Станковић, Борисав - КОШТАНА
МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас!
Ете с’г дом сам, кући! (Седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу.) Де, бре... (Гркљану): Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ене гу.
Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!
) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!