Јакшић, Ђура - ПРОЗА
из малаксалога тела чупали, издахнуо је; па сад они који су га до смрти мучили, дођоше да му чело мртве главе мртвачку свећу запале. Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!...
Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. — Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
ученим и добродјетел љубјаштим душам повод дати да многу светлу и чисту здравога разума и наравоученија у народу ужегу свећу и општеполезну књигу преведу, саставе и издаду.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Нашу свећу гасе, жетву пале. Ми смо у мастионицу Савину песак усули, од таковског грма кашике издељали. Све усијано, и осијано
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ја пређем у Забрежје у кућу Пантелије Ружичића, и на малој столици клечећи пишем ноћу, а Пантелија држи свећу; писао сам како сам умео.
Сад бирташ наложи у фуруну и запали свећу, и у соби ништа друго до свеће. Угреја се нешто фуруна, и ми се огрејемо и почнемо вечерати, али што се тање може и
Текелија: „Молим, тко сте и одакле?” — „Ја сам Србин из Србије”. — Одма дуну, угаси свећу, и рече: „Ви сте Ненадовић?” — Кажем: „Јесам”. — (Већ је он чуо и знао да сам ја очô у Русију).
Те мој Иван и други. Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају. Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и једнога побратима покрај мене, седи, а око чадора стража. Свуда седе Турци, пуше чибуке, а сви ћуте.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњак од тенећке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и — одмах понуди
дошло му тешко, боже, тешко — као да је убијен. Упали свећу и извади кесу па преброји паре — само још 25 гроша!... »Ружно. све се истроши.
Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 11½. — Гле, које је већ доба! — рече он свлачећи се полагано. — Близу поноћ!...
— Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави: — Школе нам у том већ одавно иду наруку; све
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...
Ја подигао мало крова над главом — он ми га запали! Ја подгајио пород, потпору старим данима, одмену изнуреном телу, свећу крсну, на коме ћу тековину и славу оставити — а он ми га роби и убија!... Па зар да не скинем зулум са света?...
Баци поглед на груди које се једва дизаху. Он приђе ближе и смотри како доња усна модри и пада... — Дајте свећу!... — рече и нехотице. Све се ужурба. Наста запевка. Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па се угаси..
Све се ужурба. Наста запевка. Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па се угаси... Запалише свећу и тутнуше му у руку, и бледи пламен воштанице обасја посвећено лице, што се осмехиваше. — Свршио је!...
— Та она се одриче своје радости да би други могао пригрлити своје чедо и запалити мирно крсну свећу под својим кровом!... Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.
Очи јој се изљубише и укочише, руке клонуше, а за њима и тело паде на постељу. — Свећу! — викну Крстивој. Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне...
Ми ниједан нећемо дочекати њене старости!... Скућила кућу, подгајила пород, оставила за собом стубове што ће крсну свећу држати, умрла на рукама своје деце негована и надгледана!... Па шта хоће човек више?...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У цркви мирно држа свећу; На раскршћу, у хучном долу, Додола та је, сва у цвећу, Играла ту у сваком колу. У касну поноћ крену кући, Кад
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Богами ми се спава, мамо. Купао сам се! — Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, — каже мама — ја ћу угасити свећу. Знала је да ја то волим.
сам већ узе причати о неком његовом својаку: како је био на самрти, како су га доктори већ оставили, како су му палили свећу, а доктори саветовали да се остави „на природу”, и, напослетку, како је тај његов рођак са својом природом победио и
— Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори.
и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет.
У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет. Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима.
Она се сама стидела. да би прекинула паузу, а, друго, да би сврнула пажњу на што друго, уста и упали свећу на клавиру. — Кларо, свирај штогод! И гђици Ведел као да беше ова прилика добро дошла.
После вечере ја одем у своју собу. Осећао сам некакав пријатан умор. Не знам зашто ми нису донели лампу. Ја упалим свећу и метнем је на сто. Отворим после прозор, и чист ваздух промахиваше ми кроз собу.
