Употреба речи свога у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Последњи отпор српски у Банату беше на Томашевцима. Мало се јунака скупило да голему силу маџарску са свога огњишта потисну — ал’ залуд борба! Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде.

Ал’ доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити! . . . . . . . . . . . . . . . . . . Нисам могао, драги пријатељу, да ти приповедам о тужној

кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала. Гомилице народа што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини.

и десетину-двадесет рањеника, што, с дуге борбе малаксали, последњи пут из пушака шаљу смрт непријатељима народа свога. Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем.

Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о друговима са

Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари... А и он је сада сасвим миран, не диже више гласа свога противу насиља и неправде... Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!...

— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.

ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће

гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога...

несрећна коб му је сасвим разбила сан; напунио је лушу, укресао ватру, па је замишљено пушио и пуштао густе димове из свога сиромашног чибучића...

наново угашену лулу и, удишући дубоко у груди густе димове крџака, стаде, чисто уздишући, приповедати из живота свога побратима: — Видиш, учитељу, ти калуђери, то су зли људи. Ја га не марим никад на путу сретнути.

“ „То је Стана Чукурова“, рекох му ја, „то је кћи оне жене што је покушавала да отрује свога мужа, те је због тога све доскора била на робији“.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но од пријатеља и комшије свога! Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на

А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?

Курјак, први курјачки муселим, офавно паметозлопствоваше на једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша.

свим немачким и росијским владјенијам нико се добар, ни христјанин ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред

које са человеческа сујеверна измишљенија несоједињеније, вражбу и мрзост проповедају и вооружавају брата на брата свога и поштене комшије једног на другога!

Миш чује, притрчи, види и позна благодјетеља свога; не отлажући времена, почне гристи мрежу и мало помало прегризе једно уже. Онда се мрежа распе, и лав се избави.

Август цесар, отпуштајући од себе учитеља свога Аполодорија, запроси га да му даде свој последњи совјет како ће се владати.

„То ја и хоћу”, одговори учитељ. Плутарх, за неку велику погрешку весма разгњеват на свога слугу: „Иди ми с очију”, рече му — „да нисам овако срдит, бих те здраво избио.

” Сам прави, пак сам поквари: залуду му мука. Чини као поп Муждало кад служи, помиње свога села поглаваре, а како изиђе из цркве и дође с њима у крчму, а он их пита: „јесте ли чули како ја вас спомињем?

Боље је и туђину моћи дати неголи и од свога изгледати и просити. Ово је такова истина да јој нико не може противословити.

А док се ко види слабији од свога противоборца, нек се с њиме не хвата за перчин. 56 Пешлови и препелица Неко имађаше два петла, пак купи и

који нас совјетују, јесу ли добри, јесу ли разумни, и јесу ли у животу своме показали такова дела да љубе ближњега свога како себе. И ако су такови, у добрим смо рукама, увјеравајмо се им без сумњенија.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Шта је год хтео и имао заповедати, слао је свога буљубашу и пандуре кмету, а кмет је опет кнезовску наредбу сељацима казивао и тако је себи труд олакшавао.

Турчина, и глобити није давао; зато су га поштени и мирни и Турци врло уважавали; а особито Срби љубили су га као свога оца и поштовали као највећега од Турака заступника.

Кад се на Рељином Пољу покупе кметови, сваки из свога села доведе, ако му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове

И ту се Хаџи-Муста-паша јошт већма превари: пошље свога сина доле да купи војску. Кад се везиров син Дервиш-бег поудаљи, ове ти Београдлије оду код паше, узму изун да и они

” — Иди сад па реци „нећемо”, пред онака четири лава, који су и свога везира притеснили. Они су прошеније начинили као од стране кнезова и раје, и везира код цара туже, да је он био глобар

Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам

војску и на дахијама освету за оца да учини; и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно, како буде знао, свога оца покајати.

Зато он је сада преко Немачке послао свога бимбашу, овога Дел-Амета, са царским ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре и субаше у град сатерати, па кад

” Ја одма почнем весео и њему предиковати, као и онима што сам пређе казивао: како је Хаџи-Муста-пашин син послао свога бимбашу и ферман да тучемо дахије итд.

син Хаџи-Муста-паше, одма везиром постао, и да је све досад у цара просио, да му допусти да на дахијама оца свога освети, и да му је напослетку сада цар допустио и ферман дао да, како зна, освету учини; и да је Дервиш-паша

му је напослетку сада цар допустио и ферман дао да, како зна, освету учини; и да је Дервиш-паша Хаџи-Мустапашић послао свога бимбашу с ферманом, да подигне Србе, и да јаничаре и субаше у градове сатера; и да ће скоро Дервиш-паша с великом

и топовима доћи, из градова дахије и субаше истерати, и пашалук од зулума очистити, а Дервиш-паша везиром бити наместо свога оца, а сви знамо како је народу под Хаџи-Муста-пашом добро било.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденични точак. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат борио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли...

А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику.

Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога. Као чинећи се свему невешт, иступи мало на страну, па зађе за вајат. За њим присташе и два општинара.

Опрости се капетан са свима, седе у кола и оде, а Вучевчани осташе врло задовољни што умедоше тако лело дочекати свога старешину... Одатле се крену капетан обилазити остала села.

је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога. Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан.

Уочи петровских поклада беше големо весеље код Срдана Мишића у Р. Срдан, доста имућан домаћин, жени свога јединца, дечака од својих 18 — 19 година. А и време је већ да га ожени.

Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу.

Вуја се опет крпио под оном липом, укоричавао књиге, звонио у цркви, певао кашто за певницом и слушао свога попа. Нико се не сећа да се икад оженио.

Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери! И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.

Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост, наше

А зашто? у селу је живео субаша. Па ко је тај субаша? Да објасним. Неки Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Београдски

Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела. И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско.

Маринко је жалио Турчина. Обојица дуго ћутаху. Турчин је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лено ишао за оним колутима... Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа.

као мало јагње — Лазар већ напраситији; Станко је овлаш примао и лако праштао увреде, а Лазар једва могаше отрпети и свога родитеља. Али су се пазили. Од милости зваху један другог „јараном”. Били су најбољи момци у Црној Бари.

Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха. Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали. Мара му принесе, у земљаној кадионици, жара.

Он је био човек свога доба. Јуче млеко мајчино, данас љути рис; јуче миран ратар, а данас велики војвода!... У тренутку се решавао на све.

Он би трчао за њим док би душе осећао. Био је то ужасан човек. Нека му Турчин каже да свога сина свеже — он ће га везати као душмана, па да му очи искачу... И Лазар је ишао као овца на клање...

Лазар је чуо овај разговор, али беше равнодушан. Душевни умор беше толико јак да он није могао више ни појмити свога положаја.

Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука. У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен Црни сен свога очајања. А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље.

Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста.

И она нестаје пре веселе жетве, Увек неувела у свему што вене, Без свога завета и без своје клетве — У лепоти речи једном изречене.

МАЋЕДОНИЈА У свакој планини имаш свога змаја, И виле бродарке покрај свију река, На сваком раскршћу по један краљ чека, И старински напев пољима без краја.

Путниче, када се опет вратиш дому, И у топлој срећи и јаду студену, Ти прислужи светом Марину; и к тому Љуби свога ближњег и његову жену. КЊИГА ЧЕТВРТА: ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ Пријатељу Иви Ћипику 1.

СЕМЕ Он је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове сребрне бразде.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

принципе који су исписани у сваком буквару; а држале су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга сокола.

Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему?

— рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми... — она погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни! Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош.

Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине. Поп је све што је имао свога звао „црквено” и „народно”, а све што је сеоско „наше”.

— Гори си од те марве! — рече учитељ. Павао се испријечи: — Немој-де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла! Знам ја тебе добро који си ти! Учитељ зачкиљи очима: — А који сам ја? — Чивутин — рече Павао.

Сирота Ана! Ја се ухватих руком за груди и хтедох да очупам парче свога меса Писмо сестрино бацило ме је тамо одакле се Ана не види. Ја почех да очајавам — шта да радим?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато... тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик...

Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља. Та и онај бог, боже ме прости, узима што је боље!

Али се нико није одрекао свога потписа; »каква су да су — што каз’о Нóва бистош — моја су«. — Па не само људи, него и толике жене у месту знале су

— О, молим, молим! Свугде је добро — рече Пера, а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога.

је добро — рече Пера, а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога. — Знате како стоји тамо: добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он.

Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место.

Ту ће свака свога видети, а све ће видети Тиму, нотарошевог писара, који у селу живи као мали бог са својих тридесет форинти месечно.

Бар нико не памти тако штогод. Ни стари брица Јефта не памти да је за четрдесет година свога бријања и ординирања у селу икоме, на пример, прао главу и заустављао крв недељом пре подне.

(Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.) — Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира. — Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут

А Шаца узе задовољан тамбуру и запева, онако ради свога задовољства, ево ову песму: Сека-Јуцо, што гледите? Ала сте ви смешни! Ако мене не љубите, Душе ми сте грешни!

? Еј Лало, Лало! Како је меника брез тебе, брез свога касти, друга!... Бадава је ту Арса... и пуна кућа! Шта је мени тај Арса? Шогор! Шогор, што кажу, туђа форинта!

наћи; но баш да се и знаде за њега, ко би му дошао у походе, ко би над њим наричући сузе пролио, кад никога нема од свога?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако. А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао. И Наза му је заиста давала.

Таја је све јео. Али више од варошанке, него од свога и Вејкиног. том прошење прошло. Гробље се испразнило. Сви други просјаци отишли, само они не.

И не само што га више није дворила, доносила му, давала од свога што напроси, већ је и његово узимала, јела, те је он остајао гладан. А почела опет и да се опија.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Такова треба да има толико да сама од свога новца слугу, коње и каруце држати може. Е сад, кад је барон неће, како ће је газда човек узети, кад цео њен мираз за

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

А за све време разговора она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела.

Снажан у расцвату свога здравља, јак срцем, сељачки сини учитељ, гоњен чак једним наследним убојиштвом, чија га је бујност по некад бунила те

шуми као батеријски извиђач, прса у прса, кад је улан њега ранио у ногу а он улана убио на место посред самога срца из свога карабина који је отео у бугарском рату и без кога никад не иде у извиђање.

ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен корак оцењује он по оним оријенталским назорима свога оца. Нити воли забаве, ни спорт, ни концерте, ни позориште. „Шетња није за домаћице“.

“ А у купеу ужасна запара. Дивна, блага баба ишла је у Врховну Команду да измоли дозволу за пренос тела свога на фронту исеченог сина официра. Зна се тачно да је укопан у Крупњу, у самој црквеној порти, иза олтара.

И тако, задовољавам ја ту потребу од свога дечаштва, а она о томе појма нема, и ко би знао која је она сад по реду коју волим.

„Па сам после ја, који никога свога немам, или боље, који никога свога нисам хтео да имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном

„Па сам после ја, који никога свога немам, или боље, који никога свога нисам хтео да имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном познатом себичношћу власника; и ето

— Имао је, имао, само ви кријете од мене. Али нека, ја ценим човека који зна да чува тајне свога пријатеља. А ви како, господине Јуришићу? — Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо.

потстицана оним бучним узвицима, виком и псовком масе гледалаца око моста, панично појурила напред, вукући за собом свога воћу што је једном утрнулом руком чврсто држао подбрадак улара, а другом се ослањао за земљу.

Африка

Трговци су често и само форме ради узимали краљевску кћер к себи за све време свога бављења у племену. Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из

За пола сата црни хришћани били су сасвим изнемогли од свога мајмунисања отмености. Жене су најпре јеле суву рибу и хлеб, влажан и без квасца, што личи на прљаву сланину, а затим

Све то богатство припада младим људима велике Монге, који су се пре четири године одвојили од свога родног села, поженили се и основали ово ново насеље.

Потребно је да ме ова друга двојица приме као свога сапутника тј. да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари:

огрнути пантерску кожу и намаћи на прсте пантерске нокте, које држи сакривене у шуми, па сачекати првога рођака, свога брата Тиу, или снаху Моне, или синовца Варињу, да закоље, или ће они на време купити од малопређашње вештице корен

са презирањем према њима причао, да овај симпатични доброћудни швајцарски младић сматра свога пријатеља као сасвим пропалог човека.

Да ли ме разумете? У најдивљијем крају подићи свој дом, сâм; од свога труда; у дивљини. То је највећа ипак ствар, градити. Оно што сам зидао досад, или сам продавао или поклањао црнцима.

Тај младић, чије је васпитање било изузетно неговано, који је познавао стране књижевности као свога народа, на коме су остали сви трагови племићства, имао је сад мање осећања за чистоћу и хигијену но и најгоре рођени

Мајмун се не смеје никада, а брине се и страши, зато што је још увек само животиња. Ја сам видео да Н. шамара свога мармитона, да се издире на њега и плаши га.

Обично бој добије беле чакшире, белу кошуљу и кожни појас, и тако одевен често изгледа елегантнији од свога господара, од кога се више пази.

Најближе село удаљено је од Бобоа читавих двадесет километара. Осећам велику радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље.

удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија,

жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Худибрас, управо од глади скапати морао, довољно увјеравају. Но ово као узгред.

ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика. ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар? ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж

ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар? ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад зактева да је муж љуби. ЈАЊА: Е, то је лепо реч, то је лепо слово!

ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар. ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити? ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција:

Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде! ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар. ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава.

(Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот! (Премеће новце, па после устане и протегли се мало.

Оћимо да паднимо свију преко нос. ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос! ЈАЊА: О, аделфе, сваку човеку има свога радост, тећи ја сум нестрећа, сас проклетина на моја глава!

КАТИЦА: Жалосна, да није само штете? ЈУЦА (Мишићу): Има ли овај пасош своју важност? МИШИЋ: Овај нема свога печата, не може дакле ни достовјерности имати. ЈУЦА: Е, сад, гледајте на што га његова тврдоћа наводи!

