већ силазимо с коња и одмеравамо колика је рупа.

При слабој светлости фењера, командир је дремљиво отварао коверат, а онда затражи да принесу ближе светлост. И Александар се пробудио, па онако дремљив упиљио жмиркав поглед у командира, очекујући шта ће овај рећи...

Сада нам је лакше, јер се враћамо. Лево опазисмо неку светлост, као да неко пали цигарету... Застадосмо. Александар викну: — Хеј, има ли кога тамо?

Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и ударим мамуз. Угледах и светлост у биваку, и у неколико скокова стигосмо пред кућу. — А командир? — Падоше једно другом у загрљај...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним

Озго са крова зјапи широка баџа, кроз коју продире светлост, ну осим ње има и једно окно, исечено у брвну, а ни брвна не беху добро шљубљена, те у његовој тамници беше довољно

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се пред њом угасио! (Светлост на позорници се гаси, а у гледалишту се пали. Спушта се главна завеса.

Обесио се оном жилом, којом је тукао! А у руци му нашли видову траву! Не чују... (Светлост се полако гаси) Завеса Крај Јелова Гора, 6. априла 1985.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Али ова жута светлост доводила ме је до несвестица, крај мога прозора, који би, сваки час, модрео и тамнео, севао, блештао, пуцао.

Нека зелена боја, од старости, од влаге, од ветрова са мора, или не„а чудна светлост поднебља, или самог камена, облила је куле и зидове цркава. Ослобођен сам веза, закона, љубани.

Ослобођен сам веза, закона, љубани. Не волим никога живог, и ширим руке у ту зелену светлост ваздуха. Ништа ми се не може догодити.

Био сам на крају света; место живота, видех једну благу, бескрајну, зелену светлост. 1921 КОМЕНТАР УЗ „ПОСЛАНИЦУ“ Било је много повода томе, и узрока, што сам ја, тада, из Београда, отишао тако брзо.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

по нека звезда, пронесе се по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар...

Легао је онако обучен у кревет. Пред њим је чкиљила димљива лампа и бацала неку плашљиву светлост на суморне и суре зидове његове собе.

баш знам како си почео: »Ваша светлост! Ми, капетани и пандури, попови и грађани, ми народ«... велиш ти, а светли кнез, обрадован, прекиде, па вели: »Доста,

На суду чича Пера беше миран као јагње. Она живахна светлост његових очију беше утуљена, и он гледаше тупо и нејасно у лице судијама, не разумевајући шта се од њега збива.

УОЧИ НОВЕ ГОДИНЕ Легох рано, и, чини ми се, брзо заспах. Наједаред ми јака светлост продре до очију, отворих очи и занемих од чуда. Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица...

« И умирен том мишљу стаде да хода, ослушкујући по неки пут неће ли чути познати писак локомотиве. Перон беше празан. Светлост од сијалице падаше на шине које се ређаху једна поред друге.

? — викну Живко и потрча за њим. — Не зна се још ништа. Живко стаде. Светлуцају сијалице и трепери у тами слаба им светлост, а он занемио као да му је паралисан сваки живац.

И његова сопствена погрешка још више паде му на душу, и он потрча још брже. — Стој! — викну неко пред њим. Слаба светлост прође му преко лица и он познаде чувара пруге. — Ко је то? Сад ће воз да прође, доле с пруге — викну му чувар.

Све му се чини да »пето« сад друкчије бруји, некако сасвим друкчије. Ето, и сунце је сад друкчије, и дан, ова светлост, све, је друкчије. Стога што се то догодило... тај велики догађај...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Небо се већ увелико окитило ситним звездицама, али шта је сва та светлост небеских кандила кад се запалише стара бурад од зеитина и гаса, и старе мешине од катрана, коју свесни Срби поклонише

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ Два месеца је Пепо лежао у кревету, И јутрос ишетао на снег где се светлост ко сребро точи. Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету, Млечни зимски зраци заслепљују му очи.

МИРИС ЗÓВЕ Куда нас зове Мирис зóве? — У нека јутра, Неке вртове: Сунце је пасло Мирне волове, Светлост буктала Уз долове; На гранчици је Зујкала пчела, Управо стигла Из другог села.

На леђа, жуља трола. — Трамвај спава прав, На точковима, дакле, ни лево ни десно. Трепери светлост — црвена магла у ноћи, Тек ако понегде одјекну на ципелама ђонови.

ДЕСЕТКА, поносита, фудбалер кад наступа; ДЕВЕТКА, светлост Вождовца кад тамо нестане струје; ТРОЈКА, која се сваког јутра у Кошутњаку окупа: Кроз њихове отворене уши сад благи

А светлост, што се у небу роди, Најпре у крошњи, потом у води, Пресијава се, огледа, дрхти. СУША Вода је гола.

Природа је кал из којег се нога с муком чупа, А обућа се кида и распада. Видик се затвори и више не пропушта Светлост, и простор се испуни тихом стравом.

Далеко, иза три планине У високој трави птице се гнезде И светлост тече кроз славине У земљи топлој од давнине Чији су гранични стубови — звезде.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Да би се разумео судбоносни значај тога привидно ништавног догађаја, потребно је знати какву је светлост он унео у проблем живота јегуље и шта је он собом повукао у напорима научника за решење тога питања. Године 1897.

Изузетак од тога може се наћи само у затвореним морима која немају везе са океаном. Светлост је веома важан фактор у животу морских организама.

Светлост је веома важан фактор у животу морских организама. Кад сунчана светлост удари на површину мора и продре у воду, она не само што апсорпцијом буде ослабљена, и то у толико јаче у колико је

Кад се у гњурачком апарату, а у дубини од неколико стотина метара, до које не допиру сунчани зраци, угаси електрична светлост, пред очима се укаже, као у мрачној ноћи без месечине, безброј треперавих, зеленкастих и плавичастих звезда разне

То су разне рибе што живе у морским дубинама, ракови и разни други живи створови који испуштају из себе светлост, осветљавајући своју подморску васиону и себи пут кроз бескрајну дубинску помрчину.

Животиње што живе на дубинама мањим од 200 метара још могу да виде слабу и непотпуну сунчану светлост, лишену црвених, оранжастих и једнога дела жутих зракова.

мноштво животиња што живе на дубинама које премашају 1000 метара, па ипак имају очи, што се сматра као доказ да виде светлост у тим дубинама.

Само што та светлост произлази од дубинских организама који светле; можда она произлази и од ултра-виолетних зракова невидљивих за обично

Има морских животиња што живе у океанским дубинама, а које беже од светлости. Друге, напротив, траже светлост и не могу без ове опстати; такви су, на пример, организми што изграђују коралне прудове у океану, у водама топлим и

Пре тога није се могло ни замислити постојање органског света у дубинама у које не допире сунчана светлост и где је огроман притисак воде.

За сунчану светлост сматрало се као утврђено да она не продире у морску воду дубље од 200 метара. Међутим, крајем осамнаестог и почетком

Такви су прозори врло отпорни према спољњем притиску, а довољно су провидни и пробојни за унутарњу јаку електричну светлост коју кроз њих баца јак рефлектор.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноћ просипа таму и часове касне, Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог.