Бојао сам се, не знам зашто, да и даље мислим на њу. Хтео сам да упалим свећу, да се скинем и да легнем у постељу. Потражим жигице на столу. Он је сав био мокар од воде коју сам сасуо на свећник.
Онда се сетим да имам у новом капуту кутију с жигицама. Нађем је и паљкајући једну по једну потражим читаву свећу. Усијан свећњак био је прснуо кад сам на њега воду сасуо.
Усијан свећњак био је прснуо кад сам на њега воду сасуо. Ја углавим свећу у пескаоницу од дивита и метнем је на мокар сто. Моја ми соба дође тако тужна, да ти не умем казати.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
После погреба црквењак однесе одјејаније и требник, а попа угаси и замота свећу у добивену цицану или свилену мараму. (Било их је свакојаких, али је господин попа најрадије примао оне свилене).
Зацрнили облаци! — вели поп Спира. — Таман за кукуруз к’о поручено, — вели госпоја Перса, зевајући и дижући свећу. — Паз’те, господин-Спиро, да се не саплетете на грабље! Гром је спалио и с лењом девојчуром, опет их оставила ту!
Откуд да се ја куглам, слатка?! — Куглате?!! — чуди се госпођа Перса, па се стаде смејати и угаси свећу. — Погледам ујутру сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за
— Неће, неће, Нићо, — веле му они — а и ко би се усудио кад ти чуваш село. — Ето, ја сврн’о мало! Видим свећу, па к’о велим, дај да к’о власт видим шта ти тамокана раде, да откуд не трукуједу и не правиду какве фаличне банке!
понеку реч гласно изговорену, па онда опет смех, а перје лети на све стране, и јасан девојачки смех гаси изненада свећу, и буди и љути бабу. — ’Ајде, доста већ једаред! Докле ћете? Кад почнете, а ви не знате шта је доста!... Добро, добро!
Сидин претворио је контрафу у икону, и ваљда јој је дошапнуо ону стару пословицу: »Добро је и ђаволу понекад упалити свећу!« Тих дана се гђа Сида формално преобразила.
А он се шали с њом, па је плаши, па каже да ће јој угасити свећу и отићи, а њу закључати у подрум ако га не пољуби. А она каже да би умрла од страха у подруму у помрчини онако сама,
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И неиздржљиво мучен баш оним појавама, он се брзо подиже, упали свећу и узе један завежљај њезиних писама, марљиво сложених, па их стаде по реду читати, гутати.
ВИИ. „У тренутку, кад су се отуда зачули очајни крици: свећу, брже свећу, умире, ја сам се одликовао присебношћу некога старога гробара. Налазио сам се у авлији.
ВИИ. „У тренутку, кад су се отуда зачули очајни крици: свећу, брже свећу, умире, ја сам се одликовао присебношћу некога старога гробара. Налазио сам се у авлији.
Налазио сам се у авлији. И, у место да појурим у собу самртнице или да пођем тражити свећу којекуда по кући, као што би сваки други на мом месту урадио, ја сам се стрмоглавио у собу вашега сина, мога одличног
Црњански, Милош - Сеобе 2
му се на очи спушта, у трепавице – као нека мека лептирова крила – баш кад је хтео, последњим покретом руке, да утули свећу, која му је чело главе треперила, Исакович чу како се у предсобљу, тихо, одшкринуше врата. Хтеде да скочи и дрекне.
Поче да гаси свеће у канделабру, а викао је и на Агагијанијана, да гаси свећу. Трчкао је по соби, као да је хтео да се претвори у миша. А подвикну Павлу да се губи из његове куће.
Горе, у висини, стајала је нека жена, која је држала свећу и која се гласно смејала. Док су се пели, на трећи спрат, у спирали, Агагијанијан је Исаковичу давао последње савете,
Седи, каже, увече уз свећу и понавља да је Бркич велики враголан. Успављује децу и пере им пелене, својеручно, а не може да заспи ни у зору.