МИШИЋ: Видите како је то зло, кад немате свога код магистрата. ЈАЊА: Та ви сте мој, господин нотариус! Ви сте казали да милуите моја Катица.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Варвара, сад задовољна, на руци свога мужа, вукла је за рукав Павла: „Бијежаћеш, кажеш, а од тог ми се сердце ципа! Бојим се, убит ће те!

Све до свога одласка. Викао је, да се његовим ветеранима, који су ратовали за Марију Терезију, чини велика неправда. Иако не примају

Он је своју децу осећао као делове свога тела, као своје руке, или ноге. А кад би губио на фараону, као да је од дечијих уста откидао.

Кад су попили каву, госпожа Кумрија погледа, испод ока, свога мужа, мрачно, као кроз громове и муњу. Трифун је сад био раздрљио груди, на којима је имао ожиљак од сабље, а пребацио

“ Ђурђева шала хтела је да буде скарадна, али његова мисао то никад није била. Он је поштовао жену свога брата и жалио је ту жену, која је често била сама. Гледао је да је развесели, макар и глупим шалама.

Тешко му је било, у том мору баруштина, у ноћи, да се осећа тако усамљен, без иког свога. Цео један народ желео је то, што је и он желео – одселитсја – али, ето, сами смо кад опасност смрти прети.

Зар не види да се неки чудан светац направио? А уобразио да је на њему остануло царство. Из свога детињства, каже, и он се сећа, тако, да га је отац кљукао, причама о Акилу, и греческим јунацима, али он је све то

Јоан Божич, после, имао је неке чрезвичајне послове, и у Рабу. Опет је наплаћивао неке новце свога таста и опет је псовао.

Уочи Павлових сватова, кирасири су били приредили, у Варадину, игранку, у почаст госпоже свога новог полковника, а на ту игранку морали су да оду и Исаковичи.

То, да га једна госпожа, у присуству свога супруга, тако дрско, позива, у постељу, било је велико изненађење за капетана.

Оно што је Исаковича, тих дана, у Бечу, нарочито било сневеселило, то је био осећај да је, ето, стигао близу свога циља, али да је од њега ипак далеко.

Госпожу Божич био је заборавио. На целој тој великој пучини вијенских кровова, није имао никог свога. А кад би се сетио прича свог поочима Вука, који је долазио у Вијену, приликом припреме за избор митрополита, Павлу би

Теодосије - ЖИТИЈА

преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира У сиромаштву свога знана, из убогог дома ума мојега немајући ништа да изнесем на трпезу доличну вашег достојанства, пуну речи анђелске

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене.

Предаде писмо ипарху и исприча жалост господина свога. Када је ипарх прочитао писмо, веома се ожалости због тога, јер је велику љубав гајио према њему.

Труђаше се младић, саосећаше старац, јер подузимаше срцем многа клањања, падајући удовима сина свога, душом састрадаше у свеноћном распећу његову.

И тако целовавши свете цркве, цара и патријарха одмах пође на пут. Стигавши у Свету Гору и нашавши свога преподобнога оца у Господу жива, поклони му се и целива га, и обавести га о љубави и пријему цареву, и рече да је сва

Јер са таквом ватреношћу после смрти преподобнога свога оца у месту томе поживе, сав помишљу ка Христу плењен, да сваки дан сећањем на смрт умираше, а од многог и непрестаног

Видевши, дакле, свога преподобнога оца у таквој необичној и неизрецивој слави, као што раније казасмо, разумеде да је велику благодет у Бога

И када Бог прослави слугу свога, ако ме ви позовете доћи ћу к вама. и затворивши свету цркву, даде проту кључеве и узевши молитву узиђе на пирг.

И као на небу, и на земљи ћеш прославити свога служитеља, и пошто ћеш прославити оца мојега — и ја ћу се с њим због њега у теби прославити и сви који су дошли данас

Ко да се не диви твоме великом милосрђу? Слава теби, Боже, слава теби!“ Пришавши светоме гробу свога преподобног оца, и грлећи га целиваше, и многе своје сузе са миром његовим раствараше, приносећи срце и усне и очи, а

Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са

Са овима светима узевши свете и мироточиве мошти светога и преподобнога свога оца, пође на пут с њим у своје отачаство у српску земљу, да као што на истоку у Светој Гори постадоше очевици Божјих

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Задруга нестаје потпуно као и слава. Људи се ретко сећају својих далеких предака; свако носи име свога оца. Најзад ће проматрач запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно стање

Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају.

Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде.

Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год.

Али Секула не слуша и све се више удаљује. Тада непознати ободе свога коња, који скочи у висину за три копља и брзо стигне Секулу.

зеленој динарској зони, пространијој области са разноврснијим средствима за живот могли су знатно више повећавати број свога становништва.

Један племеник је пореклом из тога или тога племена, из тога или тога братства, и само ће по изузетку рећи име свога села. За време рата су братства а не села сачињавала војничке јединице, „чете“.

Црногорци су се морали навићи на немаштину, на глад и на најтежу оскудицу. Не могући живети од производа са свога сиромашног земљишта били су принуђени куповати жито у суседним областима, нарочито у Скадру, у пределима које су

Да Лика није била у Аустро-Угарској, без сумње би по психичким особинама свога народа постала другом Црном Гором. Извршио се унеколико развитак истих динарских особина, сличан ономе у Црној Гори,

Богатством и лепотом свога фолклора Босна и Херцеговина заузимају прво место међу српским земљама. Херцеговачки дијалекат је код Срба усвојен као

Могло се предвидети да ово становништво — најтипскији представник свога народа — неће трпети аустроугарску владавину. Код босанских сељака се све више развијала права вера у Србију.

Чак и у вековима после свога преласка у нову веру босански су мухамеданци остали најревноснији мухамеданци. Истакли смо да су себе сматрали за

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— питаш ме, пријатељу мој ! Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чича-Трише, млинара.

— Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!

— Киша од ракије — Мудри оглас и проглас Ујутру, кад се добро разданило, чича Тришо пође низ ријеку да тражи свога мачка.

Водич медвједа стругну уз прво дрво, а неки чобанин у забуни узјаха његова медвједа умјесто свога магарета и зажди друмом.

Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с другог краја њиве јави један жалостив псећи глас: — Аууу-ваууу!

Њега треба да изаберемо за свога војводу. Тај ће нам показати како треба да се чувамо од мачака. — У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се високо високо високо До наврх самог себе Одатле се падне свом тежином Данима се пада дубоко дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у парампарчад Ко остане читав и читав устане Тај игра КЛИНА Један буде клин други

цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти сенку са своје сенке Изравнао брегове у теби Равнице ти у брегове претворио Завадио ти годишња

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Остави књигу на сто.) ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа; за свога младог пријатеља ја имам увек времена и расположења. (Марији.) Идите! МАРИЈА (оде).

РИНА (нестрпљиво, узнемирено): Говорите, говорите! АНТА: Реците ми, дакле, сећате ли се ви свога девојаштва? РИНА: Какво је то питање?

РИНА: Какво је то питање? АНТА: Рекао сам вам, морамо издалека поћи: дакле, сећате ли се ви свога девојаштва? РИНА: Па да, забога! АНТА: Ви сте, разуме се, пре но што сте постали жена, били девојка?

РИНА: Посаветовати. С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао.

СПАСОЈЕ: Он то сматра као најсрећнији излаз из ситуације. Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.) Читајте, молим вас, даље!

Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.) Читајте, молим вас, даље!

ПАВЛЕ: Па онда? СПАСОЈЕ: Онда, кад сте ослобођени свога првог брака, ви ћете запросити моју ћерку и ја ћу вам је дати. Што ме гледате тако чудновато?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

је Багрицки говорио, али су ми стално на памет падале мачке које сам једно поподне, отишавши да му однесем неку поруку свога оца, видео како леже по његовим ногама, грудима и свему. Биле су дебеле и лињале се тако да је ваздух био пун длака.

Сви моји мишићи били су напрегнути и очекивали су нешто. Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога врата, спустих их низ рамена и груди до бутина и колена, осећајући свуда младо, нестрпљиво месо.

- Исти си на свога проклетог оца! - рекла је кад сам затворио врата кухиње за собом и почео да се пењем степеницама, које су шкрипале као

Пре пола године, док га још нису нашли с ножем у трбуху, Џоја је имао обичај да звонећи наплаћује вожњу свога фијакера. Старице су почињале да се крсте, а крстили су се још неки који су званично тврдили да Бога нема.

За четири дана школски дневници биће запечаћени, а кец из физике још се није ни померио са свога места. Заузета читањем писама Меланија је испитивала благо, али споро.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Седну и једу. Сва породица се сад око њих врзе; дошла је и госпођа Сара да испрати свога Чамчу. Девојке служе, мати наређује.

— Па зашто сте ме задржали у вашој трговини, зашто ме нисте дали на школе даље? — Несрећниче, туђиш се од свога дућана, а тај је све вас од’ранио.

Најзад дође картара па показује карте Шимики и Лујзи. Тако је свака маска нашла себи свога с ким ће се титрати. То је тако читав сат трајало, кад наједаред сви беже у креденц; нешто страшно долази, ене

Код господара Софре шегрти се мењају у дућану; он већ слабо брине за дућан, држи га за живота свога још само части и спомена ради. Већ није ни пун као некада. Пера тера своје. Никад не може да изведе свој план.

) — „И сада отпусти слугу свога“ ін інфінітум (лат.) — у бескрај инкасирати (итал. інцассаре) — наплатити рачун у готовом новцу инеxпрессибле

катастарских јутара земље Сибарит — становник града Сибариса, старогрчке колоније у Јужној Италији, чувеног са свога богатства и развратности; развратник, сладострасник, мекушац Сизиф — по грчкој митологији син Еолов, краљ Ефире

Црњански, Милош - Сеобе 1

Пред зору, био је сањао о жени и мислио је на њу и сад, посматрајући кроз замагљено стакло свога коња коме су слуге прале ноге и танке чланке.

инспектор војске одређен за рат, ђенерал коњице граф Сербелони, а на којем беше, да се подсети, исписао прву реченицу свога говора, коју је, уосталом, једину и памтио. „Ви Срби најрадије бирате посао војнички, па зато...

„Ви Срби најрадије бирате посао војнички, па зато...“ Узнемирен што је даљи ток свога говора потпуно заборавио, понављао је ову фразу, на немачком разуме се, свакоме, ко год му је то јутро дошао на очи.

У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену

моћи да избегне, а да га већ овде, у Печују не покрсте, у љутој тузи својој позва, у себи, тихо, у помоћ, крсног свеца свога, Св. Мрату. И св.

Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка. Слао их је после, о свом трошку, по Дунаву, тамо‑амо, као и своје џелепе.

Ни за час му не паде на памет да би могао пожелети жену свога брата. Напротив, брат му се чинио сретан човек, а његова љубав према тој жени нешто несхватљиво другима, а њему самоме

Госпожа Дафина била се преселила у кућу свога девера. Требала је ту да преживи, са својим ћерчицама, неколико месеци, па можда и година, док јој се муж не врати из

Жене официра, Немице, трговачке кћери, много млађе од ње, Гркиње, затим све жене пријатеља свога девера и мужа и све њихове кћери; једну дебелу Туркињу којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда

Изненада, са мржњом, мада је био мрак, виде крај себе, на постељи, и руке и зубе свога девера, и његову ретку браду, чу његов смех и обухвати рукама уплашеним његов танак врат.

бичевима и змијама, не би се била одрекла тог човека и његовог чудног осмеха“ који није видела никад пре, на лицу свога очуха, или браће, својих Грка.

Вриснувши најпосле пригушено, она пред завесом спази и трбух, огроман трбух свога мужа, његова уста и очи и нос, цео његов лик на белом чаршаву, крвав, са прекланим гркљаном, и црни клобук, што је

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

¹¹ У Босни, а и у другим крајевима, „жена која не рађа налије воду у чизму свога мужа који се вратио с пута, па попије ту воду“.

Када жена после порођаја не жели да рађа за извесно време, „ваља да узме гаћник свога мужа и да га на онолико места завеже, за колико година жели да не роди.

²¹ Уторак јесте „најнесрећнији“ дан седмице. У песми „Врачање материно“ каже се: „Мајка сина свога сјетовала, да се чува и да се сачува од ујамка и од урезника, од суботе и од уторника.

Никола Беговић, поп из Лике, пише: „Срби уопште држе се више свога домаћега обичаја, неголи што би се држати имали општецрквенога правила.

Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити. Ово потраје цијелијех првијех шест недјеља, а и повише богме.

„У селу жена свога човека не зове именом, него га према прилици у којој је, опише тако да се зна ко је. Деци својој она ће рећи: тата вам

и сладост нашега језика: кад би књижевници наши то познавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоценост свога народа, свој народни језик, него би се трудили научити га из народнијех пјесама.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За човека који руком показује охлађени димњак свога крова и травом зараслу стазу до прага, а нико му неће да посведочи да је проводио тамо дане.

без вредности, дело где вредности има, за убоге исмеваче крај којих симплони среће мину окрзнув их само перјаницама свога дима.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Дубоко завучених руку у џепове, Бел Ами је скривао дотрајалост свога зимског капута добијеног на стоваришту САРЕ. Још увек је говорио о својим глумачким плановима тамо у главном граду и о

Очигледно, шармирање је успело! Пређе супериорно погледом преко идиотске галерије свога разреда — ко се од њих могао похвалити једном двадесетпетогодишњом студенткињом која тако вешто барата непцима,

сналази како зна и уме, тамо где су В-ићи месили земљу и набијали је својим квргавим табанима, подижући с муком зидове свога будућег дома од блата, плеве и ветра.

Показује девојци нека драга места која му много значе. Пролази са њом још једанпут неким тајним стазама свога живота, чудећи се колико то створење не зна ништа!

Јањицх! Од Јан-јицх, постао је тако Жан Жик. Биен! Сетио би се свога порекла с времена на време, када би у »Еспресу« или »Пари мачу« читао чланке о себи.

