Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!... Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?... — Казаћу: зато што га мрзим! — Али то није паметно... — Ја га од истине мрзим!
Еј, како бих ја волео да имам кога женити ја удавати!... Самац сам ти у свијету. Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!... Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!...
Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран и одлучан. — Је ли ти, море, — рече Турчин. — Ти баш наочиглед цијелом свијету јатакујеш хајдуцима? Он му гледаше отворено у очи, па рече: — Ја не јатакујем.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету. Причао је многа чуда што је видио у Биограду, да му једва вјеровасмо.
” — А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста. А на њој слаба промјена.
У то доба Мара поста још замишљенија. Чудновато се поче понашати. Сједи неки пут с нама. Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.
Сад ме ништа више не боли! То бјеше пошљедња његова ријеч! Прошло је од то доба досад шест година. Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући. При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз моје село.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Још је додао: да јој је он, Петар, сад и место оца, и матере, и детета. Где има нешто лепше на свијету? „Чувај то“, каже, „такве жене, са неба, као кускуни, не падају, будало!
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.
— Лав чека медвједа На чувеним вашарима у мјесту Преварантовцу продаје се све на свијету и вара се и подваљује на све могуће начине.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад одмах бар именом зовне’.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству... Прођ’те се познијех ријечи!
и кћери, што под бременима понизно иђаху за њиховим стопама, приказиваху муку живовања, каквој тешко да има једнаке на свијету! Што се већма пењаху, небо бјеше све већма натуштено и као да се спушташе.
учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао ми како је у свијету, а особито како је бивало у стара времена.
Што ће му два? — пита Шуто. Њих двојица задуго пушаху ћутке, па кнез започе: — Шта мислиш, Јанко, има ли ђегођ на свијету земље и народа као што је ова наша? — Ја то не знам, кнеже, јер не познајем вашу земљу.
Што је то тврда чапра, тога више нема на свијету! Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад!
Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.
Ето тако прође славни Мармон. — Замрмоња, богме! — рече Стијепо. — Славни заиста иначе, у другим биткама по свијету! — рече Јанко. — А утолико је вама виша слава. — Он се затвори у Дубровнику, очекујући нову војску. Тако чусмо.
— Ето, Јанко, када те бог послао и кад си толико учеван и знаш језике, па да запишеш и наше добитке, да се у свијету знају! Стево настави: — Владика вам рече да се Французи и Руси чаркају и да се очекује главна битка.
Видје ли још гдје по свијету оваквог богаства и раскоша! — Та има сиромаштва свуда, али, по души, тешко да има гдје вишег и мање заслуженог!
знаш, иако у Црној Гори има зла свакојега и нереда великога, има, ваистину, и добра, каква нема, може бити, у бијеломе свијету, има љубави братске и слоге у браству!
— Тако, све с кољена на кољено. — Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун.
Сам бог зна колико се пута, тобоже, топио и увијек, чудом њеким, спасавао и шта све по свијету није видио, чега се ни у сну не привиђа! Млађи су га радо слушали и хватали у лажи.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Значи, још се живи, ради и путује по свијету. (глас из Детињства) Чим изиђе из тих, омамљујућих успомена, из лирске омаглице која даје благост и сјај
(У свијету мога деда) Кроз дечје ноћи, и кроз цео живот, разлила се та благост која као да и није од овога света, коју смо наслут
Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро. (Прича о великом чобанину) Ко задовољи истину душе, и дечју потребу за чудесним,
Е-ех, само је одраслима дано оно што је најлепше на свијету. (Наши гоне јазавце) Сећање на драга лица и чежња за неповратним пламен је који загрева Ћопићеву лирску причу.
трешњу и у њеним гранама понекад брижна једа, понекад распричана стрица, моје вјечите и вјерне добротворе у овоме свијету који све више осваја зима.
пронаћи може кида нас и усрећује: Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, деда одавно нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје слез.
Све је на свијету тужно и ничему се не види прави лик ни јасан извор. ( Пусто бостаниште) Земља је лепа једино као колевка за сневање
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и обожава вас за ваше родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он мисли да на свијету нема љепшега језика од нашега народнога...
Доста велико место, са врло предузимљивим српским становништвом, »највеће српско опшчество на свијету« како га је Вук Караџић назвао још 1817, на згодном географском положају, у центру Српства у Угарској, недалеко од
Ту је, како сам вели, на своју »велику и незаборављену жалост познао, да има на свијету још и више наука осим нашега псалтира и часослова«.
