Матавуљ, Симо - УСКОК
Ћелија бјеше малена, сведена, обојена жуто, али свијетла и суха; онај задах бјеше од ваздушне влаге. Зачу шкргање у зиду и видје иза врата омалену изидану пећ.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Давно једном, осетили смо сељачко и људско безнађе, али, исто тако, и дрхтај срца кад се у пролеће зазелене „она два свијетла перца... на мркој ораници”.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
смирено најављује да се ваља зеричак одморити, па опет — Јово наново — у сјетву, у вјечито обнављање, чекати она два свијетла перца да се зазелене на мркој ораници.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На то се цар насмија, свуче са себе ловачке 'аљине и покаже му се. — Опрости, свијетла круно! Да сам знао ко је са мном, не бих се онако понаш'о — рече војник и паде преда њ на кољена.
Тако је војник министров'о двије три године; и једнога дана рећи ће цару овако: — Свијетла круно, ја нећу више овога госпо'ства; ја волим опет бити прост војник, па имати своју слободу, неголи овако живјети.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
На крају рече, погледа свијетла: „Ипак ћу једном појести пијетла.“ Убрзо ноћник отпраши снијегом, замаче репом за првим бријегом, под букве
Над њим је оквир у ведрој боји, брезова кора, сребрна свијетла, у њему слика велика стоји мачкова друга, покојног Пијетла.
Ах, то је, чик, погоди! — Подмладак пионира! Најзад, за једним трагом, просута пера свијетла; прошао мудријаш лисац, однио — бабина пијетла.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВЛАДИКА ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод твога трона свијетлога и назвâ је твојим мировима, те си прашак
Боже драги, свијетла празника! Како су се душе прађедовске над детињем данас узвијале! Играју се на бијела јата, како јата дивних
Играју се на бијела јата, како јата дивних лабудовах кад се небом ведријем играју над образом свијетла језера. Соколови пет Мартиновићах, које једна прса задојише а одњиха једна колијевка, два Новака с барјактаром
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Јанко у кући, кућа весела и као свијетла. Добар, милосан за нас, весео, знавен. Наша Стаке неће се одвајати од нас. Бог ће им дати порода, промисли: наше
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(кад ко што право рече). Свака те срећа на пут пратила! Све ти се по добру познавало! Свијетла ти као Милошева на Косово! — рече се у Црној Гори, кад ко учини какво одлично јунаштво.
служили, живе помињали а мртвијем спомен чинили; четворо поста ришћански препостили; људима се не омразили и спрам њи’ свијетла образа носили, да бог да!
сестре и невјесте из дома ходиле а коло водиле, по холу се гиздале, свијем колом њи'але, све оглавља бијела, образа свијетла и гласа поштена!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Потом дар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: „Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Истргни се, искро божествена, из наручја мрачне владалице, подигни се на свијетла крила, распали се пламом бесмртности, скини мене са очих мојијех непрозрачну смртности завјесу, тупе моје отргни
„Ја сам твоја искра бесамртна, - рече мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни оков физически збаци с себе, освободи
Шест небесах коловитних пређем, шест млечнијех прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа начертала пресветом мудрошћу.
баци с ведрога запада своју хитру и пламену стр'јелу на кристалну круну Чамалара, тако трену бесамртни ангел на свијетла и огњена крила к небу сјајну и трону вишњега међу своје блажене ликове: мене узе под зефирна крила и унесе у
“ „Источниче среће бесмртнијех и надеждо права и свијетла усопшијех у бездне мировах, којијема слијепо мртвило не да познат великога творца отеческо благоутробије, - рече
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна свијетла збивања! Под плавим дјетињим креветом протјецала је понорница: корабља на рјечини времена.
И већ се губи нада. Али онда се појави тачкица свијетла: трапамо, басамо, за њом, не марећи што обијамо стопала и што ударамо челом, о хриди; занесено, мјесечарски срљамо за
Она стална, дубоко урезана свијетла и сјене које је насликао умјетников кист била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости
Вјерујем да би волио да му бар једна од тих пјесмица „угледа свијетла” него ма шта на свијету. За једну објављену пјесмицу од осам стихова сигурно би пристао да му преконоћ изгори и вила,
И то се осветило. С почетка је ипак изгледало да се појављују неке тачке свијетла. Најприје је упитан бријач. Он је потврдио да је нестали између пола шест и шест повирио у његову бријачницу, али је
Коса му је тако силно свијетла, сламаста, сва шуштава од сунца, да је чисто штета што је сâм лишен радости да је види. А прилично је весео.
И не могу се отети дојму да му је глава тако свијетла и жута од силних количина сунчева зрака које је упила у се још од најмлађих дана.
Тек један прозорчић високо над крововима, био је освијетљен — жута четворина, свијетла, издвојена у ноћи, за којом неко умире или се неко рађа. Сутрадан сам отпутовао, не чекајући одговоре на моја писма.
* Самоћа, и пучина ноћи преда мном. Ничега нема. Ни љескања варљивог свијетла у даљини ни лепета каквог бијелог крила. Ничега, до равне плохе зида пред мојим очима и бескрајне пучине ноћи преда
Ћипико, Иво - Приповетке
да ведри, а кад дођоше у увалу, нађоше је још зањихану: око рата јој бучи море, но нема оне првашње силе, а мјесечева свијетла зеленкаста пруга из отворене пучине игра на валовима и допире све до на жало. —Почекајмо још! — вели стари рибар.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!... ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!...
— Ко чека, знаш ли? ВУЈО: И рећ ти шћадијах — ал’ ти ме збуни, свијетла госпођо, и ријеч ми прекиде. — Неки чојек, дијете ли?
Вујо!... (Вујо улази.) ВУЈО: А што ћеш са мном, свијетла госпођо? ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ био овде капетан? ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту,
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нека улазе! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти излази, Стара дртино! ВУЈО: Одавна и стојим, свијетла госпођо, па сам ти и додијâ... Хајд’! хајд’! отис’ћу ја... ал’... (За себе.) Ова га је прогонила, онако сиједа и стара!
Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам... дошâ... ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваху у сувој и оштрој
И Турци би се и чаршилије дивили И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.
Из раздробљених, испреметаних, облачних комада, као из рапавих, планинских пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи.
П. Кочић Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто.
Ћипико, Иво - Пауци
Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета. Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне.
Мјесечина усрља у собу и простире се по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу, шапатљива...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Овдје ћу стати, Гора ће мени покоја дати. Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава. Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо! Данас петак, а сјутра субота, прекосјутра свијетла неђеља, поћи ћемо у лов у планину, позваћемо стара Југ-Богдана, с њим ће поћи девет Југовића; ти не иди у планину,
Прође петак и прође субота; рано дође свијетла неђеља, царе пође у лов у планину, и позваше стара Југ–Богдана, с Југом пође девет Југовића, отидоше у лов у планину.
рукама игла од биљура, пуни злато по бијелу платну; када виђе чету из планине, — они воде свезана јунака код његова свијетла оружја — испред себе ђерђеф отурила, двије му је ноге подломила, па је собом била говорила: „Боже мили, чуда великога!