И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се чежњом гуше И љупким

О хајдмо, у светлост, у поља, у цвеће, У чедну тишину успаване ноћи, У милошту тајну из звезда слеће И свечано струји по ведрој самоћи!

мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На

ако и прошлост изневери мене, Буде ли и она варка пуна рана, — Заклопићу очи своје намучене С ужасом што икад видех светлост дана... ЈАСИКА Над крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И ко прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али одједном се трже. Кроз прозоре више ње, играјући се и добивајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца, које залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв.

Из кујне поче да допире прасак сувих лозинака. И | одмах после тога брза, јака светлост изби из огњишта и поче на све стране чак и овамо код њега, у сопче, да допире.

Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти. Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву.

Једино горе, из њине куће и из оне његове, очеве, собе, једнако се светлост прозорска мењала. Час је тамнила, час сијала, сигурно од сенке материне, која је ишла по соби, можда намештала оца у

Ништа је није дирало. Ни када уђе у кућу, ни када виде горе осветљене прозоре и отворена врата, кроз која се светлост расипала по доксату и пунила степенице; ни само грљење и љубљење доле у кујни са женскињама.

Комшилук се узбуни, почеше да долазе. Испрва нису веровали. Али када видеше толике свираче, толику светлост, трчкарање, као при свакој свадби и прошевини, сви се изненађено тргоше и уверише се да је заиста и са њом, Софком,

Кров полегао, широк и сав црн. Једино у средини горе, где су била стакла кроз која је у амам долазила светлост, видео се креч, малтер.

Знала је како ће и сада, као и некада, исто овако кроз високе прозоре једва допирати светлост, тамо у дну трептати онај велики куп жара, испод миндерлука бити хладноћа од влажних плоча, тамо на улазу стајати

Испрва се није могло од паре ништа да види. Једино је одозго кроз зракаста стакла долазила светлост и осветљавала средину, „тершене“, а около по сводовима, по „курнама“ где је био потпун мрак, | горела су кандила и

Седе, да га светлост од фењера у лице запљускује, те да се, онако наслоњен раменом и лактом о перваз доксата, види цео, да се види и она

Једино из олтара, изнад часне трпезе био је велики округао отвор и кроз њега је силно у сноповима продирала светлост. А изгледало је да је то навлаш тако удешено, да би појање, служење службе овамо што свечаније, што јасније и

И зато је свуда око тих огњева, чија је светлост особито ноћу толико бљештала да се и сам кров кућни прозирао, једнако била граја, смех, кикот и све је бешње, силније

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ти си светлост моје радости и туге И молитва чиста срца у самоћи, Радост мојих снова у бојама дуге, Вера мога бића у дану и ноћи.

Јоване! кола, за станицу – брже! ТРИЛОГИЈА Као љубичица украј пољског жбуња, Све док дневна светлост тихо не малàкше, У мени полет, цела снага куња, А срце бије све лакше и лакше.

Тако прошлост наша, што нам је све дала, У краљевској помпи пролази, и на нас Баца своју светлост, к’о некад, и данас; Тако прошлост среће, илузије, зáла, Прошлост свију снова, што је сузом прала Свет блата и

ИИ НА ЦРКВЕНЦУ Преко жутих поља гледам тамо даље Где хоризонт злати позна светлост знана, Одакле нам сунце са заранка шаље Још последњу милост своју овог дана.

Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому. Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(Угашена) 416 — Које је море најшире и најплиће? (Роса) 417 — Ко кроз затворен прозор уђе у собу? (Светлост) 418 — Ко све језике на свету зна? (Одјек) 419 — Ко увече има последњу реч? (Одјек) 420 — Од чега нема сенке?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена. И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема. Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину.

Ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, да је и сам светлост, заједницу имамо са њим. И крв Исуса Христа, Сина његовог, очишћава нас од сваког греха.“ (И Јн.

Пазимо на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље нам је од часа када се простре светлост, која је првог часа дана. Требало би, чини ми се, да они који тумаче о делима светлости, службу почињати од светлости.

При томе и узакоњено Трисвето вам бива, коме по чтенију додавати и ову молитву: „Који шаље светлост своју и походи“. Ово је тако када се читају оглашења, а ако се она не читају, тада да се изостави Трисвето, а ову

је познато и ово, а и од Јована божаствено јеванђеље објашњава овако говорећи: „Сваки који чини тајно, не излази на светлост, да се не разобличе од светлости дела лукава“, (Јн.

3, 20) а и апостол говори: „Све што се разоткрива светлост је, као што реч указује, а напротив, оно што се не разоткрива, тама је“. (Еф.

А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свих, светлост за откриће народима и у славу (Лк. 2, 29-31) вама, пастви мојој.

Бодро изволе божаствено послати светлост спасења нама који у ноћи зла незнањем држани бејасмо. Показа свима да будемо синови светлости и дана, богомудри

твоја гробница веселећи твоје синове који ти испред стоје спомињући, преподобни, анђеоски твој живот, даровану ти светлост и славу, преблажени Симеоне!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла!

АНЂЕЛКО: Помоз ти мени да овог унесем, а после се крсти! ЦМИЉА: Ал је тежак! (Уносе Скитницу у кафану. Нестаје светлост свеће. Тишина. Иза канти за ђубре опрезно се помаљају капетан Манојло и редов Танаско.

бело грожђе, светли Призрен, пун жита светли Срем, реке се уливају у реке, пролазе лађе, с Дунава се пуши велика светлост, уз Дрину блистају џелепи говеда, Морава се плави ко плав искривљен крст, све се распрострло, као на трпези, а из

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Урнебес, свирка, топот, подврискивање, туфеци све ближе. С лева, иза капије, лелујава светлост фењера које носе на моткама, и игра дугачких сенака. На капији се чује снажна лупа звекира.

Доле, у кујни, па у соби до ње, на прозорима, појављује се светлост, промичу изнутра сенке; с лева, поред степеница, неко са запаљеним фењером појави се и опет се изгуби натраг.

ЈОВЧА (сруши се преко прага собњег, потмуло јечећи). Пауза. Доле у кујни и на прозорима гаси се светлост. Позорницу осветљује само млаз светлости озго из собе, испреламан решеткама на доксату.

Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све. МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

— псовати сарај — двор, палата сатрап — персијски обласни управитељ свемиран — светски сверх — о свет — светлост светити се — посвећивати се светотатство — крађа светих ствари свидетељ — сведок свидетељство — сведочење

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ту је и река (ал мртво корито): Само среброст шљунка, песка, трулост пања И чудна светлост — ни сутоња ни дања — Што се кроз лишће цеди ко кроз сито.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Исплачи се, сузама умиј грешно тело, па лези испод гробнице И чекај да те његова светлост обасја“, надушак је изговорио калуђер.