« вриснула би обично каква хистерична жена и то би био знак за почетак обрачуна. Са свога издигнутог места Лука Ристин је посматрао тај узаврели лонац на точковима чудећи се непрестано због чега се ови људи

Човек се овде осећа као у предсобљу смрти. Појеле су по пар крањских кобасица са сенфом. Мајка се одрекла половине свога ручка у њену корист: »Мораш бити снажна вечерас!« казала је. »Пази на држање браде!

иза кухиње, од оне тако згрчене и увек дискретне младе жене у углу кола на задњем седишту, која се чак и положајем свога тела извињавала што заузима драгоцен простор, рађа се нека нова Ружа Лазић — шерпас, смели водич кроз дивљину!

Седео је потпуно сам, окружен непробојним ореолом свога мита. По вароши се причало да пије само хладну лозовачу. Орловског држања, висок и још усправан, мада је увелико

градићима дубоке унутрашњости, стекла је извесно искуство с мушким насиљем; није га се, наиме, плашила разумним делом свога бића, али постојао је један другачији, тешко одредив егзистенцијални страх; тачније, нелагодност помешана с осећањем

Матавуљ, Симо - УСКОК

Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено! Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима! — Злô, ваистину! — потврди његушки кнез.

Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари бан бјеше почео јахати прве

Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам! И осветит’ тајка свога, како треба!... — Крстиња, аферим ти га на те ријечи — рече кнез — али доста, е проглушисмо кукањем овога чојка, који

поред патријархалнијех обичаја и нашљеђене храбрости, њека финоћа у понашању, њека прирођена учтивост, па оно осјећање свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у

Шта губи лишив се извјештаченијех потреба и навика и предрасуда свога сталежа?... Колико је година Милици? По свој прилици седамнаест-осамнаест!

Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души. Сјети се причања свога и њихова, особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад дознадоше да је и он

Јанку се наметну поређење тога попа са свјема осталијема, које је познавао, почињући од свога домаћега патера. Каква голема, управо невјеројатна разлика!

Па то је што и умријети! Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име!

у главу, не знам, тек он, а кажу и гувернадур обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара Долћија наумио продати Црну Гору Французима, и ко ти га зна што још!

Спремало се велико зло, јер оба племена бјеху јака! Тада им владика пошаље свога момка с поруком нека се стрпе само недјељу дана, па послије њека раде шта знају! Они послушају.

“ — „Не бих, валај“, рече онај, „да ми даш најбољега овна из свога тора!“ — Трећи се умијеша: „Ада, ја бих за плету отишао и питао га: молим те, Свети, што сад ради бог?

торбе обрамице, Претурише струке сињгавице, Гранајлије пушке дохватише, Па стигоше на Цетиње равно, Пред дворове свога господара!“...

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв. дечја књижевност настала је у освиту модерне ере: једном је излазила у сусрет детету као

Змај (1833—1904), веома плодан песник и уредник дечјих листова, који се, моћније но ико после њега, обратио детињству свога народа.

Дакле, и кад потпуно одбацује одговорност пред дететом као читаоцем, дечји писац је, природом свога дара, упућен на њ; он пише и за дете.

трагичним тоном; то је осетио и добро образложио Богдан Поповић у вези са Змајевим песмама попут оне Циганин хвали свога коња. У предговору Антологије вели да би оне „одскакале нескладно”, да би „прскале као 'жабице' међу осталим песмама”.

Тај назив, наиме, може да значи: песма у дечјем добу свога живота, песма-дете, песма која није преузела сву одговорност за судбину света.

песме (Песма о песми, рецимо), или лирске (одељци Ђулића), или сатиричне (Народ), хумористичке (Циганин хвали свога коња), данас почну препоручивати деци.

На њ је био упућен животом, родитељском несрећом, склоношћу ка поучавању, природом свога дара: он је поучан и детињаст и у многим својим песмама за одрасле.

Велики патриота, уверен у заслужену срећу и процват свога рода у будућности, он је у детету гледао носиоца те, боље сутрашњице, залогу настављања и обнављања, па у његовој

Сироти миш који јадикује над судбином свога рода: Драга ми је мајка на превари пала, Најела се сира па се отровала.

је обичај да се, кад је реч о Бранку Ћопићу (1915—1984), издвоји оно што је писац урадио у првом, предратном периоду свога стварања, и што је скупљено у три приповедачке збирке: Под Грмечом (1938), Борци и бјегунци (1939), Планинци (1940).

Опчињен далеким сјајем у којем је учио да воли и да посматра, писац се, најпре, враћа омиљеним ликовима свога детињства — стрицу Ниџи, деду ради, самарџији Петраку, лопову Сави, Петру Чобанину, знатижељном Станићу, Малигану

и хране, остављају их беспослене и - мало-помало - ево видиш, проскитало се нечије пашче и сељаци га каменом гоне из свога дворишта.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Четрдесет хиљада фамилија преведе патријарх Чарнојевић под окриље аустријско, народ добије лепе привилегије; имао је свога војводу, свога патријарха, своје магистрате; сад нема ништа. Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок?

фамилија преведе патријарх Чарнојевић под окриље аустријско, народ добије лепе привилегије; имао је свога војводу, свога патријарха, своје магистрате; сад нема ништа. Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо.

Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају. (Одлази.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

и стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до краја XВИИИ века.

Педесетих година XВИИИ века та верска гоњења била су дошла до свога врхунца, и тада су војничком силом цели српски крајеви нагоњени у унију.

Срби су прешли у Угарску под водством свога патријарха, који им је био као нека врста и световног поглавара, царске привилегије издате су им више као конфесији но

Калуђера и свештеника је било много, али ни они нису били на висини свога положаја, и давали су повода народном незадовољству.

Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика. Његов рад пада у доба од 1716.

Рођен на периферији српскога народа, одрастао међу туђинцима, међу којима је провео највећи део свога живота, он није добро владао српским језиком и врло слабо је српски писао.

Трудећи се да буде на висини свога предмета и да изгледа свечано учен, он је писао развучено, замршено, мутно, често сасвим неразумљиво.

године да се Србима пошљу два руска учитеља са великим бројем црквених ствари и књига. 1724. Синод пошље међу Србе свога преводиоца Максима Суворова, који се био учио у Москви и Прагу, да организује школски рад код Срба.

Нови митрополит Вићентије Јовановић продужио је просветну политику свога претходника и тражио нове учитеље из Русије. 1733.

17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766. године. Василије Петровић, приликом свога првог борављења у Русији, 1754, штампао је у Москви књижицу: Исторія о Черной Горы.

1772. буде закалуђерен у манастиру Ковиљу, коме ускоро буде постављен за архимандрита. Цео остатак свога живота провео је у манастиру, као чувен богословски писац, пишући богословске књиге и уџбенике и спремајући своју

Он је био најученији српски богослов свога доба, знао је и писао поред српскога и латински, немачки и мађарски, био је стручњак у питањима православне теологије,

Милићевић, Вук - Беспуће

Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио. И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја.

сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина, оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком,

Бијаху чули из свога засеока неку пуцњаву изнад кућа и викање за помоћ, заметнули се пушкама и повели псе. Иза дугог тражења, нађоше

дисањем и ноздрвама које се шире, и ћутањем и очима које нешто траже, и ломљењем прстију и којим дрхтајем и трзајем свога тијела, и уснама које су подрхтавале и упијале се једна у другу. И у њој се збивало нешто.

Гавре Ђаковић се тада тргао. Свијет који је пролазио није гледао ту поспрдну слику свога живљења, није примјећивао тај нијеми подсмјех живота, који пролажаше полагано и неопажено.

ни напријед ни натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја.

је ударила ватра, огледало се нешто страшно и запрепашћено, с очима, пуним суза, убијена стидом, осјећајући понижење свога оца, као да и на њу пада један дио његове срамоте.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе.

Тек четвртога дана, а то је на бадњи дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа, а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и уопште уреди прасе, па зато су се о њега отимали

А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе;

— Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла.

А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини! — Не, без све шале — вели Јова — имао би’ за нешто да те замолим.

Казао бих: како је стидна невеста, румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље

Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете!

пред престо свевишњега да дâ рачуна о својим бировским злоупотребама у онаквом стању у каквом му је капетан целога свога службовања ишао по срезу, добивајући почешће и класу.

није разумео свет, па није никакво чудо што је чак и баба Стојна, гребенајући вуну, осудила методу Максимову кад је од свога унука чула како и шта уче у школи. »Цветна и велика!

А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако! Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они готовани што се господом називљу.

Поштовао је професоре свога сина искрено, и тако је био частан изузетак од оних силних и тако честих и обичних наших очева који обично увек држе

Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага.

Мучи, момче, тако т' Бога, Окани се туге, Амо брже, ето свога, Па још, брате, друге! 1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од

Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене. Тако и ја друга свога Немам овде миленога, Тако и ја тужим, венем, Па да завек скоро тренем.

“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи, Јадна мома руке склопи:

горе, отр тешки зној, Па остави брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда,

браћо, до два, до три цветка, Тедо вама да оплетем венца, Ал' не нађо више крај студенца, Крај студенца а живота свога.

На студенцу још ће цвећа нићи, Да доплетем венац започети, Да допевам појак овај свети, Браћо мила, за живота свога. (1844, јан.

Ој Карловци, лепо л' живе туде, Ал' што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе.

Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада! Сећајте се мене, друга свога, Сећајте се красна доба тога, Ох заклетве оне дивне, свете, Браћо мила, заборавит нете, Ње с' сећајте увек и

кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети!

Ту ми барем јоште нешто треба — И тако ти посред јада свога Коњица се сетим некаквога: Име Пегаз, а кљусина јака, На рамени до два крила лака, Кљусе, брате, наочито, красно,

И већ спава мушка глава трудна, Украј њега седи љуба будна, Погледује господара свога, Моли за њ'га Бога великога: „Та узми га када ти је воља, Ал' га узми са крвава поља, Само дома, јао, не умори!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

Па ипак ...ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену,

). Тамо сам сву ноћ булазнио, вршо се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није

Сјећам се, кад год бих пошао да спавам заједно с дједом (да му гријем леђа!), старац би се сјетио свога млина и разњежено ми напоменуо: — Сад ћемо нас двојица да спавамо, а наш ће млинчић да меље, меље, читаву боговетну

Он је једино зазирао од вучјих светаца и у њихове дане није се нипошто лаћао свога посла. Шта би радио, грешник, да се због његове кривице чопор шумских разбојника окоми на коње?

Није баш сигурно да није згодио и у бољшевике, који су упљескали свога цара и у цркве коње увели. Гонетало се тако и наклапало, испитивани људи по селу и тражен сликар брадоња, који се

Напопастили ме тамо као коњске муве: те зашто си бацио америчког поглавицу, а сребром уоквирио тога свога, како ли ти се само зове, те је ли краљу мјесто тамо, срамота је и рећи гдје, те припознајеш ли ти своју вјеру

Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она бихаћка „Кула“, градио је, кажу, некакав Матија

годиница, док је мој дјед Раде момковао у Лици, имао ти је он тамо нераздвојног друга и пријатеља Дану Десницу, свога вољеног „камарата“.

И баш међу таквима нашао је мој дјед свога камарата, Дану Десницу. Како је до тога дошло, то ни он сам не би знао казати.

вадила испод јастука плаво и црвено цвијеће, „Вида“ и „Виду“, које је синоћ тамо ставила не би ли у сну видјела свога суђеног.

— отхукивао је узбуњени Дане Десница, закрећући очи од свога камарата. Тога истог прољећа одсели се из њихова краја десетак живљих породица у Босну, под планину Грмеч.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и лепљаше се по његовом, крвљу и знојем, умрљаном лицу.

И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао. Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике, златне паре?

У том дође са рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, са прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка. — ’Бро вече!

ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што..

Одједном она чу бâт људских корака који јој се приближаваху, и после разабра глас свога мужа. — Ето, на! — говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне...

се, па га само пецкају и дирају, а он само муља, виче и трчкара час ка трешњама где је ракија, час на пут да обиђе свога коња, који чекајући на товар пасе суху траву по јендеку. — А, господинче, — предусрете ме. — Камо чича-Марку ракије?

Тетка свекрви не може да одрече, замери се, већ саже главу. Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво,

Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца, он после за себе отворио дућан.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

предаје; а што је најгоре, под именом вере и закона, преваћајући и толмачећи закон свој по злоби и по (с)трасти срца свога. Кад ће нестати мржење и вражба на земљи!

Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лице сваког себи подобног чловека позна, брата свога! Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој.

благородни(х) бољара молдавски(х) за воспитаније и науку њи(х)ове деце: не има сад младић у Јашу који не зна, осим свога језика, јелински и француски, многи — латински и талијански.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека.

пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја свога, чедо љубави, анђела страсти: вино; чисто га гледам де ти се хвали рајем, де ти га нуди, тај одузети поклон боговске

— Сва се племена стекоше света, те ти у накит уметне косе умења свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима

Зар што му не даш, плеткушо стара, да срца свога узоре свеже слободном руком у камен реже, ил' платном шапа? — Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан

босиочким из давнине мученичке: већ ми дисак загушују јучерањим задасима животова разилаза, те бесамрт вида свога споменима зачињући самртничке ништавости, исту судбу кô да кажу ужаснутом посматрачу.

Однес' му и ти поздрава нам глас, у поздравима дишућ сваки час, славуја жељна мирис-ђулијо, Ромеа свога верна Јyлио, ти мученицо свете љубави! Та светитељке нема милије од тебе, Вило нашег Вилије!

Кад видим да му годи приповест употребим тренутак угодан: Па кад смо се већ тако састали, позајми ми од знања свога што! позајми ми од — гост ме прекине. „Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!

младу, украдоше и њему једину наду, једину милост коб му узе прека, и одрече се милости сваке и сваког лека за свога века. — Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу.

у руку дала, у суху руку седога кала, кале је води; кô пастир јање, нејако јање, кад води на клање; показујућ врата свога господара, унутра је пушта, врата затвара. „Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни?

Братија ћути и була је нема, окови јој ћуте на рукама двема, нема је була, ал' у срцу стрепи, познаје ћуди свога господара, како се страшно ономе свети њега што дира, њега што вара!

