Употреба речи сви у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

А и нашта ти лажљиви сведоци?... Та сви су осуђеници на крвавоме суду признали да не могу сносити маџарскога насиља, сви они исповедаху јединога бога...

А и нашта ти лажљиви сведоци?... Та сви су осуђеници на крвавоме суду признали да не могу сносити маџарскога насиља, сви они исповедаху јединога бога... бога слободе... И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт.

једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!

преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...

Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

И мирно сам по вас дуги дан моловао. Беху то по већој чести цртежи из прошлог устанка — досада су сви већ упропашћени; сâм сам томе узрок, а између њих морало је и лепих бити. Ја се још неколицине тих шкица сећам.

Доста, ви угнетачи људи и народа! Доста је суза и крви пало да ваше богате гозбе зачини!... Доста! Одсад су сви људи и народи слободни!...“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога.

Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“.

сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...

и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају... Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...

“ Доктор га љутито прекиде: „Штиле!... Сви Раци буђет пијанице!...“ „Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком

Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Обрадович| Предисловије о баснах Сви народи на свету имали су, и до данас имаду, у великом почтенију морална поученија која се дају у баснам.

Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

„Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије.

Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати. „Кад се сви добри насупроћ њих сложе и подигну”, одговори паметни старина.

Света, велим и доказаћу: пророци, Христос и апостоли сви су браде носили. Сме ли ко против Христа и апостола што рећи?” Та не сме, господине, помагај!

Онда мајмун, толико је својим играњем, окретањем и скакањем све проче у удивљеније привео, да сви јединодушно реку да је он достојан примити жезал прављенија.

Погрешке ближњих наших ваља заборавити, јер смо сви погрешкама подложни, а добро учињено, никада. 31 Лисица и јарац Лисица и јарац жедни сиђу у један бунар пити.

Хиаа!” Тргне се ови, викне слуге, спопадну сви који мотку а који ајдамак, и измажу здраво нашега појача. Наравоученије Кога к чему природа није створила, нека се

— „Зар мислите гди је вами место, да ту сваком мора бити”. Наравоученије Није се нимало чудити што нису сви људи једнога начина живота.

Римљане; и кад се моли, не моли се само за апостоле, но за све, говорећи небесноме о ц у : „За све те молим, учини да сви познаду тебе, истинаго бога и кога си ти послао, И с у с а Х р и с т а”. А на кога је мрзио?

” Колико је људи, толико је ћуди. Кад би сви људи били довољно и разумни и правдољубиви, не би било међу њима ни кавге ни несогласија, и много би боље за све њих

Какво ти је то лекарство? Кад бих ја то учинио што ми ти велиш, ваљало би колико је тог паса у селу да ме сви уједају”.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не

Ко у постељи, ко на лађи, ко по кишици, ко преко поља, ко уз њиву за жетву спремну, сви одоше у ону земљу. Оде и звонар у подземно село. Оде и врач, и винар жедан вина.

Кувај то руво, пеглај, пали, искувавај га у чему знаш: градске бедеме руше маршали, али градове осваја ваш! Сви су вашљиви, прале, регрути, врве ваши по живом лешу, изнад црвене липе што жути анђели се бишту и чешу!

Нит јесен лечи, нит рана сраста, сви су ме редом клали и јели, врана на сувом костуру храста добиће мозак мој у шлему, као у здели. з.

Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.

Да нисмо доспели у нечију торбу? Под нечију капу? У нечији џеп? Ил смо сви стали у иглене уши? Крајње је време да нам неко каже шта је ово, тиква или џак, мишја рупа или мишоловка!

Где је почињала даљина, сад је рампа! Скраћени су сви путеви и летови! Ширине се сузиле, висине смањиле! Нестали су нам са видика Алпи, нестали Анди, нестали Хималаји!

У Горњем граду деспот подиже кулу, с које се прате сви путеви и знаци, и с које звона, на најмањи знак, подижући чавке, вране и гавране, буде мужеве да бране бедеме!

А он, упецан на зелену муву, немоћан лежи и зева на суву. 2. Кад се све угаси, кад се све охлади, кад те сви на свету оставе и забораве, остане ти шпорет у касну јесен.

Написао си, ал нема ко да чита, знак у коме се сабирају сви знаци! Камен темељац дао си нам у шаке, ал не дигосмо бедем насупрот сили!

Док се затварају све капије, сви капци, пред смрадом наших грехова и рана, Тројеручице, нек нам се отвори црква на Твојој трећој руци сазидана!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде.

’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.

али то им ништа не помагаше: он натури сељацима по 200—300 гроша, па каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима

” Кнезови на то сви сложно одговоре: да они то не смеду народу казати, јербо ће и̓ народ побити камењем, — и да би Турке већма уплашили,

Тако су и сви други кнезови говорили, и опет су казали да ће морати сви од народа у Немачку бегати. После тога гдекоји се кнезови

Тако су и сви други кнезови говорили, и опет су казали да ће морати сви од народа у Немачку бегати. После тога гдекоји се кнезови прикрију а мој отац, под изговором да рачуне прегледа,

којекуда разбегне се, па тако и они што су се у села била разишли, како чују да им је старешина погинуо, поплаше се и сви побегну у Видин к Пасманџији, који се још пре тога осилио и од султана отцепио, и сав пашалук видински под своју владу

осилио и од султана отцепио, и сав пашалук видински под своју владу узео, нити је што цару давао него све себи грабио. Сви ти бегунци зли и гори код њега се скупе.

) Пасманџија остане независим у Видину; накупи јошт више војске плаћајући добро на месец; и тако сви зликовци из турског царства искупе се у Видин.

као своје синове; кад су год дошли к њему, по обичном поклонењу постоје мало турског обичаја ради, пак им заповеди те сви поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био

Ја добро памтим кад су натоварили све на кола, заокупили стоку, па смо се онда сви кренули и дођемо у село Скелу према Купинову, и ту у качари Јована Зазића наложимо ватру и мало се станимо; пак после

Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти нигда мудар бити нећеш. Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету. И сви се разиђоше. Рака оде низ кукурузе псујући и Симу, и кмета, и потричаре, све изреда.

— Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто. Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.

— Ама шта је стоку плашило? — питаху се други. Утом бахну Сима на врата: — Добро јутро вам! Сви му прихватише. — Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? — упита га један. — Није, вала, ништа.

— Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане! — Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи.

— Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео...

Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео... — А шта си то ћарио у чаршији?

Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир... — Зар глуво доба, па зарони у воду? — упиташе сви чудећи се толикој смелости. — Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо.

Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!... — Аох! — повикаше сви, а очима узверише од страха. — Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може.

Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Сви су били знанци, па је и разговор њихов био поверљив... — Служите се, господине!

Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: »Мехе-хеее!« И сви се гости грехотом насмејаше. — Кеца, попе у — шевар! — викну учитељ Симо и опет се осу: »Ха, ха, ха!

А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну. Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше: — Хајд ову у здравље капетаново! Хајд у здравље капетаново...

— Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује... Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице. Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе. — Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет.

Шта велите ви браћо?... — Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали.

Домаћини се враћају кућама и према томе наређују својим млађима. И кад погледаш: сви у селу, почев од кмета до чобанина, знају закон!... Живели су сложно.

Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници. Није се питало је ли богат или сиромах, неро је ли Црнобарац. Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу.

Најмање се успротиви - оде глава!... Међутим, сви су сматрали за најсветију дужност да клањајy и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао.

Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут.

— Ништа, чича-Маринко, — рече он, трудећи се да се покаже миран. — Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!...

Пера скочи опет на белегу. Отпоче надметање. Али набрзо убарабарише. Један другом не могоше одскочити... Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја. – Не можеш, Перо, не можеш!

њега је било стид овог света. Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка. Он виде како му сви весело трче и руку пружају... Он виде и онај радосни Јеличин поглед: и она се радовала што га је Станко оборио!...

Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови! Сви се око совре засмејаше, само Станко не. Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим.

Тамо ћемо видети да ли Маринко има право. — Хајде, кмете!... Хајде, попо!... Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!...

— Хајде, кмете!... Хајде, попо!... Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И љубав с њеним

И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола; А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама.

И сви поплављени у сунчаној киши, Тамо, где малочас, у тренути страшне, Збацисмо одећу и сандале прашне, Стајаћете бољи, с

Ти пред чијим духом падне свака варка, И о штит чији се разбију сви беси! Лепи, силни, грозни! жељан сам те и ја, Да банеш под маском друга или госта; Да такав, полу-бог, половину

Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи! Мој непријатељу с два велика ока, Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни!

ИИ До последњег од свих твојих обручева Сви плашљиви знаци бивања и смера, Све је твоја игра! Свуд очајно пева Пук сиренâ твојих у празнини сфера.

Царски витезови, кнежеви госпари, Једни према другим, кад се мукло зачу Плашљива реч Кнеза; и млади и стари Сви држе погледе на царевом мачу.

Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу. Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру.

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... и тако даље, успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне.“ ДУБРОВАЧКИ БАРОК Села је за стари бели пијанино, Док у врту споро пада мрак и киша.

Још је папски прстен на руци што клону Од младих госпођа љубљена толико; И давно се више не чу на амвону Он, ког сви гледаху а не слуша нико.

И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови, и када сви цветови отварају своја срца, отварало се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Знам да је у соби била тишина. Сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали му махом кратко, али не знам шта. Још ми се учинило да су га с поштовањем и

Ђорђе, или управо његова сестра, продаде све. Извадише неки стотињак дуката и дођоше сви троје у Београд. Лекари му рекоше да се не може оперисати, него се може не знам шта друго покушати, али зато треба да

бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа један крајичак неба Сви смо ћутали. Помоћник је пребацио ногу преко ноге, цупкао, гледао у таван и наместио уста као да ће да звижди.

Како се сви намештају, гледају је ли он добро, и онда — кас, кас, кас! Један облак прашине, и ништа се више не види!

Гле шта је сад света! И сви упрли очи у то парче хартије, и сви виде да је то лутријска обвезница, и да се бројеви светле и блеште, те се једва

Гле шта је сад света! И сви упрли очи у то парче хартије, и сви виде да је то лутријска обвезница, и да се бројеви светле и блеште, те се једва читају.

Она као да паде у неки занос и као да себи самој или некоме другоме — а не мени — узе говорити: — Таки сте ви сви, данашњи младићи! Не знате шта хоћете, па не знате ни шта радите!...

Хај, хај, како су ваши стари бегенисавали девојке, а како се ви данас — заљубљујете! Сви ви, сви!... Па онда, као да се трже из неког сна, пљесну се рукама и окрете се мени, оштро ме гледајући у очи: — Али

Хај, хај, како су ваши стари бегенисавали девојке, а како се ви данас — заљубљујете! Сви ви, сви!... Па онда, као да се трже из неког сна, пљесну се рукама и окрете се мени, оштро ме гледајући у очи: — Али

Као што видите нема ту среће ни живота! И тако је моја мати била несрећна и ми смо сви уз њу били несрећни... Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како

” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом.

— рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу. Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Та колик је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био.

Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи.

— уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто. И сви тресу жалосно главом и хвале покојника. Износе многе врлине његове, од којих за многе нико живи дотле није знао, а

господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате. И поседаше сви. Попови пијуцкају помало и играју неку стару игру фирциг, а попадије узму плетива па штрикају или подштрикавају плаве

Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце, а затим као неко избијање. То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно: седамнаест. — Охо! — чуди се поп Спира. — Кол’ко то изби?

оправио сахат; а носили га чак и у Темишвар неколико пута паори кад иду на житну пијацу; а и код куће су га сви дотеривали, — па ипак ништа! Ено и сад виси на њему сијасет неких ствари, само да ради к’о и други сретни сатови.

И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендеише што. Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина. — Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! — вели поп Спира.

на оба лакта, па диктује: »Пишите, — вели, —: Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као

А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону фину стиву лулу кад се облачио на јутрење, па сад

А ми смо сви здрави; брáта се тако угојио да не може да закопча свилени прслук што га је купио на сенћанском јесењем вашару.

фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и спевали су је већ са Пајом Кицошом«.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу.

То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани.

Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу

полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје.

А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима, и суманутима којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу.

А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно се завлачили по испуцаним, трулим гробовима.

Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала пред њим. — Које добро, Назо?

Али Наза још збуњеније наставила: — Е, али ја искам да се венчам. Хоћу у цркву као и сви други. Попа се, одједном, збунио и унезверио, али опет окренуо на шалу. — Е, па добро, добро.

Али, не само што му у то нико није дирао, још мање крао, већ су му и сви давали. Чак и просјаци. И они, од онога што напросе, одвајали су и давали му.

Његово је то. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру? — дерао би се за онима што су му доносили одела. И сви су му давали.

Његово је то. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру? — дерао би се за онима што су му доносили одела. И сви су му давали. Као да су га се бојали, и тиме као хтели да га задовоље, ућуткају, те да не гунђа и злокоби.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Од имања материног све се више и више ронило. Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”.

— Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане.

Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се заруменила; љубав је била готова. Сви се добро провеселише, па тек после поноћи дигоше се да иду спавати. Љуба и чика-Гавра у једној су соби спавали.

Госпођа мамица напољу кува ручак. Анка и друге ситније сестре помажу. Дође и време ручку. Сви се наместе. Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан.

Љуба свој посао започне. Салвет преда се, па транжирај. Врло му за руком иде. Сви се чуде његовој хитрости; а и сам себи се чуди, јер ово је тек трећи зец ког у животу свом транжира.

Дошао је ред на чика-Гавру. Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева. Спочетка неће, мало се у себи расрдио, јер је спазио да је фрајла-Јулка, кад је певала, некако

Чика-Гавра је дотле Јоцу искушавао. Дођу кући. Фрајле спремају ручак. Приспе и ручак. После ручка иду сви у шетњу у башту. Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке.

ваше ћутање и оклевање проузроковало то да смо принуђени били другој срећи окренути се, која је заиста и добра, да смо сви задовољни. Зато дајемо вам ово на знање, да не бисте всује труд полагали и амо долазили.

Опет окрену други разговор, кад наједанпут фрајла отвори једна врата и нуди их да уђу у другу собу. Сви уђу. Кад је Љуба видео шта има ту, језа га чисто напада од погледа на многе лепе ствари.

— Врло брзо свирате. Ту им пресеку разговор, зову их на ручак. Ручак је весело и у шали пролазио. Сви се шале, само фрајла укрућена седи, па се тек подмукло потсмешкује.

— Знате, господар-Гавро, ако се већ имам у пакао возити, а ја ћу на младим ждрепцима онамо, а не на старим! Сви се смеју. — А, дакле, ви младиће тражите?

— Хајд’мо! — Хајд’мо! Чекмеџијић је особито наваљивао, па мора и чика-Гавра. Сви се дигоше. Најпре оде Пинтерић и Чарукџић, почем се са чика-Гавром и Љубом опростише.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Чисто и јасно. — Па протолкујте то, брате ви рођени, да сви разумемо шта му је то чисто и јасно. — Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод.

И сви тврде да све оне конце дипломатске држи у својим рукама министар председник, који сад није ту, и да нико живи не зна ње

бегао од кројача, крио се од обућара, обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји

Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче. Зашто ја и ти вечито све само ми, једни исти. — Ја ти рекох што сам имао, то је све.

његове мисли што су плавиле све по неким црним таласима, видео је само неодређене утиске ствари па му се чинило као да сви сни простори око њега мирни и жалосно-пусти у истини и не живе.

Окупе се сви око карте, пију кафе, пуше и лармају, а он побија чиоде према томе како се фронт гтовија (а он се све повиј а у назад)

Е па брате, и стари су ти били јунаци, ето твој отац, читава се чуда о њему причају на јавору, па деда, па сви. Онда завирује у онај завој и пита: — Парче гранате, шрапнел, шта ли је? — Дум, дум!

Цела варош зна, у осталом како се она понаша и сви је зову калуђерицом, па је наговарају да мало и на себе помисли и по некад, као друге што чине, изађе; само што се она

Јест, увек ти стојиш у оној твојој белој свиленој блузи и усред дима и тако ће бити кад се будем вратио. А тамо сви знају да сам ја од скоро ожењен и онда не би било лепо да ја...

— Ех, ех, прекида га она са оном скептичарском подругљивошћу, — вешти сте ви мушкарци, сви сте ви изврсни адвокати.

Имала је много познаника и сви су јој се искрено дивили. И ако је по некад оно и хтела, да би њему угодила, није могла.

— Траже ми и Французи и Енглези и Талијани, наши савезници, сви чули па ми траже и велике паре дају. Јуре ме свуда.

Африка

Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној Африци. Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ.

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима. Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине.

Прва велика зграда у близини, даље од мора, је „Гранд Хотел“, за чијим су столовима искупљени сви белци Конакрија, Има их десет–петнаест за двадесет до тридесет столова.

Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима. Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

Најпре најнежније боје, зарђало црвене, љубичасте, сепија, и сви тонови зеленог, стапале су се иза неколико невидљивих ваздушних велова плавила. Тиме почињу Обале Слоноваче.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође.

Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Оћиш да му кажиш: „Мене је драго, мене је чест!“ Да дођи опет? Проклета! ЈУЦА: Забога, та то је учтивост. Тако сви, који су најмање воспитани, раде. ЈАЊА: О, тако ради! Да зови нотариуса на свого мужа!

Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет. Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи! (Ошиде). ПОЗОРИЈЕ 8.

Сирота, сад не могу ни аљину добити, да се једанпут и ја поновим! ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали! КАТИЦА: Забога, мамице, како га можете сад вређати, а знате каква му је нарав. ЈУЦА: Шта?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Мајсторија је била у томе да се сви играчи раздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, који цима, да погоди, кога је цимнуо.

Урнебес би био велики и сваки се кревељио. Сви су писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски.

Њима је било објављено, још пре три године, да ће ландмилицијске, сербскије полки бити касировани. И да ће они сви имати да буду расподељени у регуларне полки Ћесаревине.

Гарчула је зато дао знак грофу Палавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, и био је уверен да ће сви они покорно, и без поговора, пристати да се из утврђења и редута, око Махале, преселе на имања мађарских спахија, где

– тако су и ови, шизматици, знали немачки. Сви су разумели, кад је гроф читао „Ихро Каисерлицх Кöниглицхе Мајестäт“ и „беи дердемнäцхст ресолвиертен ендицхен

и, кад удахну први мирис пиштоља, Гарсули, хитро, притрча својим колима, опкољен официрима, аудиторима, писарима. Сви су бежали.

Сви су бежали. Сви су били устукнули пред том набујалом, црвеном, реком, која је ваљала, као поплава, коње, барјаке, пушке, клобуке, за

је видео да га нико не дира, да га нико не убија, Гарсули је искочио из кола и осврнуо се да види, шта би са осталима. Сви су већ били стигли до њега. Сви су били успели да побегну и надали су били дреку иза њега.

Сви су већ били стигли до њега. Сви су били успели да побегну и надали су били дреку иза њега. Сви су издавали заповести, хусарима, сви су дотрчавали да

Сви су већ били стигли до њега. Сви су били успели да побегну и надали су били дреку иза њега. Сви су издавали заповести, хусарима, сви су дотрчавали да виде Гарсулија.

Сви су били успели да побегну и надали су били дреку иза њега. Сви су издавали заповести, хусарима, сви су дотрчавали да виде Гарсулија.

“ „Бауерн“, одговори му кирасир, „Бауерн, паор.“ „Тако дакле? Они неће да буду паори, неће да ору, и копају, они би сви да просе апшит? Е па лепо, чекајте да вам ја дам апшит.

Теодосије - ЖИТИЈА

благообразно и весело душом, и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!

И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости,

Набрзо самодржац отац са пратњом заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета: — Будите храбри, нећемо се жалостити

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили

А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

и пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису могли видети Свуда по цркви и у манастиру тражећи га

И када чуше његов глас, испуни ше се великом радошћу и сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла уклонити, да би се, видевши га, утешили.

И тако отидоше кући. А овај са куле сишавши благодари Бога и поклони се игуману и цвој братији. И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом.

И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир у Светој Гори, који се

И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном засвагда оставили свет и оно што је у свету, нити се више брину за светско, и живот њихов беспорочан и

Поклони се и поздрави игумана и сву братију, равно до земље клањајући се свима. А сви га примаху љубазно и распитиваху се о путовању кроз Свету Гору, и видевши га уморна и како се променио у младом лицу,

Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ни сами попречни профили нису сви подједнако инструктивни. Друга је метода у томе да се забележе разлике између становништва земље матице и

Изван ових крајева, у којима се чакавски дијалекат одржао услед географске усамљености, сви Србо-Хрвати говоре штокавски. Место штокавским и чакавским Словенци говоре кајкавским дијалектом.

Чим је Србија створена, Срби Аустро-Угарске а затим и сви просвећени Јужни Словени увидеше у њој земљу „националне мисије“, „балкански Пијемонт“.

Сада, одмах после ратова од 1913. и 1915. год. то је немогућност, то је утопија. Сви покушаји ове врсте осуђени су на неуспех.

Они су добили специјалне особине по којима се приближавају панонском типу. Сви други крајеви, представљени на нашој карти, несумњиво припадају динарском типу. Срби чине три четвртине овог типа.

Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се

И песма каже: „помислите на старе јунаке.“ Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје

Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига.

Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или

било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи.

Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о

Енергични и импулсивни. — Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Изволи само! Тако у ораховим ципелама, затворен у Бркиној кући, дочеках и ноћ. Сви одоше да спавају, а ја остадох сам поред огњишта с чађавом сланином, објешеном високо изнад главе.

се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону мишју рупу, затече у њој читаву породицу једног сивог пољског миша. Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин.

Кад Миш пророк стиже с мишем домаћином до старе пастирске колибе, око ње је све врило од кућних и пољских мишева. Сви с одобравањем примише долазак Миша пророка. — А, како је бијел, па чист, па ружичастих очију!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША (врти главом поричући): Њет! ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима; бива то и биће. Сви смо ми слаби, али не дотле да тим људима жртвујемо и своју судбину. То само малодушници чине, а ми то не смемо бити.

РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивоости. (Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је.

Шта је ово, шта је ово, забога? НОВАКОВИЋ: Ко вам је рекао? ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове.) Ето, пуне су новине. СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број.) АНТА: Ау, ала су крупни наслови.

НОВАКОВИЋ (увек задубљен у новине): Е, па ево и тачног описа како се све то десило. Читав интервју. СВИ (прибијају се око Новаковића): Читајте, читајте!... ЉУБОМИР (одвојио се, сада потиштено, али ипак прати ток читања).

Огромно нешто, разумеш ли! АНТА: Не видим само какве то везе има? СПАСОЈЕ: Какве везе? Сви смо ту унели што смо имали.