Оданде ће се појавити светлост, помислила је, наслонила чело на камен и упутила се по животу за гресима. ...Откако сам се родила и откад знам за

Андри се одједном натуштише обрве: не може да учини што је намислио. Од Аћима не сме. Устаде и заклони му светлост. Аћимову главу прели сенка боје младе брестове коре. — Зар ти не желиш да видиш унука на самрти? Умреће ти и снаја.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Је ли чудо што је једва чекао ноћ? ТАЛАС И СТЕНА У часу кад велика јутарња светлост дотаче море, са дна се подиже талас и пође у висину. — Гле, ја путујем!

— То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће. Изнад потамнелога мора расла је беличаста светлост праскозорја. Крици се више нису чули. »Можда их није ни било?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Зато је светлост ту густа и у таквим наносима да је ни кошава, кад витла, не разнесе одмах. Господар Јеврем ту види оног себе, младог,

Осмехивао се: у њему, ни тад, није било ни страха, ни бола. Полако је одлазио из себе а свуда је била светлост. Опет је лебдео и као да је, негде испод, видео капију једног града.

Кад овамо дође, Вишњић иде право ка турбету: наслања се на зид и, непомичан, оцећа опустелу светлост као тишину ишчезавања. У тој тишини која му је неопходна он је слободан, као што је слободан и у својој тами.

се сада зове Улица Седмог јула а која се некада звала и Улица краља Петра, и Дубровачка, и Стара Чаршија, избија црна светлост под којом прах прошлости постаје приметнији.

Сматра се да се та светлост најбоље може уочити ако се, у доба дана кад сунце достиже зенит, стане на један од углова раскрснице Улица Седмог јула

Тада се, кажу, у самом средишту ове раскрснице, назире круг у којем је светлост, као прамење црног сунца, најгушћа. Оно што, по свој прилици, није лако разрешити, то је недоумица о томе да ли је у

Током деценија, изгледа да се преобразила у црну светлост што је, неопажена, промицала дуж силних дрвених дућанчића, са ћепенцима, у Старој чаршији.

Тридесетих година прошлог столећа први је ову светлост приметио Дука Пешика, трговац од угледа и Цинцарин, који је у Старој чаршији имао магазе, некако одмах испод данашње

Трговац Пешика ником није причао о оном црном сјају а та необична светлост коју је, и даље, повремено опажао, као да је у исти мах доносила и опасност и добитак а у ономе који би је угледао

У то време изгледало је потпуно јасно оно што у наше време не изгледа нимало јасно: да ова светлост и истиче из круга и утиче у онај круг што се, свако подне, разазнаје на средишту дорћолског раскршћа (тада, а то су

Црна светлост као да је хтела да продре и у чаршију на савској падини где се, после устанака, по доскорашњим пустим косинама и мочвар

Али, у томе није успела. У Узун-Мирковој, црну светлост као да је увек сачекивала препрека од друкчијих расветљења што су долазила, и долазе, од Саве и од Калемегдана и

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле!

У прозору једном, Кроз вреже ружа, и за завесама, То гори светлост. Сред тишине неме, У топлој соби, кревету од кедра, И под јорганима, куд су кризантеме Расцвале бујно - млада, голих

није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна са јесењег свода.

Ј. Дучић ЛXXИИИ ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа; Октобарско сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних

О хајд'мо у светлост, у поља, у цвеће, У чедну тишину успаване ноћи, У милошту тајну што из звезда слеће, И свечано струји по ведрој

Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, к'о падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања... А море је пуно звезда, па их њише; И по жалу немом,

мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На

“ „Не“, - рече она - „страшим се тог врела! К'о гробни задах да их њега пири! Но хајд'мо горе, где је светлост сунца, Где лете орли, ветри, и лептири“ „Ал', драга“, - рекох - „пут је тамо стрмен...

Попа, Васко - КОРА

свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Остали део мога рукописа остао је необјављен и лежао у фијоци мога стола све док ме Издавачко предузеће „Светлост“ не обавести да намерава отпочети нарочиту едицију за популарисање свих научних области, уз ангажовање наших

“ „Од безброја сићушних звездица које наше слабо око не може да разбере сваку за себе, но тек њихову заједничку светлост назире у виду ове нежне копрене неба“. „О свему си ти, Демокрите, размишљао дубље и темељније но ико други.

И он сам био је као посматрач исто толико велик као и мислилац; то доказују његови експерименти којима је сунчеву светлост раставио у њене елементе.

дубоког поштовања, упућених краљу, па онда одржа своје предавање у којем саопштава ово: „Наше сазнање да су Месечева светлост и његове мене проузроковане сунчаним зрацима, новијег је доба у упоређењу са дубоком старости астрономске науке, јер

У великој дворани, у којој су се варошки већници окупили, владала је, при слабој светлости свећа у коју се мешала и светлост ранога јутра, нека чудновата врста полутаме у којој су сви присутни, исцеђени од умора, неиспавани, неочешљани и

„Сигурно!“ „Са својим стакленим реципијентом уверих се и то да безваздушни простор пропушта без икаквих сметњи светлост, али не преноси звук“. „Та није могућно!

су замишљали да та појава настаје услед различитог згушњавања сунчеве светлости, а оно од различито дугог пута што га светлост кроз призму преваљује, тако да се црвена боја има сматрати као највише згуснута, а љубичаста боја као највише

призму преваљује, тако да се црвена боја има сматрати као највише згуснута, а љубичаста боја као највише разређена светлост. Њутн се својим опитима убрзо осведочио да такво тумачење не може бити исправно.

Прва од њих расула је Сунчеву светлост, као и у Улздорпу, у Сунчев спектар на застор, постављен иза те прве призме. На том застору начинио је Њутн малу

Ту једнобојну светлост пропустио је кроз једну другу призму намештену иза тог застора, и бацио је затим на други један застор.

пролазу кроз призму, Та ломљивост показала се различита за поједине врсте светлости, она је била најмања за црвену светлост, а највећа за љубичасту.

- Она није друго до мешавина свих боја тог светла. да то очигледно покаже, Њутн је Сунчеву светлост, расуту његовом призмом у своје елементарне боје, скупио опет помоћу сабирног сочива, и тиме добио опет белу боју.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби.

Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад.

Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу, као да поштује умор

Ох, познавао сам добро овај мир, мир гробља, мир који гуши, неиздржљив, ужасан. Само се светлост полако увлачила и, постепено и опрезно, откривала ствари. Он уздахну испрекидано. — И ваздух овај није више ваздух.

се у својој земуници и притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао се како ова светлост некад није улазила сама.

Продирала је бледа светлост зоре кад се она пробудила. Човек прискочи од прозора одакле је, размакнувши завесу, посматрао два велика црвена ока

од тог поздрава око мене блесну нешто сасвим ново — сјајно, како бих то рекао, нешто сасвим заносно, као неочекивана светлост неочекиване среће.

Повратила ме је наједанпут светлост једне мале војничке лампе, којом су ме, гунђајући, тражили забринути другови по оном високом корову перунике у

У погруженом ставу њеном видео се јад преживелога догађаја. Као да се угасила светлост што се за тренутак засијала, очи су јој мутне.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Радисав откључа браву и отвори врата широм. Кроз ону рупу продираше светлост унутра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.