Варвара онда, милујући му руку, и премештајући свећу у шандали на столу, око које је врвео рој мушица и лептирића ноћних, поче да прича, тихо, како је дошло до тога, да су
Ана му није одговарала ни речи. Она је, два пута, угасила свећу, коју је Ђурђе, у свом очајању, два пута палио, да разговор са женом настави, да покуша да је убеди, да се сам себе
Павле је, међутим, тврдио да је то све доживео – доживео – у Токају. Али, кад би упалио свећу у шандали, видео би да никог нема у соби.
Исаковичи су саслушали, снуждено, Петрову орацију, уз свећу која је треперила, у шандали, у полумраку. То, да су при добијању чинова, већ на првом кораку у Росији, доживели
Њен плач је био све тиши. А кад се умирила, или претварала да ће заспати, он утрну свећу. Затим је легао, код њених ногу, очекујући да и он заспи. Идући дан, пред вече, неочекивано, код Ане, започеше болови.
А зашто? Зар не може чекати да бар очи склопи мирно, па нек онда иду. Зар да остане сам, и сам да пали свећу на женином гробу. У том гробу, њему је само жена, али је њој мати тамо.
Седео је код куће и проводио највише времена, код својих вранаца, у штали. Слушкиње су га увече виделе, како, уз свећу, пиљи у неку књигу. Био је то живот Јована Златоустог. Књигу му је био послао Вишњевски.
Пала му је, плачући, око врата, док га је водила у кућу. Кад је подигла свећу у шандали, да му нађе место, да седне, Павле виде, тужно, да се сва завила у неку црнину, која му се учини још црња,
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Ко би помислио да ћу постати богатији од њега и од његови’ синова! — Можеш Бунипарти свећу упалити. — Не Бунипарти већ цару Александру и Кутузову.
— Свети Никола, благодарим ти. Како први пут у цркву ступим, одма’ ћу ти од фунте свећу запалити и сребрно кандило на жртву принети! Па опет: „О кто, кто, Николаја љубит”.
Марко Ћебетаров брзо му склопи у руку горећу воштану свећу. Господар Софра још једаред стресе се и изда’не. Нема више господара Софре, мртав је.
Црњански, Милош - Сеобе 1
била лака, мада је при свему томе, и још много чему, Вук Исакович имао углавном само да ћути и да стоји мирно, да држи свећу. Успомене на све то Исаковича, оваквог какав је био сад, гломазан, и аљкав, нису нимало обесхрабриле, нити надуле.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“¹⁹⁵ Када се мајци и детету прочита голема молитва, пре него што оду из цркве, мајка запали свећу коју је кум држао у руци на крштењу. Од тада су мајка и дете ритуално чисти.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
света померене, за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени, царе, носе неку своју, малу, свећу, за људе до зуба наоружане на рогове пужа кад налећу.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Одлазила је тамо сваке недеље »четвртком« носећи у зембиљу ашовчић и мале грабуље. Виђао понекад како пали свећу— мали треперави пламичак у земљи смрти. Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени.
Породични лекар доктор Алкалај дуго је вртео главом док ми је бака палила свећу изнад узглавља. Те ноћи спустисмо се на реку.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
32. Улицама они шећу, А доста је веће тавно, Декоји су веће свећу Запалили поодавно; Ал' се њима тамом шета, Та милости мрак не смета. 33.
38. Јасну свећу он запали, Своје злато грлит пође, Али мома на њ навали, То да узме по што дође. „Ајдмо, брже!“ она кара, Он
ИИ Ноћи, негда тако мила Страшна л' си јој сада била! Тек што леже, ао јаде, Па устати већ мораде. Мора свећу већ ужећи, Мора драгу свом потећи. „Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће...
Тек што леже, ао јаде, Па устати већ мораде. Мора свећу већ ужећи, Мора драгу свом потећи. „Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће... Ал' та свећа слабо гори, Ох, ала ме жеђа мори! Воде, воде!