Па како је воли бабо! Један осмех свога смиља не би дао за сву земљу од Индуса па до Нила. Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног

Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида. Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И зато прва књига српских народних приповедака, она од 1821, и носи с пуним правом име свога аутора: „написао В. С.“ Од нејасне представе о вредности народних прича у почетку рада, преко добро примењених савета

А следећа генерација, Вукова, која је наставила и проширила рад свога учитеља кроз часописе и посебне збирке, није никако могла наћи начина како да измени ниски пиједестал на којем је овај

Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.

Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш-Челика.

— Боље тебе нашао, зете! — одговори њему царевић, па одмах седну вечерати. Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори да тражи Баш-Челика, и све му редом прича. А цар га стане сјетовати.

Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде

А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ Био један цар па имао три сина, и тако је био стар, да већ није чуо ни видео.

Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у

Она и њега шаком по образу, и одмах му искоче два зуба, па му онда рече: — Знаш ли што је? Овако ћеш поздравити свога оца: Ако ми не пошаље онога човека који је однео воду од мене, све ћу му царство разорити; него стани да ти дам по

Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек.

Она то све призна, па се загрле и пољубе. После отиду у град па се венчају, и отац још за живота свога преда му царство, а друга два старија сина отера, и тако најмлађи син остане цар у обадва царства.

па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Шта, шта? Може бити у позоришту, али у свету тога чуда нема. КУМ: Зашто; ако жена свога мужа милује. МАКСИМ: О, пуца им срце. Зато се свака убила, кад јој је муж умро. НИКОЛА: Као и ми за женама.

МАКСИМ: Па шта је радила та ваша Грезилда? КУМ: Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега.

СВЕТОЗАР: Заиста, тетице Софија, ви нисте ни најмање накићени. СОФИЈА: Ја мислим да кићење за жену, која има свога мужа, није ни најмање нужно. СВЕТОЗАР: Али бар данас.

Јер како се зна, да свака флота мора имати свога адмирала, то ће наравно морати изићи да 37 адмирала нема, и да сам ја утаманио те људе.

ВЕЛИМИР: Зашто не? Гди сам ја седио било је људи које нисам ни познавао. СТАНИЈА: Па ко ти чисти собу, кад немаш свога? ЉУБА: Девојка. СТАНИЈА (Љуби): Што ти знаш, кад неси тамо била. ВЕЛИМИР: Девојка, девојка.

Мора Бог да вас кара. ЉУБА: Зато што жена није ропкиња. СТАНИЈА: И ропкиња познаје свога господара, а ви немате ни Бога ни старијега. ЉУБА: Кад жена оће на бал, муж лепо мора, баш да му се и неће.

А нама је доста сваком по дукат. МАРКО: Није него јошт штогод. Он је свога магарца видео, па нече да га прими. Ми више нисмо криви. Купите магаре! ЈАКОВ: Купите магаре! Јефтино дајемо.

МИЛОШ: Ти отоич ниси хотео магарца за твога признати, је л’? СЕЉАК: Јесте. МИЛОШ: Ко се једанпут свога права одрече, он нема више права на то. Је ли истина? СЕЉАК: Јесте.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође).

СУЛТАНА: Приповеда се да је официр неки при командирању војске, опазивши изненада свога бившег учитеља, који је строго с њиме поступао, клобук с главе пред њим скино. Ово нека се и са мном збуде!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ти темељ Рушевног дома — а много година је томе; Сада ти, поодрасле, чуваримо над кровом и крваримо у јуну мирисом свога злата, Шуштимо када дажди ил кад нас ветар чешља, А ти си крив: због тебе ширимо корење овде у градску јаловину, у

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мој матори ћути и пуши. Гута кнедле, шта ће, сирома, а Тика само вади ли, вади слике свога сина, још из времена док је био беба, и то беба сликана како крајње оригинално лежи на јарећој кожици са свим оним

К., али види, види, стара Анчи ћути и све нешто као мисли, уколико уопште уме да мисли! И шта сад? Не тражи помоћ од свога свемогућег татице који већ себе види у улози спасиоца. Не зарезује га! Не бори се с њим!

за стару, славну Скадарлију у којој је човек некада могао да се осећа као у својој кући и, више од тога, као у кући свога пријатеља. Некако нам се није више ни јело, па изгиљасмо на лажну турску калдрму заливену бетоном!

Али што јес, јес, звезде су биле праве и управо су као сумануте падале на „Три шешира“. Сетих се свога маторог и изненада ми постаде јасно зашто више не седи увече по кафанчугама, него пијуцка сам самцат у нашој кухињи.

Ћутим и сећам се свога љубичастог накита и тога како смо некад трчали преко траве. Само што не почнем да цмиздрим, на часну реч!

— бубнух с неба па у ребра. — Осамдесет и два квадрата. Зашто? — А знате ли можда напамет број свога рачуна у банци? — 608-620-301-71500-44419 ... А зашто? — Који је број такси-станице код „Балкана?“ — 324-100!

шта је казала Ана те вечери око десетке, протежући се од јастука, на северу, до Чарлија поред ногу, на крајњем југу свога кревета? Чуј, Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира!

Ако је чињеница да човек преспава тачно половину свога живота, каже, а да је другу половину будан, онда су оба ова феномена равноправна, зар није тако?

Наклопимо се, дакле, на њу као рибе паране, а после прелазимо на „ружицу“, чак и бакута, која не пије ништа друго сем свога обавезног нитроглицерина кад је увати срце.

толико је обијао прагове различитих општина, писао молбе, кумио, богорадио и, уопште — свашта; да је најбоље године свога живота стуцао на ту гајбу од двадесет и три квадратна метра.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Ја ћу мога татицу намолити да ме за вас дâ, као што је Цулима свога оца намолила. Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити.

Нисам распитала да л’ је то баш у моди. АЛЕКСА: То је љубов лицемјерна; него у Мадриду што сам видио да жена свога мужа увек пољубити мора, кад седају ручати или вечерати, то је леп обичај.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Узалуд Мачка дозива друг, далеко бјеше зелени луг. Стари се Мачак за ловом вије, Пијетлића свога ни чуо није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

У земљи Врапца Црвенога на цвјетну грану славуј пао и пуним гласом од срца свога, пјесмицу ову запјевао. Жарко и Жућа, пјесмица каже, Црвеног Врапца по свијету траже.

“ Од свраке Брље дочуо Жућа како се Ждерко руга, па брзо трчи да савет тражи код Тоше, свога друга. Мозгају мудро читави дан, спремају лукав ратнички план.

Путује на југ. По врелом дану причаће приче орангутану. Задаје тврду, претврду веру мислити неће на свога Перу. СКРЕЋЕ СЕ ПАЖЊА Воћке ми красно цветају, ето, крушака биће читаво лето. Ђацима јављам да имам псето.

Уз много зноја и другог трошка свак јесен мери из свога ћошка. Ко је у праву, иди па питај! Ту су задаци, ево па читај. КОЊ: Проклета јесен! Шта има горе?

Ту су многе откривене тајне, кретало се у даљи бескрајне. Тамо прве испрео сам бајке о људима свога родног краја, затрепташе у чудесном сјају остављене стазе завичаја.

И отада, вјечно у облаку, око мене свилена прашина, кроз беспућа опчарано сањам о свирали свога кумашина. Гдје ли си је лукаво сакрио, куме Ђуро, нагнута делијо?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро. Понекад побесни. — Ноћас ће бити мирно? — Можда и не. Изгледа да ће трамонтана.

Или да их састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај.

И ко зна да није он сам то име тражио од свога друга! Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче.

Страдао је, трпео је, Подносио смртне муке, И гледао, с крста свога, Издајнике, Бранковиће, Где, ко Јуда, перу руке. И када је издахнуо, Награда му синџир беше; Но ако му одузеше Царску

Пет столећа већ се бори Мрачно ропство и слобода; Ал' већ данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код олтара, Искупљене браћа дивна, Које гони судба кивна; Врла браћа са

Док једаред, црни јаде; Од тиранске пушке паде. А заступник вечног Бога Кад последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати.

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Отвр'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина к'о најмлађег свога брата...” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака. ИX БРОДАР Без крмила свога, без правца и пута, Брод занесен јури, тумара и лута.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

се у овоме дабоме случају могу применити природни закони, а по природним законима фамилија има права да чува имовину свога преминулог члана. ВИШЕ ЊИХ: Тако је!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу. — А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко.

се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела. — Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац.

Затекао сам мога „собног“ колегу, поднаредника резервисту, вођу одељења, иначе економа свога добра, Траила из Вратне.

Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња! — онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода. А када га видим идући пут да је заостао, ја му издалека викнем како сам замислио добро.

Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села. Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити

— Нема ништа... само конопци. — Пих, славу им њину, зато су и пропали! Крста љутито ошину свога дешњака. Онда се присети, и окрете се: — Понеси и те конопце, макар штогод.

— Ја славу му, колишни је, а налеће као да је побеснео! — вели поднаредник Живојин узјахујући свога коња. Журили смо сада да стигнемо остале. Наиђосмо на пољану, где се пут расипа у много излоканих стазица.

Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас... Са оне стране неко је болно дозивао свога друга или брата, али најчешће помињу своју мајку. Или проклињу нас, што смо их оставили.

Видимо двојицу, сигурно су лакше рањени, како разапињу шаторско крило о точкове топа, и онда преносе некога свога друга. Чује се јаук... Једноме превијају главу...

— Радомире, пали! — загрме својим гласом потпоручник Александар. А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже... прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави.

самртника И после много времена, у бесаним ноћима, гледали су они онај болан поглед, млитаво тело и опуштену главу свога друга. У сличноме положају налазили су се они у равници. Сви су били осуђени на смрт.

Али свима пред очима лебди она опуштена глава и све их храбри нада да ће сваки пре убити свога противника и тиме спасти себе. Први напад је одбијен.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Нисмо те, веле, ни звали«... »Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде.

У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља

Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори : — Школски одбор има свога деловођу, а ви у школи немате никаква посла. — Молим опростите... Ја, знате, ’нако... стаде муцати пренеражен ћато.

И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све

обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха. — Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као...

Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку. Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља.

сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола, а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и још некакво осећање, веома пријатно и драго, од кога му и срце живље куца, али се он стара да га засад угуши,

осу прекоре што су је овако оставили, ни да јој пишу, ни да је обиђу, а она чами овде у туђини, сама без игде икога свога.

он зачуди и запита како и шта је, а ти опет: што ме уби и осрамоти, Господару, зашто оногај ти тако једнога тако рећи свога чиновника и подајника, а?...

и опет се просу пљусак грдње, док се у том наступу не уплетоше њене руке у косу свога мужа... Писар се одбрани, а она кидиса на Љубицу... Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак...

Беше јака помрчина, не види се ништа, али он полако, пипајући око плотова и спотичући се, дође до свога стана, који беше осветљен.

— Не верујте !... Ви сте страдали због доброга срца свога... — Чекајте!... прекиде је Гојко одједном. Хоћу да вам испричам, баш ћу вама да испричам, а никад живом човеку нисам

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Па дозивље свога слугу, вјерна Николу: “О Никола, вјерна слуго, је л’ ми какав град, Је л’ ми бољи, је л’ ми љепши него Цариград?

Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!

до колена, С младожењом, војно ле! равно расла. 65. Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове рабра свога, Да јој скрињу сребром поспе.

Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове баба свога, Да јој скрињу сребром поспе. Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове мајку своју, Да јој скрињу

те млада брала, Али сада немам када, Ја се млада на пут спремам, Туђе дворе дворовати, Туђа баба бабом звати, А свога ћу спомињати; Туђу мајку мајком звати, А своју ћу спомињати; Туђег брата братом звати, А свога ћу спомињати; Туђу

бабом звати, А свога ћу спомињати; Туђу мајку мајком звати, А своју ћу спомињати; Туђег брата братом звати, А свога ћу спомињати; Туђу секу секом звати, А своју ћу спомињати. 78.

Бела Марама, брига голема: Да туђу мајку мајком позове, А своју мајку да заборави; Да туђа брата братом позове, А свога брата да заборави. 86. О наранџо, војко племенита! Танка ли си, високо ли растеш!

Кад ја видим свога драга очи, Ев’ умријех, ево душа скочи. Кад му видим руку у мишици, Пане мени мука на зличици. Кад ја видим свог

стоје гроши и дукати; А у јутру кафа у филџану, Не би ли ме у кафи попио, Не би ли му на срдашце пала, Да ја видим свога невјерника. 115. Тужна јадна, да сам вода ладна!

је злаћеним прстеном, Уточила по кондира једа, Оно друго вином доточила, Па га дала свом брату рођеном, Те је свога брата отровала; Па отиде момку нежењену: “Љуби мене, момче нежењено, Ја сам мога брата отровала.

“ Ал’ говори момче нежењено: “Ид’ одатле, једна отровнице! Кад си свога брата отровала, Отроваћеш и мене јунака.“ 224. Сунце зађе за Невен, за гору, Јунаци се из мора извозе.

Прва је попила танан ваћов с главе, Друга је попила златан прстен с руке, Трећа је попила свога господара. Прва је попила, пак је говорила: “Имам сеју младу и прељу и ткаљу, Откаће ми ваћов и тањи и лепши.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Ајде, узми је, то ти и приличи! Узми Дропчеву жилу, Дропчева слико и прилико! Ајде, ударај мајку свога сина, ударај! Одбрани ону успаљеницу белосветску! ЈЕЛИСАВЕТА: Немој да ти ја сиђем тамо доле!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У трећој плове на пучини само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста. До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак. Онда се реших да убудуће будем међу првима, Био сам међу првима.

Међутим, свет на Ријеци упознао сам, нарочито, у друштву свога друга на Академији, Зубранића, сина једног пекара. Тај Зубранић, чист Хрват са острва Крка, из Башке, био се толико

Те џепне мараме биле су, тада, у Новом Саду велика мода. Сем тога, понео сам био, из стана свога брата – који је, мобилисан, већ био отишао – и његов револвер.

Хусарског официра. Кад бих се вратио увече из канцеларије, затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла. Она је према мени била добра.