НОВАКОВИЋ: Ви мислите, дакле, да је најбоље игнорисати га, потпуно игнорисати. СПАСОЈЕ: Као да не постоји. СВИ (одобравају). XВИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (доноси визиткарту и предаје Новаковићу). СВИ (престрављени): Он?

СПАСОЈЕ: Као да не постоји. СВИ (одобравају). XВИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (доноси визиткарту и предаје Новаковићу). СВИ (престрављени): Он? НОВАКОВИЋ: Он! СВИ (узнемирени су и гледају се тупо међу собом).

XВИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (доноси визиткарту и предаје Новаковићу). СВИ (престрављени): Он? НОВАКОВИЋ: Он! СВИ (узнемирени су и гледају се тупо међу собом). НОВАКОВИЋ (преврће карту у руци и размишља. Најзад одлучи): Нека уђе.

Најзад одлучи): Нека уђе. АНА (оде). СПАСОЈЕ (једва се одважи): За мене не постоји. СВИ: Ни за нас. (Заузимају разнолике ставове.

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били).

Је ли то ваша последња реч? ПАВЛЕ (застане). Моја последња реч; ја сам жив и ја хоћу да живим! (Оде.) СПАСОЈЕ И СВИ (запањени погледају се међу собом).

Тичу се ове наше конзорције. Наишли смо на једну врло велику сметњу, којој се нисмо надали, и сви смо забринути, и твој вереник тако исто. ВУКИЦА: Да, и тај господин вереник.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и не одемо. Ја ћу отићи. довољно сам луд за то.

шашаво име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући саплићемо, али је највећа лафица од свих мојих сестара.

Атаман је имао криве ноге, јер су сви његови били јахачи, али је газио као да се не налази на једва једну шаку широкој дасци, већ на облацима.

Птицу нисмо видели, али јаја су јој била ситна, са зеленкастим пегицама. Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице.

Осетих како ми колена дршћу. То је то. То је то, Боже мој! Сви су ми се зглобови растварали, а крв постајала тешка и врућа као растопљен метал. - Сада више не!

- Јадна твоја мајка! - још у пиџами, јер је као и сви директори ишао нешто касније на посао, очух ми је прилазио с лицем као да је прогутао нерасечен лимун, жабу или тако

Био сам слободан и сâм као пас и нисам знао шта да почнем; сви су ме тако лако пуштали од себе да ми је било јасно како не вредим много.

Сергеј Иванович Багрицки за себе говори да је потомак кнежева Багрицких, али од Луке Црквењака, па надаље, сви знају да је био коњички капетан, леп у то доба, додуше, али ипак: коњички капетан.

Она ће волети њега, али он неће волети њу, или обратно: То су увек ствари које пале и ја ћу брзо постати славан. Сви из Каранова причаће како су били уверени да је у мени чучало то што је чучало, а издавачи и писци пружаће руке у

То да су писци битанге као и сви остали тек сам имао да утврдим, као и то да књиге о крви и сексу нису оно о чему ја могу да пишем.

Рекох јој да греши, али се она опет насмеја одговоривши да сви грешимо ту и тамо, мада то није претерано важно. Затим уђосмо у разред.

Протеглих ноге и прстима додирнух глатку врелину шина. Сви моји мишићи били су напрегнути и очекивали су нешто. Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

Љутито баци карту о сто. Сви се смеју. — Нећу се више играти. Нисам стекао на картама, и мојим синовима, да знам да ће бити карташи, сад би’ им

Е, друга су онда била времена! Посао ми све боље ишао, све сам више улагао, више примао, а мање трошио, сви су ме фалили да сам вредан; штавише, држали ме да се почињем богатити, па са све стране облећају ме да се женим.

Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор. Шта ти деца раде? — Сви су здрави. Баш данас се са женом разговарам, шта ћемо са децом, девојке већ расту, дорашћују.

Тако у разговору наступи вече и вечера је ту. Сви заседну. Ту је и госпођа Сока са целом породицом. И Милан шегрт добио је доле место.

— Те каква разлика! — Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити. Сад за мито можеш све добити.

На то господар Софра уздахну. — Нису ни онда сви носили доламе, него капуте од трајдрота, на три рога шешир, ципеле на школу, бркови обријани.

Ето као ја и ти, Чамчо, — одгонетне Кречар. Тако донекле се још разговараху, док једаред разиђу се. В Сви се за пут увелико приправљају. Састају се, договарају се.

Лопови су све признали, а ино нису ни могли, јер је сведока било доста. Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.

Држи се суд, и сви буду на смрт осуђени, на вешала. Праве се вешала. Ту је и џелат и поп. Пре захода сунца сви буду повешани.

свуче чизме и замоли да их жени његовој предаду, да не иду у штету; и дао је опоменути да децу од зла одвраћа, да узму сви пример од њиховог оца; и, очитав још „оченаш”, сигурним кораком ступио је на вешала.

— А јеси л’ што о мојим снивао, јесу л’ сви здрави? — запита господар Софра. — Сви су здрави, поздравили те. — А јеси л’ био са мојом Саром?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Све се међутим сврши добро, чим стадоше и бацише товаре и оружје. Песма преста, настаде граја и брзо се искупише сви. Смирише се кад официри одјахаше коње и кад се помешаше међу њих.

Зачудише их прва брда на која су се успели из равнице и узнемирише их. Тако, пошто су у први мах скоро сви полегали, под шаторима, по рупама, на слами, све их је више било који су подизали главе. Смркавало се у логору.

Већина их, у овом крају, дотле никад није ни била. Доживеше тако читава чуда у ноћи. Сви који су прошли жбуње око логора, прођоше и вртове и зидине око града.

и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им нико ни речи разумео није, сви су им одобравали главом. Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. Ишли су од куће до куће, по мраку.

Шуњајући се пустим улицама, по којима су крстариле, са фењером у руци, патроле кирасира, скоро сви су успели да се врате. Ухваћена, у граду, беху само двојица, обојица при тучи.

крововима, испод неких згаришта и шанчева, на којима се населише роде, она се видела издалека, међу врбама, па су је сви рибари и лађари знали.

Па како је Димче Диаманти уз прву, венчану, жену довео и другу, па како сад сви, утроје, живе. Затим, како се прича да је њен муж, оберкапетан Вук Исакович, одведен из Печуја, везан, у Темишварску

је лечио неким гвозденим цевима, положивши је, пун сат, тако да је лежала скоро главачке, она иначе беше слободна и сви је остављаху на миру, то јест сви је напуштаху.

положивши је, пун сат, тако да је лежала скоро главачке, она иначе беше слободна и сви је остављаху на миру, то јест сви је напуштаху.

Наслутивши, овога пута, своју смрт, Вук Исакович, као обично сви дебели и здрави људи, био се ни за шта растужио. Као од брега одваљеном, дошло му је да је ипак слабачак и оронуо, и,

својим лењим, гојазним слугом Аркадијем, који је био познат у целом пуку као пијаница и певач, и са официрима што су сви димили из лула и певали, док је пук за њима брндао, подвикивао, упадао гласом у сто разлика, трудећи се да што више

Оклопници, који су сви носили перику, примали су их врло хладно, а један од његових официра, капетан Антонович, само је сабљом успео да

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако се, рецимо, код Саксонаца у Трансилванији, кад је жена у порођајним мукама, одреше сви чворови на њеној одећи, да би порођај био лакши. Слично веровање постоји у Индији, као и у многим другим земљама.

У истом крају, а и у другим, забележен је обичај да из истог разлога, када младенци пођу на венчање, треба да буду сви сандуци отворени.

⁷² Сви ови табуи чине један јединствен систем забрана којим се настоји да се трудница изолује од свих елемената и симбола култ

) За четвртак се каже да је срећан дан. У народу постоји ова изрека: „Сви су дани добри, а четвртак понајбољи.“ Зато се овог дана отпочињу многи радови: мушкарци започињу орање, а жене снују.

Још је Фортис у свом класичном делу из 18. века овако описао овај древни обичај: „Пригодом порођаја, особито првога, сви рођаци и пријатељи шаљу родиљи на дар јела од којих се послије зготови вечера звана бабине.

оно чега ради су се искупили, он устане, скине капу, преврне детињу капицу наопако и метне је насред софре тражећи да сви прво плате, па ће онда рећи име.

⁸⁹ Овај чудан обичај Тројановић објашњава овако: „Сви Срби сматрају Турке за нечисте зато и ђаволи неће њима као својима ништа да науде.

Осим деце, која су посебно осетљива на зле очи и урицање, у опасности су и сви они људи који су на неки начин постали осетљиви, рањиви, заправо који се тренутно налазе у посебном стању, као на

како ово гвожђе стањо, тако и ти и сви други!“⁵⁹ Магијском снагом изговорене речи зуби се такође могу учинити снажним или се може убрзати њихов раст.

Ову косу чува дететова мајка. Док ставља косу у капу, кум овако благосиља: „Нека је срећан, дуговечан и благословен!“ Сви присутни понове ове речи и, следећи кума, стављају по пару, колико ко може, у исту капу.

Сврха овог обредног шамара јесте да дете заплаче. Када дете заплаче, мајка и сви присутни се обрадују, а мајка, тешећи га, каже му: „Ако, синке, това кум, така треба!

¹¹ Када дете не може да проговори, у лесковачкој Морави чине следеће: „Сви у кући умију руке па том водом умесе хлебчић.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара три недеље да се одмара, да га дворе сви одреда у родбини, да му с планине воду носе, да му певају песме старе, да му соко крилом хлад чини; ако има

за века гробницу где ће лећи знају; за људе које на свакој води чекају броди и котва у сваком бродолому, којима су сви знани и незнани анђели милосрђа осигурани.

кроз царство караван тера нека на узглавље спусти златну пару, нека себар јагње мартовско донесе, нек кћер дарују сви који се у царству десе.

О ДРЖАВНОЈ ИМОВИНИ Сви сливови Лаба и Вардара, све слане с ливада и са њива, сви глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све

О ДРЖАВНОЈ ИМОВИНИ Сви сливови Лаба и Вардара, све слане с ливада и са њива, сви глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље

Лаба и Вардара, све слане с ливада и са њива, сви глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље сете, сви поводњи у дане југа, наручја свих јаруга, све сузе сиротињске, сав

глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље сете, сви поводњи у дане југа, наручја свих јаруга, све сузе сиротињске, сав зној са чела себра да сручи се у царске делте.

За оне о чија се права оглуше сви, од кметова па до цара, чија клетва буде силнику тешка по неколико тешких тона, ма не било душе, ма не било ни бога ни

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Тражи се једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима. Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део:

Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

ИИ Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка,

Траже се. И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару

Траже се сви они бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте с олињалим лептир-машнама, све

мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из

на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе

звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо

сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима,

у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што

и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помам

Ето, имађасмо посла с Французима, Русима, Инглезима и Црногорцима, и сви бјеху питомији! Други трговац додаде: — Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и

Свима стршаху „веље“ пушке испод црних струка, сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на

Свима стршаху „веље“ пушке испод црних струка, сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му

Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело.

Па, погледав по дружини, додаде: — Ја мним познавате и ви, ако не сви по виђању, а оно по чувењу, кнеза Марка Богданова Мајину? Потврдише.

— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада.

Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више цијенио владичину храброст и војводску

А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!“ Али се сви у срцу радоваху, што се неће обистинити њихова нагађања, која су чинили тога дана у зору, кад су силазили тим путем,

А зашто то, разабраће се домало. На обичном почивалу поп стаде, па сви стадоше и сви се, осим кнеза, окренуше ка Приморју.

А зашто то, разабраће се домало. На обичном почивалу поп стаде, па сви стадоше и сви се, осим кнеза, окренуше ка Приморју.

да онизи наше вјере друкче говоре и да кукају за нама, али, ја мним, у срцу бојаху се и они нас, дивљијех гладника! Сви бјеху незадовољни тим одговором. Поп само одмахну главом. Бркоња такође то учини, па рече: — Тô јест, кнеже!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.

ПРОВОДАЏИЈА: Ми смо слободу узели вас посетити. (Устану.) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми? ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао.

(Младожења узима.) ПРОВОДАЏИЈА (оцу и матери): Ја би молио, то јест, на две-три речи. ОТАЦ: Заповедајте. (Оду сви троје у другу собу. Девојка остави служавник на астал, пак седне спрам младожење.) ДЕВОЈКА: Лепо време имамо.

КУМАЧА: Је л истина? А ја сам чула нешто. МАТИ: Од кога си чула? КУМАЧА: Та већ говоре сви. МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра. Баш сам задовољна.

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака.

ОТАЦ: Еј, ћурке женске, па из тога ви држите да ће он њу да проси. Човек је казао, као што сви обично фале девојку кад се удаје, а ви то држите за готове новце. МАТИ: Он је човек поштен, неће да лаже.

ДЕВОЈКА: Казивао ми је проводаџија. МАТИ: Тако, ћерко, тако; знаш кад се онда покварило, били смо сви као убијени, па како би нам било да се опет случи. ДЕВОЈКА: Е, па нека остане овај. Само да има друго име!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дечја књижевност није истоветна са књижевном уметношћу у обичном смислу речи, иако у њу спада; у њу не иду сви ваљани књижевни текстови доступни или препоручљиви деци, о лошим да и не говоримо; није довољно да су творевине дечје

сликовнице и просветни радник, приређивач Илијаде и недаровит писац који је „спао” на децу, стихоклепац и пустолов, сви су они у дечјој књижевности нашли уточиште и заклон.

дечје књиге, штампају их, увршћују у обавезна школска ткива, тумаче их сходно својим опредељењима, знању и усмерењу; сви спорови који се овде јављају јесу спорови између одраслих.

Кроче је ту био у праву, а с њим, у нас, Богдан Поповић (1863—1944), Јаша Продановић (1867—1948) и сви они критичари који су осетили да с дечјом књижевношћу што је пишу недаровити писци, педагози и чиновници, нешто није у

Хеговању и подстицању правих моралних вредности дечја књижевност, као и сви видови ваљане уметности, имала је правог успеха.

) Сви избори, у школским приручницима, лектири, у декламаторима и по листовима за децу, негативна су пројекција одраслих: ми

Оштрина ове примедбе може се ублажити подсећањем да је дечје емотивно и душевно искуство основа од које смо сви пошли, те да, и као одрасли, често имамо и потреба и разлога да се том искуству враћамо.

Како стоји ствар код песника иначе, тј. на који се начин ове тежње остварују у озбиљној поезији? Јер сви ваљани песници нису, истовремено, и дечји песници. Зашто?

једноставност улива поуздање; на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад сви напори и клонућа, сви узлети и падови прођу - тачна реч исказана изузетним поводом.

на крају свих недоумица учини нам се да, ипак, знамо шта је поезија: оно што остаје кад сви напори и клонућа, сви узлети и падови прођу - тачна реч исказана изузетним поводом.

односа према страним језицима, да их не бих збуњивао и саблажњавао, предложих да напишем песму у коју ће бити укључени сви разредни другови и другарице моје деце, поименце. О сваком ђаку сам срочио по један дистих.

Све се то не догађа случајно. Разлози процвата дечје књижевности бројни су, и нису сви повезани. Одраслим читаоцима су се, у једном тренутку, стварчице за децу учиниле као пријатна оаза у пустињи

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Улица. На среди види се застава маџарска. ЖУТИЛОВ: Иљен а сабадшаг! СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ: Да живи петнаести март! СМРДИЋ: Виват! ЖУТИЛОВ: Није слободно викати: „виват“.

СМРДИЋ: Виват! ЖУТИЛОВ: Није слободно викати: „виват“. У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен!

У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати.

У слободи само има „иљен“. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Немеш, биргер, простак, једнака права имаду. Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати.

ЖУТИЛОВ: Најмање је, ако вам се каже да сте конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: То је онда желети, да сви буду конзервативци. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? У слободи конзервативци? ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац.

ЕДЕН (показујући кокарду): Лáѕд, éдеѕ аттуáм. СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ. (глади Едена по образу): Ко ти је дао то? ЖУТИЛОВ: Не говори српски.

МИЛЧИКА: Ако заповедате, господо, могу сваког служити. (Отвори кутију с кокардама.) ШЕРБУЛИЋ: Иљен! (СВИ узимају кокарде и себи придевају, осим Гавриловића.) МИЛЧИКА (Гавриловићу): Зар ви нећете?

ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем.

ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина. Кад се сви буде, Србин спавати не сме.

ЛЕПРШИЋ: Маџаронима није, то верујем; али прави родољупци другојаче чувствују. ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи. ЛЕПРШИЋ: Маџари преварили цара и присвојили сву власт себи.

воде из чесме ’ајдучке, нека узме сабљу Милоша Обилића и топуз Краљевића Марка, пак ће опет настати царство душаново. СВИ: Живили!

Дух Ајдук Вељка, Милоша Поцерца и Цинцар Јанка нек обузме прси достојни потомака па ће се слава српска опет обновити. СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Но, шта ја видим? Маџарске кокарде у војводини српској! Ах, душан мора у гробу сузе проливати!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

српски, који ће више од сто година бити главни носилац културе међу Србима и стајати на челу свију српских покрета. Сви ти стари »граждани«, »купци«, »почтенородни господари« и »почтенородни мајстори«, радни, трезвени, са мало задовољни,

Школе су ретке и слабе, и неписменост је општа. И сви наши писци на крају XВИИИ века констатују ту запуштеност простога народа, и наглашују потребу да се благодети просвете

од 1785, када је цар Јосиф ИИ донео одлуку да се ћирилица може употребљававати само у обредним књигама, а да се сви остали уџбеници и књиге световне садржине морају штампати латиницом.

Око 1700. помиње се и цео један низ калуђера преписача црквених књига, који сви носе назив Рачани: Кипријан Рачанин, Јеротеј Рачанин, Христифор Рачанин, Симеон Рачанин, Ћирјак Рачанин, Теодор

Најновија историјска истраживања унеколико су га оправдала, и сви су изгледи да је он почео као један амбициозан пустолов, али да се у Бечу, дошавши у додир са представницима српскога

Јанковић Миријевски; у вишој настави, као професори харковског универзитета Глигорије Трлајић и Атанасије Стојковић. Сви ти доста многобројни Срби у Русији, војно племство и високи чиновници, имали су много националног и православног

оригинално и научно, он га пише са намером да се Срби упознају са својом славном прошлошћу и завршује са жељом да се сви Срби што пре ослободе »ига варварскаго«.

српски у њој су васпитавани, политичари су у њој тражили идеје, разлоге и примере, књижевници мотиве и надахнућа. Сви ранији историчари наши, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило Медаковић, наслањали

Све то радио је без икаквих књижевних амбиција, често и не потписујући се, више да би могао живети, и сви ти послови су без књижевне вредности.

И тога јозефинизма има у знатној мери и у српској књижевности XВИИИ века, и Доситеј Обрадовић и сви писци који су се груписали око њега, и који би се могли назвати његовом школом, углавном припадају томе идејном

Оно што је Орфелин раније, у потаји и под анониматом скривен писао, сада се јавно исповеда и напада.* Сви важнији писци српски са краја XВИИИ века убеђени су јозефинисти.

На њега знатно утичу и енглески просветитељи. Као и сви просвећени људи из XВИИИ века, он је англоман, и у Енглеској види класичну земљу духовне слободе и модерне

Милићевић, Вук - Беспуће

Карте се лијено мијешале, немарно узимале, бројиле без занимања, погледи падали на друге столове; видјело се да сви једва чекају да се сврши партија која се бесконачно отегла.

И сви, у један мах, са уздахом олакшавања, бацише карте, бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора. Напољу, јед

главама; њега је престравила ова несвјесна, мирна, тиха биједа која се осјећала у овој кући, би једа пред којом су сви сагибали вратове, послушно и покорно, без помисли да имају право да се буне.

која не избива између очију, увијек у чизмама и у зеленкастом одијелу, са жировима на оковратнику, као што се носе сви шумари.

Гавре Ђаковић не сјећаше се да га је ико волио, осим жене и дјеце му, али сви су стрепили пред њим и бојали га се. Он је добро знао да га мрзе и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом

Он стаде недалеко од улаза, и сви се погледи управише на њега. Калуђер размахивао кадионицом, стријељајући очима. За пијевницом појао јадно и жалостиво

Гавре Ђаковић гледаше преда се, љутећи се што сви гледају на њега, и осјети како је туђ на овом мјесту које убијаше без милости његове јутарње илузије.

неправедан и опор; она страдаше за туђу кривицу, она је била несрећна ради другога; она с ужасавањем гледаше како тону сви њезини снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу; све чим је она искитила живот,

Рад на новом друму бијаше застао и сви се надаху још лијепом времену, али кад се видјело да се дани за рад неће више повраћати те године, срушише се радничке

тек само што се завали на столицу, зажмири мало и стаде да се смије громким смијехом да се потресала кућа и узбунили сви пси у комшилуку, и само што предушиваше од смијеха, па почимаше поново, тресући се и машући рукама око себе.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте.

Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста. Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено!

Ја сам у административном особљу: истина, то је неборачка јединица, ама свеједно, не можемо сви ни војници бити! А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време...

« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.

Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви... — Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито!

Док је још мање било, свуда је ишло за учитељем. И деца су га волела. Та шта да вам ту причам, кад сви знате како је младост мила: »Док си млад, свакоме си драг«, вели пословица.

У срећним земљама труде се људи да нестане рата, уништавајући националне разлике; гледају да сви буду светски грађани, да се због вере и народности не мрзе; — а ви овде, једне вере, једнога народа синови, —

Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине! — устаде један и рече.

Он настави: — Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући.

Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа. Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што једва чекаш да ти се удроби, па да кусаш из чанка. А, ’ајд’ погоди: ко је то?

Зато, драга дечице, угледајте се на овога чику, следујте стопама његовим, па будите то што и он; то јест, не велим да сви будете оџачари, него да бегате од господе, од сабљаша, мантијаша, и параграфлија, као од ђавола.

јер има да исхрани неких деветоро своје деце, с којима, кад се ту скоро сликао, и слика му изложена била у излогу, сви су казали: »Ево бурске фамилије!« Од тада су њега и прозвали Радисав Бур, а кафану му Бурска кафана.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.

Ој Бачвани, здраво, здраво, Ко ј' у песми већи ђаво! И ви други дуж Дунава, И ви други де је Драва, И сви други тамо, амо, Амо да се поиграмо!

“ Угри гледе сви у траву, Јакшић горе диже главу, Вата штита гвоздена, Вата мача пламена, Лако врда, маше лако, Али бије врло

брате, да големе страве Од громовне силене тутњаве, Ни другога ту бијаше дана, До што муње чињау проклете, Оне са сви укрстиле страна, Викну јадан: муње, мене нете! Шта ћу сада, Боже, и како ћу?

Нојца оде, сину зора бела, А оживе околина цела: Одсвуда се момци помолише, По два, по три, однекуд и више, Сви на коњма, коњи им милина, Ма јунаци чудо и милина. Весело им око и оруже — Куд су нагли, љубазиви друже?

Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше, Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно, Догорели огњи већ

Ама слабо очију бејаше Што дивоту ову сагледаше, А међ овим неко момче Тале, Красан јунак, сви га Турци хвале. Ја сад не знам како с' надесило, Ал' је једном Туре припазило, Једном само, али доста беше, Све

“ сви изгласа зборе, И умало града не пустише, Ма их најзад вође надмудрише: Да чекају још до тамне ноћи, „Тад ће“, веле,

Та зар су се заман саморили? Зар да с' врате баш и без плијена? „Та напријед!“ сви весело зборе, Понајвише Милун четовођа, Нешто му се срце разиграло, Кô да иде задобити царство: „За мном, браћо,

3. Каде момци пушке мећу, Кад у црно шаре пале, Кушајући ица срећу, Сви т' енонде, драги, вале, Поуздани итац твој — Благо мени, да си мој. 4.

Већ ватају се неког камењака, Па отуд сташе бити из пушака. Са сви је већ страна злотвор и оптекô Два-трипут је већ: „Предајте се!“ рекô.

“ 3. Свет се стрча, слушат стаде, Сви се диве, сви се чуде, Јер не знаше то до саде, Али ето једне луде, Међу лонце штапом наже, Да и здруцка, да и

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

На велику радост нас дјечурлије, они остадоше чак и трећи дан, кад су се већ сви гости били разишли. Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из браде говори, каве се

Изгледа да је од куће и њезине чељади често зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик.

око подне, бјежећи пред прољетњим пљуском, и чим је прекорачио праг, у прозоре и по крову запрашта као да бије град. Сви се у кући тргоше и празновјерно загледаше у придошлицу, а он, као да потврђује њихове слутње, злурадо подвикну: —

се Раде с Брдара већ био устоличио у нашој кући, стриц Ниџо мотао се около накостријешен као мачка пред псом-уљезом. Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку.

), а за ону ријетку немирну чељад склону скитњи, то је, опет, позив да се креће с досадног зимског лога — сви су путеви отворени. То је оно вријеме кад се и у дједовог синовца Ниџу, мог стрица, насели необјашњив немир.

и сасвим трезвено рече разбијајући чаролију којом је био оклопљен: — Ево светитеља, нов новцат, као испод чекића! Сви се изненађено тргоше: шта је сад ово? Паде светац међу њих однекле одозго, из раскошне орахове крошње!

одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике? Сви су буљили у слику насред софре, а нико и не погледа у аутора, брадоњу, као да он с читавим тим послом нема баш никакве

како се нико не би надао, поново ћокну дједа у судланицу и с капом у руци кротко се упути према авлијским вратницама. Сви га зачуђено и ћутке испратише погледом, а потом се све очи упитно окренуше према моме дједу. — Раде, шта је сад ово?

Како, зашто, питај бога, тек одједном видим да ја више нијесам ове земље човјек и да су ми тијесни сви њезини закони. Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу.

и то још какве двојице: Раде Ћопић, газдински син, и Дане Десница, познат бојџија и аваница, кога у главу знају сви жандарми, лугари и остали чувари реда.

Дрмогаћа, Дрмогаћа! Откуда је пољар сазнао за тај надимак, нека га сви ђаволи знају, али се он зачас прошири по читавом селу. Примише га чак и наши укућани, наравно, госту иза леђа.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Па да се овако поделимо: њему најбољи цареви неимари, инџилири и хазнадари, њему сав камен, песак и јапија, сви чекићи и мистрије и либеле, ашови, будаци, црепови и кречане, сви надзорници, дунђери, црнотравци, земљомери,

и хазнадари, њему сав камен, песак и јапија, сви чекићи и мистрије и либеле, ашови, будаци, црепови и кречане, сви надзорници, дунђери, црнотравци, земљомери, тесари и циглари, и каменоресци, сва кола и сви волови, све кириџије,

црепови и кречане, сви надзорници, дунђери, црнотравци, земљомери, тесари и циглари, и каменоресци, сва кола и сви волови, све кириџије, скелеџије, сакаџије, рабаџије, кувари, и понајбоља земља! Али ни једно женско!

Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан? АХМЕД: Биће да га је у ономе боју — а сви бар знамо шта је стање ратно — неки арамија, неки здрпиловић, на незгодно место га је млатно!

Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због бриге, долази? ХАСАНАГА: Баш си ми бистар!

Теби се жури, а мени треба много времена. ХАСАНАГИНИЦА: Треба времена и оном детету, које сте сви заборавили... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ко би од ага чекао седам година да му се роди првенац?

ЈУСУФ: Ко каже њему? Ко зна ко је већ чуо шта тражи Хасанагиница. Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш. Има их који мисле да ћеш одбити, и који због тога можда већ трљају руке; мисле да си се

Олуја, са кишом, грмљавином и севањем. Када олуја прође, у потамнелу башту улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви отишли на спавање... Не морам више ни с ким да разговарам, никог да гледам, да трпим, да надмудрујем!

Завидан ти је човек као проклет. Никад му ничег доста, никад срећан. (На сцену утрчава Суљо. Сви поскачу.) ЈУСУФ: Иду ли? СУЉО: Иду. Биће овде за мање од по сата. ЈУСУФ: Ви знате шта вам је чинити.

Хасанаго, мислиш ли износити то дете? Кажи нешто! Рекао си да можемо да дођемо! Шта је сад? ХАСАНАГА: Нисте сви стигли... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви смо ту! ХАСАНАГА: Младожењу вам не видим. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта ће ти сад он?

Кажи нешто! Рекао си да можемо да дођемо! Шта је сад? ХАСАНАГА: Нисте сви стигли... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви смо ту! ХАСАНАГА: Младожењу вам не видим. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта ће ти сад он? Њега нисмо ни уговорили.

(Улазе мајка Хасанагина и Суљо, носећи колевку. Разговор се прекине, тишина, сви су збуњени. Колевку Суљо ставља на средину сцене.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну. Деца се одмах скупе око њега и дирају га.

— ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...

Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталих... и... и... — кола одзврјаше!

— кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. — Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча...

Сем плетива и шивења ништа друго пред осталима није узимала да ради. И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.

— На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере,

Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!... И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали. Али као у шали и као сажаљевајући те.

То је било све. Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао.

Заћутасмо обоје. Она је плела. У соби се ништа није чуло, а тако и споља. Јер беше радни дан па сви отишли на посао.

У том једној баби, која беше задремала уз „мангал“ жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше. Баба се трже, збуни, погледа ме плашљиво и понизно.

Јер ми је у аманет оставила. И онда се сви ослободише. Приђоше ми и руковаше се. Па онда отпочеше — да би ме утешили — причати како је последње дане провела.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Моја ће књига написана бити чисто српски какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

изволио соопштник | општеполезнога дела бити; кажи му, да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му

Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на

Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду и на њему сви, који само знаду читати, могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити.

Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду и на њему сви, који само знаду читати, могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити.

За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и

По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества; ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди

По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества; ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви

Сви су закони основати на закону јестества; ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што и(х) је гођ од стране божије не лажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ПОСЛЕ ПОГРЕБА Сахранио сам љубав дубоко у земљу, де дуси и вампири свој конак узимљу. Прилетеше зефири, целиваше је сви, зефири и лепири — ал' она мирно спи. Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају.

Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају. Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи.

Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби. Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!

Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј! У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож' сила мисли врелије стеновито да чело

И Мисир старе шаље зидаре, рођаци Власи тиквице носе, сви су се стекли: или да просе, ил' да те даре. Сви су се слегли у грдну рпу кô рајска живад човеку прву, све се то клања

И Мисир старе шаље зидаре, рођаци Власи тиквице носе, сви су се стекли: или да просе, ил' да те даре. Сви су се слегли у грдну рпу кô рајска живад човеку прву, све се то клања у живом врву цареву грбу.

— На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба.

— На плоду рајском трагови гњили гујина зуба. Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба.

Рађали су га сви пуци света, само на челу белегу носи очинском делу женина друга. Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог

позајми ми од — гост ме прекине. „Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности општег ускрса?

” Сви остали се брадом зглађују, те газанскоме реч повлађују: „Не убисмо га мржњом до сада, нек му је љубав смртна досада: не

Ал' храмови сви су мали поред оног храма света у ком главом обитава Астарота, мати света. Од сухога стоји злата саливена слика

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

савлађивања времена и простора, сажимањем инстинката, а нарочито са настојањима да се из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.

— па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита! Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође и сјутра осване дан.

Одговори царевић: — Хоћу, штогођ ви радите то ћу и ја радити. — Е, вала, добро; кад је тако, сједи! Па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.

Тумарајући по планини нађем у једној пећини девет дивова, — и тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.

Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће

И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својим ногама, па им онда рече: Ја сам онамо поставила

најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни

Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.

А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе

Она то учини, пак кренувши натраг кад дође до браће, намаже их, и у они исти час оживе, те сви дома. Кад дођу, обрадује им се они господар, а још више кад види оне три ствари, које је рекао цар да их нема, пак

У овом јунаштву сви су се надметали, али бадава, ни један не може ни на пола добацити. Кад то види царска кћер, онда замоли свог оца, да

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад трпате бурмут у нос, то је пријатно. МАКСИМ: Опет не чине сви. А ви? СОФИЈА: Као и мушки; како која. МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена?

Но сад видим како сам се преварио. Најпре су ме јеле само стенице, а сад и стенице и жена. МАКСИМ (тресе главом): Сви којекако, тек ја најгоре. НИКОЛА: Шта си узео ту, бога ти! Да благодариш јошт богу, што си такву жену добио.

То добро упамтите! (Завјеса) ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ 1. МАКСИМ МАКСИМ (сам): Сви ме зову џандрљивим, а не знају зашто. Истина, каткад и забадава пропсујем, али зато се не може казати да жену кињим,

НИКОЛА: Иди те прођи поред одборске куће, може да ће те ко усмотрити; а о доброти, мислим, да су сви уверени. МАКСИМ: А, Магина је доброта позната. НИКОЛА: Иди, не дангуби. МАГА: Ето мрзи ме.

11. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Ја опет к вами и то с лепом новином. Пресуђено је за награду. СВИ: Па која је добила? СВЕТОЗАР: Погодите. МАКСИМ: По правди, Мага. КУМ: Јест, јест, кума Мага.

СВЕТОЗАР: Али какова штета проистиче отуда за вас? МАКСИМ: Ћутите, молим вас: три бала, па је отишло сто дуката. (Сви се смеју.) СОФИЈА: Не бој се, нећемо правити бал; ја сам се само шалила. НИКОЛА: Ето видиш, па си се уплашио.

МАКСИМ: Остави ме, немаш ђавола на врату, пак ти је лако. КУМ: Али, кума Максо, кад сви признају... МАКСИМ: Ја један не могу. СВЕТОЗАР: Ви грешите против правде. МАКСИМ: Умрла је правда; звоните!

ДОКТОР: Ни најмање. Ја нисам ни мислио полагати докторат, него кад сам хтео поћи кући, кажу ми сви да је то лепо; новаца су ми послали, па тако се и збило. ШАЉИВАЦ: То је добро.

ДОКТОР: Сви десеторица? МАНОЈЛО: Сваки, кажу, оће да купи за себе, јер досад нису читали. ДОКТОР: Што досад нису читали, требало

Ка овом дође да су сви народи оставили чауше, а код нас се сад тек појављује чауш књижевни. ШАЉИВАЦ: Који толико већма чаушко име заслужује,

Тако се обично услуга награђује. Но, чекајте! Док су ови гледали како ће разум спасти, скупе се од сви страна докторова деца, који за своје суштествовање само њему имају благодарити.

Но, послушајте! Време се почне фалити како је уставообнародовано, на које сви ударе у смеј, грдећи га што је чуло, да је устав обнародован, па то оће себи да присвоји.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА (баци се на њега марамом што је у руци имала): Оћеш да ме довека једеш? Не знаш која је Сретиница, а знате сви да ми ш њоме очи вадите. СТЕВАН: Фала богу, сад је дошло време да и госпође слуге туку. (Отиде.) СУЛТАНА: Ух!

И Глиша и Стеван се забунио. ПЕЛА: Они су добри момци, и Срета и (тргне се)... сви и похваљују. ПЕРСИДА: Они су добри; али сад, како су чули за ваше милостиве речи, наврат-нанос наваљују.

ПЕЛА: Како ви уредите, ја ћу бити задовољна; ти знаш, ја млого не закерам. ПЕРСИДА: (Нису јој могли сви кувари угодити).

ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити. СТЕВАН: Ни сви служитељи. ТРИФИЋ: Зашто ви мени нисте јавили кад је полазила?

ТРИФИЋ (на страни): (Дед сад, моја ћудљива Султано!) СРЕТА: Господине, само женама не верујте: та ви знате, сви вилозови да устану, опет не могу њине лукавштине описати. ПОЗОРЈЕ 4.

СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла.

ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене. Зато да заборавимо сви што је било, и да се скупа прочастимо. СУЛТАНА: То је лепо, љубезни Трифићу, али ја имам јошт мало дуга.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Одмориште. Липа Грезне у жуто, црвени се шипак, А сви дохвати подједнако близи Или далеки, и сви недохвати, Све је у знаку половине пута; Синкопа коју сенком слутње

Одмориште. Липа Грезне у жуто, црвени се шипак, А сви дохвати подједнако близи Или далеки, и сви недохвати, Све је у знаку половине пута; Синкопа коју сенком слутње прати Фігура нон анцора цоноѕціута — Двојник тог

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

лезбоси пред позориштем, пешкири у драгстору, силеџије на задњој платформи тролејбуса — све је против тебе, мала моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви

пешкири у драгстору, силеџије на задњој платформи тролејбуса — све је против тебе, мала моја, сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те

сви би да те довате, сви би хтели да се увере да немаш ништа под мајицом, него да ти груди стоје онако, саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без везе.

— рекли су и пустили те, па зиркају иза завесе, сви се наџиџали, и кева, и бакута, и тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и

комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао кеви: „Госпођо, видео сам

наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си

твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си најскупоценија огрлица у вароши, рибица у градском акваријуму, најексклузивнији

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно имате ли четрнаест,

У ствари, кад зрело размислим, мислим да сам помало сноб! Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто.

) — али, шта сам оно хтела да кажем? То је због тога, што вас на известан начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај део разреда који је најбаље одмакао на Дарвиновој лествици од мајмуна према

Почиње селидба. Дофурава и носач Алија на трициклу, па наша фамилија товари своје прње. Комшилук се проводи као луд; сви су на прозорима — први ред балкона, а да им се не нажуље лактови, толико потребни у животу, подметнули су испод њих

Напољу је град Београд и сви некако имају свој кров над главом, сви сем нас. Систем: Јадници (од Виктора Игоа). После се некако навикну на мене, а

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Зло се, извија лозу, хвата се храста, корење жили; славујно слави метаморфозу замисли Прве - рачва се, сили. Сви су студенци Есек и Ситна кружнице смутне одредба битна.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Какви романа они имаду! Ево и ова је с француског иберсецована, па да се сакрију сви немецки романи пред њом... Пак какве би јошт несрећне принцесе и хелдове нашла, како су се заљубили, како су страдали,

ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку. Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо!

АЛЕКСА: Заиста, Гете изрјадно пише. ЈЕЛИЦА: Сви га пофаљују да је модишрајбер. АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти. ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти?

Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као

АЛЕКСА: Ништа, ако је добар. МАРКО: О, господине, добар и честит младић. Сви су Батићи ваљани људи. АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази? Не знате ли ви да сте род?

АЛЕКСА: Шта у Беч? Цјелу Европу морате обићи, да се сви диве вашој љепоти и преизрјадним дарованијама. Водићу вас најпосле и у Месец, нека види краљица да је вредно било њену

Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо. ЈЕЛИЦА: Он је био у Бечу осам месеци; такви су сви по горњим местима; само што је он њи све претеко, јер је био и у Мадриду. Шта ми није приповедао!

Догоди се једанпут битка с Турцима, наши изгубе и почну бежати. Сви би билн поватани, али Голи Син врати се натраг, улети међ Турке и самог великог везира убије.

Мита: Е, у царском двору знате да су сви великаши, пак није никакво чудо што је и царица била велика, или, као што сам чуо, од свију највећа; јер ми,

МИТА: Ја најволим кратак рачун. Прстен у руци, сигурна ствар, а ово, оно... АЛЕКСА: Тако мисле сви бединтери и служитељи; барони пак и отмјени људи морају имати и планове отмјене. Али, пст! 4.

Кад су барони носили пасош са собом? Нису ли они свуда фрај? ЈЕЛИЦА: Тако је, тако је; то сви у Бечу знаду. МИТА: Кромје тога, господин барон путује инкогнито. ЈЕЛИЦА: Ах, и принцеви путују инкогнито!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ПРИЧА 284 НАДРИЛЕКАР ЈОЦА 287 СТРАДАЊЕ МЛАДОГ ПИСЦА 292 КАКВА ЈЕ ЈЕСЕН 296 КОСМИЧКИ САН 301 НАЈБОЉИ ДЕЧАК 305 СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ) 310 ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ 314 ТРИ ПИСМА 317 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ

Под самом стрејом писмено стоји: „Путниче, уђи, преваре нема, сви који дођу гости су моји, ручак се спрема“ И потпис има оловком плавом: „Домаћин Мачак, шапом и главом.

Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ ПРЕД ЈЕЖОВОМ КУЋОМ Сви јуре сложно ка циљу свом, куда год прођу — прасак и лом!

Ни једноме не би мило! Повикаше сви у мах: „Ко си, казуј сад одмах, јер нас грдно хвата страх! трнци плазе, у пете нам

“ Сви викнуше: „Доље слази, према свијетлу напријед гази!“ Пришли свијетлу, гледај чара,

успентрао, на Жући се мачак кочи, а на мачка пијевац скочи, па дрекнуше сви у глас: „Драге газде, ево нас!

Страшна језа газде хвата, натискоше сви на врата као да је пукȏ гром, потрчаше снагом свом, све по шуми стоји лом.

Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника. Никога тако не пуштам лако. Ја сам строг, знате, сви мени плате.“ Застаде чича, нешто се сети, чело се мрешка, а брк се смешка, док Ћира прети.

Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих! Правац — Килиманџаро!

“ А Тоша вели: „Другару Жућо, прихваћам предлог твој, у овом крају сви нека знају, савезник ти си мој. Нека наша љубав расте и цвета, вечито иста, безбројна лета!

Из ње сам јуче нешто преписо. Читај огласну страну: ВУКОВ ОГЛАС Вучинић Вујо, певач на гласу, (знају га добро сви који пасу, пева оперу „Тоску“), у тихој шуми Зелени Бор оснива моћан певачки хор, музичко друштво „Коску“.

ВАШАР У СТРМОГЛАВЦУ Жури се младо, старо, сви ће у истом правцу, вашар се данас држи у граду Стрмоглавцу. Псето пешице каска, човек на коњу лепом, врана

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

3атим скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. — Ретко је одакле овако диван изглед на језеро.

Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови луди апсолутно симпатични и простосрдачни.

Жена је можда одвише енергична, један од младића сувише пун себе, али девојка је права реткост. Сви се удварају верениковом другу: за будућност вереникову изгледа да он може бити од велике користи.

— О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву. — Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и

— Ја мислим да је љубав за отџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан.

По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони. Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно.

— Зашто мислите да би онда било више? — Не знам. Тек мислим да кад би сви у свету радили просто на томе да се има што више за јело, било би доста за цео свет.

— Сигурно, само да објасните и ту своју идеју свету сви морате наћи присталице и ове би у ствари биле једна нова секта.

Они су наоружани грањем које представља пушке, и прућем које представља сабље. Дигли су свакако галаму што би сви желели да буду бар подофицири, бар каплари, а онда немају коме да командују.

— Спремамо се за рат. — То ће бити неки грдан рат? — Страшан. Сви смо у организацији и не бојимо се никога. — А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе?

Видим да је неко ударио по штапу, да се даждевњак сигурно надао у бегство и да су се сви за њим залетели. Затим остаде само плавило воде, неба, и иреалност обала.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У БЕРБИ Оживели виногради, Хитамо им, ево, сви; Ту се јури, трчи, ради, Од песама поље ври — У захлађу доле, усред густе сенке, Поређане висе румене евенке, Па те

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Шака му чврсто се држи злата, и снови његови пуни свирке не лете даље од балкона. А сви знају да сам до врлине ја ишао стазом оскудном уз кошчато раме народа, да сам дижући руке с облака брао трње и

Светлост се гаси на рукама госпи и дланови на горке миришу траве; благослов пада у празно. На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници одлазе један по један бацајући оружје у пепељасте облаке.

Мале су руке јунака као у девојке, под столом сви осећају неравне ивице гроба и чују лепет погребних птица. Очи су кнезу широм отворене и траже у занемелом свету

Шта ли ће Балкан да уздари ратове ил фреску? ПЕРУНОВ ОДЛАЗАК Пролетос су сви опазили да у пољу слаби љубичаста боја и биљне сабље постају меке: врховни бог нам уступа своје области и мање се

самељу, а ја сам за делања крепка: смирих њихову жар каменом у теме и рекох: доста је било крви, на спавање сад, сви у постељу.

Бес око крвоточења се мота Жри и твори праведност ову и своју и ину У име Оца и за славу Сина ту сви стану избавни Дух светлошћу се бави мало изнад живота Постим. Гледам залив морски и његову кулу.

Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име.

слободе за подземне народе земљо ти знаш како ти се радују они којима си ти једина храна који те гризу који те грле сви преци славног збега којима уз гусле још кост промрзла сева и све је надувено од старе славе недопеване надуле се главе

врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа и врат му је придављен од пешкира које

Латин тражи невиђене сласти сви би да се сете тог предивног рата његовог бучног и бескрајног либрета у знаку пљачке и лова и провода са женским

поклопац скида само се на последњој тачки слуха сићушна бука јавља и за њом дугачке сени неких бића иначе малих и сви смо голи као на лекарском прегледу у основној школи опет су с нама жене мраморне пути оне вечно младе на ком смо

белим кожусима и монаси што крију соколе под ризом византинци никада не беху млађи но претпоследњег дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Цела породица је у црнини и погружена. Сви ћутећи заузимају места. Мушки после извесне паузе пале цигарете, а женске радознало разгледају намештај и све око

тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји! ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим.

И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако...

АГАТОН: Море ћу да их уврстам ја, не брини ти то! ПОЈАВА ИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (при њеној појави сви заћуте, размењују само погледе и дају једно другом знак да се пред њом не говори.

ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве.

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана.

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана.