Тек што леже, ао јаде, Па устати већ мораде. Мора свећу већ ужећи, Мора драгу свом потећи. „Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће... Ал' та свећа слабо гори, Ох, ала ме жеђа мори! Воде, воде!
Доба веће? зар већ зори? Спази свећу е још гори. Онда глену украј себе: „Кога видим, тебе — тебе“ — Па с' уздркта и укочи, Онда боље упр' очи, — Већ
Што је да је, терај срећ(у), Гори жића уда свећу, Вељи имам дуг да вратим, Хоћу њојзи да га платим.“ Тако мисли па ослушну, Шта л' наблизу сада шушну?
Цвету, Ал' га чудна до два ока срету, Свако око млого њему каже, Млого каже, још више одмаже: „Та и своју угасићу свећу, Али опет издајице нећу!“ А из сваког опет јечи кута: „Ајд' одатле, издајицо љута!“...
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Је ли Пинторовић Пинторовићева маска? Свако у свом буџаку, свукли смо одела, изули ципеле, дунули у свећу, легли, изашли у врт, и одмарамо се од својих лица, у мраку...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.
Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу, зађох иза куће, у поток, који сад беше мучно познати.
На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Дâш свећу, босиљак, марамицу. Чак до капије испраћаш ме, и једнако, са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени.
Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра, да ми је не би ко извукао, и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте.
Тада она не би као сада, овако, сва срећна, поставила софру, метнула хлеб, со, запаљену свећу на среди и онда остало; донела у саханчићу јела из кујне, да се не би после морала дизати за време ручка.
Ујутру само попови ако одстоје службу, а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке крстећи се много, брзо, ужурбано, као да одужују нешто.
— И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо.
испред наше капије, у гомилицама и у ново обучене и дубоко забрађене, да промичу жене и иду к њему, да му запале свећу и цвећем га оките, али највише шимширом. Ја нисам хтео да идем. Знао сам да је тамо сада врева, писка.
И кад приђох да му више главе, као и остали, и ја свећу запалим, мајка му само се трже, хукну: — Мито! — И опет, као да није ништа било, настави, занесе се, у оно намештање
Уто и ноћ беше пала. Мати јој уђе и ма да је знала да она неће, опет реда ради, упита је: — Да запалимо свећу? — Нека — одби је она. И мајка јој се поврати у кујну, опет је остави саму. А она је баш то и волела.
већ је био јак мрак, дрвеће почело да шушти као маса, а она, како је била пала на сандук, тако и остала, док нису свећу унели и једва је пробудили, тргли од заноса.
Али она не може да се освести. И тек кад види свећу, мајку, жене, увери се да оно није истина, груне у плач. — Шта је, Анице? — питају је и поливају је водом.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: — Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Улазили у радње да се малчице склонимо од кише и испробавали брачне и ванбрачне кревете. Тражили да нам продавац држи свећу. Како уопште да вам то објасним?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА То што врана с коца гаче, То се неко чудо гласи. Бео рубац са крстаче лепршањем свећу гаси. С Главачића ено клеца, и с точкова пламен баца, божја чеза са три свеца и тисућу три мртваца.
зрења, распреду застор повесма белине, са цветног снега, белог прозарења, о Светом Ђорђу илузија сине: уз јаблан-свећу земни квасац буја, а благи тамјан светих садржаја ореол гради где се сунча гуја под брижним лицем Сунца изнад гаја,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Јазбину има топлу и тиху, згодну за зимски сан. Лепше је нема, да палиш свећу! Јежа примити нећу!!! ОГЛАС ДИВЉЕ СВИЊЕ Ја, дивља свиња, Брљанић Брља, јављам свима да знате: никада досад
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Измакао погледу птица; ни ноћ не бубе ми не долазе у ћелију коју сам себи саградио, ни свећу не палим да ме њен поглед не би посматрао, ни књигу не отварам. Зидови су мирни, земља се не миче, звезде не видим.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Рецимо. Али замисли мени 3.000, три хиљаде! Па то је ужасно! ГИНА: То таман колико свећу да му упалимо. МИЋА: А шта ја тек да кажем? Две хиљаде динара.