својој, рекао је сам: »Да ја оне вриједности нашијех народнијех пјесама, које су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је казали, нијесам познавао ни онда када сам прву ону књижицу штампао, то је цијела истина...
Милићевић, Вук - Беспуће
И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима,
разочараног човјека, како је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и јадно своме рођеном злу. Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени?
Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да слупам? Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће
дивно, Па се маша у злаћана њедра, Отуд вади оно сунце јарко, Пружи њега више горе чарне, Показа га цијелом свијету.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
“ Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове
О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата. Нека, Зијо...
“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума
Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.
— прати те вјерно, устрајно, нијеси сам на свијету, не бојиш се вука ни хајдука. Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управо нешто за мене.
Радио је то тако смирено и удубљено као да је сам на свијету, а људи око њега, опет, настављали су свој разговор и пиће не обраћајући пажњу на његов посао.
Пјесник Буро спопаде хартију из мојих руку и задивљено потврди: — Раде, свега ми на свијету! Дјед само поблиједи, лице му одрвени и очи стадоше. Сад је још више личио на неког праведника с иконе.
само колику је узбуну по свим овим селима дигао онај чича с Међеђег брда који је, тобож, устао из мртвих и пророковао свијету. Ишло се к њему као на ћабу, чак је и владика слао питање на свештенство.
— Одоше старци — гунђао је за њима мој стриц лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност на овоме суровом свијету.
Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба,
Шта је ово, зар се још увијек нисам коначно разбудио? На овоме свијету, изгледа, нема у исто вријеме мјеста и за бомбардере и за опчињене дјечаке, који роне испод сјенки и нешто траже кроз
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ 282 КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ 283 ДОБРА ХВАЛА 284 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 285 ГЛУВИ ВУК 286 СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ 287 БЕЛЕШКЕ О ИЗВОРИМА И ПРИПОВЕТКАМА 288 ИЗВОРИ 289 ПОДАЦИ О ПРИПОВЕТКАМА 291 СРПСКЕ
и Турчин« И »Слобо иже али сирца ниже«; у додатку ка броју 95: »Зашто у људи није табан раван«, »Шта је најгоре на свијету?
како сване браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати Као да није ни долазила.
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па
Онда царевић узме перце па пође тражити БашЧелика. Путујући тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!
Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини.
Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати.
Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова.
Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњима да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију.
У сну се заљуби у њу тако силно да, кад се пробудио, одлучи ићи по свијету и тражити је. Кад се добро спремио н узео доста новаца, пође на пут.
синко, — вели она њему — ти си доста сад јаки, више ти не треба моје хране, одсад ћеш моћи и без мене живјети; иди по свијету па ради, те се хљебом храни; али прије него се растанемо, мораш ме својом руком убити. — Сачувај боже!
Ту сад прву види своју драгу, коју му је дао у подземаљском свијету старац лактобрадац. Он је њу познао, али она њега није.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу златну.
“ Пјетлић и Мачак у дому бијелом живјели сложно, шапа уз крило, другарства таквог на свијету цијелом нити ће бити нити је било. Какав је Мачак Пјетлићу друг знало се шумом уокруг.
Сврака ме и сад по свијету тражи А гдје се кријем — ти јој не кажи. ЦРВЕНИ ВРАБАЦ За шумом тајном, чаробном, негде у крају незнаном, Црвени
Од приче, најзад, пјесма се прави, другарство тврдо по свијету слави. У земљи Врапца Црвенога на цвјетну грану славуј пао и пуним гласом од срца свога, пјесмицу ову запјевао.
Жарко и Жућа, пјесмица каже, Црвеног Врапца по свијету траже. Са гране цвјетне пјесма се дигла, до Врапца доброг убрзо стигла.
Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало. Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!“ Диже се Ћоса, говори: „Ето, носим у торби читаво љето, сада сам прави див.
Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим оружјем. Оста орах, у сумрачја млака шуми лажи малог чаробњака.
Од куће сам већ недјељу пету у Бихаћу, у далеку свијету. Да ли ме се сјећа добри Жућо, је л' Шаруља теленце добила, шта ли раде јагањци и овце, да л' су здрави Дорат и
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Час проклињем лански по сто путах у који ме Турци не смакоше, да не варам народње надање.