Вратила се у варош где се родила, и где је одрасла, уз маћеху, а сад опет остаје без игде иког свога. Кад сам ја далеко, каже, живот за њу нема смисла.

Код Јесењег салона могу споменути и нашег скулптора Дешковића, који је, ових дана, однет у лудницу. Излагао је свога Краљевића Марка, и он му је дошао главе. Он је лош ђак Мештровићев.

ренесанса сахрањена у музеје и нико је не обнавља, мада сви о њој говоре, Французи сваке године обнове по једног свога. Има у томе једне очајне мудрости старог народа.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену на свога Спаситеља. И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране.

И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира. Анђео се сажали и врати се.

Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех. Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао.

Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара. Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од

Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан. Његова је власт, коју је отео од свога претходника а њега убио, била огромна. И он је ту власт употребио на то да се што више награби блага.

Глобио је народ великим порезима, пљачкао богате покрајине свога великог царства и довлачио благо са свих страна, гомилао га у својим дворовима и никад није могао да се блага насити.

ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела. Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње: „Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету.

ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила

умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!...“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор. И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом.

Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном

друштва кад је народ збила имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника.

” — Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу. — Врло добро! — рече начелник. — Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича!

” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга. — Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно?

Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више. — Жалим га, грешника! — сажаљевају га.

истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата. Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.

Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека. — Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важна збора, — говори један из прве групе —

Једва га пустише због старости, а иначе би га камењем засули. Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се јуначки држати. Збор се растури у најбољем реду.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Због свога личног тврдичлука постао је тврдица и у државним издацима, па чак и онде, где није смео тврдичити. Одреди му се, на

Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мисли на сваки откуцај свога ватреног срца, хоће, без сумње, море љубави... А ја?...

Он познаје ту појаву. Сећа је се из свога детињства, али није мислио да се може у овим његовим годинама јавити.. »Како ли би било да паднем као проштац пред

Видех да директор није равнодушан према нежној половини свога потчињеног наставника. Почех да разгледам ову генијалну творевину нашег славног савременика.

Међутим сви смо знали, да од рођења свога он није знао за праву невољу... Али мене је највише занимало и падало ми у очи оно, истина врло ретко, но чудновато

Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца...

судбина, па се још упорније, још нервозније предаје пустој мисли, разматрајући у памети све случајеве и догађаје свога паћеничког тешког живота.

»Јест, то су они !«... Живот се још јавља, да би што јаче изнео на видело свога противника, црну смрт. Мрак је покрио цело двориште ; у манастиру је завладала мртва тишина, само што ветар још јаче

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СПИРИНИЦА: Не зависи, али ако буде Јеврем посланик, а он нека гледа! Боље му је ваљда да метне свога за председника општине него туђина. СПИРА: Па јесте, ал' има за то времена. СПИРИНИЦА: А што не би' казала Павки?

ЈЕВРЕМ: А ти ћеш бити изабран? ИВКОВИЋ: Ја се надам! ЈЕВРЕМ: Сигуран посланик! Пише депеше против свога таста. (Баци му згужване новине кроз врата.) На ово па да се закитиш!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример, капетана. Он према њима као отац, а они опет према њему као деца.

Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити!

Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле!

је био сасвим одан, верујући у ауторитет Сретин, као оно што се прича за Питагорине ученике да су веровали у ауторитет свога учитеља. »Он је казао!« беше најјачи доказ и оних у Грчкој у старо време и нашега Максима данас што је из Сирогојна.

Интересовао се јако за свога учитеља, па кад га виде онаква, а он га запита шта му је, да му није зло. — Ако је назеб, господине, да те истрљам

Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне диференције у политичким погледима свога госе и његова комшије. Шта је то наопако! Па и сама живина сеоска, и она је пропатила и осетила ту пробуђену свест.

А био је красан петао. Чича Милисав га је пре две године однекуд добио и пазио га не друкче него као свога сина. А имао је кога и да пази. Беше то поносит, госпоствена хода, петао.

је тако могао одмах да полети на њему у варош у телеграфску станицу, пошто ни за живу главу не хтеде поверити и дати свога коњића Мићи »Официру« у руке, мада су га сви молили и наваљивали на њ. »Море, не знам ја Мићу!

— запита Срета полако Перу ћату. — То може, ал’ тај издатак неће признати контрола; мораће господин председник из свога џепа да подмири, а у то господин председник извесно неће хтети да загризе.

Види и сам да је такса бестрага папрена, па попусти. Одустане и он од шиљања депеше и одборник Вујица свеза опет свога Мицка за плот. Али Срета не да ипак да сасвим пропадне ствар. Тако лепа депеша, па да пропадне!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Проблем савести код Сартра: код је ту у грлу кост! Савест је у Сартра, а код Жан-Пола свратио гост. Историчар свога времена: опет огрешење! Треба своја, пошто време не представља живо створење. Кад има најмање сумње: о, коза и оваца!

свим тим богаташима Милионерима и њиним пајташима, Који дрхте, дању и ноћу, као Кир-Јања Над неизвесном судбином свога имања! Више волим сиротињску терапију: Сиромашни, кад се наједу и напију Меса и вина и рибе (без разних сосова!

” УВРЕДЕ МАГДЕ КАЛАБЕ „Овако са створењима треба охолим! Ја тлачитеља свога тлачим! Педесет динара! Изволте! Молим! Дође време да се слабији игра с јачим. Сваки је динар заувар.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

До свога путовања у воде Фероерских Острва 1904 г. Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важн

по њој крстарио, хватао јегуљине ларве и проверавао Шмитово тврђење да се ту одиста налази оно о чему је он целога свога века сањао, а то је да је то плодиште јегуља.

Кад је 1933. године умро, био је ожаљен као један од највећих природњака свога времена. Шмитови радови су довели до могућности да се реконструише роман јегуљиног живота који је пре њега био

Ту је, код свога изласка из Залива, струја широка 50−80 километара, дубока око 650 метара, и достиже брзину од 8−10 километара на сат.

која се дуж обала Марока и Мауретаније враћа у северну екваторијалну струју из које и полази, и тиме завршује циклус свога тока.

Она тада добије и зубе и почиње се хранити ловећи. Од јегуљице је постала права јегуља, позната у тој фази свога развића под именом »жуте јегуље«, која ће ту, у месту, провести своју младост и која после извршене метаморфозе има

године са свога пута по океану, учинио у француском часопису »Ла Натуре« од те године. Он је једну младу јегуљу затворио око половине

се, по свој прилици и завршава романтични живот јегуље после свих чудноватих фаза кроз које је она до тада прошла од свога рођења на томе истом месту, где се тај живот и почиње и завршава.

О интензивности и истрајности њеног рада може се имати приближна идеја кад се сазна да је од свога поласка из Енглеске, 21. децембра 1872, године, па до свога повратка 25. маја 1876.

децембра 1872, године, па до свога повратка 25. маја 1876. године, брод »Цхалленгер« прешао 130 хиљада километара (што чини више од троструког пута око

Упознати са органским животом и животним приликама у дубинама океана, у којима ће се јегуља наћи при крају свога дугог свадбеног путовања, вратимо се роману јегуље, и то оној његовој фази која настаје од тренутка кад је јегуља у

Овога пролећа 1939 год. проналазач намерава да помоћу свога апарата сними дно Тиренског Мора и да добије фотографије у бојама сцена и призора у тим дубинама.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Да једнога би пријатеља, главом сина Зана рбичића, свога дома већ не ћах гледати, него кости тамо оставити. А он ме је братски дочекао, водио ме свуда по Млеткама.

ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада. Они страха другога немаху до од жбирах и до од шпијунах; од њих свако у Млетке дркташе.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И тек за хаџи-Трифуна, од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то богатство, које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе,

тргујући по највећим градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао, услед тога познанства а највише због свога богатства, не само заптије, кајмакаме, него и саме паше да мења и у „сургун“ да шаље.

И баш у том упињању да се од свих издвоје, изгледа да су налазили сву драж свога живота. А да би у томе што више успели, гледали су да се у свима ситницама од осталога света разликују.

У то време дошао неки нов учитељ, Николча, чувен са свога певања и несравњеног гласа. У њега се она ту, у цркви, слушајући његово певање, напослетку и загледала.

| Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то ув

А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом.

И већ је | тада, како се шапутало, поред свога готовог новца, имао своју кућу, а од њих, својих газда, од четир и више година неподигнут ајлук.

А на првом месту се истицало једно велико парче пите, које се и белином свога брашна и множином јаја и сира одликовало. — Ево, на, Софке! — поче је Магда нудити њим, показујући главом.

Сви ишарани старинским шарама и старим златом. И ма да су били већ почађавели, али, услед свога њихања, покрета при сваком улазу, отварању и затварању врата, чинили су да по соби увек бива хлада.

Коњ алат, дуга репа чак до копита, дуга врата и лепе четвртасте главе, са паметним очима, одморан, осећајући на себи свога газду, како на њему слободно и стегнуто седи, ситно, весело је грабио и промицао. Већ је близу зора. Мрак се губио.

Нашто | сада себе правдати! Знала је! Како да није знала?! Јер, када је знала да никада неће бити жена свога изабраника, онога о коме целог живота сневала, кога у сновима и мислима љубила и грлила, а знала је да ће се ипак

га у руку, и затим, измакнувши се, остаде стојећи, јасно, прибрано гледајући у све, особито у њега, свекра, новога свога „тату“.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Вечерас, када сам крај стола Писао боле јадног срца свога, Радостан бејах сред тешкога бола Што, с тебе, душу мораше ми грозно.

ПУТ Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у живот од данас до сутра. Сами, у куту тешког, црног влака.

тамници, с оковима, Побеђен, миран наспрам времéна што се гасе, Којима служих верно и свима соковима Живота свога.

миловани поветарцем чедним, Снивали дуго сваку ноћ дубоку; И били срећни због љубави своје, Поносни трајно због свога рођења; Нити је икад мислило нас двоје Да штогод љубав руши или мења.

је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада снива на пољани.

Ја мрзим наше једнолико време Безбојно, сиво, и у њему душе Скомрачне, ситне, пакосне и нéме, Што се у ропству свога страха гуше.

У тој борби што се комеша и мења, уз крваве зубље што нас зори воде, Поделићу судбу свога поколења, Прокрчити пута победи Слободе; Ил’ с отровном мржњом, крај сломљена мача, Срушити се гордо, без јаука,

Данас, када се заједно сећамо Часова прошлих, и лепих и ружних, Путања наших, и ведрих и тужних, Крај огњишта свога, ми утешно знамо Да у свету један пријатељ постоји Непроменљив: дом наш, и у њему своји. ЈОШ МАЛО...

А с вечери, кад се сенке ноћи снаже, И пре пада свога — храст је мртав био. ЗА СТОЛОМ Одвише смо били радосни и тужни, Одвећ смелих мисли гајили и брали Све плодове

наша срца загрљајем мира Мрачнога и тешког леже на дну гроба, Страсти су повеле оргије свог пира И нас, јадну децу свога срамног доба.

И да младост наша долази са дна Заборава нашег, свога влажног гроба, И да ће нам доћи, у злокобно доба, За освету свог осрамоћеног сна.

у миру Заједно, у добром наручју Изиде, У сунчаном, светом и вечном Мисиру — Све док душе наше, кад опет долèте, Свога земног блага поново се сете.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Као одабранији кућић и кољеновић, он ођаше пред осталијема. Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.

Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници. Сви очекују кад ће излећети прва ријеч.

“ У мрак су били на кућнем прагу. Сердар уведе свога госта и посади га украј огња. Бијаше то момак од двадесет година, висок, танак, бјелопутаст; смеђа наустица тек га се

Ријечка и Црмничка, отправише Господару свака по једнога изабранога сина свога. Праћен гласовима звонâ, духовницима у одорама, двадесетином главара и својијем перјаницима, старац Владика изађе из

како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета даљине, а камоли неће они, војници, да прегазе то мало намета, да виде свога Господара о новоме љету! Ђакон их прекиде свијех, па гракну: „Немој Господару!... А што!

“ Е, можете замислити би ли смијеха. Господар исти осмјехну се и љубазно погледа свога веселога ђакона. Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о

Бјеху двојица другова Имбровијех, што доскочише гором, испод мергина. Оба сад дотрчаше да прихвате главу свога друга да се власи не пофале, и да узму Јанкову. Али сад плотун њих рашћера, не погибе ниједан, но се један лако рани.

јуче били: Рекао нам је свима да се данас на истоме мјесту нађемо, да ће нам донијети ораха и показати друге вјештине свога хрта. Па што ме брига! Ако су сви кукавице, ја нијесам!“ то рекав, потрча пут капије. „Јан, Јан!“ врисну цурица.

“ заповједи гроф. „Добро дошли!“ понови тица. Нагледаше се и начудише идући даље по кући. „Ама ви немате никога свога, чико!“ запита дјевојчица. Павле, тужно насмијавши се, поведе их низ друге степенице, што сводише низ наличје двора.

Сиромах Јан нађе се ненадно гдје никад не би пожелио. Замијенити неограничени простор свога завичаја са тјескобом васпиталишта, слободу са гвозедним заптом, стриково мило лице и предавање са ћосим учитељима,

Осјећао се „као сламка међу вихорове“, али је сретан био, јер је шљедио нагону срца свога... Кад се Јан освијестио, нађе се на колима. Прво што му к уху доприје, би јаук рањеника и њемачке ријечи.

Тако је исто говорио и осталој чељади из свога браства, која се врзијаху на измјену по кући му и бијаху у забуни ради њега.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Лепо је дата његова борбена личност: обезоружан и обесправљен роб, оружјем свога духа супротставља се својим безобзирним господарима — готованима и поробљивачима, јачим али глупљим од њега.

Благо чину доброме а образу свијетломе! Бог ти придржао досадашње пријатеље, а друге примакао! Вазда имâ, свога стимâ! Дао бог да се омразили кô со и хљеб! — (тј. да се тако слажемо). Добар ми дошао, и с анђелом дошао!