” СВИ (негодују). АГАТОН: И адвокат, лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жељ

САРКА: А коме је она, бога ти, тетка? АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила. Њој је тетка, па је због тога сви тако зову. И покојни Мата је звао тетком. ВИДА: Па откуд адвокат тој тетки да преда кућу; није ваљда адвокату тетка?

СИМКА: Па фамилија смо! АГАТОН: Па можемо, не кажем да не можемо, али под једним условом: да пођемо сви заједно и да се нико не одваја и завлачи по собама, него сви заједно... ПРОКА (увређено): Не мислиш ваљда...?

не кажем да не можемо, али под једним условом: да пођемо сви заједно и да се нико не одваја и завлачи по собама, него сви заједно... ПРОКА (увређено): Не мислиш ваљда...? АГАТОН: Шта мислим да мислим, тек да се не одвајамо.

ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати. АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали. Чобанин је дремљиво посматрао ватру и с времена на време подстицао огањ.

На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.

Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет. Сељаци су пристизали у масама.

Тамо идите, па чекајте. Неке вагоне дотераше пред станицу. Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао.

А ако сви изгину и остане митраљез... опет добро: мање је три до четири шкарта. — Слушај, народе — скочи онај са риђим брковима

— Шта се буниш — упаде онај риђи — окрени се упоље, и седи. Ето тако! Сад се луфтирај! И тако се сви разместисмо. Поред нас прохукта локомотива. Мало затим наиђе нова композиција и заустави се у станици.

Општи талас масе обухвата и ове носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо где им се нареди. Било их је из разних команди.

Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили... Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну. — Пардон — обратих се једном каплару.

Стотина мени непознатих људи напрегнутих нерава и мускула, стајала је укочена, сви готови да се безусловно покоре мојим заповестима...

крила, са опуштеном доњом усном, развуче уста у блажен осмех, па се насмеја и потпоручник, а са њим и цела батерија. Сви су били на лицу.

Многи су имали и прошлост своју, нимало завидну, неки безначајну, други часну и поштену. Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање...

Једва нам мало лакну. Сви скинули шајкаче и бришу зној. Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани, јер тек сада

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице. Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање.

Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање. Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво.

— Ехе... па онај криви. Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу...

— Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће... може и више, одговори он и насмеја се.

»Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. Је ли то та српска жудња ва просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у

Тако је то, братићу мој !... Упис се већ завршује. деци се наређује да сутра дођу сви у школу. Гојко и Љубица се договорише да после подне прегледају са кметом учионице и да саставе списак свију потребних

— А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи. Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку.

— Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица. Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.

А, Богосаве, седи, рече он ћати, који се слатко смејао одговору његову. — Голаверија смо, брате, сви па то ти је, при дружи им се ћата овим фамилијарним тоном. Љубица плану и намршти се.

Ућуташе за часак сви троје, па иђаху бледи, намрштени, тешко дишући. Кад се мало прибра, Веља опет проговори : — Отпустиће је, дабогме!...

« Потом намести мало своју постељу, привуче сточић ближе прозору, па изиђе. Стојан се враћаше с бисагама, те сви уђоше у собу. Љубица се намршти кад уђе, умало не запуши нос руком. Гојко то опази, па се обрте Стојану.

Чим сване, они сви, голотрби и босоноги малишани, његова браћа и сестре, поискачу испод прљавих, поцепаних поњава, па трчи на ниже, на

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђечицу, Ђечица се разиграше. Сви у колу весело, весело! Хајд’ у коло коледо, коледо! 20. Божић зове с оне стране: “Превезите ме.

попова двора Гувно преровљено, Златом поплетено; На гувну је рпа, Рпа од бисера, И по рпи пало Јато голубова; Сви голуби гучу, Голубица не ће. Питао је голуб Своје голубице: “Ој тако ти Бога, Моја голубице!

48. Наша дода Бога моли, Ој додо, ој додо ле! Да удари росна киша, Ој додо, ој додо ле! Да покисну сви орачи, Ој додо, ој додо ле! Сви орачи и копачи, Ој додо, ој додо ле! И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле!

Да удари росна киша, Ој додо, ој додо ле! Да покисну сви орачи, Ој додо, ој додо ле! Сви орачи и копачи, Ој додо, ој додо ле! И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49.

А ти сада стојиш код туђина, И ти љубиш туђу руку, коно, И ти мећеш туђ прстен на руку. 53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар!

Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80.

И посла’ га на војницу, ах јади мој’, На војницу, на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Сви се храбри повратише, перин дивој, Мој се храбар не поврати, ах јади мој’, Сад ме просе на далеко, перин дивој, На

“ 197. Колико је у недељи дана, Сви су дани од сребра сковани, А субота од сувога злата — Субота је недељу донела, А недеља дику са салаша. 198.

208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209. Захвали се бела Рада Код сви’ друга на кладенцу: “Како ли ме мајка роди, Мене момче не целива, Ни ми цветак с главе узе.

“ Још су они у ријечи били, Залеће се кобац аваница, И одведе сјеницу дјевојку, Сви сватови у трн побјегоше, Ђувегија у просену сламу, А кум шврака наврх трна чучи. БЕЋАРЦИ 253.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Милун: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо!

ДРОБАЦ: Њега питам! ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно! ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте! За који астал седнем, сви сместа устану! Из поштовања! Кад идем чаршијом, прелазе на другу страну!

ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно! ДРОБАЦ: Ја кад уђем у хотел „Париз”, сви ућуте! За који астал седнем, сви сместа устану! Из поштовања! Кад идем чаршијом, прелазе на другу страну! Зато што ме поштују!

ТОМАНИЈА: Побогу, човече, па ти си потпуно сметен! ДАРА: Не стој те ту као завезани! Сваки је секунд драгоцен! (Сви одједном ућуте: улази Дробац) ДРОБАЦ: Заборавио сам жилу. Овден сам неђе оставио жилу. Ђе ми је жила?

ГИНА: Па шта да радим? Милун: Ради што и сви остали, ништа!... Па ђе ви је тај Стефан? БЛАГОЈЕ: Који Стефан? (Са коферима у обема рукама, и под мишкама, из

дувају буре и воде се борбе, крв се слива с точка на точак, брекћу машинерије које раде на крв, шкрипе и окрећу се сви зупчаници и точкови неба и земље, котрљају се планете, круне и главе! А код Чехова налазимо људе уморне од свега тога.

Кад овако гледам звезде, чини ми се да је овај свет само праг!... ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени! А онај месец горе, оно је чеп!

Нешто сушиш на сунцу, нешто на промаји, нешто на месечини... И сви од твога биља оздрављају! ДРОБАЦ: Нисам ја травар! СОФИЈА: Откуд онда знаш сва та имена? ДРОБАЦ: А откуд ти знаш?

Одједном се смрачило, месечина је нестала. Дува ветар. Са сцене су отишли сви осим Софије. Она, сама, ошишана, обезнањена, јецајући, тумара обалом.

ЈЕЛИСАВЕТА: Филип га је ослободио дрвеним мачем! СИМКА: А ето како вам је за све узвраћено! У ствари, сви смо испали криви према вама! Ја можда највише! ВАСИЛИЈЕ: Зашто ви? СИМКА: Да вас нисам задржала да преноћите...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

СЛУГА 86 МИЗЕРА 88 ЈУГОСЛАВИЈИ 91 МОЈА ПЕСМА 93 ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ 95 ПОЗДРАВ 96 ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА 98 ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ 100 ЕПИЛОГ 102 СУМАТРА 104 СТЕЊЕ 106 ПОСЛАНИЦА ИЗ ПАРИЗА 107 СТРАЖИЛОВО 109 СЕРБИА 120 ЛЕТО У

КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О „ПОЗДРАВУ“ 224 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ“ 227 КОМЕНТАР УЗ „ЕПИЛОГ“ 231 ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“ 235 ПИСМА ИЗ ПАРИЗА 241 КОМЕНТАР УЗ

Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . .

И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени. Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца.

Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра. Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра.

Здраво, ви тамо где је месечина мека, сваког ћу брата, што засео чека, да преболим. Здраво, сви, редом, густих обрва, мутна ока, тужних песама, страшна браћа.

Ја бих почаст шинуо и тихо рекао: Тужно је бити мушко. ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ Цео нам је дан дуг, и досадан. До вечери, кад се, кришом, састајемо.

Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи? Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи? Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом.

У том Темишвару, о празнику Духова, на пример, сви смо ишли у цркву, која је била застрта травом и имала мирис покошених поља.

балканским ратовима, али одушевљени су били, са мном, и радници, и носачи, и рибари у пристаништу и дуж Приморја. Сви смо се надали бољем, социјалном положају међу народима, после тих победа.

Боља риба је доле на дну и само кад је месечина јака диже рибу горе. Сви ходају на палуби горе‑доле и ћуте. Мотор лупа као срце.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали. Негова доброта прочула се надалеко.

Ђаво је свирао вешто, тако лепо да су сви били занесени, очарани. А када ђаво, после једне или две песме, окрете да свира некакву игру, све их обузе чудан

Свирка се прекиде, прекиде се и игра. Сви попадаше од умора, па онда ђипише: роде и чапље од страха одлетеше далеко, гуштери шмугнуше у рупе, жабе поскакаше у

— — — — — — — — — — — — — Лето је. Жега, Када се зноји И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји! Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба. Кад изненада, вијор...

Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу... Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се луди који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)...

Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају. — Што се туку? — питам.

— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима.

Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим

Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме

Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај!

Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боле је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.

свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик: „Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!” „Ха, ха, ха, ха!

Слава им!' Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и

' Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути,

од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле.

Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети. Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а он, горд и задовољан, пун кипеће страсти, још издалека наслађава се погледом на гојне краве.

Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?... Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутарња свежина.

— Није, море, још ни половина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити. 'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити.

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите.

Ја му објасних како знадох. — Аа! — Ха, ха, ха... стадоше се кикотати сви. — Вала, брате мој, да оне дођу да им ја комендирам вође два, три мјесеца, да им дам у шаке виле и мотику, па, брате

— Е, па не могу сви да пласте и копају. — Ја, ја, брате мој, јес', тако је... — Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак,

— Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим. Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку....

Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!.... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му Благоје.

— Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине.

— Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти! — Па знате то сви, тек кад смо почели, 'ајде, де!

— 'Оћеш дати надницу? — Не дам! — Е, ја ћу да причам. — Де, ако смеш! — Причај, причај слободно, вичу сви. — Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе...

— Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош. — Ама коме? — Ко кога одведе? питају готово сви. — Одведе Јово Перов моју прију Милицу. Настаде ларма к'о на вашару...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!

ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде? ЈЕВРЕМ: Сви су овде. МАРИНА: Много их има. (Павки.) Видите, па и то му је као неки мираз за зета, толики гласачи у фамилији...

Ако ћемо сваку ствар да поставимо на своје место: он једини што је онако мало отресит, сви остали су некако мало завезани и глупи... ЈЕВРЕМ: То јесте што кажеш, остали су некако завезани и глупи...

ЈЕВРЕМ: Опет у службу? СРЕТА: Каква служба, бога ти, докле ћемо сви да висимо на државним јаслима! Има и других послова сем државне службе, само кад се свака ствар постави на своје место.

ЈЕВРЕМ (уплашио се, збунио, трза руку коју је Ивковић пришао да пољуби): Ама, чекајте, брате! СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже! ПАВКА: Младене, отрчи одмах кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај!...

) Па дабоме, кад си и ти умешао твоју фарбу!... (Продера се на Младена.) Иди, па реци шта хоћеш! (Младен оде.) СВИ (смеју се и честитају међу собом). ПАВКА: А жандарму ниси ништа одговорио, човек чека. ЈЕВРЕМ: А, јес'!

СПИРА: Знам! ПАВКА: Ама 'ајде овамо у собу, да седнемо. Имам ваздан да вам казујем. СПИРИНИЦА: 'Ајде. (Одлазе сви у десну собу.) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе.

Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори. Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!

Знаш како је, уочи избора сви смо браћа. Једном плати кафу, другом ракију; једном обећај државну службу, другом да ће му се скинути стечај; трећем

СРЕТА: Па кад није, нека он буде посланик. 'Ајд' нека он буде посланик. Да гласамо сви за њега. Је л' хоћеш? ЈЕВРЕМ (чеше се за увом): Па оно... тако је, право кажеш, него...

телеграме, кад пролазе кроз жицу, па ту писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту ми сви остали. И како ко почне да срче кафу тако изручује на сто све што је чуо и све што зна.

Није управо ни шала! Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ и сви вичу, на пример... Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Па добро, већ боље ваљада и не може, господине. Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу. Него га се и боје, па му баш ништа не могу.

А ко би и могао код живога Милисава?! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде. Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја.

« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио. Јер молер је био истена вештак, али (као сви вештаци и велики људи што имају понеку слабост и страст) био и добра пијаница и убојица, те према томе готов на битку

У кафани је било десет до дванаест столова. И они су сви у добром стању, сви обојени. На некима се само познају по ивицама трагови од неких зуба; често их диже Мића, назван

У кафани је било десет до дванаест столова. И они су сви у добром стању, сви обојени. На некима се само познају по ивицама трагови од неких зуба; често их диже Мића, назван »Официр«, у зубима,

све, па чак и оног тамо необријаног у оном клопавом и раскоканом сламњем шеширу, са пропалим перчином, што се сви с њим шале, јер држе да имају права на то. Па га чак и келнер, онај што је био пре Заца, није вермао.

И то су сви гости с њим радили. Је ли се неки путник само два дана задржао у селу, већ је држао да има права да га дира и товари.

Тако је филологисао газда Ђорђе, имајући ту страст као већ и сви његови земљаци. Гизела, односно Љубица, аклиматисала се сасвим и саобразила овим приликама.

А међутим, факт је да се говорило увелико да ће да је узме, и сви су се чидили што се то толико дуго одуговлачи! Говорило се свашта. Шта ти се све није износило као узрок!

— тврдиле да ћир Ђорђе већ има на вилајету једну жену и петоро деце, па све, веле жене, једно другом до увета, па сви, веле, у дугачким антеријама и у јеменијицама са заковрченим врхом навише и са ружом од вунице на врху.

а после и име, и у пореском списку записан је под именом Ђорђе Ружић, па га данас свак у селу само тако и зна. Сви га зову газда-Ђорђе, јер се помало и љути кад му кажу газда Јоргаћ, а после волије газда него ћир.

У томе стиже и вечера. Гизела донесе јела: капаму, кајгану, хладно јагњеће и сир. Поседаше сви. Ћир Ђорђе, Гизела, учитељ и Мића »Официр«.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Наједном, тролејбус се укочио, Троле се извиле ко крива слова, — А онда је даље прошишао ... Сви су викали: „Каква је то вожња! Да грдне пропасти, да грдна зла!

ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА Један афрички поглавица Има панталоне без ногавица. Сви га поданици поштују и трпе, Реч му је важна, тежа од закона. Шета он, шетају и крпе Његових кратких панталона.

Прошле ноћи, страшан се топот Чуо чак до у Сопот. Неки сву ноћ нису спавали. „Ко то одјаха ка Авали?” Сви су мислили Дуго и живо, Па пошто ништа нису смислили, Отишли су да пију пиво.

Ствар је, наравно, врло проста: Сви знате бронзаног кнез-Михаила, Ал не знате да му је свега доста, Да му је варош дојадила!

Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали И забушили од времена попет минута? Мудре главе, славни научници, Нашли и се у неприлици!

они у свили, злату и срми: Обућари помажу народу да прегрми Тешке године, а у нашој држави Све су године зле и сви су дани рђави!

оне који мисле како једино да ућаре, Ал зато дубоко штујем крпе и обућаре, Који, у овом гадном времену, кад су сви дани сиви, Помажу народу да издржи и да преживи!

У чаршију уђе злодух, Не шије се више кожух Нити се тка црвен ћилим, Са ружама оним милим! Ишчезоше сви занати, Ручни рад се не исплати, Ни кожара ни сарача Нема више због харача Што га купи зла држава Да дембеле

ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ Чувена са бркова, тетка- Госпава Волела је по подне да одспава: Сви славни људи брзо науче Да ловоров венац користе као јастуче.

Маратонцу се не призна напоран трк, А другог по Европи прослави брк! Кога Фортуна благослови, На добро му крену сви послови, И зрачи, ноћу, његов ореол Као запаљено складиште Југопетрол!

Ко да се супротстави времену кад се лудо захукти? Њему нису по вољи производи, него продукти. Сви треба да запнемо, ал потребна су нам и тумачења: Глагол требати има два различита значења.

кад се Звезде повуку и Месец згасне, Акса обиђе своје имање, Прошета, спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и лисице, људи и пси — И то су часови кад ливада Њему, и само њему, припада.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Са тим се тврђењем не слажу сви природњаци. По некима од њих то није потпуно тачно, као ни то да пол одређује пребивалиште, већ се, напротив, у

Да би се мочвари могле исушити, Банска управа у Скопљу донела је одлуку да се сви ти даљани поруше и да се ту Дрим пропусти да слободно тече.

пр. од 6000 метара, кеса процеди кроз себе стуб воде чија је запремина 96 хиљада кубних метара. Сви, па и најсићушнији организми који се нађу у томе стубу воде буду похватани и изручени на брод.

снабдевени моткама и харпунама, поставили су се поред баре; неки од њих су се попели на дрва поред обале, па су сви својом виком одбили коње да не излазе из баре.

»Гледајући необичан и страшан призор, мислио сам да ће сви коњи бити тако поубијани. Али урођеници нам рекоше да је лов већ при завршетку и да је само први напад јегуља опасан и

Али се утврдило да се у околини тих острва сви трагови сусрећу. Друштво, са којим сам и раније учествовао у трагању за јегуљама у близини њиховог плодишта, овога

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

НА ЈЕДНОМ ПРИМЕРКУ ''ЦYРАНО ДЕ БЕРГЕРАЦ'' Да, сви Гаскоњци нису из Гáскоње: Има их, Госпо, широм целог света Што љубе, пишу песме, јашу коње, — Пуна је земља гаскоњских

понесу у град паланкини, Бледу, кроз редове борова и смреке, Сетно наслоњену на јастуке меке, — Задрхте од чежње редом сви перчини... ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе.

чиста душо, буди Геновева Над заспалим Паризом која бди, Докле под њеним благословом снева Љубавник чедан и злочинци сви; И кад под твојом молитвом заћуте, О заштитнице вечне душе моје, Све кобне мисли што ми срце муте, И, ко злочинци,

И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се чежњом гуше И љупким сјајем кроз

Пропашћу и ја, и са мном сви они Рођени с душом немирном, у дане Ћифтинске страсти и намерне мане, Кад необичан осећај се гони! Таква је судба!

Умрећемо, драга, као и сви људи, У болести гнусној, у ропцу и болу, Бедни; једног јутра, кад ветар застуди И загракћу вране у пустоме долу.

Ти љубавници с лажним ореолом, И што се увек лажним перјем красе, Мањи су од нас и срцем и болом. Сви Грци назад! — Ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И тамномрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над

Како су мирни сви наши пејзажи, И пуни сете у вечерње часе, Као да душа патничке нам расе По њима блуди и утехе тражи.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино!

ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо. Стога граја стаде међу нама. СВИ И3 ГРЛА ПОВИЧУ: Пуштите их, аманат ви божи, јере их је невоља нагнала, а не бисте ниједну хватали.

Све су наше главе изабране! Момци дивни, исто кâ звијезде; што су досад ове горе дале, сви падали у крваве борбе, пали за чест, име и свободу. И наше су утирали сузе вјешти звуци дивнијех гусалах.

Што се хвалиш градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те нијесу за људе градови но тавнице за невољне сужње?

Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од нашијех, умимогред, покрај оџе мини и тисни му од лакта рожину његовојзи у грлић шишани.

Ко разгађа, у нас не погађа. ВЛАДИКА ДАНИЛО ВИЂЕ ДА СУ СЕ ОКУПИЛИ СВИ, ПА И ОН ИЗИДЕ МЕЂУ ЊИХ. ВУК МИЋУНОВИЋ Не држи нас овако, владико, но отршај оволико људства.

То се могло све љепше казати, да му тако ране не вријеђаш и грком га не отрујеш тугом. СВИ МУЧЕ НИКО НИ У НОС. КОЛО Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда,

Тријебимо губу из торине! Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прâви на камен крвави! СВИ ГЛАВАРИ СКОЧЕ НА НОГЕ С ВЕЛИКОМ ГРАЈОМ: Тако, већ никако! ВЛАДИКА ДАНИЛО Не... не... сјед'те да и јошт зборимо!

ДОЂОШЕ ПОГЛАВИЦЕ ТУРСКЕ, ОКОЛО СЕДАМ ОСАМ. И ПОСЈЕДАШЕ С ЦРНОГОРЦИМА, СВИ МУЧЕ И ГЛЕДАЈУ ПРЕДА СЕ. КНЕЗ ЈАНКО Које сте се јаде скаменили?

Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате!

Што спомињеш Косово, Милоша? Сви смо на њем срећу изгубили; ал' су мишца, име црногорско ускрснули с косовске гробнице над облаком, у витешко царство,

кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује кâ невјерној кући Бранковића; но сви пали један код другога, пјевајући и Турке бијући, а тројица само претекоше под гомиле мртвијех Тураках — рањене их

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини звали, застрашивале и претиле им: — Хајде, хајде, знаш ти, доћи ће он.

Са сином је излазила и ишла по родбини, код кћери, и онда, сви скупа, ишли би по чивлуцима, славама, саборима и по осталој родбини.

пошто је то тешко за стомак; па онда, у начину говора, јер услед једнаког дружења са Грцима, Цин|царима и Турцима, сви су, покрај страног меког изговора, завршавали реченице са нарочитим додацима, као „џан’м“ или „датим“.

И у бријању и шишању косе издвајали су се. Каогод што су сви имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им

И у бријању и шишању косе издвајали су се. Каогод што су сви имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста.

што доликује молитви, светој речи песме, побожног, високог и сувог него толико нечега светскога, и страснога, да би сви бивали потресени и узрујани.

Поносио се што им је род, што може и он са њима за софром да једе и пије. А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је подсећао и био жив сведок онога шта је било...

да и не застајкујући и не гледа јући ни ко је ту, а камо ли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу. Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих

Цела коса била јој повезана, сви зулувчићи извучени око чела и ушију, а претрпана минтанима и накитима. Спроћу њих седела би мати.

А сви ти људи, слуге, који су тобож доносили те његове поклоне, увек су долазили када Софка случајно није била код куће, те и

И зато су око Софке трчали сви и као улагивали су јој се, што су хтели тиме свој родбински дуг према њој да одуже: да је бар сада угосте, почасте,

А поред тога зато су се још око ње отимали у љубави, што су сви не предосећали него на чисто с тим били: да је она, Софка, последњи изданак од породице, главне куће; да ће се њоме

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Лак вечерњи уздах иде преко рâвни. Ал’ ја нисам знао да ће опет давни Сви утисци једном оживети редом Из јесени ведре, љубљеног пролећа, Под хипнозом звезда и светлошћу бледом.