Старац се прену. Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.

огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.

Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре. — Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно.

По варошима..... У Београду највише. Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме падаше слаба светлост свећице. Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разговор. — Како је овде, велиш....

Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. — Јеси ли заиста ти Станка? — Јесам, господине. — Што си дошла? — Чуо си...

На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се... Петлови почињу своју песму... Зора!...

Врата се почеше отварати... Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим... Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Нагло одох к њима. Тамо видех како Залазе сва бића, и пропаст их носи; Видех да се гаси и светлост и пак'о, Неку мутну утвар да маше и коси. У тренутку једном не знам шта се деси...

Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне

И ту таму, и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину, Где је она, где стајаху они. И кад звезда њима се показа, Видели

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра, бледа светлост на завесе пала. Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Под прозором застах.

СЛУТЊА Небо мутно, издубљено, кобно; Дан убијен притиснуо боје, Светлост, око; и мртвило гробно, Мир и страва око мене стоје. Кроз природу, преко дрва, ружно Јесен иде; голе гране ћуте.

Дошли смо до међе. Још једино јава Сећа нас на доба све блеђе и блеђе. Светлост, боја плава Сад су израз неба У коме се тужно и уморно спава.

И осетих и то да спуштену главу Занавек подижем, да сам данас већи; Да дело из крви пружа светлост праву, И пут који води и миру и срећи.

ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ ПРВИ СУСРЕТ Једно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе, А око Вас ваздух, светлост и мир стоје, А над Вама небо боје јасно плаве. Сенку и с њом мене водили сте собом...

И тада као са вулкана лава, Сипаћу мисли што наш разум прже — Трешће се вечност и пучина плава, И сви атоми који светлост држе.

” Ја имам речи: ви сте моја чеда Поспала, хладна, у повоју смрти — Али не ове што у мене гледа, Чији ће додир светлост за ме стрти.

ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Вративши се у град те вечери имао сам осећај да ми мозак гори. Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас. Светлост звезда, топот волова који пасу и слабачки јецаји далеког црквеног звона, били су поруке нових упозорења према којима

би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима почело да се појављује на истоку, а земља се поступно појављивала као

И тако су звуци и светлост били тесно повезани у мојим првим размишљањима о даровима природе, моћи говора и моћи споразумевања.

Како су у мом младалачком размишљању од пре педесет година, светлост и звук били доведени у везу са природним даровима који омогућавају међусобно споразумевање човека са човеком, животиње

иначе мој тумач и учитељ физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког мудраца Аристотела, светлост извирала из ока и слала наоколо зраке - пипке на околне предмете и да преко зрака-пипака видимо околне предмете на

чита Библију, а пре него би пошли на спавање, он би гласно изговорио једну страсну молитву у којој моли бога да упали светлост у душама оних који лутају у мраку. Сада знам да је имао у виду речи св.

Зато је радо слушао моје приче о мом веровању да су звук и светлост само различити облици божјег говора. Али када сам посматрао снажне пламенове под Џимовим казанима и када сам разумео

Он је био стално окренут заласку Сунца, чија је светлост већ бледела, а ја окренут жељно према његовом изласку, као некада на пашњацима мога родног места.

На питање: ”Шта је светлост?” које сам донео са пашњака мог родног села, професор Колеџа није дао одговор, изузев што је рекао да је светлост

Ћипико, Иво - Приповетке

Смеју се, заћуте, па одједном углас запевају. На прозорима читаонице нису капци затворени. Светлост се напоље разасипље, насупрот се кући одблескује и захвата главе некојих Загораца.

Међутим сасвим је заноћило. Из околних кућа разасипље се ређа и слабија светлост. Улице омртвиле и опустиле; рекао би нигде ни живе душе: могао би целу варош оробити, а да никога не сусретеш...

Уставише се тик до отворених врата, преко којих је жарка светлост и влажан ваздух чак до њих допирао. Леђима се прислонише уза зид што је од жестоког огња био врућ.

Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу.

Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће.

И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце. У кући се неко огласи и причини им се да се по њој дружина премешта.

— Обрне се дјеци: — Идимо ! Нађоше се у пуној ведрој ноћи. Месец се надигао над кућу и поврх дрвета. Његова светлост расипље се пољем и шумом. Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа.

Отвори врата и уљегне у кућу. Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета. Осветли га, спуштајући се на њ. Цвета полети за том светлошћу.

И комшије ћутећи то гледају, а јутарња сива светлост зимњега дана већ се увукла у кућу; оданило је: људи се као у чуду загледавају и разилазе. —Води га!

И док јој се мајка Стана и заручник Марко одмарају, она не диже очију са обасјане пучине, и бесвесно купи у се светлост, и зеленило, и шаренило боја новога света, и нагли утисци чисто се одблескују као да је тек сада заиграло пробуђено

Купе се правоверници на молитву. У храму светлост је блажа, бистрија. Обрнути према Меки, људи клањају: једни положише чела на земљу, а други гледају у своје дланове,

из душе навираху му на уста речи султана Мухамеда ИИ, којим је на улазу поздравио стари хришћански храм: „Алах је светлост неба и земље!” Једнога дана Иво Полић подранио је.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Али ко је гладан тела и жедан крви тог плода што се зачео у тамној утроби и на светлост света изашао? Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и Богородица.

Мисао и поредак – то је она светлост којом је везир Јусуф хтео „само делимично да обасја“ свој завичај. Цела прича коју „Мост на Жепи“ садржи може се,

и слика људи којима су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми Откровења: Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у

У песми из које су ове речи узете, а која и носи наслов „Тајна рођења“, помиње се „црвена светлост дома где се не враћа“ и „умрли већ дом где се не враћа“. Умрли дом је утопијски простор смештен у пренаталну прошлост.

да именујем ове модре (2) Зимогрожљиве сенке које не (3) Могу да се слегну не могу да лег (4) Ну у белу (5) Ову светлост уморну без сјаја (6) Даље се не сећам Не (7) Не речи се моје не (8) Сећају не („Сазвучја“) Готово да су сви

одабиром (приређују, рецимо, антологије) наслеђенога песништва, и што управо њихови избори и тумачења бацају нову светлост на то наслеђе?

јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост рађа.

Али, оно друго што не треба сметнути с ума као да баца нову светлост: прве замерке, као и прва питања, најтеже су и основне, па их зато сви радо заобилазе као да никад нису ни изушћене.

наслеђује, поготову не линеарно и мирним путем, него се из свога времена – које је „последње и једино време из кога се светлост рађа“ – отима, осваја и успоставља у „пароксизму давања и отимања; небо се отвара у грчу земаљске, богохулне страсти“

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

се последња врата а гологлав теча - и то гологлав једини пут у години - уводи их „у ту велику собу из које запахује светлост”. Светлост - опет у зеугми - не светли, него „запахује” заједно са „топлотом и јаром људском” .