— Зло добродошло, ако си само дошло. — Зло дође на коњу, а оде на пужу. — Где зло замркне, ту и осване. — Свак се свога зла боји. — Не позна се зло, него кад дође. — Што за злом дође, с врагом пође.

— Свака бака под свој котао пуше. — Башта је први амбар. — Ако је и колиба, наша је. — Свак’ је од свога мала господар. — Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи.

— У своје воће кад ко хоће. — С туђег хата насред блата. — Своје чувај, а туђе не дирај. — Ни туђега узми, ни свога губи. — Тко туђе носи, свога жели. — Тко туђе жели, ни своје не ужива.

— С туђег хата насред блата. — Своје чувај, а туђе не дирај. — Ни туђега узми, ни свога губи. — Тко туђе носи, свога жели. — Тко туђе жели, ни своје не ужива. — Боље је своје и мало тециво, но големо туђе дариво.

— Поштуј старије, и тебе ће млађи. — Поштуј ако хоћеш да си поштован. О СВОЈТИ — Свак’ од свога. — Свак’ је себи први брат.

— Рђавој мајци деца пасторци. — Брат брата над јаму води, али у јаму не меће. — Тко не љуби свога брата, оног туђа бију врата. — Брат брату најдубље очи вади.

— Ко хоће часно, не може (неће) ласно. — Ко друге срамоти, себе не части. — Ко се од свога образа не стиди, тојаге се не боји. — Ко се не стиди свога образа, не стиди се ни туђега.

— Ко друге срамоти, себе не части. — Ко се од свога образа не стиди, тојаге се не боји. — Ко се не стиди свога образа, не стиди се ни туђега. — Где нема страха, нема ни стида. — Изгубио стид, изгубио вид.

Тешко сваком ономе јунаку Што не слуша свога старијега! Тешко свуда своме без својега. Тешко томе ко памети нема, Самур капи на ћелавој глави, Мор-долами на

Волим брати по горици цвеће, Нег’ љубити што ми срце неће. Вук на вука ни у тору неће, А камол’ би брат на брата свога. Вук не вије што је меса гладан, Него вије да дружину свије. Где је добра старешина — Весела је сва дружина.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога!

као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим.

то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи.

се одмах стану договарати како би се уњ попели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу

Млађа два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један

два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне, онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак.

пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.

у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па баш кад су сватови из цркве излазили долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало буздованом у леђа да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак.

Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој жени:

Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века. 5. СТОЈША И МЛАДЕН.

па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века. 6. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ. Био један човек па имао јединца сина.

” Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: „Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога“, (Мт. 25, 34) понизимо се овде да се тамо узнесемо, (ІІ Кор.

Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види?

Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога.

И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога. И сваки који верује да је Исус Христос Син Божији, од Бога је рођен.

19, 29; 10, 38) царство свога отачаства оставивши и све што је на земљи, и избегавши из света који поробљава душу, у ову дође пустињу месеца

заповести Господњој, да не чува сакривен ниједан покрет душе, него отворено да износи игуману своме све сакривено срца свога.“ Овако чинећи, браћо, избављамо се не само својих грехова, него ћемо и убудуће бити тврђи.

славу због многе његове и неисказане доброте, нека усаврши све вас и утврди у светој својој вољи, због јединца Сина свога Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пресветог и животворног Духа, коме припада свака слава, част и клањање и

А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свих, светлост за откриће народима и у славу (Лк.

“ И сâм венчавши га и благослови га изванредно, као што благослови Исаак Јакова, сина свога, сваким благословом, (І Мојс.

А ти, опет, владајући не вређај брата свога, већ имај га у почасти. ,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав.

А ти, опет, владајући не вређај брата свога, већ имај га у почасти. ,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, и брата свога нека љуби'. (І Јн.

,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, и брата свога нека љуби'. (І Јн. 4, 20) Јер о овом сав закон апостоли научише, мученици венчани бише и пророци висише. (Мт.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Замало да ме уапсе! МИЛЕ (пришао шанку): Срећа његова што нећу да правим екцесе по кафанама, иначе би видео свога бога! ИКОНИЈА: Знам, страшно си опасан! МИЛЕ: Неодговоран елеменат! Знам ја такве, што се покривају саргијама!

ТАНАСКО: Поцепаћете се тако, госкапетане! МАНОЈЛО: Човек и јесте човек прво на основу свога страдања! ТАНАСКО: Само се џабе потресате и сецате! Оћемо ли кретати, или нећемо? МАНОЈЛО: Ајде, дижи се!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

) Пријатељи! Свирка и песма, прво појачане отварањем врата, прекину се. ЈОВЧА (сам се уплаши од страшне шупљине свога гласа; повлачи се у мрак, завлачи песницу у уста и загризе, до крви. Бол од уједа га освести.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из источника мниме светиње.

Сматра и види у њима два богодана источника живота, колико свога, толико свега человеческога рода. Лепа је и благородна добродетељ. благодарност!

ˋ Блажен и благополучан они богат који сироте младиће рода свога, кад види да имаду дар и склоњеније к науци, на науку даје, говорећи им: ˋИдите, децо моја, учите се; бог вам чрез

,толико и у другим царствам, који, видећи да су ови добри старци сасвим изишли из своји[х] предела и почели против свога званија и дужности живити, хотели су их на бољи пут метнути; но, на[х]одили су се ш њима у невољи.

Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити!

Али, право веле, кад се човек покалуђери, одрече се свога рода. Сирома[х] архимандрит нашао се био у беди с Маленицом не знајући шта ће му одговорити, ни како ће га с врата

Свемогућ је један владетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намереније свога вла-детеља. Стари обичаји народа имаду силу вере и зако-на и како ко почне у њи[х]ове обичаје дирати, чини Му се да му

мање монаха; но што и[х] буде, биће на ползу општеству, на основаније братије своје и заслужиће чест и љубав народа свога.

Млад човек, благодаран богу и родитељем, ласно ће и радосно примити на њиву срца свога семена најкраснији[х] и најблагороднији[х] добродетељи.

и учеником; привикавајте и[х] израна да осећају, да познају и да чувствују премудрост, благост и богате даре творца свога у створењу. Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег бога постао је.

Обичавајте, дакле, млада срца да чувствују, у најмањем листку, травици и цветку творца свога да познају, у живљењу и движењу мравка и мушице општега животодавца бога да упажају.

и чрез То велико је и бесмертно име, паче свију земљедржаца, који су пре њега на свету били, задобио; славу народа свога до сами[х] звезда узвисио и својим благополучним и високомогућим наследником, који буду по његовим богоуправљајемим

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља. На њеној окрајици скркле се врбе, а од њих ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени

, опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци. Ево како је Бакоња проводио вријеме прве године свога ђаковања.

Пошто би одзвонио будионицу, обућу стрицу и донео му воде, одастајао јутрењу поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „вра“ (тако укратко зваше фра-Брну) да се врати са доручка.

Кад се, након петнаест година, врну дома, ожени се једном слабуњавом, а већ зрелом цуром, која имађаше њешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо.

Жена Ловрићу умрије послије четири године, а ето видјесмо како син сврши у двадесет првој години свога јаднога вијека.

Смијући се његову претјерану страху, сваки се помало ослободи свога страха. Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби.

Мало прије вечере доведе фра-Тетка у кујину свога синовца и предаде га његовим друговима. Бакоња га срчано загрли. Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна

— Помоз бог! — називљу један за другим, пак стадоше око свога главара. Тројица их само заређаше да љубе руке фратрима вичући: „Ваљен Исус!“ — Бог вам помогâ!

Бићемо пријатељи, али ме ти мораш штовати кâ свога старијега. Запамти још ово: чуја си да ме зову Бакоња, али ме ти не смиш тако звати. Ја сам дијак Јерковић!

па би фратри ручали ћутке и брзо као да ће на војску, па би сваки отишао у своју ћелију, само би Срдарина узјахао на свога новога вранца, па пошао са Шкељом преко воде...

Већ је година откад га Бутре послужује. Он у своме срцу није раздвајао свога учитеља Бакоњу од стрица. Бакоња му бјеше идеал.

Бакоња се ослободи, те им ста потихо причати смијешне ствари из свога манастира, нарочито из онога времена кад се јављала Шкоранчина пудалина.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Нешто се у мени прену, ко од треска: Буде се шакали из моје пустиње И гоне ме, лудо, преко свога песка. УМОРНА ПЕСМА Где неста страх пред светом ту и песма преста. И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише. — Зашто нећеш за добро свога сина? — мала, забрађена, срдито му принесе лице под браду. — Овако ће да се затре...

„Мој покојни отац је само са чобанима друговао. Причало се да им је често од свога брашна и погаче месио. Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје, стидео.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Када је и како сазидала кућерак? Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема? То ни најрадозналији нису могли да докуче.

Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда. Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци

Ко зна колико је тонуо: тренутак, два, читаву вечност? А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва.

Шта је могао друго осим да, носа приљубљеног уз стакло свога кавеза у небу, слуша облаке који су му доносили приче са све четири стране света?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Као да је сваки Србин имао свога Турчина: у разговору са Турцима, преговарачи су предлагали једнога; у разговору са Србима, војвода Лука Лазаревић,

Можда је то баш рекао и онај што је личио на побратима Петра, само се Стојан Чупић тога не цећа. Турци одвежу свога заробљеника и поведу га у Босну. Срби остану да играју коло и певају поскочице.

трезвен, запрепастио је своје другове кад им је једном рекао, у шали, да се конструисањем бави по наговору свога деде. Тај деда му се понекад јавља у сну и тражи од њега да буде научник а не војник.

за Први устанак то била битка на Мишару, војвода Јован Добрача је изишао славан колико са своје храбрости толико и са свога пожртвовања. Али, изишао је и то му је била трећа омашка.

Био је, напросто, онај библијски пламтећи грм, несвестан свога плама. Овога пута, Караџић је једва дочекао крај певању. У хитњи је захвалио Вишњићу, у хитњи га је пољубио.

Ако их неким случајем има, Вук би одмах дошао. Даље је гуслар Мушицком требало да исприча све чега це цећа из свога живота а Мушицки, молио је Караџић, нека то забележи и пошаље Вуку.

Рига је на то и рачунао. Освајање свога кнеза био је одавно предвидео, али није био спреман да га започне. Знао је да му је кнез наклоњен, али је знао и да

то задовољство у часу кад осети да је другог шчепао за неку дубоку срж и да је готово, да га сад привлачи у простор свога постојања. Одувек је то умео, али, од пре неког времена, умеће се претварало у страст, све луђу.

Кад је Љубица пошла за њега, Милош је био слуга код свога брата а његов је поглед умео да буде не само љубазан него, понекад, чак и смеран.

Лето је, траје 1819. година, месеци су прошли како је утекла из свога дома. У јарко августовско подне окупља се, у манастиру Каленићу, силан свет. Слави се празник, Велика Госпојина.

ће Кнез, брзо, довести у питање све што је створио а Кнегињини синови наћи ће се у прилици да отплаћују опаке дугове свога оца. Можда и животима, ако народ побесни. А незадовољства, Кнегиња то зна а и Вучић је обавештен, има много.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Малена сам... и звезда је мала, Што се тамо горе засијала; Лако ј' звезди, има свога сјаја, А ја имам само уздисаја. Да сам звезда, као што сам мала, На српском бих небу засијала, Изишле би Српкињице

погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј' мени мајка и бабајка! Ј.

Јесте, јесте - бој се љути заче, Марков топуз из мора искаче, Србин диже мача пламенога На Турчина, на душмана свога.

сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.

Кад видим да му годи приповест, Употребим тренутак угодан: „Па кад смо се већ тако састали, Позајми ми од знања свога што! Позајми ми од“... - Гост ме прекине: „Опет позајми море, докле ћеш? У Преходнице новци су ми сви!“ ...

На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дрем'о; А квирит стоји млад, И с чудне статуе те, сањиве не своди очи, И гледа

Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште к'о свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело. К'о да би хтјела збрисати сјен туге... И слушај! Редом запјеваше оне! ...

Она је молила Бога Да јој бар место каже на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу?!

Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије, Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.

имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа, Усуд га је вратио поново у Јонију. Све је тамо било као и пре.

знам како обара, У агонији духа који луди; „Сва дела људских духова и руку Знам да су само реч у књизи тајни: Али, из свога гнезда док се вуку По плавом небу облачићи сјајни, „И докле шуште бајке тамних шума, Зар мутним оком младунац не

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

плетући, бисерном их росом насипљући при игрању свјетлокосих зв'јездах, - да дичнија на јутро изиде пред очима свога владаоца - на сва моја жарка љубопитства смијехом ми одговара њеним.

тјелесине без свештене воље створитеља, по простору лећет небесноме, тражит прво, блажено жилиште, тражит судбу свога паденија?

Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш

се жестокошћу срде Ноелопан, Разец и Аскела, и остали многи првијенци, што именом стиднога издајства чест помрачи свога легиона.

Немилосно вјерне слуге неба хулитеље свога творца гоне, зло ћерају с свијетлога дана у кипеће бездне тартарове, на небесну догнаше границу.

Ступ велики мрачни сачинише Сатанини сопутници грдни од вјечнога свога паденија с сјајног неба до пропасти ада, те у страшном виду дубијаше.

су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

У томе делу црта Виланд житеље Абдере, најизразитије паланчане старе Грчке, који свога суграђанина Демокрита, највећег природњака и мислиоца свога доба, прогласише за будалу и позваше Хипократа, славнога

житеље Абдере, најизразитије паланчане старе Грчке, који свога суграђанина Демокрита, највећег природњака и мислиоца свога доба, прогласише за будалу и позваше Хипократа, славнога лекара, да ту душевну неуравнотеженост Демокритову испита и

Састанак, разговор и размена мисли тих највећих научника свога доба несумњиво је изванредно значајан и занимљив догађај.

То ми није било непознато јер сам се још од свога доктората интересовао и за историју егзактних и природних наука. Сва важнија дела о томе налазила се у мојој

Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер последњег дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког Семинара Универзитета која ме снабдевала свом

већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар свога доба, а онде живели Платон и Аристотелес.

Године 1934. био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и

од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свога духа дошли на владалачки положај. Вредело је упознати се изближе са њима!