што им судба све спрам мене узе? Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба?

Ко ће још пеп’о срца сад да жари? Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари. Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако.

Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари. Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако.

данас је јесен, издисаји кратки Цвећа које вене, лишћа које жути; Надама су бледим застрвени кути; И ишчезли давно сви путеви глатки, Бивше наде, жеље и часови слатки.

ћудљиво вече донесе ветриће И мирис цветних душа свуда распе, У мени се, као радосно откриће, Буди чудна снага, кад сви други заспе, Чудна снага као чудно, ново биће.

Да имала нисам вазда будно око, Да ми глава, срце нису били хладни, Давно би ме — мали и крвави плен — Заборавили сви зверови гладни. А овако, моћна биће ми и сêн.

Све је то прошло. Сан свих снова чили У сутону мисли нејасном и бледом; Сви су сада друго, а друго су били; Њих нестаје просто, без шума, и редом. Све је то прошло.

ХАМЛЕТОВА ПАРАФРАЗА – НАД ЈОРИКОВОМ ЛОБАЊОМ – Остала је, мој Јориче, још кутија где су били Закључани сви планови, сви рачуни и све скице Будућности, снови маште изаткани к’о на свили, Ташти понос, горде мисли и великих

ХАМЛЕТОВА ПАРАФРАЗА – НАД ЈОРИКОВОМ ЛОБАЊОМ – Остала је, мој Јориче, још кутија где су били Закључани сви планови, сви рачуни и све скице Будућности, снови маште изаткани к’о на свили, Ташти понос, горде мисли и великих страсти клице,

ОДБЛЕСАК Ноћи целе, к’о авети беле, Непомични борови и јеле Огрнути снегом мирно бде. Сви су пути завејани. Ћути Хладно срце што потајно слути Свој свршетак, не знајући где.

Ал’ и сада кад су сви видици сиви, Кад видимо јадну вредност свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Онамо опет испод бедема, граја се дигла, коњи вриште — ларма као да се сви ђаволи жене. „Брже, брже! Ословите их у вашем језику, питајте их рашта су дошли, шта су наумили?

Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници. Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!

„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?

„Но, шта је сад? Каква је то комедија опет?“ викну војник. Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“. „Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!

знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

„Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко. Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!

„А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.

дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз

Пошто приложише бадњаке и друге обреде трсише, сједе сердар и домаћица му, кћи, снаха и солдат — сви посједаше на сламу (како је обичај) и стадоше јести.

Затијем онај први потакну бадњаке, па пошто остали то учинише, посједаше сви око огњишта. Милица оста стојећи, држећи високо луч.

Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише.

“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Реченица даје и смисао и живот језику. У реченицама се врши споразумевање језиком, то је језичка радионица у којој сви делови језика добијају своју форму, где се они кују, састављају и растављају“.

Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао! Очувао нас, боже, кратке жлице и дубока лонца, дуге луке и мотике тупе; косе

Тако магарећу главу не носио! Тако махнит по гори не скакао! Тако ме браћа не издала! Тако ме гром не убио, а ви сви здраво и весело! Тако ме живи огањ не сажегао! Тако ме земља сунцу не отела! Тако ме коњска копита не сатрла!

Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога тражити).

— Ако ми брат козле односи, оно ми је вук; ако ми вук козле доноси, оно ми је брат. — Да је стећи кô што рећи, сви би богати били. — Међу реченијем и стеченијем гора је по сриједи.

— Невоља брода не тражи (не иште, не гледа). — Разбивену броду сваки ветар противан. — У невољи сви су пути равни. — Невоља свачему човека научи. — Невоља је највећи учитељ. — Лањској киши кабаница не треба.

— Ко није за се, није ни за другога. — Тешко мени без мене. О МАЛОМ И ВЕЛИКОМ — Ни прсти у руке нијесу сви једнаки. — Стотину малијех чини једно велико. — Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака.

Берберин од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију.

Због тога су из трећег села сви побегли, а само остала једна баба, која није магла ићи. Наишавши на њу, Турчин је упитао: — На чему јашем, бабо!

негда хтјели острвце Мрдуљу да привуку крају, да начине пристаниште, па свезавши га великом дебелом личином, дошли сви на бријег и стали га вући. Кад се личина стане отезати, ови помисле да Мрдуља иде за њима, па повичу: „Гре Мрдуља, гре!

Дознавши то нови њихов субаша, заповједи да се данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет испочетка.

данас зготови част код једнога сељака и ту да дођу сви да се часте и веселе а сјутра код другога, и тако редом док се сви не изреде, па онда опет испочетка.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу,

“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као

142. Царевић воду пије, копље му се врти. 143. Цигулин цичи у лугу, да није цигулина у лугу, сви би људи за ругу (били). 144. Црвен јарац по кошари скаче. 145. Црвен трчи по путићу у црвену клобучићу: аса са!

Ево сухоте!”” Онда ми један по један онамо, док сви уђемо и уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући.

Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези

Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда у вече каже свима пастирима: | „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ.” И тако газда отиде и остане код стоке.

” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.” Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да

Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита по што је.

” Господар дође, и кад види какво је Бог чудо учинио, онда му рече: „Није фајде, мој синко! коме Бог томе и сви свети; ходи овамо ево твога блага.” Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. 8.

Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће

После некога времена змијина жена затрудни. Онда је стане питати мати, стану је питати сестре и сви њезини: „Како ти са змијом остаде трудна?

” Он се Богу молио једнако и тако та ноћ прође и он остане жив и здрав. Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге просиоце.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА 96 САБРАНА ДЕЛА КАРЕЈСКИ ТИПИК „Начело мудрости је страх Господњи, разума су добра сви који тако творе“, (Пс.

“ (Мт. 10, 38) Они који га искусе последују оном који рече: „Ходите к мени сви који се трудите и ја ћу вас умирити. Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем.

пута то учинити брже, тако да се одједном на сваком коленопоклоњењу и устајању приносе раније речене молбене речи, али сви уједначено, а не један испред да жури, а други да заостаје, него сви да имају наставника еклисијарха или дневног

устајању приносе раније речене молбене речи, али сви уједначено, а не један испред да жури, а други да заостаје, него сви да имају наставника еклисијарха или дневног јереја, који стоји близу свештених двери указујући ред.

А после тих метанија треба сви уздигнутих руку да узгласе ову молитву: „Боже превечни и безначелни“, а по молитви додати мало поучење оглашењем

(І Кор. 2, 8) А када се оконча речена молитва и јереј изговори уобичајену молитву, тога часа сви падају па лице и слушају игумана, а он овако молитву да измоли од вас: „Молите се за мене у Господу, браћо, да се

У ћелије своје пођите да бисте по закону завршили вашу ноћну службу. И тако сви са похвалом и у веселу духовном сну предајте се, све док подеклисијарх, часовник чувши да избија и по томе сазна да је

двери, знаменује кадионицом лик часног крста и заједно са знамењем узашиље славу Пресветој Тројици, овако говорећи да сви чују: „Слава Светој, и једносушној, нераздељивој, животворној Тројици, и сада и увек!

„Амин“, одмах почиње Шестопсалмије, лагано И тихо И пажљиво, мало по мало повисујући речи псалама, да би их отуда сви могли прећи неспотакнуто и неварљиво.

Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он саслуша оне који хоће да се исповеде и да даје свакоме потребно исцељење.

Заповедамо да буде одређено време: после почетка јутарњег славословља, када ће се исповедати сви они који живе у манастиру и они који лечећи се не брину за друге послове, а после павечернице они који су спољни и

дијаклизму у припрати, то јест када се узело мало анафоре и попило [вина], а по окончању божаствене литургије, треба сви који тамо сакупљени седе да сачекају позив за трпезу, који бива ударом трпезног била.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта!

А нисам вам за пиће, имам јетру. Немојте да заборавите. А ја ћу још да навратим... (Излази) ИКОНИЈА: Сви се они сете кад оматоре! ЦМИЉА: Докле овај мисли овде да спава? ИКОНИЈА: Боље да спава, него да чапљезга!

ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе. У кафани је остао само Миле: спава, с главом на столу. На кухињским вратима појављује се Анђелко.

јеси то ти? Ниси ваљда побего? АНЂЕЛКО: Нисам, него амнестија! (Затамњење) ИИ СЛИКА (Кафана, после фајронта. Сви су отишли, светло је смањено. Иконија и Цмиља односе чаше и есцајг, преврћу столице на столове.

Да нису склонили ону предикаоницу, мого би у њој да преспавам... Не знам шта је то с овим народом! Сви се деру као чувари у логору.

Али, богме, ниси на своју штету! СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни воз.

Кафански пријатељи стоје око Анђелковог гроба. Пада киша. Сви држе запаљене воштанице и отворене кишобране.) ИКОНИЈА: Весели Анђелко, Бог да му душу прости!

Нашем Анђелку за покој душе! Станде, живота ти! МИЛЕ: Шта је сад? ИКОНИЈА: Погледај! (Сви гледају у правцу у коме је показала Иконија. Запрепашћени. Тишина.

Обуко смокинг, привезо лептир-машну! у сандуцима палме и аспарагуси! МИЛЕ: Ено, саће да гласају! ЦМИЉА: Сви апарати у кујни на електрику! МИЛЕ: Па то је врхунац! Погледајте! Је ли он луд? Подиго руку против!

МИЛЕ: Па то је врхунац! Погледајте! Је ли он луд? Подиго руку против! (Сви, запрепашћено и са завишћу, гледају у небо. Дужа пауза.

Немаш појма, страшно, ни трунке конфора! Проблем ће нам бити само стан. Али и ту се може нешто учинити. Па сви да се скупимо, како и волиш.

А ујтру? Ујтру сви устали здрави као дрен! Нико ни једне огреботине! Мртви, а устајемо као да смо живи! ПРОСЈАК: То сам ја све у

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ.

МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ.

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и

ЈОВЧА Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

(удара га, изгура га и затвори врата): Одмах се враћај тамо, у виноград, на бербу; носи шта треба да те не чекају! Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене!

Пусто! ЈОВЧА (у пролазу поред Васкине собе, лупа; и поред љутине што их ни она ни остали у кући, сви скупа, не дочекаше како се надао, ипак нежније): Васке, чедо! Устај! Тата дошао и...

Свирачи се извлаче преплашени, погурени. Сви силазе. Дају знак и свирачима доле те се придружују мучке. Неко с фењером их с лева дочекује и води кроз воће, где су

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и живећи

не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали.

мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и бојажљивим поступком, по мало дана осим сви[х] моји[х] врсника почео ме миловати.

се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што и[х] је год. „И ко би се могао досетити турској политики и лукавству!

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући

једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са сви[х] страна прегледати и добро видити. Колико пута најискуснији људи другојачије мисле данас неголи јуче?

” Чини ми се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им

При свем том, видећи и калуђере, колико странске толико и наше земаљце, да се сви за ствари овога света старају, купе милостињу, броје новце, пазаре и купују, на добри коњи или се возе или јашу, |

” На ове речи доброг и простосрдечног епископа, сви који су били при трапези почели су се крепко смијати. Госпођа Калиновичка, сестра домаћинова, уздржавајући се од

Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени вам свако високопочитаније показују и да вам се клањају.“ „Но, шта ја то видим?

И, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би[смо] наситили никад вашег разговора.” Владика, испивши чашу, почне све друге канити: „Чада моја, будимо весели!

не ваља се нимало страшити, него сваку сујеверицу одбацити, слободно приступити с богоданим разумом изблизу и са сви[х] страна гледати и познати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију.

Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мируљубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви“.

По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала?

Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни

Ма на кога си се увргâ, не било те!... Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо да је крив што дође на свијет слабуњав и

— рекао би најпослије кнез, након дугог размишљања. — А да ко него бог! — прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли. Тако је задуго трајало под кровом најстаријега Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто.

Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу

“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. — Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне. — Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију.

А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви. Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели: — Ма, људи, шта ће

Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви.

Сви прснуше у смијех. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати.

„Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати. Чагљина примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу. Сви поустајаше и поскидаше капе. Фратар, не дижући главе, рече: — Стипане, намири коња! То је најглавније.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О сви смо ломни ко штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха. Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш..

Јесмо ли донели нешто или оставили све? Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све.

Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост?

И тек само у ноћ неку Урликне над мирним градом Сетивши се ко је, шта је. БОЛЕСТ Деси ми се да крај кафана (Док сви на мени виде ловор) Пролазим мрачан усред дана, Немо, као да не знам говор.

Све су се мисли скриле којекуда: Ко кад у градић где се већ сви знају Бане у стари сокак нова луда И нагна народ у бег (док пси лају).

И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима. Док ја — сред пустог мучилишта — Као весталке ил вестали Чувам жар с позног пепелишта.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода. Јесам слуга, а радим шта хоћу.

Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе.

Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве.

Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали. „Продајемо шећер, тамјан и свеће.

Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој. Мени је толико доста.

Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола. Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред механом, а снег облеће око фењера. Све су механе исте.

Све су механе исте. И фењери, и друмови, и њихови повраци кући. Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде.

Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав.

Ђорђе мрзовољно отпоздрави, нареди да се рабаџијама угреје бакрач ракије, нека се налочу, нека сви поцркају! Погнут, брзо прође кроз празну и млаку механу заливену жућкастом светлошћу, задахом ужеглог лоја и загашеног

Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође. Изгубићу све што сам до сада стекао.

Пас му леже између ногу, послушно трпећи миловање по врату и гужвање дугих, клемпавих ушију. — Сви сте се погојили... Марш, животињо псећа! Уђе у киселкасту, љуту топлоту стаје, у густо и гласно дисање говеда.

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је

Тајна је остајала тајна! Можда би вечно тако остало да зима која дође није била изузетно снежна и хладна. Сви прозори били су прекривени мразним чипкама, а снег је допирао до рамена. — Шта ли је са Татагом? — питала су се деца.

улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице заустављали. Како и не би?

Лист јасена поверова да с брезом нешто није у реду. »Бити жут Док су у шуми сви зелени — сумњиво је и крајње недолично. Требало би припазити на њу, видети шта смера, шта хоће!

Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу. Високо горе, на већ оголелој грани, један једини лист

« Дечаку је било већ девет година, али је био сићушнији и мањи од шестогодишњака. Није ни чудо што су му се у школи сви смејали, сви га гурали, избацивали из игре! Узалуд је мајка спремала најукуснија јела и колаче: није растао!

Није ни чудо што су му се у школи сви смејали, сви га гурали, избацивали из игре! Узалуд је мајка спремала најукуснија јела и колаче: није растао!

— промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео! — збуњено саже главу, уверен како већ сви знају да није ни могао видети. Та зар се није тек пре неколико тренутака родио?

Није му било до такмичења. Чак је и ловио само онолико рибе колико је односио мајци. Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао. — Гле ти њега!

Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају

Извештај је зато био кратак и непотпун: — Цар Ферфелин има најраскошнији огртач на свеТу, а принчеви везене папучице! Сви стражари наоружани су пушкама, а улице поплочане глатким зеленим каменом! — Шта сада? — загрцну се цар Пелетин.

»Можда они и нису толико вредни хвале?« —помишљао је, али пошто су их сви хвалили, ни он није хтео да буде изузетак. Коначно, заситивши се њихове свирке, пустио их је.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Усамљеном Кнезу нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем.

Да се опросте с њим, прилазили су и пријатељи и непријатељи. Првих је било јако мало, других јако много а сви су изгледали ганути.

Јеврем је гледао у Милоша, али Милош није гледао у Јеврема, а сви су гледали у њих двојицу. Кнез је тргао руку, окренуо главу и намрштио се а Јеврем се повукао, блед као крпа.

угао испод раскрснице светлости, ту где његова улица избија из сивог теснаца под просторе неба, ту се сударају и бесне сви дорћолски ветрови а лети, у августу, када су ноћи црне и провидне до бездна, падају звезде.

Биле су то речи и реченице које одвајкада понављају сви трговци на свету. Сима је пратио речи непознатог звука, навикавао слух на тај звук, те звуке, припитомљавао их за себе

су се страни консули са Аширом, пашом београдским и Илијом Гарашанином, председником Министарског савета, па су сви заједно и сагласно сачинили Конвенцију о примирју која је одмах ступила на снагу.

са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз одшкринути

новембра, Сава-капију. Са њим је био и Узун Мирко. Уочи напада бећари су се, сви, заклели између себе да неће остављати један другог у невољи.

Помогли су им али су и изгинули, сви. Поред савладане страже остали су само тешко рањени Конда и лако рањени Мирко.

Није вредело ни помињати. Само, од тада, није више носио, уз себе, оружје; носио је, у себи, грех. Сви су се чудили: Јован Добрача, марвени трговац из Груже, из дана у дан све богатији, који је, како је остало записано у

домовинама устаници су, изненадно спокојни, можда и могли да поверују да су, најзад, освојили мир, снег је сипао а сви су страхови били под сметовима, прозрачни, а Вожд је у Београду, у Правитељствујушчем совјету, у згради која се

Али, не: као да су сви које је сусретао били сатерани у исти страх са много обличја и у исту мржњу без обличја. Док је тумарао беспућима, сам

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ој Бачвани, здраво, здраво, Ко ј' у песми већи ђаво! и ви други дуж Дунава, и ви други где је Драва, и сви други, тамо, амо, Амо да се поиграмо! Хватите се кола тога, од вишњег је оно Бога! ........................... ........

Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Ал' да вам пустим на плећа гојна Тугу кад драга изгуби војна, Тај терет не би пренети прегли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л.

Позајми ми од“... - Гост ме прекине: „Опет позајми море, докле ћеш? У Преходнице новци су ми сви!“ ...„Позајми ми од своје науке; Освести мене, шта да верујем О јамачности општег ускрса?

- „Петар!“ - Ускликне отац; - „он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... (и тако даље), успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне“. Ј. Дучић ЦXИИИ НАПУШТЕНА ЦРКВА (из пећске околине) Лежи стара слика распетога Христа.

Полако крачу. И док магла тупа Растањује се, и док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, к'о кад вије Вјетар у сплету сасушених

И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине, и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови, и када сви цветови отварају своја срца, отварало се и срце мале принцезе. Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.

Затим: како кружи Кроз васиону целу исто биће, И како све се у њ стапа и слива, И сви познамо његово откриће У часу кад од двога једно бива.

Ја пружих руке ка веселој чети... И склопих очи пред шареном сликом, Иштући само свеже руковети. Сви се кораци управише к мени. И малене се опружише руке, И као цвркут тичица малени' Слише се речи у нејасне звуке.

- Ми сви сад знамо: хоћемо слободе, И да смо своји у рођеној кући; И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

да изрази своје чувствовање, зато знаке различите дава, различита тјелодвиженија, умна чувства да објелодани; но сви наши слаби изговори и сва наша слаба чувствовања, спрам онога што би шћели казат, нијемо су сплетно нарјечије и

ти хитре наслађуј погледе у предивна створенија Божја; пред великим претпријатијама нек се крије име опасности; сви свјетови без очих су мрачни.“ Ободри ме син бесмртни неба и справи ме на брег непознати.

Од рубина хиљаде мостовах у правилне над њом стали дуге; сви редови гордијех фонтанах, који скачу у небесна поља, од ње иду, у њу се повраћу.

основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине свјетлости сви погледи и воображења у поњатност довести не могу: ова тајна високог промисла непостижна стоји бесмртнима.

свијетле зраке, мрачне точке кад нигђе не буде до предјелах нити за предјеле, кад јој облик прегнусни погине, кад сви краји запламте свјетлошћу, два војводе, небесни првјенци, тад ће општи творац починути и свој свети завјет

неизмјерним душе која сваког добра совршенства надвисује и у себе храни, требало би да све густе мраке, сви мирови у њих закопати похитају воскресењем сами да ти пређе св'јетло лице виде.“ „Два војводе св'јетлијех полковах!

Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми. Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша

Истина је, сви бесмртни дуси да свободе права уживају, свашто раде што је њима драго по лакоме и светом правилу.

Закони су општега поретка мој аманет а живот природе; да их почну сви мирови рушит, моја би се силна на њих рука оружала с ужаснијем гњевом: ја бих све њих у грдне комате раздробио, у

бићу сачинимо и гордости метнемо границу, да с гордијем влацем небеснијем дијелимо владу и могућство, да имамо сви једнака права.

У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше, сви стрмоглав мири полећеше, сви се хуком стравичном скрушише на жертвеник мрачне владалице.

У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше, сви стрмоглав мири полећеше, сви се хуком стравичном скрушише на жертвеник мрачне владалице.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Истина, требало је неколико месеци док су они оштећени табаци били поново отштампани и сви табаци дела повезани у књиге, а цела година док су прве од њих послате у иностранство.

Проучив њихове биографије, дознадох да су се сви они окупљали у дому Лавоазијевом. Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници.

уверити и увидети да се звездано небо при томе обрће око оне осе која спаја наше стајалиште са оном звездом онде“. Сви погледаше онамо, а Питагора настави: „Ту звезду можете лако пронаћи на небу помоћу јата Кола, које је сваке ведре ноћи

Питагорини ученици се подигоше са својих седишта, а он подиже десницу у знак поздрава Сунцу које се рађало. Сви затим падоше ничице земљи, а када се дигоше, предадоше се побожном ћутању.

„Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда. „Ноћу би се смео одмарати“, разјасни им Питагора, „јер би његов пут био дужи но онај преко Грчке“.

„Па рецимо дванаест дана“, рекоше једни, „петнаест“ рекоше други, а кад један од њих рече „двадесет дана“ почеше сви да се смеју. „Е па чујте!

На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас. „Добро“, рече Питагора, „овога пута можете слободно рећи, ваш учитељ је казао: на путу сазнања не долази се

„Поплаве Нила не долазе сваке године тачно у исто доба. Њихово задоцњење распростре страх и трепет по целој земљи, сви упиру свој поглед у исцрпели Нил и у стубове који показују његово водостање.

имали различите оштре углове, трећи угао био прави: сви ти троуоглови били су, без изузетака, правоугли. „Тада ми је севнуло кроз главу: не само код ових троуглова које сам

Баците ђон његове подножице далеко, доле низ брег! Када се пробуди, мораће, вала, да рамље. А ви сви остали запамтите: Ко у школи не научи све што је потребно, тај ће рамљати целог свог живота!

којег се могу пронаћи све групе онаквих целих бројева код којих збир квадрата двају мањих даје квадрат највећег. Сви троуглови, конструисани помоћу тих бројева, били су правоугли. Тим сам се приближио на домак своме циљу.