врата а гологлав теча - и то гологлав једини пут у години - уводи их „у ту велику собу из које запахује светлост”. Светлост - опет у зеугми - не светли, него „запахује” заједно са „топлотом и јаром људском” .

Течину собу у коју је уведен, Миле једнако описује као топлу и светлу, јер „пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамњаном и димом дуванским”, да би нагло - на изглед без разлога, а

кроз мрак се назиру силуете неких грађевина, друге се губе, и само у кући већ давно удате и оронуле Софке гори жута светлост.

Међутим унутра, у кући, све је вредновано негативно: прозори су местимице излепљени „начађавелом хартијом”, па светлост која продире није само жута, него је „мрка”; соба је велика али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на

Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку,

А тргла се зато што: „Кроз прозоре више ње, играјући се и добивајући ружичасту боју од црвених ћилимова, трнула је светлост од сунца које, залазећи иза брда, сноповима је обасипало варош црвено, жарко, као крв”.

А на том прелазу, тачно понад њене главе, сунчева се светлост зауставља, трне у дотицају са собним сумраком; при чему се прекрасно запажа да и због одраза (из собе) црвених

трне у дотицају са собним сумраком; при чему се прекрасно запажа да и због одраза (из собе) црвених ћилимова светлост изгледа ружичаста.

Зато се Софка и трже [. . . ]”. 114 Очигледно је да су светлост и дневни жагор напољу опонирани са тишином, тамом, влагом и јаким мирисом унутра у кући и дворишту.

Што га пак чини сабласним, то је што месечина не само да испуњава кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних

кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи.

Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи. Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889.

„О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи, Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“ Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту Која му тако лепо показа пут у рај. »Јавор« 1890.

доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.

— То је оно од чег’ подлост зебе, Што прожимље дворе и колебе, Па се купи, збира и саздава Као светлост права Око жртав’, мученичких глава — Врле крепећ’ худе застрашава.

Прочитајмо што нам повест пише — ’Ваких гробâ наћи ћемо више: На сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа напреднога — Најновија сја са гроба твога, Гирфилде! »Стармали« 1881.

што нам повест пише — ’Ваких гробâ наћи ћемо више: На сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа напреднога — Најновија сја са гроба твога, Гирфилде! »Стармали« 1881.

Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце, Разби ковчег, као што је он разбио ланце, Ковчег разби, пепео проспи па у бурном

Ох, не питај... зар не видиш На лицу му светлост вишу! Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку?

несташном лету весело и смело На дувар поглêда, на светлиште бело; Обрну се к свећи, нехотице, чило, „Гле, још јача светлост!“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом. Гледа тако дуго, Сита је светлости, — хајде сад што друго!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица. Човече тајно феникс је једина истинска птица.

Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне. У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела.

шуму без птица требало је прећи море време и простор који су се помешали сада су за једну смрт далеко од сваке обале светлост и сенка играју на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице лете за ветром и жене плачу на

Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом.

О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.

Слепо слепим само Видети можеш. Залеђени плам Огледало поста ономе што сања. Облик је врлине стрела угледања Што светлост раскопча орлу испод грла: Запамћена зимо бит је неумрла.

СЛУГА МИЛУТИН Последњу светлост сабласти прате и биље... Употребљив само у сну, свет нас вара! Варницом нежном низ црно ковиље Дожељен предео обузе

Али ко зна Да л ће та светлост икад сјати Да л ће та светлост икад сјати Да л варком чараш по мом челу Или си можда јава позна Цвет што живи у

Али ко зна Да л ће та светлост икад сјати Да л ће та светлост икад сјати Да л варком чараш по мом челу Или си можда јава позна Цвет што живи у мртвом телу Сјај који себе не

Ишчупајте ми језик и ставите цвет: почиње лутање кроз светлост. Речи заустави! Сутра ће сигурно и кукавице моћи оно што данас могу само храбри и прави који су у простору између нас

цичу Птица која себе ствара из своје немаштине Чита лед из њеног ума На начин умиљат и страшан Дани су различити ал светлост зоре је иста Загађена ватра у глави, бивша реч Будућу зору учи суровости БУДУЋНОСТ ВАТРЕ Сакрићу те у моју

То доле је ли мржња? Или ја који својим пореклом учествујем у свим призорима? Ах, каква ужасна светлост пробуђена први пут над склопљеним очима.

Краков, Станислав - КРИЛА

Имала је прћаст нос, и њене црне косе мрсиле су се преко мишице пробуђеног. Светлост је откривала смешано одело. Са постеље се дизао задах зноја. Било је запарно.

— На, то је ваше... да платим немам више... Крило на улазу шатора се размаче, светлост паде на суву, згрудвану земљу, и омалена прилика поручника Луке указа се на ниском отвору.

активни официр... све бивше ћевабџије и бозаџије.. Подигнуто крило паде, светлост утече плашљиво у шатор, и понова се чуше карте.

Потом тупи пуцањ пушке, и опет тишина. Ноћ је као пред буру. Тамни се облаци навлаче и гуше уплашену светлост неких будних звезда. Кроз мрак промиче дуга поворка војника.

Тама је почела да се развлачи, и бледа, пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сада јаче, када се на највишој коти изнад села закува, затутњи,

Потом би бол због потреса био јачи и он би јечао. Најзад су угледали неку малу светлост у ноћи. Стигли су. Крај округлих шатора носила се стицала једна за другим. Лаки рањеници долажаху сами.

Сусед је био миран и непомичан. Дан је свануо давно напољу и бледа светлост пала је кроз разрез на шатору на ово ружно, умрло лице, жуто као и слама крај њега. Бректање мотора.

Одједном виде замахнуту руку над собом. — Ау... дрекнуо је и скочио у кревету. Уздрхтала рука окренула је дугме. Светлост се расула по соби. Само је рањени сусед све јаче кркљао. Лице му је потамнело. Две постеље биле су беле и празне.

Чекао је. Као да је неко главом ударио о зид. Ништа се више није чуло. Дугме је кврцнуло и светлост се упалила. Душко се издигао у кревету, и видео два страшна укочена ока, и бароницу Ивон која се нагла над мртвацем.

— Ипак је умро, додала је убедљиво. Онда су сви пошли. — Да вам оставимо светлост, рашчупана Ивон питала је Душка. — Ех, не треба... Најзад су сви отишли.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући по њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост

Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе. Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног

Вина свих врста, воће свеже и сочно, о каквом се у Европи и не сања. Црнац, који изненада избија на светлост веранде пред нас, црнац је белаца: исти црнац кад се са веранде врати у ноћ, док иде по јела, само је црнац ноћи,

Швајцарцем било би боље не говорити, јер иако је око нас дивна свежа тропска ноћ са протоцима о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело — оно исто које сам

Швајцарац диже пушку и чека; светлост се одмах потом гаси, што је знак да је звер скренула свој правац кроз ноћ. Негде бескрајна гора у пламену, праћена

Пошто је над нама велика светлост неба ноћи, где су међ зверима једна друга скорпија, један други медвед и лав, и један други биво и овца измешани са

Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања. Силазим одмах на реку и гледам дуге траке магле по води, прамене магли по планинама.