) Оно што сам био дужан покојнику, поштено сам му платио, па одсад, кад ме види на парастосу, нека он мени упали свећу, а не ја њему. (Оде.) ВИДА (Танасију): Па и ми ћемо ваљда? ТАНАСИЈЕ: И ми, дабоме, само нешто се ја као домишљам.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Једноме запалили свећу и ставили је између скрштених руку на грудима. Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Протрља очи, послуша... јест, то је она. Понекад јој се отме из груди и загушен јаук. Гојко упали свећу и устаде. — Шта је?
Воштаница најпре запрска, док пламен не обухвати целу свећу, па се онда стаде тихо лелујати, као последња слабачка жртва самртникова, с којом се он опрема на далеки, неповратни
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Изнутра извадиш сјеме, све очистиш. Па на тикви исјечеш разне рупе. Ко очи и уста. Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо!
Па на тикви исјечеш разне рупе. Ко очи и уста. Или ко разне шаре. Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
закључа и затвори капију, слушајући како Магда трчи испред матере, да тамо пре ње стигне и у кујни распреми, упали свећу и осветли собу, да јој се не би снашка, онако у полумраку, улазећи спотакла о што.
намести, донесе и метну више главе тестију свеже воде, чији је грлић био запушен зеленим лишћем, изнесе собом свећу у кујну, да би се Софка и мати у помрчини сасвим свукле и легле.
— Ко је? Ко је? — чу како овај виче трчећи и заклањајући свећу, да му се не угаси. Али брзо посрну и као без душе истрча овамо ка капији, кад чу газдино као увек кратко и набусито:
да је све у реду, он онда остаде тако стојећи, насред собе, чекајући да ко из куће, било Арса било жена, дођу, донесу свећу и почну га свлачити. Међутим дан је већ био почео.
А тако заиста и би. Пошто откључаше кујну, упалише свећу, распалише огањ у кујни, спремајући вечеру, почеше да причају: — Од увек је то тако. Ето та и та пошла је још за горег.
Од људи како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима и прекрштеним рукама, одмах би се отуда тихо на прстима, гологлав враћао и одлазио међ
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Рибу учити да плива. Сâм под собом дрво подсијецати. Свакој врећи бити закрпа. Сваком лонцу бити заклопац. Свећу у подне жећи. Свој хљеб јести, а туђу бригу водити. Со у море метати. Терати мак на конац.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: „Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А увече на панихиди дати свој братији по свећу да певају док стоје над гробом. О Анастасијиној панихиди. На такав начин треба да појете и на дан блаженопочивше,
Ако буде овај празник у велике постове, то заповедамо да се слави пре поста. А увече на панихиди дати свој братији по свећу док стоје над гробом, и свима који су обучени као јереји.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије! Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу! Један сипљив, а други ме сколи: јеси л скоро била на контроли?
ИКОНИЈА: Пали се, пали, ал свако вече разбију! АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост!
(Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим. Цмиља носи отворен кишобран и запаљену свећу. Затамњење.) ИИИ СЛИКА (Улица пред кафаном. Неколико каиши за ђубре, посмртне плакате по зидовима и огради.
Плакате за циркусе, бокс-мечеве, фудбалске утакмице. Цмиља држи свећу и кишобран.) ИКОНИЈА: Не види се ни прст пред оком! АНЂЕЛКО: Ево! Погледај! ИКОНИЈА: Шта си то нашо?
Срећан си колко си тежак! Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости! На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес.
(Враћа се за свој сто) СКИТНИЦА: Како само трпите овакве? ИКОНИЈА: Свецу запали једну свећу, а ђаволу запали две! И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд.