Онда сам био избачен из нормалног колосека свога живота и позива, а све време провео у својој соби, да не бих гледао подјармљену варош и земљу.

могао живо и прегледно предочити и стање француске науке у доба средње трећине деветнаестог века и у даљим поглављима свога списа упознати свога читаоца са свим знаменитим француским и италијанским научницима тога доба.

предочити и стање француске науке у доба средње трећине деветнаестог века и у даљим поглављима свога списа упознати свога читаоца са свим знаменитим француским и италијанским научницима тога доба.

Истим начином сам једним јединим поглављем свога списа оцртао и стање немачке науке половином деветнаестог века јер сам њене најзначајније претставнике затекао

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа. Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо.

шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском језику (као „рита“, „камила“, и др.

са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога побратима, и где ћу понова срести крезубог студента. Зато сам га изнео.

И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца. Ох, колико жалим што је нисам могао пратити у њеном развијању, у једном тако слатком узрасту кад се

А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба.

“ У једном тренутку узбудљиве свечане тишине један пуша у наручју свога оца кликну: „3ивио српска војска, и прозори се затресоше од манитог одобравања тапшањем.

— Ником не допуштам да ме прекида. Тада мршави практикант поскочи са свога места, потражи оловку и бележник и седе до студента: — Монѕіеур, цхер монѕіеур, — рече афектирајући — перметтез!

Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво. Јер забадава се није говорило: како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га

И пуну годину дана бринуо се о њему очински кад га, по навршеној седмој години, уписа у основну школу као свога рођеног сина. Али Секула школу није марио, јер је муцао, и деца му се гадно подсмевала, и напретка никаквог није било.

на коме је победио, и остао на тој новој дужности све докле је општински буџет имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које ће лупањем прикупити грађанство, и друго, исто тако важно лице које ће, иза последњег удара

Онда убица паде шака полицији, која се распита и сазнаде о његовом бекству из војске. И стављен под редовни војни суд свога пука, он оста у затвору све док топови на фронту не огласише почетак новог крвављења.

Далеко од свога пука, који се налазио на другом правцу војних операција, он се јави једном од пукова на који прво беше наишао, где

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

у бјелини проноси некакву чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоручује некога свога — вратар је највиши до кога његова препорука може да допре.

доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао, не по томе колико сам у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут

Ми према самима себи, поред голог, непосредно егоистичног осјећања свога ја, гајимо и изврсни заштитничко-матерински осјећај. Нешто као мисао на одлуталог.

Мој дјед је вјероватно увидио на мом оцу и на млађем му брату, мом стрицу, погрешност свога корака ка оплемењењу соја, па је похитао да то исправи.

А ко је још стилизирао морску болест или истинску зубобољу? Ко је још у њима учествовао ма и трунком свога бића друкчије него искључиво и потпуно као го човјек, као згољна груда меса која пати?

унапријед угоду која ће се, кроз борбу циклона и антициклона, најзад излећи, и већ као да ћутим на отврдлој кори свога дебла и на осјетљивом лику својих младих грана како их с једне стране захлађује први слабашни пирак хладне струје што

шћућуреним подно голог масива, и с читавом земаљском куглом, и читав људски род, с огњицама својих жудња, с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом

огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима свога бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” — и опет није него атом нокта

Има тако људи који тек додиром својих руку уводе ствари у круг свога свијета. Гледао сам домаћице на тржници кад избирају рајчице или кајсије. — Пошто су ове?... А ове?... А ове овдје? ..

Чак и красотица из каквог дивљачког племена, која није никад сагледала свога лица у огледалу језера, има то држање, ту несвијесну самосвијест, тај инстинктивни понос на своје биће, то нејасно

И то називају владавином свога ума. Има много и таквих људи који су глухи и слијепи за велика дјела поезије, за велика дјела умјетности.

А тај јаз он се потрудио да превлада како је знао и умио; да га затрпа хекатомбама свога меса, да га премости мостовима својих дуга: „напучио је своју груд слијепим надама да не види свом битку краја”.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај... После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.

Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви

Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из

На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. — А, ево нам трећега!

Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. — Стој !... Пуцај !...

Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...

Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа. Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.

Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.

Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. — Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје

Али се Марко већ беше одлучио. Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. — Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. — Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке?

— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи.

После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега. Марко Радоњић не могаде отрпети

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?

Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати,

Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном, лицем на Божић, рече он својој жени: —

Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао

се одмах стану договарати како би се у њ пепели, и послије дугога промишљавања и договора, договоре се да један од њих свога коња закоље, и од коже коњске да окроје опуту, па притврдивши један крај од ње за стријелу, да пусте одоздо стријелу

Млађа два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне; онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један

два брата реку најстаријему да он свога коња закоље, али он не шћедне, па ни средњи не шћедне; онда најмлађи закоље свога, од коже његове окроји опуту, један крај од ње веже за стријелу, пак је пусти из лука у чардак.

пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.

који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца, па, баш кад су сватови из цркве излазили, долети међу њих, те свога брата, младожењу, удари мало бузованом у леђа, да се одмах с коња преметнуо, па онда одлети опет натраг у чардак.

А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. АЛА Био тако један човек убити сиромах, па имао неку ливаду на једном брегу, која од памтивека није работана.

То изрече, па га нестане. Она је после носила оно дете пуне три године, и напослетку јој дотужи, па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвозден штап, па пође у свет.

И пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: — Нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се

Тако је дошло сад и ово доба, Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба, 'Ладан остатак снаге мојих дана. И како дише равнодушна злоба.

Све се то десило са брзином река У име морала ове отаџбине: Као да је народ целог свога века Спремао се за то да слободно гине. Као измишљени да су били људи Са жртава својих и својих подвига!

ратар сад да пушку скине, И овенчан славом историјског хода Да се врати у дом, он и данас гине За одбрану земље и част свога рода.

Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт како пропаст плете За народ што је из свога страдања Подиг'о престо отаџбине свете, Олтар слободе и небо надања. Језива сабласт пропаст њему плете.

Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци? Можда ме то зову моје наде драге, И мој дух оставља овај плач

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ако говорим о себи, ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај непрекидни занос.

А када постигнем такав степен усавршености свога изума да не видим нигде никакав недостатак, онда му дајем конкретан облик, коначни производ мога ума.

Био сам веома заинтересован за електрицитет под великим утицајем свога професора физике, умног човека, који је често демонстрирао основне законе на апаратима које је сам изумео.

У знак признања за моју ефикасну помоћ, организатор подухвата господин Пушкаш (Пускас), после завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми је место у Паризу, које сам радо прихватио.

Ја сам учио десетине језика, проучавао књижевност и уметност, а најбоље године свога живота провео сам по библиотекама, читајући све што би ми дошло до руке, од Њутнових (Неwтон) Принципа до романа Пола

од Њутнових (Неwтон) Принципа до романа Пола де Кока (Раул де Коск) и осетио сам да сам улудо протраћио највећи део свога живота. Међутим, убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам могао да урадим.

Они нису хтели да напусте стандардне облике својих машина, па сам своје напоре морао да усредсредим на прилагођење свога мотора овим условима.

Мој пројекат је успорен због закона природе. Свет није био спреман за њега. Био је исувише испред свога времена али ће на крају ти исти закони преовладати и претворити га у тријумфални успех. ВИ.

Усуђујем се да ову теорију објасним са свога становишта - у телу се вероватно, мало-помало нагомилава одређена количина неког отрова и ја тонем у готово летаргично

Дошавши себи, схватио сам ужаснут да више нисам у стању да замислим призоре из свога живота, осим оних из детињства, оних првих којих сам био свестан.

Он може у машти да види слику свога драгог пријатеља, под условима за њега врло чудним, пошто га је само мало раније срео на улици или видео негде његову

Али, само једном у току свога живота доживео сам нешто што је за мене тренутно оставило утисак натприродног. Било је то у време мајчине смрти.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

И данас, када се сетим свога детињства у Идвору, осећам да је главни смисао духовног живота на селу одржавање и неговање старих традиција.

Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких

То су биле мисли које су ме тешиле те сам се тако умирен растао од свога кожуха. Коначно сам стигао у Хамбург спреман да се укрцам, али без новаца којим бих купио струњачу и ћебе за мој

Родио се у Хобокену и разумевао је доњонемачки дијалект свога оца, али је увек одговарао енглески и онда када би му се отац или морнари, који су навраћали у хотел обраћали на

дана ручао сам са пекаревом породицом, како је било предвиђено уговором, а после ручка, чим су се кола вратила са свога свакодневног крстарења, почео сам посао и нисам га прекидао до вечере.

А од српског младића, који у св. Сави види просветитеља, а у народним песмама свога народа тражи тумачења Светог писма, не може се очекивати да га загреје оваква вера какву је исповедао г. Браун.

до првих сазнања о звуку и светлости дошао сам на пашњацима свога родног места. Прве појмове о топлоти стекао сам у ложионици у Кортланд улици, а и на предавањима Купер уније.

По њему, ни он ни Фред нису знали ни умели да контролишу ток свога живота. Џимове мудрости о уздржавању у животу имале су на мене јак утицај.

Творница у Кортланд улици била је у неку руку колеџ а Џим њен катихета. Она је имала и свога професора о коме би требало проговорити коју реч. На последњем спрату Творница је имала и неколико соба.

у Касл Гардену, када сам се искрцао, наводи ме на мисао да традиције нису много значиле у Касл Гардену У време свога шегртовања као ”жутокљунац”, главна ствар коју сам схватио била је да постоје велике америчке традиције и да су

учитељ био је за њих апостол класичне културе која их је много интересовала, делимично и због тога што су обожавали свога учитеља. После неколико приватних часова он ме је позвао да се придружим његовим ученицима латинског и грчког језика.

Уживао је веома у њима, а у исто време почео је размишљати како да побољша успех свога сина. Са својом породицом имао је намеру да лето 1882.

Ћипико, Иво - Приповетке

и целу ноћ слуша и лепо разбире како живина у појати весело трве и жваће суву траву. Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули.

—Казуј.... — муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана... Пазила сам га као свога. Да му бог прости! —А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. .

А и кући ће брзо; одмориће се и науживати својих навика: свога крша и вечерњих сједника, гдје се уз добру ватру у причању лијепо осјећа како зимска ноћ брзо одмиче.

мајка, удовица по други пут, удаде се за Црногорца Петра, поодавно настањена у граду, и собом поведе и њу, још малену. Свога оца не бјаше упамтила, па Петра упознаде као свога рођенога, а и он је прими као своје дијете.

Свога оца не бјаше упамтила, па Петра упознаде као свога рођенога, а и он је прими као своје дијете. С мајком и с њиме проживљела је прво дјетињство.

Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као да се боји свјетлости и угледнијега свијета.

А није била ничему узрочна. Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху. Али он се не одазва њеној дјетињој љубави.

А није била ничему узрочна. Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху. Али он се не одазва њеној дјетињој љубави.

Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима, или своје мртве мајке, тек, не рекавши никоме ни ријечи, нагне наново натраг низбрдицом.

Умрло јој дијете у путу, а она иде даље, да у туђему свијету потражи свога човјека. Жао јој дјетета и мучи је мисао што ће он рећи, — може је замрзити и помислити да га у путу није пазила.

Девојка, гледајући их, сјети се свога града и крчмара у његовим тијесним улицама, из којих се чула дивља пјесма пијаница, а у које је она с неким страхом

А кад изнебуха једнога дана дође онај морнар из Леванта, што јој бјаше милији од других, заборави на се и на свога човјека: нуди га млијеком и сиром, и поји га вином, и пусти се с њим у разговор.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

примера: кад је амерички пољопривредни стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац

која дели књижевне од некњижевних текстова, и однос према традиционалном и новом, и разликовање оригинала и превода, свога сопственог и туђег, све је то пре супротно него што би било слично. Као да је цела лествица вредности преокренута.

И не само померања, него и без даљег његовога развијања. Опште је познато да је Дучић из свога укупног дела уклонио прву, мостарску књигу песама из 1901.

Прва реченица, дакле она од које и започиње читање, гласи: „Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост“.

речима, везир Јусуф, неимар Италијан, Селим Циганин и писац хронограма присутни су у причи сваки са по једним делом свога замисливог реалног живота (од рођења до смрти); неједнаким делом, јер им је и улога неједнака.

писац који је више но било ко други у нашој књижевности заокупљен човековим настојањем да по мери свога ума доведе у ред свет у коме живи.

њено значење, свесне и несвесне садржаје, све до изласка у подручје непојмљивога), онако како их он види полазећи од свога непосредног песничког искуства, али и од песничког програма: „Касање. Касање је реч.

Таква песма нема свога правог краја, јер јој крај није програмиран у полазноме начелу њене организације. Није случајно што овакве Матићеве

моменте, чак би се идући од стиха до стиха и од строфе до строфе могло да покаже како је ритмичко таласање доведено до свога климакса у трећој строфи и на почетку четврте, где је примењен поступак тзв. каденцирања.

потура развезујући неке чворове језичкога, књижевнога и културнога памћења, ми нужно тражимо и налазимо свој лик и лик свога времена. Ова поезија, у крајњој линији, управо томе и тежи. Велики је део модерне уметности кренуо тим путем.

довољно исцрпноме избору Критика песничког искуства79, који је сам аутор сачинио као последњу своју књигу и неку врсту свога завештања.

до обрасца, одакле у њима она екстаза, онај унутарњи замах који плени као порука која не носи само мисао или осећање свога пошиљаоца, него је у њу стало цело људско биће које вам је шаље.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВАСА: Е, то не може! Пре свега, наредила ми је Живка да ти саопштим да она од овога тренутка тебе не сматра за свога зета; с тобом не жели више ни да разговара као са зетом и, ако имаш што с њом, можеш доћи само као странац, поднети

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Приповедач гледа унутра, интроспекцијски, а креће се уназад дуж свога памћења, и кроз помало замагљену копрену успомена, што Станковићевом тексту и даје ону толико пута већ истицану

код њега и ваља најпре разумети као опис простора где најчешће затичемо његове ликове, где они проводе претежан део свога књижевног живота. Кад год, рецимо, газда Младен из истоименог романа није у свом дућану, углавном је код куће.