Врана врани очи не извади; брат је Турчин свуд један другоме. Него удри докле махат можеш, а не жали ништа на свијету! Све је пошло ђавољијем трагом, заудара земља Мухамедом. ВОЈВОДА БАТРИЋ (кнезу Раду) Имаш разлог, али не толико.
Неки један, то је кâ ниједан, нâко да је више мученија. Вражја сила одсвуд оклопила. Да је игђе брата у свијету да пожали, кâ да би помогâ. Помрчина нада мном царује, мјесец ми је сунце заступио. Ух, што мислим, куд сам запливао?
КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела? ВУК МАНДУШИЋ Има рашта, ругаш ли се збиља? Рашта дрýгê нема на свијету! Да нијесам с Баном Милоњићем деветороструко кумовао, бих му младу снаху уграбио, па с њом бјежâ главом по свијету.
Да нијесам с Баном Милоњићем деветороструко кумовао, бих му младу снаху уграбио, па с њом бјежâ главом по свијету. КНЕЗ ЈАНКО Не ђетињи, кукала ти мајка! Збиља ти је памет сву попила.
То ми каткад старцу буди кости, спомене их на младе године. ВЛАДИКА ДАНИЛО Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости, особено кâ што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сунце са истока гледало је тога часа по свијету више торжествених скуповâ — можда — али скупа, простије и узвишеније природе уједно, сунце тога часа гријало није.
густи мрак под очевим кровом; смијешно им је било скучено знање и олако оцјењивање свијета и новијех прилика у свијету које се за трпезом чујало увијек са истим ријечима.
Таково што ријетко се можда у свијету догађало. Њихов учитељ знао је е ће му их брзо из руку истргнути, с тога не губљаше ни часка времена.
„А рашта? Говори!“ нареди Владика. „То је подавно било... Казаћу ти насамо али, тако ми свега на свијету то није притрунило у овој несрећи... А ти, ето, знаш све и што је скривено...“ „Говори, море, говори сад; казуј све!
А данас зар ти је лакше? Нијеси ли као грана одсјечена... далеко од својијех, у туђем свијету, под туђијем кровом, друкчији људи, друкчији обичаји.
Јанку је био ред да се с момчађу састаје, јер га сви пажаху, и мило им бјеше да им прича о свијету. Он је давао вољу за невољу, колико је могао, показивао се весео, е иначе се бојао да не ода што му је на срцу.
Сердару се заросише очи, јер тога гвозденога јунака, ништа на свијету није тако дирало као Станине сузе, као што га је она, мимо икога, могла разведрити и развеселити.
Зар ти је мило да те и други чују осим мене? Кажи што имаш, ама мени кажи, а не бијелу свијету!“ „Невоља ми је, чоче!“ одговори она нижим гласом, али истим нагласком.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Куд се гођ окренуо, свуд те срећа пратила! Куд ходио, срећан био! Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио!
На свето Нигдарево. О светом Никад. О кукову дне. Онога света, првог вашара. Платићу ти пола на оном свијету, а пола кад се вратим. 2) ШАЉИВИ Ако је и скупо, оно и не ваља. Боли га зуб па рамље.
— Свиту нит’ надроби, нит’ насоли. — Нико не може наткати махрама, да цијелом свијету уста повеже. — Кому вашар капу купује, онај ће ићи гологлав. — Тешко ономе по кому се свијет свијести.
— Ми старимо, свет се подмлађује. — На млађима свет остаје. О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам.
— Боље с братом братовати, него с пашом пашовати. — Да је игдје брата у свијету, да пожали као да би помогао. — Права браћа без аршина чоху дијеле. — Брат је мио које вјере био.
Боље злато и поиздерато, Него сребро изнова ковато. Боље ј’ имат’ комшу пријатеља Него брата у бијелу свијету. Боље ти је једном погинути, Него увјек туђина дворити. Боље ти је изгубити главу, Него своју огр’јешити душу.
! — Зло, ћерце! мудри се по једном могу преварити. 16 Питала лисицу шћер: — Има ли, мајко, ико на свијету од нас паметнији? — Јесу, ћерце, они те се нашим кожама зими огрћу.
— Ону коју не знаду. 9 Питали момци и ђевојке сеоскога кнеза: — Што је најскупље на ономе свијету? — Образ, ко га зна цијенити. 10 Питао син оца: — Који угаљ најжешће опече? — Потајни.