Са њега ока да не скидаш! ТАНАСКО: Не би ја скидо ока соне тамо! Кад год је сретнем, држи свећу и амрел! Да ми је да је одведем у Мачву, у неку мачванску креветчину, фарбану жуто! А на креветчини...
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси!
(Затвори врата од собе где су гости и свирка): Овамо! (Истргне јој свећу, отвори Васкина врата, осветли собу. Кад види да је празна, избезумљено, другим гласом): Шта је?
Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло? (Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.) МАРИЈА (иронично): »Дошло«?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба. Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Мијат се с јауком пробуди. — Зашто спаваш? Је л' ти газдарица рекла да ме не сачекаш? Мијат се извињава, припаљујући свећу. Ђорђе га не слуша. Као дете обешено за ноге, на зиду висе гусле од врта. Има тако мршаве деце, прође Ђорђу.
Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат. Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће.
Сраман му је гласан клокот вина, и верује: Ђорђе из ината тако пије. Пружа Вукашину цигару да припали. Овај пали на свећу. Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе?
Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више! Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику.
Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче. Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!
Ја хоћу да умрем у овој јазбини. Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само...
Једном Му рекла: „Јатаган мојега домаћина има да се чува у овој кући док год мушка рука пали славску свећу и једе хлеб што његове њиве рађају.
неће запамтити унуци, а ово туђе надничаре ће у мојим њивама надгледати, моје коње јахати, туђа ће рука моју славску свећу да пали. Сешће у чело софре где је он, Аћим, седео... Ово више није моја кућа. Није ни била моја.
мање да тугује што се више не чује лавеж у Прерову и што је на Адаму остало да у његовој кући огњиште ложи и славску свећу пали. Рака апсанџија прислони главу уза зид ближе одшкринутим вратима, љут што не чује о чему Катићи шапућу.
Имао је снаге да једноме таквом оде у кућу и свећу му запали. Све до хапшења, од свега што је знао о оцу, најстрашније му је било сећање на оно пролећно вече кад се
Умрла ти је снаја. Аћим трже главу и погледа у капетана. — Ред је да јој запалиш свећу. Можеш да идеш. У здравље, Аћиме Катићу! — за капетаном остадоше отворена врата.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Мајка га зовну на вечеру. Одмах после вечере попе се у своју собу, запали свећу и даде се на посао. У својој библиотеци не нађе тачнијих података о величини Земље и о одстојању Месеца од ње, зато
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби. Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза.
— Потпуно сам свестан — рекох палећи свећу. — Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.
Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.
Колико ми се пута, пошто бих угасио свећу и умирио се, учинило да осећам чудне шумове и видим како њена бледа сенка пролеће преко оних безбројних крстића и
Кад сам мало затим упалио свећу, ја јекнух тако болно, ја устукнух тако запрепашћен, да жена која је стајала преда мном врисну, па ме прихвати да се
некако ведро и безбрижно лежао, све док старога ратника у кућу не унеше и на ратнички га кревет положише, мада му свећу још не упалише. У оном тренутку кад се Јаћим стао разазнавати, било је тачно шеснаест сати.
Па је Мија сместа погодио лаке чезе, купио и крсницу и свећу, и све друго што припада прописно набавио за крштење, решио се за име кумчету, па све касом кренуо оним као длан
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чудновато!... Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. »Па каква је то девојка?... Зацопала се у разбојника!...
« — Шта ти вали што седиш сама! Живиш кâ госпођа... Шта ћеш боље? — рече он гласно. Станка запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.
— Нема. — Па... готово и боље! — Отпре си волео. — Тхе... тек онако... не знам ни ја. Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. Станка угаси свећу, али не леже.
— Тхе... тек онако... не знам ни ја. Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. Станка угаси свећу, али не леже.
сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу. На томе разговору затече их зора.
— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу. Затим извади једну иглу н наднесе је над пламен. Симо све то посматраше раширених очију.