- Број обухвата све! Он је прави израз свега бивовања. Говор бројева је виши и савршенији но говор нашег језика. Сви остали наши појмови су нејасни и нестални, а бројеви су вечни, нестворени, непролазни, непокретни“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ КОЛЕТА ОД РОЗЕНА 212 БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ ПРИЧЕ 217 ПАЦКО 218 ЧАСТ 221 САН КАПЛАРА БЕЛИЋА 226 ЗАСТУПНИК 229 ПРВИ

у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду, и то оним новостима „што

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су

је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се

Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова.

Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо

Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да

Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста.

по мом мишљењу, једино има и да захвали што још одмах, после оних ужасних речи, није пала у несвест, као што смо сви с правом и с неописаним ужасом очекивали.

Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента. — Моја карта треће класе до

— Ти знаш — настављао је он — сви смо данас нервозни. Не можеш мирно да говориш, не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не можеш уопште да се

Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, познали под свима приликама.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку

Њеним нестанком као да су се све ствари око мене испразниле, и сви други осјећаји изгубили свој скривени извор и свој прави основ: њеним нестанком као да је нестало без повратка и

Моје двије тетке допловиле би из својих одаја посљедње, кад су већ сви посједали за сто. Допловиле би ситним, незамјетљивим корацима скривеним под њиховим дугим сукњама, сличне двама

Као потврда може да послужи ова мала рефлексија: сви ми готово увијек више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација

Као потврда може да послужи ова мала рефлексија: сви ми готово увијек више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација лијепога и ружнога, сви ми осјећамо да у њима латентно лежи неки естетски

више или мање стилизирамо своје душевне патње; сви ми знамо да њима није страна дискриминација лијепога и ружнога, сви ми осјећамо да у њима латентно лежи неки естетски квалитет, да су оне подобне за естетску прераду, па да се од њих

пуних комађа печена меса, још крвава при кости, и жвакат ће сељачки споро погнути и мучаљиви, крупне залогаје кртине, сви заокупљени тим послом.

Или чак само нечија бубица? Наравно, они се не слажу, они не одобравају. Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама.

Има ли у породици петоро, шесторо браће и сестара, сви су одреда лијепи, стројни, успјели. То је серијска љепота, љепота у неограниченом броју примјерака.

Као да сам већ у врсти љепоте моје девојке то предосјећао: миразу те љепоте придонијели су сви остали у породици; за њу је платила свој дио и она лелујава глава са жућкастим коврчама.

С језом мислим на године кад је мноме харало самољубље и необуздано осјећање себе. Сад ми се сви „важни”, и „одлучни”, и „пресудни” догађаји живота чине шупљи и мртви као празне личинке.

старца: „Кад је човјек једном научио да мисли, ма о чему мислио, он у ствари увијек мисли на своју властиту смрт. Сви су филозофи били такви”. И сви велики пјесници, надодао бих. Смрт је у суштини једина тема пјесника.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити. Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље.

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: — Господи, Господи, помилуј нас! Напред иђаше крст и са њим

Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље. Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди.

Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет. Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.

У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија.

он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају. Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме.

С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се. Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока.

— Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један

На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа.

На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити

Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: — Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћy бити код стоке сву ноћ. И тако газда отиде и остане код стоке.

Ту ти нигдје ништа нема но сами миши. Мачка и штене, кан̓ ти гладни, одмах скочише па почеше давити, а миши сви побјегоше к цару. Кад цар опази њега, завикаће: — Аман, господару, устави ту војску, а ишти што год хоћеш.

— Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку. И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нареди Арапима те одмах донесоше бабу, па онда извадише ону велику стијену

Сада он рахат узе прстен па дође близу Стамбола и заноћи у једној кахвици. Увече пошто сви поспу, примаче прстен к ватри, а кад Арапи искочише, нареди им те га одмах пренесу к султанији у одају.

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да

Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће

На једну софру турише једно ведро с вареним млеком, принеше ложице, и ту поседаше сви, па и сиромаха понудише да и он са њима вечера за том софром. На другу софру турише четири ведра са вареним млеком.

Човек зграби ведро с млеком, испи га, па га баци насред куће, и изиђе на врата пцyјyћи. За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека.

— па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита! Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан.

Одговори царевић: — Хоћу, што гођ ви радите, то ћу и ја радити. — Е вала, добро кад је тако, сједи! Па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јести.

Отале пођу сви девет и царевић десети. — Хајде, — веле му — овђе има један град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Покидани, растурени сви листови из живота: Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука; Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

Ал' смрт дође; лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе. Небо се промени, Плаво небо тад се наоблачи. Сви стадоше покривени тамом Код постеље, око њеног

Ал' смрт дође; лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе. Небо се промени, Плаво небо тад се наоблачи. Сви стадоше покривени тамом Код постеље, око њеног гнезда, И дисаху у ћутању самом, Док на небу не изађе звезда.

И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. Већ се губи свело лишће с грана.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.

ПРЕСТАНАК ЈАВЕ Долазе дани и ноћи без јаве, И као сенке, без шума, нестају; У сну, пролазом око моје главе Сви догађаји и стварност престају. Долазе дани и ноћи без јаве.

И гле! сви гробови испратише живе! Њина мртва уста још су могла рећи: “Ми чекамо цара крај пучине сиве, Да би могли мирно тада у

И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и крај брата клече.

Док с ножем на пушци лете сви војници, Грмљава ваздухом док к'о река тече, Коју каткад људски запарају крици — Он крај мртвог брата врши обред

” КРВАВИ ДАНИ ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ Позваше нас у рат сви гробови стари, И заветна мис'о, и божија воља, Дух великог цара, опали олтари, Јаук са Вардара и Косова поља.

ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Они спавају сви до једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно као у сандуку.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

одсуства она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страховита болест. Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла.

Али не треба превидети да су сви они велики елиминатори који помажу природи подупирући њен окрутан али праведан закон да опстају само најснажнији.

са којима сам се играо, дошао је до прибора за пецање, што је изазвало право узбуђење у селу и следећег јутра су сви кренули у лов на жабе. Једино сам ја остао сам и напуштен, пошто сам се посвађао са тим дечаком.

Ниједна тврђава у току рата није имала строжу дисциплину. Хранили су ме као канаринца. Сви оброци су били веома квалитетни и изврсно припремљени али количински недовољни хиљаду посто.

“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је церемонијално дочекан.

Штавише, сви ови покушаји су начињени три године након што су основни принципи система за бежични пренос, који се данас широко

догме се више не прихватају у своме ортодоксном значењу, али сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе. Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити али није важно да ли је то

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Стари и млади, људи и стока, сви се усредсређују на жетвене радове. Али нико не ради толико колико српски во. Он је свуда највернији и најважнији слуга

када сам им одговором на свом језику доказао не само да их разумем, већ да очекујем да и они разумеју српски поздрав. Сви су они били националисти до сржи и запели су из петних жила да и мене увуку у своје редове што сам ја, после малог

Брод је испловио попуњен путницима јефтине класе, већином Немцима. док смо пловили низ реку Елбу, сви путници су били на палуби и посматрали земљу која нам се полако губила из вида.

После нешто више од једног сата сви смо стајали пред овим вратима. Исељенички брод ”Вестфалија” пристао је у Хобокену, а онда нас је један мањи брод

Ови нису били искићени златним и сребрним плетеницама, говорили с висине, већ су изгледали као и сви други смртници.

Радници на фарми били су сви млади, а знатно старији од мене. Када ме је надзорник представио ословљавајући ме именом, утврдио сам да већина говори

Он је био обавезан да купи четке и боју, што ће после остати мени. Уговорје саставио Кристијан и у њему су били јасни сви услови погодбе. Такоје он деловао као мој пословођа, што га је необично веселило.

Имао сам утисак да сви верници сматрају да г. Браун и његова породица покушавају да преобрате безбожног младог странца у доброг баптисту.

У томе су сви они били бољи од мене. Међутим, у једној ствари, мислио сам тад, ја сам им измицао. Они нису знали много о последњим

Џимове изреке су биле кратке и паметне и никада нису избледеле у мојим сећањима. Џима су сви волели у фабрици, а његово лепо мишљење о мени много је поправило мој положај.

два су разлога зашто сам ту и даље остао. Прво, што су сви радници сваке вечери одлазили у позориште или на игранке, па је тако цео спрат припадао мени.

”То су били велики уметници”, - говорио је он, - ”а наши глумци су у односу на њих ситна риба. А и ми сви смо ситна риба!

Ћипико, Иво - Приповетке

Двоје нејачади остало с њиме..... Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу! Сви замукоше. Пламен је издисао; часом би само оживио кад би ветар одозго ду'нуо и успирио га.

—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде.

заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну. Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде. Агент друштва наплаћивао је превоз и раздавао билете путницима.

—Одмах господо! — одобровољивши се удвараше се услужно агент. И трећи пут звижну. Сви нагрнуше унутра. На палуби, при улазу, дочекује путнике морнар, за то постављен да од сумњивих тражи билет.

—А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад. Сви замукоше, нико не мрдну. Она претрну, наслути нешто тешко.

Судац причини се као да је пречуо ријечи млађега брата, и прослиједи писањем. Ваља да се сви списи пошаљу на старију власт, да она ријеши коме да се предаду браћа црногорским или турским властима.

Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу. Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који се бијаше отраг неколико година иселио у Америку.

Обједујући, наоко су сви весели, а на задњу вино их поджига, па боцкају младу невјестицу и тада се и она смије... На одласку, господар им нуди

препоручују им у задњу мир и љубав, и једнако се осмјејкују, као да знаду да су то ствари за које не треба препорука. Сви се весело враћају и преко села безразложно душе се од смијеха...

Уто неколико чобана и тежака, што су били раштркани по шкољу, угледавши је саму, а наслућујући несрећу, пожуре к њој. Сви упрто гледају у чамац и један за другим прате узастопце Антицу. . — Гледајте како вјетар мота једром....

Свима се на липу види зебња и брига, сви су прожети једном мишљу: наслућују несрећу и већ је очима гледају. — Гледај, ено ми се сад учини, Марко има весло

И сутон је данас ранији, чамац у њему изгубио се, а олуја не попушта. Већ сви виде несрећу, па се Античину плачу придружише и двије жене из друштва.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви други.

Кажем периферију зато што је стилско подручје, додуше, у језику потребно и неопходно, јер га имају сви природни језици, али језик без њега ипак може обављати своју основну функцију у интерсубјекатској комуникацији.

И на овој окуци књижевне еволуције пресреће нас шала и слика о метафоричкој стоноги. Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је непоновљива колико и неухватљива.

Овде се одбацују, стресају сви локални, усконационални, мртви митови и њихова кратковида тумачења. Остаје исконско прожимање звезде на небу и звезде

Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном

Разуме се, сразмерно разлици која постоји између двеју култура. Заправо су сви описи културе, и судови који се о њој изричу, у крајњој линији пристрасни.

Да се вратим на почетак. Будући да су сви описи културе, и судови које о њој изричемо, у крајњој линији пристрасни, разумљиво је што се и о типично балканскоме

Али су зато сви поменути чиниоци из поетике истородне у старосрпској, старобугарској и староруској књижевности, односно у свим

Све док се не дође до онога што сви, из различитих књижевних традиција, лако препознајемо и разумемо јер нам је заједничко.

је наш књижевни језик могао да добије функционалне стилове као што су научни, журналистички и слично – за које знају сви модерни језици – тек у Београду као административном, образовном, научном, уметничком, односно уопште културном и

И то из прозе Борисава Станковића, о чијој „невештој“ и „неписменој“ синтакси није писао само Дучић него и сви критичари редом. Други пасус свог есеја „Боре Станковића вилајет“ из 1957.

Присуство прикривеног страног текста у народној лирици не би требало да нас изненади. Сви се слажу да нам народна лирика долази из велике старине, и при томе се радо позивају на Вукове речи да су неке лирске

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?

ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор. ЧЕДА: Па?

ЖИВКА: Па где си га оставио? РАКА: Не знам! ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.) XИВ ЧЕДА, МОМАК ЧЕДА (момку, с којим је остао сам): А ви сте давно у министарству?

А зашто га зову? ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?

ЖИВКА: А он? ПЕРА: И он се мени јавио. ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор? ПЕРА: Како не знам: сви су наши позвани. ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити? ПЕРА: Како још данас, још сад.

АНКА: Ала би то лепо било! ЖИВКА: А шта мислите, хоће ли он да натрчи? АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки. ЖИВКА: Па дабоме!

” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?” А мени, право да ти кажем, мило и

ЖИВКА: Кога? ВАСА: Па фамилију. Да их примиш да ти сваки каже своју жељу и да видимо шта може да се учини. Сви се жале како су ти долазили па нећеш да их примиш. ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим?

ЖИВКА: Хтела сам да вас замолим за једну услугу. НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо са поуздањем рачунати. Же сви ту та фе а вотр диспозисион!1 ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила... како да кажем...

АНКА: Боже мој, па мушко сте! ЧЕДА: Знам ја да сам мушко, само... АНКА: А знате већ како се каже: мушки су сви једнаки. ЧЕДА: Тако је, Анка, само ви морате знати да сам ја честит човек.

) Хвала! МОМАК (поклони се и одлази). XВИИ ЖИВКА, затим СВИ УКУЋАНИ ЖИВКА (најпре се слатко и детињасто смеје, отвори писмо, седа у фотељу да га чита, али се у томе тренутку

Из разних врата... са разних страна дојуре ДАРА, ЧЕДА, РАКА, АНКА и сви се скупе око ње да је поврате од кашља. Дара је ухвати за десну руку, у којој је цигарета, а Чеда за леву, у којој је

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић управо са тим речима у наслову посветио засебну збирку прича.

Јер готово сви његови критичари и тумачи, или барем већина, а међу њима и они који су у похвалама знали јаче да притисну пером,

45 Да су сви они грешили у просуђивању, а наведени су само неки критичари, мало је вероватно. И заиста, ако Станковић нешто није

Али тако је само споља, а споља су гледали готово сви досадашњи тумачи. Другачије је, међутим, кад се изнутра осмотри текст: у њему се као у тексту ретко ког српског

Ето зато Станковић - и ту су појаву сви запажали - има обичај да употреби и заменицу и име лица на које се она односи.

већу синтаксичку, заправо логичко-граматичку кохерентност, али на рачун губитка већине овде поменутих чинилаца. Сви се проучаваоци неправога управног говора слажу да се у њему са преузетим туђим исказом чува модалност и експресивност

Станковић после венчања кида све или готово све везе између Софке и њене куће, и стога занемарује првич. 88 Додуше, сви поменути одласци усклађени су са свадбеним обичајима, па је чак и у само композиционо језгро романа положен образац

Призори у цркви - сви, и потпуно - потичу из Софкиних напрегнутих, узнемирених чула. Зато има тако много ситних а упечатљивих појединости,

као на басамаке”; усред лета са високим шубарама, а чакшире су „једва до кукова допирале, али „од кукова до пазуха сви у кожним, богатим, изрецканим и искићеним силавима, са јатаганима, разним кратким пушкама, ножевима”; па и женама о

кога су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу. . .

боду круте, длакасте хаљине њихне”; што су им руке „тврде чворновате”; што су „косматих прсију" и уопште јако маљави сви, па и Марко; што и Марко и син му Томча имају „избачене, јаке вилице”, руке „кратке, маљаве”, „здепаст врат са ниским

И она је први пут стављена у покрет на свадби у Марковој кући, ноћу. Тада и посматрамо како се сви ти пчињски сељаци подно вароши - и јесте варош и није варош - пред ужаснутом јунакињом преображавају у гомилу

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и ако их ова два

Освануће сутра Пантелејица, па као у прошлим временима, у селу ће се обавити све свадбе, сва весела, сви сунети. Поређаће се око извора насред села гледаници — момци за женидбу.

Али не погоди. Хајдуку не даде дружина да га погуби, пошто је њихов поглавица изрично наредио да се сви живи доведу. Иза деснога врха Демир-Капије, на једном брдашцу, сеђаше на овнујској кожи стравичан атаман.

Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец... Ракије да се напијеме, ама турски, а не каурски...

Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике.

А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви истурчили, те му се не би ничим напомињало да ово што је није од искони, или се гади на ову рају, на ове слабиковиће,

Па се одједном окренуо Колашинцима: — Ко пева од вас, бре, уз гуслу? — Сено Дурут! — повикаше сви у глас. Дуруту не би мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу

При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не

Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече

Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску. Дошао је у Гилане и плаћао и законски откуп и нудио мито пуну

Арнаутин бацио револвер у воду, па сви у Гилане у суд. „Има ли Турака, не дајте, каурин све поби, ето и жене!“... Ухватише његова сина.

— подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Сад се текем жеље ужурбале, Сви се јеже ђавола да гледе; Од рогова, репа и копита Већ унапред трзају се, бледе. Ал’ гле чуда!

“ Сад још јачи гласи Са висина плавих: „Поспите се, јадни, Сви кол’ко вас има, Пепелом по глави.“ — — — — — — — — — И ми се посусмо Пепелом по глави...

како им год драго. »Стармали« 1883. НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљке кâ и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И оквире црне скидоше

И ко ће да суди по успеху људе! Сви желимо да нас по тежњама суде. А тежње су сваче на ветрометини, Понајвећма љýди што су на висини; Ту се разни ветри

Стајао сам спрам месеца, Гледао сам Петефија Како стоји на висини, И диве се, чуде му се Сви унуци Арпадови. Гледао сам Петефија, Гледô сам га спрам месеца: Учини ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који

ИВ Видим ȁле, њине жвале И чељусти клете, Које свима народима Подједнако прете. Хај, ал’ сви ће заједничке Против таких зала; Биће борбе, опште борбе Против општих âлâ.

ВИИ Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава Сâм себе убија.“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица.

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

У том броду да се скупе Сви што живе од ужаса: Мирно, лепо пловили би По пучини без таласа. Али онда да се нешто Збију, згрле са свих страна

Школи је српској Ђорђе Сав живот дао свој; О, плачи, школо српска, И заслуге му број. Плачимо сви што знамо Вредност живота тог, А Ђорђа нека небом Награди вишњи Бог. 1887.

А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!

ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда. „Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Оћеш ли да будеш Жан? ЈОВАН: Џан! Сад да ме правите Циганином. ФЕМА: Лудо, лудо! То сви Французи имаду. ЈОВАН: Шта Французи, оне поганије што жабе једу! ФЕМА: То је нобл, Жан. ЈОВАН: Зар би ви јели?

МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда изилазити. Видиш, кад би ти метнула златну капу, сви би зинули на тебе као на чавку.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 159 ЗАМОРЕНА ПЕСМА 161 СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ ПЕСНИКА 173 ЕПИТАФ 174 ЦВЕТ 175 ПЕСМА 176 СПАВАЧИ 177 ОСТАЛЕ

Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је

заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде

ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима.

О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања. Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу.

Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним.

Свет претворен у време отет зломе змају Мировањем ватре и болне нејасности. Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих

Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух. Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну. То паклена ми љубав у недоумици. Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло.

за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме

и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље прегршт Србије и нас рефрен: Уста су била испуњена песком и сви су ћутали збогом граде где се прекида моје сећање здраво чудна реко спаса ВИ Звездо црвена рано облака марамицо крви

Тела чистијег од изгубљених речи гори Дан после времена којег се сви боје, Ноћ низ Бојану отиче у твоје Срце продано несигурној зори.

покушам да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да ниједан град не буде престоница другим градовима не, нема

Краков, Станислав - КРИЛА

Брже ствари иду... Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта. Сви су поскакали. Из торбице се појавиле новине и акта. Ордонанс је брисао орошено чело. Носио је црвену бразду од шлема.

Чуло се само мумљање између зуба: —... публика... публика... Официри се готово сви изгубили у тами. За шатором је неко напорно повраћао.

Отресли су црвену прашину са ње. Војници су говорили да сви блудници гину од куршума. Мија је већ пио ракије. Помиловао је девојку, не по коси, — била је пуна земље, — него по

У логору чете рушиле су грањем скривене шаторе, и чупали кочиће. Војници су пасали фишеклије и мокрили. Сви су имали неодољиву потребу за то. — ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука.

Жалили се на цафард, на досаду. Писали су дугачка писма, која је ретко ко примао. И сви су тражили жене. Биле су потребне као кинин, као сирће за оне који болују од скорбута. Жена је било у граду много.

Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли. Изабрао је други слабо тучени, али скоро непролазни пут. Обућа му је била подерана, руке крваве, кожне

Већ под омањом главицом наишли су на већу прикупљену групу. Сви беху попали као мртви по оштром камењу у сенци бодљикавог жбуња.

Треска бомби је одговарала. Свако је осећао потребу да убија. Страх је био толико јак, да су сви постали јунаци. Одједном испод Чегана проломи се ватрени потоп.

То су и онако биле обичне вести, а Мија је све из ескадриле познавао. Сви су добро пили. Мија се само напрегнуто смешио и ћутао. У том се и Ивон примакла.

Правили су заклоне на падини. Покорни капетан Буда подигао је главу и рекао: — Ми сви желимо да пођемо напред... — Хм! Хм! Хм!... Очи начелника штаба среле су поглед болесног писара.

Чак су двојица и револвере потезали. На крају се изударали песницама, испсовали, и онда су сви пили коњак из исте чутурице. Ниже њих су превијали рањенике.

Било је тихо и чуло се како негде дале ко, далеко завија усамљени пас. Можда је и он био привиђење. Сви су били занесени, поспани и блиски смрти. ВИИИ У ЛУДИМ ШУМАМА Тога се дана догађале необичне ствари.

Петровић, Растко - АФРИКА

Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

Целим Сенегалом владали су у ствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима.

дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној Африци. Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ.

Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима. Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине.

Прва велика зграда у близини, даље од мора, је „Гранд Хотел“, за чијим су столовима искупљени сви белци Конакрија, Има их десет–петнаест за двадесет до тридесет столова.

Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио црнима. Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

Најпре најнежније боје, зарђало црвене, љубичасте, сепија, и сви тонови зеленог, стапале су се иза неколико невидљивих ваздушних велова плавила. Тиме почињу Обале Слоноваче.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору да прође.

Шеф села је и дошао да вас заговара, како би шалупа имала времена да прође, и они сад сви за једно деле новац којим сте платили ону другу шалупу!“ Грди ме што сам за три поклоњена јајета дао десет франака.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: Брата ми пази, Не дај крвнику да га обрани, Ако до лома дође с тирани... (Сви одлазе.) ТРЕЋА СЦЕНА На дунавској обали. Јања, скелеџија, Порфирије и Радак. РАДАК: Јесте, од њега.

(Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви? РАДАК: Чусмо је сви! ГЛАВАШ: Па шта чекате? Радаче, с Вуком брже за њима!

Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’. хајд’, хајд’! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТИ АКТ ПРВА СЦЕНА Пашино предсобље. Неколико Турака, затим Стана. ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ!

(У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!... Одлаз’те сви, Да јој намеру боље искушам. (Турци одлазе.) СТАНА: Сина ми дај!