Н. је заспао одмах, а ја остајем још неколико тренутака сâм у предњој просторији уређујући белешке. Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Једино су небо и светлост савршено свежи и нови; и утолико пре то оштро расветљење онога што је прошло изгледа још чудније и невероватније.

Иза краљеве постеље од бамбуса, под стрејом сасвим близу краља, жваће траву алатаст краљев коњ. Иако светлост није довољна, хтео бих да сликам.

атласних огртача и наге деце; затим деца која су тек проходала а већ пливају и прскају око себе, радујући се на воду, светлост и себе. Све је то Судан; чар луксуза, Истока који се чак од Бенареса, преко Персије и Нила вуче до Тамбуктуа и довде.

Ипак успевам да изведем Њамаканија мало више на светлост и да га фотографишем. Жув ми на повратку показује један смешан фетиш. Катанац, марке Јал, обавијен у крокодилску кожу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне? Још је из рана крвца лопила, А модра светлост жишка немоћног Осветлила је таму жалосну... Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као

под отвореним небом, одмарају се да можда још сутра у каквом ћошку прљаве болнице издану у мукама уз потмулу, бледу светлост болничког фењера. После нашега одласка из шанца, Турци су учинили још три главна јуриша.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Све их већа светлост хвата, И рајске их зраке љубе; Нестаје им сенке с лица С облика се црте губе. Све што дубље у њих гледим,

Све што дубље у њих гледим, Примајућ’ им светлост у се, Све то већма, све то јаче, Душе њине сливају се. Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

И ова одморна, и потпуно сачувана чета, спасла је ситуацију те ноћи. Месец се лагано помаљао, и тиха светлост разливала се преко чукара.

Те и њима. Али су већ стекли навику, и лакше подносе... Хтео бих да креснем жижицу, али не знам докле допире светлост. Онда сам прилегао и слушам... Негде лево проломи се експлозија... Пушке праште овде, онде... Чује се фијук куршума.

У даљини трешти митраљез. Ватра се осипа целом дужином фронта. Наједном блесну светлост, млечна, бела светлост, да на зиду саобраћајнице угледах сваки камичак. Ракетла... Мрачан хоризонт блештаво трепти...

У даљини трешти митраљез. Ватра се осипа целом дужином фронта. Наједном блесну светлост, млечна, бела светлост, да на зиду саобраћајнице угледах сваки камичак. Ракетла... Мрачан хоризонт блештаво трепти...

Рекох му да не знам где се налази светиљка. Он кресну жижицу и из једног угла извуче фењер. Млитава светлост обасја предмете. На кревету сам угледао своје ћебе. Војник је набавио и неки јастук испуњен сламом.

Ракетла се спуштала лагано, толико споро да је изгледало као да се и не помера. Али негде у даљини опажам и црвену светлост. Они тамо траже помоћ артиљерије. Стигли смо у главни ров.

— Е-хе, добро. Волим да гледам људе у очи кад им говорим. Неко кресну шибицу и слаба жућкаста светлост обасја простор. — Пази, ови се већ спремили — рече смешкајући се командир.

— пожели му посилни. — Дај Боже! — и командир одлучно пође. Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи. Звезде су тамнеле. Све што је живо прилегло је на земљу. Пушке су праштале.

На фронту се све утишало. Само подаље прасне понека пушка. Негде лево блесну ракетла и светлост обасја простор пред нама. Онај се свуче у ров. — Да их само не примете — стрепи један од војника.

— Сад ћемо видети. Ракетла је пробијала тмину и у висини се распрсну. Светлост се разли. Командир размаче циглу којом је била затворена пушкарница и погледа.

— Доста!... Доста! — чују се очајни гласови капетана Радослава и ветеринара Свете. Неко упали светлост. Радослав, готово истрежњен од страшнога пуцња, сјахао је. — Е, ово си претерао! Доста ми је свега.

Потом упали сијалицу. Тамна плава светлост обасја собу. Замоли нас да седнемо, а она изиђе. Остали смо сами. — Шта ћу ти ја? — обратих се наново своме пријатељу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јесте, смета код Видаковића (и не само код њега) што стално ваља имати на уму да код њега свет може значити и светлост, и васиону, и оно што је својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша небо

Где срце бије, Ту с’ светлост вије Сербији. 1839. Милош Светић МАТИЈА БАН МОЛБА ПОТОКУ Поточићу, сребрну Који ваљаш

Развиј, дични попуљче, красоту и рајску милину, Проспи небесни мирис, излиј сунчану светлост! Топла тебе недра очекују, чисто седиште, Да те од сваке собом заклоне беде и зла.

Сад ми се мирис и светлост по соби проспе, Пјесне укаже се лик, чудесно мио и леп. Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

госпођо, Свемогућега светим именом, Заклињем ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један,

СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар! И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!... ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема...

То је обичај. ЈЕЛИСАВЕТА: Обичај? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Светиња! ЈЕЛИСАВЕТА: У свету, кнеже, Где светлост влада умом човечјим — Нежност је женска мужу светиња!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Другом адету Овде ћеш ми се, сунце, учити.

ПРВИ СЕРДАР: Тирани! ДРУГИ СЕРДАР: Варвари! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, у тај дух Што по слободи ових кршева, Кô неку светлост своје свемоћи, Широка крила вољно простире, — Поуздавах се, браћо главари!

Још није, чедо, дан освануо — А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди, почини, настави сан!...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана? А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога, Бога камо?

Блештала је светлост и била је јара, И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара: Звонио је бакар и музика луда.

А Поколење Сунца с гора слази. 5. ФАНФАРЕ Ужежите нам луча светлост пуну, Фанфаре златне славу нека груну, И дајте палу царску круну!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

На челу се бледом, где је круна сјала, Светитељска светлост дивно заблистала... Тихим ходом прође кроз дворану стару, Поклони се трипут светоме олтару, Па ишчезне опет у

Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, Бурно море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје правде и истине, Сјајне зоре и вечери Зрак црвени не протури У крваве љуте змије,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним лети, Одело му бездне мир.

И он ће бити мој син А отац његов ја. Разгласиће он свуда по земљи И светлост јарка синуће тад свима И биће он Давида син. ХОР Из срца мога лети песма, За краља мог је дело то.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

У њему се навек осећала влага и тмина. Светлост у целом доњем спрату, спаваћој соби, долазила је од прозора позади куће. Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима.

Њихне постеље око Младена назирале су се, белиле празне, са устуреним јорганима. Из кујне долазила је светлост свеће и са огњишта. Чуло се спремање, мешење. Горе, опет, на горњем боју, чула се такође лупа.

Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају.

Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост. Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Просипа се светлост по увелом лишћу ретких букових чечарица, по сивој каменој прашини на путељку. Голица ме смрад лешине и оштри мириси

Неко замрачење, не знам више шта се збива око мене. А онда одједном блесне љубичаста светлост и ја се нађем у пољу сред сочне зелене траве, међу крупним цветовима чију боју нисам у стању да одредим јер се мења:

Узалуд је сиромашни столар из Назарета својом упаљеном зубљом растеривао таму. Његова светлост није допирала до тамних предела људске ограничености.

