Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А најчешће се ипак скупљали и играли на рогљу код Неце бирташа, где је под јаловим дудом играло коло. Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово.
Биће на ворму што пева Гига Бачванин свирац: »Седам дéра, четрнајст швалера!« Аја неће он да слуша мене, ’оће он да је паметнији од мене. Е, мој Аћиме, мој Аћиме!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ако мало дете умре некрштено док је још у власти демонских сила, оно постаје ноћно, зло биће („свирац“, „дрекавац“ или „некрштенац“) које доноси болест и смрт малој деци или одлази на неко „мрачно место“.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало, Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују, Јоште мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери,
кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с' поскакује, Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира, „Ситно, брате, ијујују!
после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с' поскакује, Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира, „Ситно, брате, ијујују!
“ Момци чили подвикују: „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице, Деде, брате, ијујуј!
играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!
Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држи братац брата, Близу срца њега вата. Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да л' ће коме бити жао? Нога лупа, диже пра, Наоколо свуда стра.
Слава, слава свуда наоколо, Свирац свира, а вата се коло, Нога везе, дуга коса лети: „Жена био ко се не освети!“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му
Још да видиш пустога весеља, Када дође та света недеља! Свирац свирну, за срдашце лати, Те се коло пред црквом увати: Коло води војвода Милета, За пас му се уватила Цвета.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба! Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало - ето винограда.
Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; „Ситно, брате, ијујују!
Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; „Ситно, брате, ијујују!
Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; „Ситно, брате, ијујују!“ Момци чили подвикују; „Свирац свира, Не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице! Деде, брате, ијујуј, Де поскочи, не лудуј!
А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!“...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1799. Глигорије Трлајић ПАВЛЕ СОЛАРИЋ ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ Ви велите да је умро Пеца, славни свирац? „И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!
ножица за ногом поскакује трком; Перјанице све лете момком око главе, Момке оком стрељају лепотице плаве; Гледај како свирац дувајући црвени, У лепота цвеће на груди се зелени; Глед[ај како] с играча зној р'јекама тече, У момака од љубови
— „Славни свирац” Пеца, који се помиње у првом стиху Трлајићеве песме, одиста је постојао. Н. Радонић, преносећи у своме чланку Нешто о
” А „поносити свирац” Јаша, који се спомиње у овој песми, Трлајићев је брат од стрица; у поменутом писму од 25. марта 1805.
” И сам добар свирац у гајде, Трлајић у истоме писму инсистира да их добије, овако: „Ви ћете се удивити на ово наложеније и рећи: начто ће
наш једно за свачије око врло пријатно представленије, које је у највећој тајности до оног часа чувано било. Свирац (гајдаш) је српско коло свирајући бал отворио.
Свирац (гајдаш) је српско коло свирајући бал отворио. Затим музика почетак је узела, а за њоме опет свирац, и тако мењајући се до пред зору скупа остадосмо.
штедећи великог трошка, држали су у његовом пространом квартиру два бала, гди музиканти нису толико посла имали колико свирац, окол’ којег је до 30 маска у српско-народном оделу играло. Ту су први пут код нас песму Србљина (види С. нар.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме гласовито, те свога господина да весели.