Па буде л’ згоде да га вежете, Веж’те га одмах!... А не буде ли, С муселимом се лепо саветуј, Па за њим журно сви у потеру! Донде ће баба, још с два Турчина, Пасторку силом украсти... Разумеш, бабо?... СТАНА: Мудар си, пашо!

СУЛЕЈМАН: Идите сад! А нек’ је сенка нашег Пророка — Коме нека је миран пепео — Са вама свуд! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТА СЦЕНА [Колебан зове Главаша да дође муселиму. Главаш се опрашта са Спасенијом.

ЋЕРИМ: Док је Главаш још овдје био, маћеха жене његове са још два Турчина украли су је и насилу је везиру одвели... Сви ТУРЦИ: Евала твојој мудрости! ЋЕРИМ: Момци ће његови за њом у потјеру, а ми ћемо га сама у очајању напасти...

(Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!... (Сви одлазе, Хасан остаје напослетку.) Хајд’ ид’те ви, А ја ћу лепо дома остати. ЧЕТВРТА СЦЕНА Пред Станојевом колибом.

ДРУГИ ТУРЧИН: Не дам је теби. Од мене ће је паша тражити! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Даље одавде, сви! Од моје пушке паде Станоје, Мој ће му ханџар главу рубити!... (Споља се чује пуцање, ларма и псовка итд.

Нека изгоре бесни скотови! МНОГИ ГЛАСОВИ (споља): Нека изгоре!... Нека изгоре!... ТУРЦИ СВИ: Ово је буна!... ПРВИ ТУРЧИН: Ево, погледај, Кô да из црне земље изничу, Сељаци јуре с голи ножеви.

ПРВИ ТУРЧИН: Беж’те куд који зна! СВИ ТУРЦИ: Бежите, Турци!... Беж’те... (Турци беже на сне стране, За њима се чују пушке, а после „Удрите! Сеците!

СПАСЕНИЈА (поражена, гледа немо у мртво тело): Мртав је он!... Грозни су они што га убише! РАДАК: Осветимо га! (Сви сељаци са исуканим ножевима вичу: „Освета!... Освета...“) Одсад где жива видим Турчина, Ту ће погинут!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

заузели је, ту се разделили у две колоне, једна би се упутила у Крагујевац, где су арсенали, оружнице и управо сви извори наше војене спреме, а друга цариградским друмом пошла право на Београд.

— Затим ме гурну лактом и рече ми поверљиво и полако: — Не ругам се ја вери, већ њему. Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети.

— Шта тражите? — Ђенералов доглед. — Зар је већ устао ђенерал? — Сасвим је готов; сви су поустајали, сад ће се некуд кренути.

Долазили су с тешичке, дакле с турске стране. Били су поплашени и задувани. Сви потрчасмо пред њих. — Шта је? — Забога, господине, изгибосмо, Било нас је петоро у патроли, ишли смо до под Тешицу и

Окренемо се. Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину. Наједанпут опазим јужно од нас на коси коју

језа слушајући ова проста, неизмајсторисана и кобна извешћа рањеника, Она су боље казивала право стање ствари, но сви извештаји што их добија Комаров и шаље Черњајеву. У томе ограну сунце.

Команданту тих батаљона Комаров рече тако јасно, да смо сви чули: — Оне колоне, што се одозго спуштају, Турци су; распоредите војску да их дочекате, и чим вам дођу на топомет,

Све је то било до 9 часова у јутру. Дакле за два-три часа сви су данашњи планови нашега ђенералног штаба покварени, цве наше намере оцyјећене; целе се ноћи спремало и рачунало, а

штаба покварени, цве наше намере оцyјећене; целе се ноћи спремало и рачунало, а сад су за један часак прекршени сви ти рачуни. Изненадна појава турских колона с косе, откуда им се нико није надао, рашила је судбу овога дана.

Чаршија је била већином затворена; само су још радиле каване, механе, фурунџинице и прчварнице. По кућама сви прозори па и капци позатварани, грађани ишчезли са улица, тек овде онде сретнеш по какво бледо лице, измучено дугим

Алах! Алах! и чекао сам сваки час да се Турци сјуре у наш шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом страшном покољу.

Нашли су их где спавају по виноградима око Шуматовца. Сви су заробљеници били азијатски низами; крупни, здрави, лепи људи, са добродушним, поштеним лицем.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.

Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.

А кум Јосим загрли ме: „Стари свате, весô буди!“ Песме јече, чаше звече, Руменији сви у лицу. Де, старојко, реци и ти Ма најкраћу здравичицу!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу. Сви ти људи, ступајући у добровољачки одред, знали су да су они унапред жртвовани.

Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот.

А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа.

Завладала је тајанствена тишина. Наредио сам ипак највећу опрезу. Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја...

Он угаси палидрвце и, испуштајући дим цигарете, продужи: — Сви смо наслућивали да нам нешто спремају... — Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику.

Четнички одред одменио је делове четвртог и шестог пука. Је ли тако? — запита Предраг Светислава. — Тако је. — Сви смењени пукови груписали су се десно од нас и распоредили према почетном делу десног крака оне хоризонталне пречаге...

Тога дана дошао је да ми поднесе неко требовање на потпис. А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти.

Положај не познајемо, а не знамо ни правац одступања. Ако налете, изгинућемо и ми и они. Свесни смо тога сви, те су људи и без наређења на опрези. Ноћ је била хладна. Обукао сам шињел и скотурио се у рову.

“ О моме животу овде, у рову, у блату, решава се на стотину километара даљине, и довољан је један миг па да сви, без икаквог стварног повода, изгинемо. У мојој свести је наш командант одреда био велики човек.

— На фронту се то и не осећа много, колико овде у Солуну. Кад помисли човек да смо сви ми, колико нас овде има, били жртвовани, док је овде варијете, пун лепих женских... — Ништа то није.

Маленкост! Двадесетога септембра хиљаду деветство шеснаесте године Кајмакчалански масив био је у нашим рукама. Сви смо ћутали. Светислав као да се нечега присети и настави: — А-ја!...

Али лекар је рекао да ће му кроз петнаест дана скинути и завоје са ногу. Био је сунчан дан, те су готово сви лакше рањени и они болесни изишли у двориште. Остали смо нас двојица сами.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

што би наше недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први, површан поглед слутили. Сви знамо камо је он избио, докле, и како поуздано и радосно захватао — док је могао.

Откако те, брате, знам, тво:риш једнако дела добра Ја; злочинства никад не пре:чињаваш ником; мирни о Стају; од тебе сви људи; бе:генише те све живо дру Же; к'о да знају да си ти све:тло огледало свију добро Та; саблазан, драги мој, ниг:ди

Одиста, далеко најпретежнија већина песника предбранковске епохе, а сви њени значајнији представници у овој Антологији, или су рођени у границама Монархије, каткада под строгим касарнским

песника ове епохе могао да неповређено дочека нове дане омладинског покрета, иако не увек са стиховима у џепу. Сви песници предбранковске епохе били су додуше јединствени и често јединствено надахнути историјским национализмом у

(У овој Антологији иступају као песници три владике, три аустријска официра, један калуђер, један свештеник, а сви остали, сем неколицине писаца од имена, чиновници су, највиших и сасвим незнатних положаја; само двојица међу њима су

и преливне изграђености, и италијанским народним, који су они почели у књижевности стварати и који су и створили. Сви остали случајеви оваквих двојезичких изузетности само су игра, мање или више интелигентна, мање или више шашава.

међу њима није хтео овим стварима придавати значај већи но што оваква доколица, или вежба, или скривалица, може имати. Сви прави писци добро знају да се потпуно може завладати само једном једином језичком доменом, — ако се чак ваљано завлада

Али, погледајте следеће Пачићеве стихове: Сви Петрархе, Шулци, Чоконаи Пјен'јам своје љубе славише, Спомињају јошт ји своји краји, Памјатнике гди њим ставише.

Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали.

Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише. Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Леонардо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући за њим): Жене сте сви! — Само што вас свемогућ нагрди Рутавилом мрких наусница, Што крепкошћу називате мушком... Овде је моћ!...

КАП. ЂУРАШКО (за себе): А ја бих рекао Да је господар у њој нестао. БОГДАН: А с њим је госпођа — Та то сви знамо. — Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП.

Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара?

Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе.

А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи! РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!... СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа! ВЛ.

И копљем бисмо Турке тобџије, И сабљама им руке секосмо, Којимано су силни тирани Гараве пушке често грлили. СВИ: Живео дужд! Живео кнез са кнегињом! ПРВИ СЕРДАР: И у сану сам пушку спомињô... ДРУГИ СЕРДАР: Хајд’ сад, Турчине!

— Па пристајете л’ на то ви!... СВИ: Сви! ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже, сви! ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...“ Кô да ј’ изгубит деце хиљаду Очитат лудом

— Па пристајете л’ на то ви!... СВИ: Сви! ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже, сви! ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...“ Кô да ј’ изгубит деце хиљаду Очитат лудом оченаш?...

— Па пристајете л’ на то ви!... СВИ: Сви! ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже, сви! ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...“ Кô да ј’ изгубит деце хиљаду Очитат лудом оченаш?...

ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже! ВУКСАН (за себе): Хоћемо сви — Ал’ боме ти — Кад грдним носом кине гароња, И из недара стане сипати Ужасне свадбе црну јабуку, Лубарде бојне и

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Причиња ти се, Веруј, грлице! А то су добри људи, добри сви, Шуловић, Мићић, — а и Вуксан је, — А што за Орловићем жале?... Хм!

Змијскога једа то су потомци, Што ће нам земљи бистре изворе Са смртоносном пеном мутити. (Сви троје одлазе.) ЈЕЛИСАВЕТА: Е чу ли, зликовци како говоре, Да издајника старог измоле?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што

— Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију. Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!...

Да је те би знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!...

— Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер...

— Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку.

Буди мене миран, Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету ћабу! — Сви ћемо гинути! — оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

Буди мене миран, Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету ћабу! — Сви ћемо гинути! — оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

— Нека! Нећу! — одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дрхћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом,

Је л' она здраво? Судац: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав? Давид: И ми смо, 'вала Богу, сви здраво и мирно, а теби 'вала, који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се писарчићу.

Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки. Давид (уноси се писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?!

Давид: Е, сад и ја знам! Довô сам је кô удовицу. Три пута се удавала. Ја сам је чак из треће руке добио. (Сви се смију. Судац нешто биљежи.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

С позорја борци тонуше кô сени, А земља им је жедно мозак пила, Крвљу су текли сви потоци њени И дражила их Власт и дрска Сила. И тако вечно ове исте стопе, Крв нова сити.

(1917) СОНЕТИ И О, стара је прича да носимо маске И сви да смо глумци бољи или гори И за лаж да Господ сам нам идол створи И арену пуну маглине и праске.

Срце звук песме што пожудно бије, Реч час заповест, час понизност слуге, Циљ си ком воде сви пути, све пруге, Пред ким се ништи гордост људског ума.

'' XXИ Сву тугу своју у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем.

Па ипак бедни сви су греси ови Кад сладострашће поји живот срећом И тражи змију из раја измаклу. О, сотоном ме, о Боже, назови И

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ово је велика и важна ствар, од нас зависи спас државе, те се морамо озбиљно узети у памет. Јесу ли сви чиновници овде на окупу? ВИЋА: Сви су, само је г. Жика „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез?

Јесу ли сви чиновници овде на окупу? ВИЋА: Сви су, само је г. Жика „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез?

А остали? ВИЋА: Остали су овде. ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо. Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво.

И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа. 'Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.

Јеротије их најпре премерава све, па онда почиње свечаним тоном): Господо, ствар је врло важна и озбиљна... морамо сви... (Заустави му се поглед на Жики.) Како је теби, господин-Жико? ЖИКА (одебљаним језиком): Ја вршим своју дужност!

ЖИКА (одебљаним језиком): Ја вршим своју дужност! ЈЕРОТИЈЕ: Тако, тако и треба! Морамо сви вршити дужност, јер ствар је озбиљна... Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали...

(Општа тишина. Он их посматра, и пошто прошета два-трипут размишљајући наставља.) Ствар није проста и морамо сви озбиљно да размислимо како ћемо притећи држави у помоћ.

Није то да кажете хајдук, на пример, па да се дигнемо, сви овако, те 'ајд' на вечеру код председника општине у ово село.

Него, господине Жико, кад би ти могао некако да се раздремаш? Ово је тренутак кад држава тражи од нас да сви будемо будни. ЖИКА: Па ја бих могао... само...

Откуд се јавно каже да је шпијун? ВИЋА: Он каже, пре, док је крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог. ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека.

АЛЕКСА (поверљиво): Ту је! ЈЕРОТИЈЕ (запрепашћен пред страшним фактом): Лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо!

СВИ (сем г. Жике): А-а-а?!! ЈЕРОТИЈЕ (збуњен): Ама... сумњиво лице? АЛЕКСА: Онај што га тражимо! (Сви се окупљају око њега.) ЈЕРОТИЈЕ (имитира га): „Онај што га тражимо!” „Онај што га тражимо!”...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Филозофија дужности пренета је с владара и на све учеснике битке. Немањина теорија власти је проширена - сви припадници војничког, феудалног реда дужни су да штите веру, народ и земљу.

То је својеврсна песничка енциклопедија у којој су обухваћене све песничке форме и сви видови црногорске стварности и историје, једна од оних изузетних песничких творевина у које као да се слегло свеукупно

представника је историчар Слободан Јовановић (1869-1958), који је само повремено разматрао књижевне теме, али се зато сви његови текстови могу читати као да су књижевни већ и због саме стилске вештине.

нових књижевних покрета, чији су манифести преплавили европске књижевности најпре уочи рата, а онда и после рата. Сви ти бројни покрети, поникли у разним земљама, слили су се у једну општу књижевноисторијску појаву (стилску формацију)

Најзад, Роман о Лондону (1972) даје слику емиграната, расејаних лица у савременом мегалополису. Сви ликови, и цео један народ, налазе се у потрази за завичајем.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Пламен и дим, гори нам лице, Мрки кô вуци дођемо сви — Али где бесте ви, кукавице, Пудљивци худи, лажљиви пси?... 1860. ПИЈЕМ... Пијем, пијем...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе. И душа тузи што склона; и празнином што дани засиве — у походе то спрема ти се она.

У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била. 5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете. Благе од срца срцу вести полете.

Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ! (Ратници:) Напали ме народи сви, У име Јехове носим им слом. Скупиле се челе у рој, У име Јехове носим им слом.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је. За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да

И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба у башти, и мати му унутра опкољена белином рубља, одударајући

Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало. Њој је само било до тога да су: њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна свакоме од њих да угоди.

Једино што би се примећивало да она зна, то је било за време ручка, када за софру сви седну а отац лежи. Од горчине, бола, њој би чисто залогаји у грлу запирали.

И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби. Он, отац, мати, и млађи брат у колевци. И сви, свршивши све као што треба, спавају и одмерено рчу од срећна задовољна сна, не бринући се ни о чему, не осећајући

Све у новом, са свећама, цвећем и забрађене новим, црним шамијама. Младен би видео како би се тада сви из околних дућана, очеви другови, пријатељи, одмах дизали, излазили испред дућана и немо се клањали, поздрављали их

И да то не би било, зато је она долазила, седела. И то истакнуто, до чекмеџета, у врху, да би је сви видели, уверили се да је она ту, да она надгледа, узима новац, а не он, Младен, дете, и да зато немају бриге да ће

И тако сви редом. Готово ниједан, после оца, да је радио као што треба, као што је обичај, адет и ред: да радња, и ако отац умре,

Онда оно осећање. Напољу мрак, дубок, густ, а Младен у постељи и, онако осамљен у мраку, у ноћи, осећа како су сви ту око њега, у кући, ограђени, затворени, сигурни. Све је у реду, све је као што треба.

На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше. Сви пију хладну воду из тестија што стоје до њих. Хладе се. Младен, као увек, у дућану је.

руку, све из бојазни да он, такав човек трговац, због њега не задржи се, не сврши какав свој велики посао, као што су сви његови послови, и после не потужи се: »Ама не могах, дође ч̓а Марко и омете ме...

Испочетка није пристајала, изговарала се да младожењу не зна. Узалуд јој мајка говорила да га они сви познају, и поменула поред осталих и њега. Онда она, Јованка, рекла: »Па ако брат Младен каже, добро, поћи ћу...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326). Нарочито се од њега плаше вештице и сви који стоје у вези са врачањима и гатањима (упор. Вук, Посл.

За време »некрштених дана« њега носе за појасом »као предохрану од сваке нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га једу, од вештица (ЗНЖОЈС, 7, 139; 23, 315); пред спавање за препоруку (је› метнути око врата

На Богојавлење у воду која се ујутру доноси са извора, метне се б., па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид). У води у којој је потопљен б.

, 37), Ђурђеву дану (іб., 49). Сви ови колачи јесу жртве прецима, или хтоничним демонима уопште: Младенци су дан змија [= душа], и има их четрдесет, а то

дрво, које се претходно окити. То дрво зове се »мајум« (Маібаум). У подизању и кићењу учествују сви који са тог бунара носе воду. »Мајум« стоји ту за време целог маја (ЗНЖОЈС, 18, 77).

Кад коњ згази на такву д., испадну му сви клинци из потковица (ЗНЖОЈС, 9, 226). Ко има три ствари: шипку Давидову, траву крижатицу и д.

Када сватови доведу младу у нови дом, онда она, прво, ступи на праг и ту буде напојена вином, а одмах затим сви сватови оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара)

, СЕЗ, 19, 371), ни Велике ни Беле недеље (в. доцније). Сејање, и уопште сви послови око к. су искључиво женски послови (СЕЗ 19, 283).

, него, чим се једна потроши, мора се друга намотати: ако прела преноћи гола, биће сви њезини оне године голи (ЗНЖОЈС, 7, 148). Ако жене угледају први пут у пролеће роду с главе, биће те године мало к.

Жене у Босни на Ђурђевдан ките се к. »да их ко не урече« (Караџић, 4, 1903, 168; ГЗМ, 6, 1894, 374), такође и сви други (СЕЗ, 14, 60 и 61; Кал. Србобран, 1896, 190). К. се о Ђурђевдану кити и ведрица (СЕЗ, 32, 109).

Босанско-херцеговачки источник, 10, 1896, 381 ид), и то најпре се причести домаћин, па онда сви мушки, па сви женски у кући.

Босанско-херцеговачки источник, 10, 1896, 381 ид), и то најпре се причести домаћин, па онда сви мушки, па сви женски у кући.

Ћипико, Иво - Пауци

Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме...

” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном?

—Ево невоље, — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ... Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви! ..... Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара.

— упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас. Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји. Ево десет десетица!

—Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде!

а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила. Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли? — Идем, — вели у сузама.

И требало је то да учини, јер се пријатељи живо заузеше да од казне ријешен буде. На ручак позвати су сви околни жупници и неки фратри из манастира, два калуђера, начелник, газда Јово и један опћински присједник.

Нашега свечара могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојку видимо, — и показа руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљали храстићи; души га

? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!... — Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге..

—Не велим ја то, али мени је криво. .. —Сви сте ви једнаци... И други тако веле кад треба враћати. — Јеси ли забиљежио двадесет и пет талијера, што је отац

Раскући их неколицину, а сада дјеца му настављају и иду за његовим стопама! ... Што не осуде газда—Николу? Сви се они обогатише, а чиме трговаху? Кукурузом, брате, за гладних година понајвише и... нешто са сељачким потркушицама .

у отпорукама, на име Јова Костића, читаше се: „Ви сте један од наших најтачнијих претплатника и дароватеља, и кад би сви домољуби били тако дарежљиве руке за наше аманете, друге би птице пјевале нашему доброме народу ..... Хвала вам!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести. Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој

Макарије Имао сам дугу и оштру препирку са Прохором. Рекао ми је да смо сви (осим њега, разуме се) повиленили од среће што је Лаушево здравље пошло набоље.

Зар правда овога света није у томе што смо сви ми људски створови, крхки и привремени, сметени, збуњени и унезверени пред лицем непознатог и сутрашњег дана којем

Да ли смо, утехе ради, реци ми, да ли смо сви ми, ипак, подједнако рањиви и слаби? Да ли су и твоји миљеници отпорни или су слаби као и ја на неправде и на

Можда се то тако догодило због тога што су сви они без изузетка потицали из себарских породица и што су били бескрајно захвални властелину јер их је извадио из

Током злопаћења по Усори у потери за Брзановим пљачкашима, кроз јесењу тмору и маглуштину, сви смо носили, ушивене у појасе, амајлије које нам је Јања дала на растанку.

Угри, Византинци, Бугари, Дубровчани, сви они нису могли да надокнаде одсуство госта кога би овде желели најпре да виде — краљевог брата, бившег краља Драгутина.

Да, загледали су ме са свих страна као неку ретку чудну зверчицу, и верујем да су сви ти мушки погледи, о које сам се саплитала тих дана, били пуни жудње.

Зауставио је на мени свој водњикави поглед. „Лепа је“, рекао је поново, много касније. Прохор Сви сумњају да ћу издржати.

Он ме је одмерио једним оштрим погледом и окренуо ми леђа тако да сви виде колико ме презире. Загомилао је кроз гужву посматрача покушавајући да побегне од мене.

Јелена Доротеј већ шест недеља не долази на Кулу. После догађаја који се доле збио, сви монаси у манастиру издржавају покору по епископовој заповести. Не знам докле ће то трајати. Лауш се опоравио.

Вода је дремала, лења и непомична, изнад плодне вратимљске земље. Сви су зебли од помисли да Морава таложи на дно поплављених предела шљунак, јалову стељу из које ништа више неће моћи да

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз зубе

“ И чувши беседу ову, и појмив дубину јада, Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада. Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином, Промумла кроз зубе нешто, држећи боцу са

Ил' ако се песма и захори стара, То је против Шваба и против Маџара. Сви чекају само да затутње звона И топовске паљбе са Неве и Дона. Па дневни журнали... Чега нема туна!

И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада. Свак за себе ради, сви за себе живе, Само се за пропаст узајамно криве. 9. Па шта ме се тиче њихово весеље, Или њине наде или њине жеље?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Сибињанин Јанка, јаничаре Ћуприлића, Сулејмана, Аваре, Херуле, Источне и Западне Готе, римске легије и дивље хорде. Сви су се они овде борили; а још даље, у прошлости, таласало се овде Панонско море, и праћакали се, ваљда баш на овом

циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на његовом жртвенику дадне знак да су сви световњаци оставили овај свети део вароши.

И горње, хоризонталне ивице оцртавају се јасно према звезданом небу. Ја их гледам са великим изненађењем. Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари

тако и бубамари која седи на точку преслице изгледа да се цео свет око ње окреће, а да мирују само она и тај точак и сви они предмети који стоје у продужењу осовине точка.