смо се у сумрак, један по један, лешкарили неко време са шакама под потиљком, гледали лењо и задовољно како трне светлост и како пропланком точи бистри птичији цвркут и онда облапорно навалили да једемо оно што смо нашли у торбама.

Да ли су се сиротице, пробуђене том буком, у полусну жмиркајући црвеним окицама ненавикнутим на јаку дневну светлост, осматрајући зачуђено одозго из својих дупља тога махнитог гороломца, запитале није ли можда дошао смак света кад се

Млако подневно сунце отопило је већ снег по крововима и са стреја шљапкају крупне капи. Мутна светлост трепери у барицама.

Кад се уверим да никога нема положим теме на песак и овлаш затворим очи, толико да ми сунчева светлост не пече зенице али и да угледам једну јаркоцрвену таму, ако је то уопште тама, нешто као чиста светлост без обриса

да ми сунчева светлост не пече зенице али и да угледам једну јаркоцрвену таму, ако је то уопште тама, нешто као чиста светлост без обриса ствари и слика. То ми омогућује да не мислим ни на шта. Не издржавам дуго.

То ми омогућује да не мислим ни на шта. Не издржавам дуго. Стежем очне капке, црвена светлост прелази у мрку а ова у црнило, бескрајно црно поље.

у Белој пећини и завриштати, ноћна тама, мекана и топла као материна утроба, раствориће се и наједном ће блеснути светлост да би осветлила исцерене њушке, ужутеле и поцрнеле зубе, крваве очи.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина кô најмлађег

Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне целине.

Тама је владала јоште А месец сипаше светлост са чела божански бледог; И Титан, дохватив месец, кô награду га баци Испред гуслара седог. 1892.

Кô кандило бледо пред господом света, Тако трепти светлост са чела му бледа... А далеко тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

од Земље 230 светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

Улазећи у овај прозирни плашт, Сунчева светлост расипа се по њему и бојадише га плавом бојом, која се осмехује у рекама, језерима, и морима Земљиним.

То се осећа и у календарском питању. Коперниково бесмртно дело о кретању небеских тела угледало је светлост дана 1543 године, баш онда када је он лежао на самртничкој постељи, а већ 1582 године извршена је реформа Јулијанског

Мени нешто шкљоцну у глави, мој спри залаја, скочи на плен и зграби га за врат. Упалио сам светлост. Било је сат и по иза поноћи. Сео сам за сто рачунао нешто на хартији, и добио цифре 2000, 2400, 2900.

Но једна ми се ствар не би онде свидела: то што сада немате тамних ноћи. Непрестана светлост дана замара живце, а уметна тмина у херметички затвореном простору не освежава.

Но када се планета удаљила на 40 степени од Сунца, њена светлост почиње да слаби, јер се већ осетно удаљила од Земље. Када она напослетку стигне у своју горњу конјункцију, то јест’

Ту на небу сјаје и огледа се у Дунаву једна јасна звезда; њена светлост је беличаста и мирна. То је Јупитер. Он обилази око Сунца много широм путањом но што је Земљина, па нам зато показује

Но већ у његовој младости засјала је његова слава као оно изненадна светлост Тихонове звезде коју је он, у својој двадесет шестој години, запазио на звезданом небу у јату Касиопеје.

утисак под којим стојимо: на овој седници, значајнијој но што ју је икад одржало које научно тело, одблеснула је силна светлост човечјег ума и осветлила целу васиону.

Спектрална анализа, растављајући призмом светлост која долази са Сунца, очитала је из светлих и тамних пруга Сунчева спектра хемијски састав Сунца.

Сунчева површина, боље рећи онај слој испод хромосфере који нам изгледа као површина, зове се научно фотосфера. Њена светлост, поред све огромне њене удаљености од 149 и по милиона километара, наткриљује далеко сваку осталу светлост.

Њена светлост, поред све огромне њене удаљености од 149 и по милиона километара, наткриљује далеко сваку осталу светлост. Тек пола милиона најсјајнијих месечина дале би нам светлост дана.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

небеса (јутарње сунце и млади месец) треба да нагласи тананост и нежност митског предива, али и њихову магијску снагу (светлост на прелазу из дана у ноћ и обрнуто).

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПРВИ ЧИН Соба велика и пространа, али са навученим завесама кроз које једва продире светлост. По рафовима скупоцени сахани и друго посуђе од сребра и злата. С десне стране улаз. Улази се степеницама.

МИРОН Како да не смеш? Зашто да не смеш више прозор да отвориш и завесу помакнеш, да Божји дан и сунце и светлост уђе. То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето!

И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се. Али ноћу! Ноћу кад треба да изиђем, да деци воде донесем, а мене обузме страх да онако, у мраку, на његове,

Блешти се велико огледало, сада без црног вела. Прозори широм отворени. Бије јутарња свежина и светлост. По тишини, особито уличној, осећа се да је празник, недеља.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Одједаред се осетило да пуца зора. Светлост и стварност. Сати опет куцају, и сваки добио своје име. Весеље усахну. Нешто једва видљиво, али ипак јасно као бео

Тиса бледи неким сухим белилом. Месец светли кроз танке облаке, и још му се светлост меша са испарењем. То је она хладна и мокра месечева светлост на Тиси из које све бежи: ни мушица ни птица неће кроз

Месец светли кроз танке облаке, и још му се светлост меша са испарењем. То је она хладна и мокра месечева светлост на Тиси из које све бежи: ни мушица ни птица неће кроз њу да пролети. Другови журе ка вароши.

угљена под земљом, који настаје страховитим притиском, развија зато страховите енергије, које се после претварају у светлост и топлоту... Имате право, господин Јоксиме, грабе они материална блага, понекад и начином одвратним.

— Једнако је молио да се тихо свира. — Тише, још тише, да звук буде тих као светлост. Полако полако, с почетка неприметно, продао је Стефан доста земље, раздао људима без добре подлоге доста новца.

Свирао је прво у виолину, и умео оцу свом свирати скоро „тако тихо као што је тиха светлост”. Али му је Стефан Влаовић још подрезивао нокте: — Да не гребеш жицу, и да јој боље нађеш оно место где пева.

Лекса је управљала кућом „тихо као светлост”. Понекад само, с малим пакосним обрачуном. Кад Јосиф и кроз сав мрак свој напипа да удари сестру, она би ударила

— Не видим добро. Смета ми светлост, и видим плаво кад жмурим. И боли ме понекад глава, ето ту, у потиљку. Ако плачем, мама се љути... Сад знате...

Мрак. Кашикара се не види од кишног испарења; овде-онде слаба петролејска светлост, као фосфоресцирање над мочвари. Да је било месечине, да је Ната могла видети своју сенку, видела би слику погрбљене

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

бедем Своје тврђаве у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8. октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године.

октобра 1864. године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године. Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио

— И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца. Је л' разумете? — Ја не разумем!