О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. Ђурица спусти свећу поред себе, узе једну Симову руку и забоде му усијану иглу под нокат једнога прста.
Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају. Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен
Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао. Новици остаде још толико свести, те угаси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.
С оружјем... знаш. А ти, Станка, ходи овамо. Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу. — Седи, одмори се... видим да си се много уморила.
Капетан изиђе из собе. — Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.
— Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан. Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. — Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
који су нечије дворе били похарали и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: — Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
Ћипико, Иво - Приповетке
Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
СИМА: Дабоме да нисмо! ЖИВКА: Господе боже, зашто ме згоди тако душмански кад сам ти палила свећу свакога петка! (Сими.) Је ли ни фијакер, ни ложа, ни салон-вагон... све то оде, је ли... све, све?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
соба а кроз дрвене решетке промицање сенки; прелазе кућни праг и у предсобљу им слуга изнад глава држи упаљену свећу да би у мраку осветлио степенице; најзад, отварају се последња врата а гологлав теча - и то гологлав једини пут у
собу, слика се понавља: „Од људи, како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима и прекрштеним рукама, одмах би се отуда тихо, на прстима, гологлав враћао и одлазио међ
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ у то се неки лептир Лудо наврзао, Па на свећу, па на свећу — А мени га жао. Чим ја почнем, ево ти га Да скочи у плам; Бацим перо, од свеће га Даље отерам.
Ал’ у то се неки лептир Лудо наврзао, Па на свећу, па на свећу — А мени га жао. Чим ја почнем, ево ти га Да скочи у плам; Бацим перо, од свеће га Даље отерам.
»Невен« 1890. ИИ БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ (кад мишљах да ћу умрети) Баба Јуло, нећу свећу, Знам ја куд је пут; Ето видиш: нисам збуњен, Па ни забринут. С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној.
Краков, Станислав - КРИЛА
Сви су јадиковали. Дугачки туберкулозни наредник је кашљао и питао за смену. Запалили су и свећу. Ставили су је на сто начињен од сандука, низ кога се сваки дан лој грозно сливао. Неко је извадио карте.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
У занетости обећавала; Да ћеш је златом моје доламе И другим сјајем двора богатог, Као лептирка крила шареног, На свећу мамит вештом удицом, Док је на груд’ма мојим не видим? Па где је кћи?... СТАНА: А где је син?...
Турчин је! КОЛЕБАН (споља): Но прими лепо моју понуду, Док није огањ цеви гараве На крову твоме свећу ужегô, Те ћеш кô танка змија пиштећи, Кроз црвен пламен главу носити! ЋЕРИМ (споља): Та шта га молиш, Колебане!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Иване, па онда укрсти наше пушке и набаци одозго овај шињел, те начини мало заветрине, а после ћеш ми упалити ову свећу. — А што ће ти свећа? — Хоћу нешто да пишем. — Је л' за Чарнојевића? — Није но за ме. — Ваљаде писму кући?...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео? Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Падне им на памет штогод: „Пали свећу!“ Читају сву драгу ноћ и књиге премећу А ми кано дувне тако да лежимо и вечну невољну греду да держимо?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И после вечере, када би мати, Младен полегали, угасили свећу, отац би још тамо код бабе остајао бројећи паре и дајући јој рачуна шта је, колико и од кога пазарио, купио...
да види да ли је све у реду, затворено, пошто и мајка тамо у кујни среди судове, затрпа ватру и легне, угасивши свећу. Онда оно осећање.
Ужурбано викала би у кујну: — Свеће! Да изиђу са свећом, осветле му пут. Чак она сама би узимала свећу и светлећи му, иза њега, ишла би, пратила га горе, на горњи бој, куда би он, изишав из кујне у коју би ушао тек
И чим га она сагледа, као виде, упозна, па само као да се насмехну, а чу се запевка: — Нане! — Свећу! — викнуше. Младен се, неугодно потресен, љут што она тиме и себе и своју љубав издаје, повуче готово љутито у кујну.
