Црњански, Милош - Сеобе 2
Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио око њених ногу. Нудио се, ноћу, да дете љуљушка. А умео је да се буди.
Теодосије - ЖИТИЈА
Тешко мени, господине брате и водитељу спасења! Тешко мени, слатка моја светлости, како те се лиших? Где си се свио? Где си сад када си мене оставио?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Па ипак, нада трајно се гаји: из куле старе свјетиљка се сјаји, док тама свуда влада. А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ...
Обрадуј ме, дивна лагаријо! НА ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гнијездо свио, у кошници ђачког интерната, кад сам своје село оставио. Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ко би још на то мислио? Хај! Хај! Насред школског дворишта растао је орах у чијој је крошњи пар рода свио гнездо. Мале роде, још голуждраве, гладно су отварале кљунове.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио. Гаси се жагор, тишма, Ни птица не полета; — Још мало пак ће за нас Нестати цела света.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
между Росијани с мечем за отчизну опојасан около кровокапајуштег Ариша (Марса) копља неувјањајеме лоборе Аполону свио, као что је скоро равновремено Крупински между Пољаци покривен ранами и славом с поља сраженија у службу муза
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јасика и јаблан вити обалом шуштаху ти'о, А хмељ и дивља лоза беле им стабљике свио И ситно трепери тамо. Изгледало је, збиља, Да цела природа тоне у мору рајскога миља, Премире од силне чежње...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
На нашем концу обележио сам, пантљичицом са бројем 2, други такав метар, па трећи, четврти и тако даље, и све то свио у клупче, а један крај тога конца завезао на вршак оног торња на Монашком брегу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
благо послује и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.
'' Све тако уздишем стално. Да сам ја лака ласта, Ја бих се теби вио, И где ти прозори стоје Себи бих гнездо свио. Да сам ја славуј птица, До твојих прхнô бих страна Па бих ти ноћу слатко Певао песме с грана.