Је л' разумете? — Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече. И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну

— Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече. И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Командир чу кад затворих дуванску кутију, па ми се обрати: — Хоћете да пушите?... Не палите још цигареТу... Светлост је, види се. А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих.

— Тамо је црквена порта. Ено је и ватра. Око ватри су промицале неке прилике. На вратима цркве блесну светлост. Улазе... Има их више. — Полако, на прстима! — шапну командир. Уздржана даха, прилазили смо лагано.

Чујем где возари вичу позади „Стој“ — да не би налетели једни на друге. Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо. Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао. — Сад немамо куд! — вели командир.

Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао. — Сад немамо куд! — вели командир. А да упалимо светлост, видеће нас, јер нисмо одмакли ни један километар. Уосталом, шта можемо сад!... Први, терај!

Командир наређује да се делови затварача побацају у валовиту реку Нека муњевита светлост блесну у ноћи и одмах се зачу страховита експлозија.

ПЛАНИНАМА Онако избледели, помодрели и погурени, изгледали су људи као тешки болесници, који сада први пут излазе на светлост дана. Нарогушени стоје поред ватре, не би ли повратили снагу.

Неки потмули тутањ се разлеже бродом и ветар поче да пири около нас. Светлост се наједном угаси и утонусмо у непрозиран мрак... Лађа је излазила на пучину...

Ужаси дана и смртне глади огледају се на свакој кости. Као да су живе лобање изишле из морског дна на светлост дана. — Ох-ла-ла... Qуелле тгагéдіе. Паувреѕ хоммеѕ, раувреѕ хоммеѕ!1 — Клима тужно главом вођа тендера.

А месец велики, сребрнасто сјајан, помаља се иза брежуљака, и блага светлост разлила се преко лимунових и наранџиних поља и маслинових гора. Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета...

Тамна силуета обале истопи се у мрачној ноћи. Негде у даљини засветлеше фарови аутомобила, али одмах их нестаде. Светлост се на броду наједном угаси. У почетку на прежемо вид, да бисмо се свикли на помрчину. Звезде сада јаче засијаше.

На супротној страни, тамо преко Санти Каранта, на албанској обали, жмиркаво је треперила једна искра... Светлост на Крфу као да се постепено гасила.

Грашке зноја липте са мога тела. Војник ме брише... Кроз прорез на земуници видим светлост дана и чујем жагор људи... Ах, само када не видим више оно клубе. Радујем се сунчаноме дану и весео сам што сам жив.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ах, један два! У Београду, XИИ 1921. Прва песма Откровења ТАЈНА РОЂЕЊА О црвенило ми дотече из матере Светлост, чуј, из дома где се не враћа Пламени зрак, чуј!

Али црвена светлост дома где се не враћа, И крепко тело још звучно од химни и покрета Побркаће ме код начела и каљача, Побркати - ха

Из тела болних и из воћа, исисао си светлост, А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност, Био си пуста справа за премештање стварности: Да ли ћеш наићи

Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у

узбуђењу страшном да она скрива Тајну Ја не трудих се никад ништа, нит спутах своју јед, И само скривах поглед на светлост Његову сјајну Ноздрве беху пуне мириса некаквих шума И сањао сам дивље снове пуне крвавих страсти И прескочио сам

Само заспим: труљење по телу разиђе, Последња снага на живот упне се да ме пробуди; И дуго чезнем да светлост у мене наиђе, Разједињења збрише кроз главу и кроз груди: Страшна главобоља и умор над отворен гроб ме занесу, И сенке

о сну, Ко песма да је птице малаксале на гнезду, Која ни сама не може више погледати ту звезду, Толико на сваку светлост препадаше јој мука.

узбуђењу страшном: не скрива она л Тајну; Ја не трудих се никад ничим, нит спутах свој јед, И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.

Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби. О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба.

Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби. О светлост, светлост, која са детињства потече; присуствовах црвеним таласима до неба. Из моје крви врелина и мука на њу су сванули.

Када ме завеје плавила њених очију знак. Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг, Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе, Кроз тугу моју само још корача у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На

сјајног зрака и без зора А грдне сенке што се вину Ко да су сенке коњских крила Што пођу са њих у висину Кроз јарку светлост зрачних свила. И љубав наша чак их скрије Од нас.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра!

бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди. Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца.

Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавал

Од жбуна до жбуна проносио је свитац своју сребрну светлост на махове палећи и гасећи светиљку која је чак и ветар успевала да зачара.

Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди.

И, можда би га и заборавила да над извором нису летели лептири кроз чија је крила пролазила светлост сунца, као некада кроз латице пустињског Цвета.

Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака.

— Шта ће ми беле раде? — одвраћала је Златокоса. — Лепша сам ја од белих рада, и јоргована, и ружа. Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку?

Није му био ни важан: Мицко је долазио, накратко, додуше, али какви су то доласци били! Каква радост! Каква светлост! Поче дечак да заборавља страх од самоће. Постаде неопрезан. — Мицко, Мицко!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

У храму икона стоји На златном сликана платну; У пустош лета моји' Светлост је сипала златну. Анђели и ружице Лебде сврх Госпе благе; Очи јој. усне и лице Баш кô у моје драге.

''Зар, Хајнриче, устат нећеш? Вечног дана светлост греје; Сви су мртви ускрснули, Час радости вечне бије.'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од

''Ја ћу, драги, пољупцима Збрисат с веђа ноћ ти слепу, Па анђеле гледај златне И небесну светлост лепу.'' Ја не могу устат, драга, Још млаз бије крви вреле Из мог срца, где згодише Речи твоје оштре стреле.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

На њој, на дрвећу, на кућама, на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост. Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт.

Али он је кадар да на тамна лица баци светлост борбеног заноса. Он често шета „по бедему и по метеризу и слободи сву дружину редом“, испуњава срца ратника поуздањем

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ОБЈАШЊЕНА ДВОСТРУКОШЋУ ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ 412 ЦАРЕВ КАПИЏИЈА 413 РАСПРА 415 УЧИТЕЉИМА 416 О НЕДОСТИЖНОСТИ САЗНАЊА 418 СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ 419 О ЗВЕЗДАНОМ ПОРЕТКУ 420 СТВАРАЊЕ СВЕТА 421 ТАНЦИ ИЛИ ФИЛОСОФИЈА?

о том, јер ти имаш такве очи, каквено ангели имаду, којимано се Бог може видети, и скроз којих се тебе голема разума светлост зажиже.

Цифрасто одевен, гиздава образа светла. Ал' те је сам Бог изобразио и божија светлост, видим, кад нисам чула, — све ми се чини да нешто ти мене не вараш.

Какав си, канда те је сам Бог изобразио и божија светлост, видим, блиста из тебе. Сад ето когано језика никад нисам чула ни знала, говор му разбирам, ни тога образа што га

Пажећи памет своју да не полуди терајући никим нестигнуто и домишљено. СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ Каконо сунчана и месечња и звездана јасност и светлоћа од њихова саздања нису се променили од оно доби,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И годила му та свечана и побожна ноћна тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на

и побожна ноћна тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на поду...