— Да те, синко, очува од душмана, а не завади с пријатељем. 12 Питао син оца кад је пошао по свијету: — На што ми треба највише пазити? — На страх божји и на стид људски.
— А ко ти је брат? — Ко ме много не пита, већ брзо даје што може. 18 Питао син оца: — Ко је најсрећнији на овом свијету? — Они те се није рађао. — И још ко? — Они те се неће рађати.
Идући тако по свијету дође на конак некакоме терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га
КОРЊАЧА Србљи приповиједају да је човјек (прије него је корњача на свијету била) умијесио погачу и испекао кокош, па сјео да једе, а у тај час рупи кум његов на врата, а он онда брже боље метне
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ЕРО И ТУРЧИН. 12 ВИИИ. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 13 ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? 14 Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 15 XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. 16 XИИ. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА.
221 26. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ. 222 27. ЂАВОЛСКА СЛАНИНА. 223 28. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА. 224 29. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ, ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 225 30. ЕРО И ТУРЧИН. 226 31. ЕРО И КАДИЈА. 227 32. ХОЋЕ ВОДЕНИЧАР У ВОЈСКУ. 228 33.
И тако остане и до данас. Х. ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. Разговарали се Турци у кавани: шта је најгоре на овом свијету.
ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ? ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. Разговарали се Турци у кавани: шта је најгоре на овом свијету. Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д.
д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету, нема ништа горега од пијана Влаа и од гладна Турчина.
44. Јаше тута на баури. 45. Један прут све поље огради. 46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48.
45. Један прут све поље огради. 46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49.
учинили те су се Српске народне пјесме на славу народа Српскога тако разгласиле по свој Европи и по осталоме ученом свијету.
Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини.
Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији.
Онако трудан сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зачује наврх њега ђе се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долећео виленик и вила, и виленик хоћаше
Ово се чудо разгласи по свијету тако да је на хиљаде просилаца од свакуда приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула,
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А овдје могла би пити сва чељад што је има на свијету, и сва стока што је људи држе, и све звјерке, и све тице, па не би отпили толико да се позна!...
“ Јето, мој Иве, моје дите, какву ти новост доносим! Бакоња се замисли. Како се брзо све мијења у свијету! Удаје се Кривица за Ошкопицу, који је, истина, старији од њега седам година, али кога је он, више одједном,
страшнијем мукама, Брне предаваше школу, грђаше Бакоњу и сав његов магарећи сој, Балегана и његово готовљење, и све на свијету, докле му болови не одузеше ријеч. Тада му се препадоше за живот, те послаше до младога љекара из варошице.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Одатле ми је, можда, остала за читав живот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлосги и на зону мрака.
Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне Америке (а и још другдје, посвуда!...), и усађена у мени страна и непозната тјелеса.
Памтим, ту је био постављен одар покојне мајке, а касније дједов. Кад је умрла бака, био сам већ далеко у свијету. Једном је у нашу варошицу залутао неки надвојвода од царске куће.
као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и
него атом нокта неког бића још вишег реда; а ово, са своје стране, долази у исти такав однос према једном још вишем свијету. И тако без краја и конца. Од тих замишљања хватале су омаглице и понестајао дах. Нејако тијело сво је дрхтало.
Једна јединка. Није умрло сâмō начело постојања! Али, ако умремо ми — е, тад је већ ствар сасвим другачија! Јер, на свијету (укључивши ту, дакако, и свемир), има свега изобиља, па и бесконачно много.
Ето, за мене је у дјетињству у том дворишту лежало недјељно поподне; одатле се оно ширило по цијелом свијету. Егидио је дошао, прије много година, још сасвим млад, као тромбониста у једној прекоморској оперној стагиони, у
моћно саме темеље нашег бића, и није ли то често по нас пресудније и посљедичније од онога што нам се догађа у „свијету вањских објективних факата”? До те мјере, да понекад уздрма и наш физис, угрози и саму нашу егзистенцију.
база по мјесту, завирује у рибарницу, разговара о којечему с дућанџиницом на прагу, задиркује Винку да јој је момак у свијету нашао другу цуру; носи у руци своје срделице за ручак, само што не пјевуши улицом!