И чим то дође, чим почне таква усамљена ноћ да му се предсказује, да је осећа, одмах се диже, пали свећу, пушта капке и затвара прозоре. И према свећи, с наочарима; с бројаницама, нагнут над књигом, чита увек Стари завет.
И, да би они били што пре слободни, увек је и преко воље рано легао, гасио свећу, чинио се да спава, да би могли онда мати му, брат, снаха да оду у нову кућу и тамо, ослобођени, седети, разговарати.
Седе. Испред себе метну тевтер, расклопи, метну наочаре а поче да рачуна. Кад се смрачи, само викну: — Свећу! Мати му унесе. Свећа нова, у златном високом чираку и упаљена осветли њега спреда и место око себе као котур.
На њено »добро вече« оста погнут над тевтером, набрана чела и некако горко, суво укочених очију. Она, пошто остави свећу испред њега која га осветли, постоја и, кад он никако се не осврте ка њој, упита га: — Треба ли ти још штогод?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану
Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в.
Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в. обнесе говорећи: »Венчах своју болетицу за врби (ЖСС, 314). Понегде се »венчавање« грознице за в.
ни граорка у житу« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 146). Девојка која хоће да привуче момка, савије смртну свећу и задене у њу девет зрна к.
Тако је сасвим природно да т. може бити спасоносна. Под њом лечи се грозница. Болесник запали на њој свећу од Светога Мариња, и говорећи басму тражи од т.
Цигарета може да замени свећу: У Лесковачкој Морави једној свекрви, која је страсно пушила, снаха је, »кад год дође на гроб, забадала код крстаче
: у околини Такова верују да ће престати грозница кад проврте х. (»границу«), уврте клин и запале свећу (СЕЗ, 84, 1972, 213), а у Гружи (у Радмиловићу), да би оздравила, болесну децу провлаче кроз шупљину старог х.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (испод епитрахиља љубећи распеће на бројаницама): Хвала, хвала, дедо! Улази Стана, уноси све што треба: свећу, кадионицу и жар, тањир са водом и босиљком. МИРОН (кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
оставили тањир лепих јабука на столу; заденули за икону босилак; или се смеју у дворишту, а заборавили да у соби угасе свећу, па им он превиче преко ограде колико стаје то паланачко осветљење. Ђаци су били жељни свога учитеља свакога дана.
Домаћин се и по трећи пут враћа да види је ли капију закључао, јер се „жене боје”. — „Угаси ту свећу, чкиљи као на гробљу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Само што није догорела. — Милојко — окрете се потпуковник Петар своме посилноме — угаси ону свећу, да му се не запали одело. Промичемо тако поред мртвих и нико им не одаје почаст.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење?
Улази Васка уносећи свећу у златном чираку. АРСА (Васки): Васка, иди ти кући, кћери, и нађи се код мајке, те дочекујте госте.
Од оволицно, (показује руком) од »мрву мрвку« храни га, чувај, гледај, да, кад се умире, има ко очи да ти заклопи, свећу запали, да ти се дом, огњиште не угаси... А оно?! (Гневно): Ено га! С Циганкама!
С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна!
АРСА (узбуђено): Мито! МИТКА (бришући сузе): Ето тој! Расплака ме! Слатка моја мајка! (Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим.
(Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим. АРСА (одлази за њим, задржавајући га): Нећеш тамо, нећеш! Кући ћеш ти!
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
У мишоловци парче сира И још једно парче сира Да миш може да бира Око сира сам нацртао чамац У чамцу упалио свећу Да миш боље види мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила
миш боље види мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ИЗ ПСАЛАМА Ти мој мрак разгониш, свећу ми палиш; имајући тебе, жешћу ватру, у себи неће ми се никад свећа угасити. МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ
Зажегао си свећу у цркви — е, добро си то учинио; ал' је дошао ти друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до