Пет минута пре но што звоно дадне знак за полазак, сакрићемо се у цели Ерехтејона; онде ћемо сачекати док сви љубопитљивци не оставе град и ноћ се не спусти.

Та је ротација најправилнија од свих кретања у природи, и она нам даје најсавршенији сат по којем се регулишу сви остали, а то овако. Време за које се наша Земља обрне око своје осе зове се звездани дан.

Дванаест владара изређало се после оснивача Птолемејске династије на престолу Египта. И они су се сви редом звали Птолемеји, али у колико је њихов редни број био већи, у толико је њихова владалачка способност бивала све

Те њене чари биле су неодољивије него сви пешаци Сирије и сви коњаници Арабије! Једне ноћи створила се она, као каквим чудом, у Александриском двору у Цезаровој

Те њене чари биле су неодољивије него сви пешаци Сирије и сви коњаници Арабије! Једне ноћи створила се она, као каквим чудом, у Александриском двору у Цезаровој соби, и замолила га

Можда је то била само вртоглавица, изазвана толиким почастима које се сручише на моју главу. Десетог маја. Стигли су сви делегати. Конгрес отпочео свој рад. Но о овоме у идућем писму.

по пројекту Алоизиуса Лилиуса, извео римски папа Грегор XИИИ - зато се тај нови календар, који су постепено усвојили сви западни народи, зове Грегоријанским.

Данас цео конгрес жели да астрономска наука буде основа наше реформе, али сви страхујемо од тога да се услед тога оба хришћанска календара после њихова довођења на исти датум не одвоје један од

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Биографски подаци песника заступљених у овој антологији показују како су готово сви аутори у једном периоду свог живота обављали неку просветну функцију (учитеља, професора, школског надзорника, писца

Листови и часописи имали су велику улогу у развоју српске књижевности за децу јер су у њима сарађивали готово сви значајнији књижевници тога доба.

века. Осим тога, у њима су промовисани сви важнији песници и прозни писци овог периода: Коста Абердар, Љубомир Ненадовић, Ј.

Жабе крече у потоках осјетећи топлоту, дајут глас свој до висока узимајућ охоту. Рибе в' водах играју се, сви за весну радују се. О златоје пролеће!

О златоје пролеће! Земља сјеме већ издава от доброте небесне, покритоје израштава, које бива от весне. Сви садики плод јављају, виногради лозу дају. О златоје пролеће!

ГРУЈИЋ Већ се поља сва зелене, Топлији је сунчев сјај, Све су воћке одевене, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Тамо цвеће дивно цвета, Ох тамо је сада рај, Не можемо мировати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Тамо цвеће дивно цвета, Ох тамо је сада рај, Не можемо мировати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај.

Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај. Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Славуј ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај! МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш руцка, Дошла ти је цица Да

Према њему Омер-паша Разапео шаторе – Па он шаље посланика Да ми с'лави покоре. Сви се гротом насмејаше Кнез Данило највише; Па одговор Омер-паши На фишеку он пише: „Родио се с' да крст браниш А сад

У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело!

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па...

! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите,

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се само

ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш. Докле ћеш и ти и сви ви мислити како ја једнако не могу ништа знати, ништа видети, чути, осетити, и да ви зато онда можете вечито да ме

ТАШАНА (охрабрена): Ох, сви они, и кад дођу, као да су дошли њега, покојника ради, да њега виде, да њега походе, и као њему мртвом да угоде.

Јеси чула? Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио! ТАШАНА (уплашено): Зашто, дедо?

) Улази Стана и износи малопре унету воду и босиљак. МИРОН (тихо Стани): Не заборави на хаџије да сутра сви дођу и да ме чекају. СТАНА (излазећи на прстима): Нећу заборавити, не, дедо!

Ево једем ја, једем. МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

МИРОН Ама зашто земљу једеш, за Бога? ПАРАПУТА Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља. МИРОН Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља.

(Одлази.) ПАРАПУТА (одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља. ДРУГИ ЧИН Док је у првом чину све тужно, дотле је све у другом весело, светло,

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Варошица зове њега „џепни муж”, а њу „весела удовица”, и сви чекају да виде ко је кога боље преварио. Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку.

Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!

однекуд из њега, као да је он раскршће, воде три стазе, расту, дужају, а по тим стазама његова деца, мала као што су, сви основци. Једно друго као да не познају, њега, кад их викне, не чују.

” Има у Срећку нешто чудно. Занимање његово, то је срамота, али нико то не каже, и сви га воле. Људи са мном терају због тога спрдњу, а њега нико не дира.

Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”. Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику.

Старији људи су као на длану видели историју једног породичног живота. На крају крајева буде тако као да су сви чланови породице за нешто криви, и једно од другог се крију. Сека је одговорила оцу као из неког другог света.

— „Не знам шта је сад с њим, а синови његови, знају сви, живи су, и отели се обојица од сиротиње. Старији је адвокат у Букурешту, богаташ, али је узео презиме свога

” А кад суд и званично прође, сви добијемо по чашицу вина, једну и не велику. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће. — То је тачно.

Крили су новац углавном по кући, како се радило у доба малих локалних штедионица. Говорило се да су Лазарићи и чудни. Сви су богаташи чудни, јер из богатства израстају егзотичне биљке: или културни луксуз, или порочни луксуз, или тврдичлук

Заиста је крађа и препада у оно доба било почесто. Војводина је богата, сви воле новац и узимају га како могу. Тачно је било, код Лазарићевих, да се у обе половине куће из по једне собе могло

Мирно, и као увек. Кад је све било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и правду, да су сви задовољни, да гос-Тоша најлепше говори о снаји и о беби, и о свима рођацима снаје и бебе.

Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо. Вели: „Сви ми, и све простране сермије, стаћемо без гурања на ово мало наше паланачко гробље”... Јȁ...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

у исто време у том селу живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију изгризао док би њену красоту спевао. Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати.

Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту

забављаше се с правилима по којима се без изузетка сви романи пишу. И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини.

Највеће пак упражненије житеља поменуте палате било је спавање, и баш су се случајно сви у овом положенију находили кад је наш витез у најхитријем трку с мачем у руци под бедем долетио.

Пришелцима се слободно ово генералисима (они сопственог вожда нису јошт имали) командирање врло допадне, и сви Роману тêте à тêте пођу. Овај пак витез, ставивши се у позитуру Краљевића Марка: »Шта«, повиче, »превара?

уваћен био, који носећи га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су близу неког острова били, сви се подаве, само један Светомир таласом на брег избачен буде.

и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и више што учинити неголи само навести оно што сви, откад је романа постало, наводе.

Зар ји је мало било у тамници, и опет су се лепо сви на лаки начин избавили, тако да ниједан није погинуо, као на пример Љубомир, као што је — (не знам како му је име у

Она не метне ни покривало на себе, тврдо уверена да је сви познају, отиде надзиратељу тамнице, који је кључеве код себе имао, и од њега заиште да је код новог сужника саму пусти.

Мени тешко пада на добродетељ сенку бацати; али по дужности историческој истину јавити морам (добро би било кад би сви историци ову дужност точно испуњавали и не намећали читатељма оно веровати што није нико ни помислио).

повест нашем гимнософисти, представљајући неверност и неблагодарност Романову, и као на нос придевајући му да су момци сви такови да је свака девојка луда која се за њима поводи, да би она, кад би власт имала, другу уредбу за овакове

Чимпеприч: Смем ли питати које су точке заклетве ваше? Ја умем тајну хранити. Гимнософиста: Како гођ што не могу сви људи под један шешир ући, тако не могу сви ни једнаки мисли бити.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу Венцоносац им ломи и дели Њихову златну прошлост И они је

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања. Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента.

Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили. Ах, лакше ми је наћи путе небеске но стазе живота. Осећам се усамљен, поведи ме, поведи ме!

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала

У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио

Доцније смо тек сазнали да је мој старији брат, у моменту када сам ја пошао погачи и када су сви погледи и сва пажња били управљени на моје подвиге, — украо пару, иако за то није имао оправданих разлога, јер је он

Ви несумњиво познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом

се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!

се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!

Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу,

За то има чак и историјских доказа. Сви класични народи који су носили сукње пропали су и изумрли. Но трагедија човечанства не лежи толико у њиховој пропасти

гонилаца да сиђем ради предаје ја упорно остајао горе, — они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се повукли у кућу и прикрили.

даске из шупе, брашно из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта око нас. Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно!

Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима. Наши су сви пешаци били мртви. Из неких шљивика јурили су у трку предњаци својим топовима.

— Море, остави — добаци командир. — Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки. Кад су у претходници, плашљиви су као зечеви. Чим пукне прва пушка, разбегну се куд који.

Глуву тишину прекидало је само бректање коња. Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли. Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу.

Први пут од почетка рата. Њихово расположење могло би се свести на двоје: или енергична офанзива, па ма сви изгинули, или да их распусте кућама. Ово средње стање, вечито одступање без борбе, тешко се подносило.

Води у пешачки ров! Али ађутант краљев ми у пролазу добаци: — Скрећи на коју било страну, само не води тамо. Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи. — Немојте ви мени објашњавати...

Друм је закрчен, и сви стајемо. Стока малаксала, и једва креће. Пут је све гори. Блато је негде до близу осовина. Те ноћи небо је било

Земљу напуштамо. Последње остатке државне имовине у Крушевцу народ је разнео. — Чуо сам да су сви чиновници примили плату унапред за два месеца и да су разрешени дужности — вели потпоручник Живадин.

— Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку! — наређивао је гласно Лука да га сви чују. — Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња...

МОЈА, ПЕТА БАТЕРИЈА Улице су биле закрчене пешадијом, артиљеријом, колима. Сви су ишли у једном правцу. Пристизале су трупе и са бугарске границе. Али нико ни за кога није распитивао.

Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно.

Поднаредник коњушар био је Светозар... Онај бели. Зовнем га и питам јесу ли сви коњи на лицу. „Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

У КАВЕЗУ 58 ПУТНИК 65 ФАБРИЧКИ ДИМЊАК У ПЕЈЗАЖУ И КАНИБАЛАЦ ЧЕКАЈУЋИ НОВОРОЂЕНОГ 70 ЈЕДИНИ САН 76 ТАЈНА РОЂЕЊА 79 СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ 81 НОЋ ПАРИЗА 85 ЗВЕРСТВА 87 ДВАДЕСЕТ НЕПРИКОСНОВЕНИХ СТИХОВА 89 ПРЕИНАЧЕЊА 91 ЗИМСКА РЕПЕРТОАР 95 ОВО

ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ Ај! ај! ај! Сви корачају данас они испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела.

А ја певам охоло: Соко летео, соко ловио, соко пао, Славно пао, пошто је ловио!“ Да ли разумеш: најзад пао? Сви корачају они данас испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела. Ај! ај! ај!

Једини се крај пуковника нађе он; Сам од једне гранате би закопан. Сви држаху да је мртав и почаст даше, А он мало угруван кући стиже већ други дан: Напред, на јуриш! Битка добијена.

Да ли ко зна Да тужба умом срцу спи; И да краљеви и да краљице, Помрећемо заувек једном сви, Да ли ко зна: Човече који умиреш?

Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче, Зашкрипала су велика кола селачка!

ЈЕДИНИ САН Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо Освајање простора нечим што је без мере Савладасмо понижење... и убисмо! и убисмо! Као да то и ми нисмо!

У једној маслиновој шуми заноса, горчина над Велалуком, на Корчули. СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ Тако заспи, месече, Над топлом супом детињства: Из мене ће прелити туга довече, Као из чанка младог

У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткреплење! Стресох са себе чедност, Стресох са себе поштење; Ни једне фикс-идеје.

Но у овој ноћи сви су чанкови без дна: где исцедити то врење! У јутро су опет чанкови празни; никакво оснажење. То притицала је брига из

У овој ноћи сви су чанкови празни, У овој ноћи ни једне фикс идеје, Одвратићемо главе. Будва, 23. ВИИ 1922. НОЋ ПАРИЗА (СА ПОСЛЕДЊЕГ

петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом Пробуђена Свест излазио рукописно у мојој соби: ”Сви се планови не даду испунити. Све што је било неће бити; све што се планира, неће се испунити.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

МАСЛАЧАК У подножју планине, некад давно, расла је чета сунцокрета. Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске.

МАСЛАЧАК У подножју планине, некад давно, расла је чета сунцокрета. Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске.

Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске.

Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају. Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана. Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега.

Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход. — 3ашто би баш сви морали да раде исто? — говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву.

Виде ли га ко? Чу ли? Јежио се малишан при помисли да би га могли зауставити, али сунцокрети су спавали, сви до једнога! А траве? Спавале су и траве.

Једнога дана заплака и одби да и даље иде у школу. Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко!

Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега. Сви до једнога журили су и запињали теглећи терете веће од себе, и до зоре успело им је да склоне мравињак на безбедније

Мравуљак није личио на остале: био је велик и био је бео, док су сви други били црни, или у најгорем случају смеђи. Задрхта мравица мајка. Бели мрав био је њено дете.

Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а сви: и црни, и црвени, и жути — њега само зато што је бео!

— Нешто се мора учинити! — рекли су сви углас, али ни чистачи, ни поливачи улица нису били у стању да потисну најезду ђубрета, мада су даноноћно поливали и

— Ако се овако настави — закључили су грађани и градски оци — ђубре ће нарасти до кровова и затрпати нас. Сви као један, узели су метле и лопате у шаке, али ђубре је и даље расло, ругајући се свим њиховим напорима.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат.

А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је?

СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио?

А да је она жена, хајде де. Али ово је девојка. И поштена. Што је право, право. Сви душу носимо. Али за то... ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње.

Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај?

АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу? Једанпут је протерах у Турску.

Море, и теби је она памет завртела. АРСА Ама, брате, не могу све сам, разуми! Треба то сви; не могу ја сам. (Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.) Ето, чуј! Већ почели и из пушака.

) САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ (понизно одлазе; за њима полази и Коштана). ТОМА (Арси, стајући пред Коштану): Сви! Само она не! АРСА (убезекнуто): Хаџијо! ТОМА (показујући на Коштану): Крв ће за њу!

И докле ћеш? Липчи и цркни бре једанпут! (Вади јатаган и окреће га према себи): Море, што да се па ја не убијем? СВИ (уплашено): Не, газдо, не! МИТКА Што да не? Како да не? Зашто да не? Зар ја не знам шта ме чека, што ми је писано?

АРСА (забезекнуто, не може да се прибере): Ја ћу, ја ћу да те убијем! (Бије Цигане.) Сви беже. АРСА зауставља Гркљана, Салче. КОШТАНА и ОСТАЛИ (одлазе).

Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је! Сад, ето, ради ње, сви ћемо да изгинемо. (Понова хоће да удари Салче по глави.) Она је крива! Вештица, она, газдо... АРСА Све ћу ја сад вас.

) Ете, дошли ти, да те водив, да се венчаш. И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев. Сви ће да ти се радујев. Младожења ће те целива а ти ће плачеш! И прва ноћ плакање, друга ноћ плакање и цел век плакање...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

— ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој,

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ! Све тако даље, тамо, до Голготе, И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се

нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара. Сви се чудом чуде у селу и зборе: ''Сирота, полуђе!

Скупила се чељад. Сви гледају у њу, Са дубоким болом скрушени и свели; И сви ову бледу сељанку у гуњу Сузама би својим утешити хтели.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу, Са дубоким болом скрушени и свели; И сви ову бледу сељанку у гуњу Сузама би својим утешити хтели.

Сваки, жедан, Прима пуно ведро што му пружа или Жена или сестра. И сви пију, пију, И види се како дамари им бију Испод знојна грла у набреклој жили.

Полако крачу. И Док магла тупа Растањује се, и Док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', — И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме кô кад вије Вјетар у сплету

Ту су и мајке. Гле, једној са груди Голотрб мали прегао се цео, Пружио руке за маком што руди. Сви грабе брже тамо гдје се сплео, Надомак стада и широке струге, Са маковима клас златан и здрео. Већ су на мети.

Ја јецам, дрхтим, па и сам тако Постајем лешина једна. Устају мртви, глухо их доба Зове; на игру сви хрле; Ми остајемо под сводом гроба, И твоје руке ме грле.

''Зар, Хајнриче, устат нећеш? Вечног дана светлост греје; Сви су мртви ускрснули, Час радости вечне бије.'' Ја не могу устат, драга, Слеп сам јоште свако доба; Од плача се

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

С друге стране, од лирских и епских нераздвојни су драмски елементи. У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера (на

певач као да говори: имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо опет створити своју државу. Како то да се разуме?

А кад је Момчило у борби пао, његови сви, колико их је било претекло, предадоше оружје. И од те војске не беше бегунца, него сваколика или изгибе или у ропство

заробили и у јаничаре одвели, прича углавноме овако исто, само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако, него да су неки „гледали кроз прсте“, те да је „због те невере, зависти и неслоге неваљалих и неверних

Тако су се до краја XВИ века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601.

Тако су се до краја XВИ века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало. Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601.

Турска војска је кажу ове песме небројена. „Сви ми да се у со прометнемо, не би Турком ручка осолили“; „да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ

И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукн

мегдане „од истока паке до запада“, да кажњава насилнике, да ослобађа робље, да штити правду, да заступа човечност. Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем

Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и страшним Марком

Док сви сватови пију, Марко, који је познат као „тешка пијаница“, не окуша ни вино ни ракију, трезно размишља о латинским замка

Очигледно, према човеку чаша и погача. Народни певач — с правом — води рачуна о тој сразмери. Уосталом, сви јунаци на свету много једу и пију.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају с Марса Сви знанци и сви странци Можда су падобранци ДОСАДНО МИ ЈЕ ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ КРАЉ Рече краљ и скочи удаљ ХОЋУ

с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају с Марса Сви знанци и сви странци Можда су падобранци ДОСАДНО МИ ЈЕ ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ КРАЉ Рече краљ и скочи удаљ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО

ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа

ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе Признања ће да ме смлаве То миш рече испред мачке Па побеже наглавачке

ме мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Учитељ и сам појури према прозору, вирну напоље, па се окрену разреду и љутито повика: — Хватајте га! Сви за њим! Читав разред, као да је једва дочекао ту команду, весело јурну напоље и просу се низ двориште у правцу густа

Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била близу његове, Николица је брзо запазио да се сви ђаци, бјегунци од школе, често састају са Стрицем и нешто потајно договарају.

— Хоћемо, али не овдје — рече Јованче. — Ја сам нешто друго смислио. Заклећемо се на гробу хајдука Јованчета. Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје.

— Луња, човјече! Ко ће други бити него Луња. Јованче се уозбиљи. — Е, онда смо пропали, открила је логор. Сви потрчаше оној букви и сјатише се око дјевојчице, која је стајала уза само стабло и скромно и стидљиво притискивала

— Хе, а што она ту прича — набурено отегну Стриц. — Јест, па ми се онда сви смију. — Хајде, бојс (момче) силази одозго, нећемо се више ругати — зовну Ник Ћулибрк. Луњу некако вратише натраг.

Мачак одједном поблиједи и устаде. — Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак.

Трепериле су по Гају златасте сунчане пјеге, мамиле у игру, али дјечацима се никуд није полазило. Сви су већ одавна на окупу, али нема двојице најглавнијих: воће Јованчета и мајстора Мачка.

— Ау, ау, па ја се тога досад нијесам ни сјетио! Заиста, Јованче уопште није добио батина, ни једне зврчке. Сви се дјечаци грдно забринуше и сневеселише.

— Како би било да се ми сакријемо? — На дрвеће! Сви на дрвеће! — весело дочека Стриц већ унапријед срећан што ће се пентрати по дрвећу па ма због чега било.

Били су као у неком зачараном лиснатом царству. Одједном се у близин зачу неко необично цвиљење. Сви се тргоше. — Шта је оно? — промуца Ђоко. — Па то је Жуја! — досјети се Николица. — Зове мене.

Ту већ ни Јованче није знао правог излаза, па одговори онако отприлике: — Када куја спава, онда сви спавају, нико се не скита по шуми.

Једном, док је дружина јела печен кромпир, Луња замишљено рече: — Неко се шуља око нас, уходи нас. Траже логор. Сви проблиједише и престадоше јести. Јованче претрну, и оштро погледа дјевојчицу. — Откуд ти то знаш?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СЕЈАЧИ Слишатељу возљубљени, и ми сами, сви, сваки по себи, — излази на сејање сејати своје семе! И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије.

кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили. Злечесту реч на ме изнеше.

И старо испред новога да исцрпивате и преручујете и у снази се, у миру обживите сви скупа. И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас.

И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас. И ви ћете се наспорити и узрасти по навише.

Со тога сви непријатељи уплашени изпоутицаће. Река ће се натраг поврнути и Сунце ће од свога му хода престајати и Месец се задржати

Јагањци блеје, по зеленој трави скачу играјући се, — сад сви земљани радилци радују се, к сваком пољском послу се потежући хитају урадити и доконати с усевом, те с поуздањем плода

Тако и сви ветрови, сваки са своје му стране душући заустаљају се и опет дишу! Туштене по земљи воде сливајући се једне у друге,

Мучно да се може ко успузати на њега; род му је на самом врху. ШТАПОВИ Сви се други штапови крше ако би и од самих кедрових дрвета били; нејма те јаке штаке на коју би се старац слободно

И пронађоше тако сви о невести да је право изречено. И то бијаше именом Зоровавел, израиљски цар, што пак изведе из ропства вавилонскога

« Та његова таква хаљина прознањивала је персијску владост и веру њихову, јер тога Јовиша погани сви позанајвишега бога држали су га великопочитујући.

Докле они проврвише одонуд на ову страну, дотле и фараонова сва сила сулудо за Израиљи гонећи утрташе и они сви оним путем кроз море. А Мојсеј са своји пешаци са суха гледаше то како они на кочија и на коњи оружато хите за њима.

« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта нагло из камена и пише сви ону воду докле онде преседише с одморањем се од путовања.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу. Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га.

него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову.

— Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама

Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица. А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!

Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица. А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!

Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио.

Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

Јаги!“ „Асли како плави зумбул и зелена кàда!... — оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како играју. И сви само Ману и Калину гледају; сви их гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу, као кад се нешто мило, своје

— оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како играју. И сви само Ману и Калину гледају; сви их гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу, као кад се нешто мило, своје гледа... Зони неправо.

— Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење... Викају: не прилега на чорбаџијску керку у оро играње по ма’але... — Е, а зашто па играше?

играња Зониног, за које стари Замфир зна, а још више због Зонине наклоности према Ману, о чему Замфир и не слути, јер сви крију то од њега.

И сад су сви сложно: тетка Таска слаткоречивошћу, мајка проклетством, отац страшним претњама, а све тетке, стрине и ујне дугачким