умјетности с највише тачке данашњег развитка човјековог опет силази низбрдо, тражећи своје објекте и материје свуда по свијету, по најудаљенијим закуцима Земљине кугле, и спуштајући се на све примитивније степене, све до човјека који једва зна
Често сам пута касније, кад бих се у свијету састао с ким из мог краја, осјетио живу жељу да упитам што се на концу догодило с мојим стаблом-грдосијом, али сам се
Никад се више нисмо срели. А волим се забављати замишљајући како ћемо се, кад-тад, опет негдје у свијету састати, летимице и закратко.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
306 ПОП И ПАРОХИЈАНИ 307 КУДРОВ И КУСОВ 309 ЦРНОГОРСКИ ПОП 310 ДВА ПОПА У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ 311 ПОМИРУЦКА И — ПОМРИЈЕ СВИЈЕТ 312 ТЕСТАМЕНАТ 313 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 314 ПРАВОГА, БОЖЕ!
Кад то старац види, дигне се па отиде по свијету. Идући тако, намјери се на једнога господина (а то је био враг). Овај га пита шта тражи, а старац му рече да би служио
— Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.
преварен, ама је затврдо држао да га жена није преварила, па се брже-боље преобуче у сиромашке хаљине и оде главом по свијету. Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом?
отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л̓ се што гођ знати може куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па
Онда царевић узме перце, па пође тражити БашЧелика. Путујући тако задуго по свијету, дође у трећу варош. Како уђе у варош, ал̓ ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију.
Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље, најпослије нађе своју жену у једној пећини.
— Истинита, тврда, права вјера, побратиме, — рече тета лија, и закле му се свим на свијету да га неће преварити. Нато скочи најмлађи син са коња, поводи ноже, закоље коња, а лија, онако гладна, прискочи и
Још и на то ћу те мјесто одвести и, тако ми свега на свијету, ако се и туј превариш, ради што год знаш, а ја ћу отићи бестрага, да ме нигдар више својим очима видјети нећеш.
— Да, заспао, — вели лија — већ је пола године како си на ономе свијету, несрећниче. Јесам ли ти рекла да не ијеш на путу до куће меса, јер ће те убити, а ти ме опет ниси послушао?
да си ти чоек сиромах и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса, и једну сабљу, па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па ђе ми глава, ту ми храна.
Ћипико, Иво - Приповетке
Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих? А браћа окупљају живину и наредни су да даље крену. Они тек што су границу
А браћа, кад им није на оку, грђе предају: у непознатом су свијету; иду по ноћи по оним мрачним и тијесним улицама: може да их негдје из бусије нападне и у трену ока смлати или убије.
Али он и у туђем свијету пушта маха своме младићкоме животу и безбризи, па, упознавши се убрзо с неким од исељеника, подаље од ње, весело им
Туђа жена на италијанскоме језику прича јој своју несрећу. Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека.
Што ти је? Не бјеше се удавати... Знала си што те чека! — Удају се и друге! — рече она као за се. —Тако је у свијету... Ма пусти ме још мало овако! Марко се збије до ње на трупић и не пушта јој руку из своје, већ је јаче стиска.
То је добар човјек; познавали смо се из дјетињства — благословени они дани! Послије је пошао по свијету, нешто стекао и настанио се у селу. Али, гоњен жељом за шкољем, направио је и овдје кућицу...
, , —А куда су вам дјеца? —Раштркаше се једно за друим по свијету... Ко зна гдје су сада! Антица часом умуче, но затим одмах настави: — Није ми жао што одоше: нека живу својим
залогаја, а вечеравши тек осољено дивље зеље и ноћи бесане, угрожене мишљу да јој син оскудијева у непознатом, туђем свијету.
Нека га, мој је! — и куне се да је невина свиме што је на овоме и на ономе свијету. —Твој човјек нема узрока рећи неистину, — опази судац. — Биће му се причинило, увртио у главу...
—саветује их Павле. — Да, заједно, — настави. — Најбоље је тако, поштено, па се не бој!... Свијет као свијет! Ко ће свијету уста запушити?... А знаш, Илија, — окрете се к њему, — није било бога ми онолико колико други диване.
” И заборавиће ме, као да ме нигда ни видјели нијесу. — А што ћеш, брате, — теши га Лазо, — тако ти је у свијету... Свако се тура напријед како ко може...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кам' блаженство у ваздуху? Бе ли свијет а под земљом? Себи живи на свијету, Свету ради, не надај се: Нема хвале по заслуги Нит' живота после овог!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ: Ај, ђецо, остарио сам, врло сам остарио, па и не видим; — а и шта ће ономе који је сто година по свијету издајство, пријевару, мрзост и лаж гледао — шта ће му вид? Боље да ослијепи...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.
— говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало.
Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак!
— Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! — издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се
А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме могô измјерити!!! Судац (у себи): Ово је чудноват створ.
'Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: Пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком је готово другом
Ћипико, Иво - Пауци
Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци. Ишли су чаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и не поздравивши се с њоме.
Стриц јој Петар вели: — Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету није сваку ни вјеровати, — не бих био однио им поруку Радивојеву.. . не бих, па ето... —А што то свијет вели?
Гдјекад, кад је згода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако... па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од друге.
А већ је један син Петров настрадао у свијету, на радњи: динамит однесе му око. Како се момче стидило, помисли Раде — кад оно кући дође.
— Пусти! — љути се доктор. — Не разумијем вас, увијек о томе говорите, к'о да на свијету нема ништа паметнијега. — За нас и нема, — одговори судбени пристав. — Боље пијмо! — јави се к'о иза сна Иво.
И овако најмање трпим, као да се туга расипље по свијету, у неограниченоме простору... Па, замисливши се часом, настави: — А што ме на махове мори, то је што се у животу
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Кунем вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!
Овдје вам свако братски руку стеже — У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света. Остајте овдје! ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!
Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу! Кад забраниш у пољу ливаду, јал' је коси, ја другоме даји, да не бију слане ни шњегови по ливади
А тако ми моје вјере тврде, докле мене то весеље прође, обојицу хоћу објесити о вратима града Вучитрна, по свијету да ме не срамоте!“ Стаде царе купити сватове; скупи свата дванаест хиљада, пак подиже низ Косово равно.
Нуто курве младе Видосаве! Кад издаде оваког јунака, кога данас у свијету нема, то ли мене сјутра издат неће!“ Па повикну своје вјерне слуге, уватише кују Видосаву, свезаше је коњма за
халалити што ће моје т’јело укопати; други ћемер нек се цркве красе; трећи ћемер кљасту и слијепу: нек силјепи по свијету ходе, нек пјевају и спомињу Марка“.
Латини се хоће зачудити а ономе српском одијелу: у Латина свашта на свијету, они могу сребро поковати, поковати и сребро и злато, сајалију чоху порезати; не могу се довити Латини господскоме на
На поклон ти коласта аздија које данас у свијету није: у нашега ни једнога краља, ни ће бити у цара турскога; носи, зете, те ми се поноси!
Ал’ каква је Коса Смиљанића! Што је земље на четири стране, да је љевше у свијету нема, и нарасла цура за удају: сад је Коси дванаест година, нагојила лице за љубљење; ал’ залуду, сладак побратиме!
“ Мајка Анђи онда проговара: „Бре, не преши, моја шћери драга! док видимо ко је и откуд је, што ли иђе тако по свијету“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир! Од приближно двије и по милијарде људи на овоме свијету баш нико није примијетио знаменитог шешира.
— А ја и Жуја чекаћемо хиљаду стотина и педесет година! — гласно се продера Николица као да је казао највећи број на свијету. — А ја ћу се на дрвету и оженити, па кад ли те моја дјеца појуре штаповима кроз Гај! — запријети Стриц.
То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту! — заграјаше дјечаци. Чак се и Јованче сложи: — Нема боље од Жујине. На посао, момци!
Та зато пољар и постоји на овоме свијету да припази да му дјечаци не пуштају стоку у туђе усјеве, да не краду воћа, да не лове риба, да не прескачу живица...
Сад се пољар још више зграну: — Стриче! Зовете ме стрицом, ништа се не бојите, шта је ово данас? Откад пољари по свијету ходају, ово се није десило. — Учитељица Лана рекла нам је неки дан да си ти добар човјек и право велико дијете.
— Луњо! Дјевојчица подиже очи нимало изненађена. Чинило се да јој је свеједно ма шта се догађало на свијету. — Луњо, шта је то с тобом? — забринуто упита дјечак и саучеснички је помилова по коси.
Сједила је поред Јованчета, тиха, срећна и занесена, као да су сами на свијету. — Гле како је данас красна ова наша обавјештајка! — прошапута Ђоко Потрк, увијек осјетљив на сваку љепоту.