помало намештено присна и помало усиљено срдачна, па на махове, као заборавивши се, пушта на вољу чулној навали из свога раскошног тела, што Марка еротски опија, обезумљуде; али, с друге стране, она је и дубоко ужаснута кад осети Маркову

163 С друге стране, „он” нема чак ни свога личног имена, него се опет употребљава чист упућивач - заменица. Избегавање личног имена један је од облика

У реци је вода „замртвљена, а сва мрачна, мили и преко брвна, јаза, као при крају свога корита, ваља се и нестаје у као неки понор”.

тело (да слободно „држи руку” и да „слободно крочи”) може се поредити с Аничиним грчевитим скривањем и потискивањем свога тела. Готово колико и улози Софкиног тела, ми смо нарочиту пажњу посветили њеноме опажању простора.

већину Станковићевих ликова, приметићемо да уз понеки изузетак свакоме од њих, а не само Софки, дан венчања - свога или вољене особе - оштро раздваја живот на две половине: што се очекивало, о чему се сањало, од тога остаје само један

двеју последњих реченица открива невидљиву разлику између првих двеју идентичних: оба је пута Вук Исакович потерао свога коња кроз празнину (као што је и два пута угледао бескрајни круг са звездом), али је једном кроз празнину отишао из

Понекад ти описи далеко сежу дуж текста. Тако, на пример, када се преселила у кућу свога девера, госпожа Дафина одмах је изабрала место поред прозора, да се ту сита исплаче после мужевљевог одласка на војну:

томе, погрешити - или бар нећемо одвећ погрешити - кад кажемо да је Црњански исти тип реченице положио у основицу и свога стиха и своје прозе. Или још тачније: он је ритмички рашчлањену реченицу из стиха пренео у прозу.

и мисли, он види, схвата и мисли очима датог језика, у његовим унутарњим формама, и не постоји ништа што би за потребе свога израза изискивало помоћ другога, туђег језика.

Ако, наиме, аутор приповеда роман, очекујемо да ће то чинити на језичком стандарду (на „правилном” књижевном језику) свога времена.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Синовац чувенога Лазара Ћаје, свога оца је сахранио у православном гробљу, а муслиманство пригрљавао утолико уколико му је расла мржња на оне, нешто

Не вала се више заносити и премишљати. Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију.

Тој погани потур и торбеш!... Такец!... Настаде тајац и пометња. Призренци почеше да мере што би ваљало: бранити свога земљака или удворично одобравати овом страшном човеку.

А после, кад је утолио зинулу халу за пићем, присетио се свога новога положаја и испијао чаше на искап, онако турски, у једном гутљају. — Зажелио сам се ракије. Богдана.

на ледини испред опаспаљене воденице како му вера прописује, покрили му лице шареним рупцем, који беше неко одвио са свога ћулава. Ту пошту учинили покојнику домаћини Арнаути, јер им је погинуо, може се рећи, на прагу, у њихову млину.

Али у исто време поп спази досле незапамћено чудо: нико му од гостију не прихвати поздрав, нити се покрену из свога положаја.

се сасвим ушепртљао и збунио: хоће да сачува законе гостопримства, хоће да задовољи арнаутске госте, а добро зна ћуд свога попа-побратима. Види да је овоме душа дошла у подгрлац, да ништа не види, но хоће да изазивље било и пушка да пукне.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Тихо плови бродић мали по пучини И нада се ведрој ноћи, месечини. И бродари сећају се дома свога И у њему рода свога миленога. Сад ће у сну слатке песме да забрује, Јер се бродић завичају приближује.

Тихо плови бродић мали по пучини И нада се ведрој ноћи, месечини. И бродари сећају се дома свога И у њему рода свога миленога. Сад ће у сну слатке песме да забрује, Јер се бродић завичају приближује. Лаку нојцу вама, нама!

»Јавор« 1892. У ГРОЗНИЦИ... Размаштô ми чудан санак Огањ, студ. Из пепела свога Костури се дижу — Страшни суд.

Гледао сам Петефија, Гледô сам га спрам месеца: Учини ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који боле срца свога Месечини поверава, На једаред једна мисô Пролети ми као жуња: Божи, бежи — јер ти знадеш Опасно је сонанбил’ма

Ево двеста форината — Више немам. Куцкао сам по камену Целог свога трудног века... Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија.

Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога.

Ја се бојим само Бога И укора свога, А за друго... а за друго „Кâ за дора мога“. Да, бојим се још нечега, Омладино мила, Ја се бојим још нечега —

Ја се бојим нашег духа, Лако странпутнога. Ми смо брзи, каткад бржи Од разума свога. Заведе нас, занесе нас Наше срце живо; Бива у нас и светиња Да се схвати криво.

Зимом иде мука многа, Нема свако крова свога. Богаташи рујна лика, Сећајте се бескућника! Купују се чизме зимске И по леду да се гази, Купују се топле бунде

Родио се Христос, али не за рђе Којима се спава, кад је доба рада, Што од срца свога, од Бога им дана, Надри-философски прави накарада.

Гледа оне пусте путе, На ким нема трага: На те ј’ путе испратила Свога војна драга. Још га нема, не враћа се, А њу бриге вуку, — Ово ј’ место њојзи свето: Ту јој стиснô руку.

Сусретај га с надом и са добром вољом, Чврсто држи крму свога малог чуна; Не буде ли Маја што ти срце жуди, — Може бити Јуна.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота. ЕВИЦА изиђе напоље. ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без прамца Некога света тешке сене пале.

То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.

XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.

чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су искористили

моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела

хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога двојника н његово злато. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт!

Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида.

НИЗВОДНО Док лутам пределима свога склопљеног ока где ни један цвет није узалудан нити измишљен она ми испере глас и смири га, песма без речи пошао сам

Краков, Станислав - КРИЛА

Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при искрцавању, сигурно за успомену, неопажено

Зарио је прсте у ивице та, као да га је хтео уставити. Уронио је у плећа свога вође, који је нешто журно полугама. Комбинезон пилотов био је вљен дебелом кожом, те га поглед ниј пробити.

Горе, под самим гребеном, ишао је дуж свога победничког строја сувоњави мајор. Душко је ишао за њиме радостан и весео. Крв му се заскорушила на раздртом лицу.

блоку неке заповести, што му мајор казиваше, потом кад то заврши он стаде нервозним рукама резати име на бранику свога свега изгруваног шлема. Време очекивања и нервозе. Мрачило се. Сунце је већ давно ишчезло.

Нагнута болничарка почела је да расеца завој. Тада се сетио свога голог тела, које је било прљаво и жуто, и хтео се руком заклонити... — Чему? као да се насмешиле женске очи.

Рус је неуморно пио воденом чашом коњака са три звезде, нудио свога ћутљивога госта, и опијао се далеким сећањима. Одједном је престао да говори о јуришима и препадима, и почео да

Душко је јахао дуго то јутро. Ноге му се уледиле, иако су узенгије биле обмотане сламом. Свога путовођу на мазги једва је видео у магли и вејавици. Снег је утирао траг прошле коморе са храном.

Петровић, Растко - АФРИКА

Трговци су често и само форме ради узимали краљевску кћер к себи за све време свога бављења у племену. Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из

За пола сата црни хришћани били су сасвим изнемогли од свога мајмунисања отмености. Жене су најпре јеле суву рибу и хлеб, влажан и без квасца, што личи на прљаву сланину, а затим

Све то богатство припада младим људима велике Монге, који су се пре четири године одвојили од свога родног села, поженили се и основали ово ново насеље.

Потребно је да ме ова друга двојица приме као свога сапутника тј. да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари:

огрнути пантерску кожу и намаћи на прсте пантерске нокте, које држи сакривене у шуми, па сачекати првога рођака, свога брата Тиу, или снаху Моне, или синовца Варињу, да закоље, или ће они на време купити од малопређашње вештице корен

са презирањем према њима причао, да овај симпатични доброћудни швајцарски младић сматра свога пријатеља као сасвим пропалог човека.

Да ли ме разумете? У најдивљијем крају подићи свој дом, сâм; од свога труда; у дивљини. То је највећа ипак ствар, градити. Оно што сам зидао досад, или сам продавао или поклањао црнцима.

Тај младић, чије је васпитање било изузетно неговано, који је познавао стране књижевности као свога народа, на коме су остали сви трагови племићства, имао је сад мање осећања за чистоћу и хигијену но и најгоре рођени

Мајмун се не смеје никада, а брине се и страши, зато што је још увек само животиња. Ја сам видео да Н. шамара свога мармитона, да се издире на њега и плаши га.

Обично бој добије беле чакшире, белу кошуљу и кожни појас, и тако одевен често изгледа елегантнији од свога господара, од кога се више пази.

Најближе село удаљено је од Бобоа читавих двадесет километара. Осећам велику радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље.

удовица дужна да пође за сина кога је имала са покојником, јер Бобо наслеђује своју матер као и сва остала добра свога оца.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Србин! Осветник! Износићу ти страшне увреде: Злочинства грозна и нечувена, Са којима су Турци славили Господства свога грозну свечаност... А сад, опрости... глад!... ГЛАВАШ: „Нахрани гладног И душу врати телу немоћном!

липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз поноћ нему гласно крештати, Како их Турци не би познали...

И цео народ српским именом! Срамота вечна! Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога име дедово!... (Почивка.) А шта би с Хаџијом?... Знаш ли што?... РАДАК: Умакао је срећно, Станоје. Ал’ браћа тужна!

ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном Окади дворе гадног тирана. Ил’ да му гласа танком песмицом Скраћује часе дуга времена, Војводе

уске мазгале Показаше ми роба скрушеног: У томрукама ноге скљештене, А суве руке беше скрстио На тврде кости свога колена; Глава клонула... Тек кад ме виде, Уморно диже мутне зенице, После их спусти...

кô харамија Што се прикрада двору нечијем, Застајкујући дахом дивијим, Призива тајно таму поноћну И чека тренут свога напада...

Јунак бјеше, дина ми!... Ја ножем замахујем а он свога Христа призива!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па какве помоћи и од вјере и од јунаштва?...

Каква је хука по мом конаку? Где се и мува зуком страшљивим Тек једва чује... ту сад робови Шенлуком свога безобразлука Везира буде из рахатлука! ТРЕЋИ ТУРЧИН (збуњено): Ев’, ова жена дође, те направи читаву бруку...

класју богатом — Али у стању није створити Ни љуску једну граха дивијег, То ли украсит њиву плодови Што језгра свога храном питомом Султана леног трошан желудац И просијака гладне утробе Једнаком бригом вечно негују!...

А још да више њему наличи, На рамену му главу постави, Ако ћеш робље да се заклиње Големом снагом свога тирана, А не да виче страшном поругом: „Голуждравче је једног врапчета Од силног паше много моћније!...

ПРВИ ТУРЧИН: Силан, па се још више сили! ДРУГИ ТУРЧИН: Око тебе, муселиме, и којекако. ’Ма пашу не цијени колико свога дората! ХАСАН: Па онда веле: „Покорна раја!...“ Покорна неком! Ал’ није свугде, и није сва!...

лако гари кровине, Што га ветрови мора пламеног По густом диму заошијају, И прашине се горе подижу, Постанка свога плодну утробу У твоме недру траже пакосном... Јест, ту је пакô... Ту су грехови! У твоме недру, мајко несрећна!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Да потпомогну његово кретање, Турци пустише са свога десног крила до Мораве доста јаку коњицу, за којом се кроз кукурузе провлачио доста дугачак пешачки стрељачки ланац, а

У кафани це нађох с капетаном Ј. Велимировићем. Он ми каза о смрти свога брата, и пошто ми је прво прочитао, даде ми да однесем ђенералу једно писмо.

Мир покојничком пепелу, а проклетство власти која, ради одржања свога неправедног господства над туђим покореним народима, потрже мирне становнике из далеких покрајина и шаље их на

Знате ли какви оцећаји спопадају човека кад се враћа с гробља, на коме је са покојником закопао и парче срца свога? Тако сам се отприлике оцећао и ја. Смрт је данас тако много играла око мене, да ми је и сад била присутна.

Ко не признаје право бунту тај мора осудити овај наш рат као неправедан и нападачки. Турска са свога гледишта има право што нас сматра као бунтовнике и нападаче.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ Тако и ја своје песме, Осећаје срца свога, Певам за те, певам за се, — А можда и за другога. ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада.

Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и другова.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља. У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо.

Из разговора са њим дознали смо да је резервни официр, студент права. За ову њихову погибију оптуживао је свога командира. Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове.

— Звао га човек, па квит. Шта вам је наредио? — Наредио ми да са војницима свога вода уклоним ону жицу по сваку цену, да нам не би сутра правила сметње.

Бугари окретоше леђа. Ватра поче да малаксава и за тренутак се утиша. — Хајде! — довикнуо сам војницима свога вода. Нечујно, као мачке, вукли су се војници преко оног камењара. У подножју брда сакупили смо се. Звездана ноћ...

— Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. — Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га.

— Ко, је л’ ја? — одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу.

— повикаше. — Ја сам артиљерац — правдао се клатећи се. — Брана ће као пешак лакше скочити. „Фикус“ је саветовао свога водног официра: — Боље ти је да јуначки погинеш, него да одступиш... и обрукаш нацију. — Ко, је л’ ја? — зину Брана.

„Фикус“ их враћа. На уском простору коњи се тешко крећу, и онда сударају и пропињу. Фјодор удари корбачем свога коња, који налете на врану кобилу те ова западе задњим ногама покрај пута, одакле се једва извуче.

Док сам се ја спремао, командант је наредио да ми се припреми сува храна. Из свога сандука извадио је четири кутије конзервираног млека. Није заборавио чак ни хинине, ни аспирине.

Овако се више не може. Дакле, и њима је тешко, мислио сам. Осетио сам неко задовољство због свога страха... У близини нашој учесташе пушчани пуцњи. Куршуми су фијукали.

Иако је командир давао утисак душевнога човека, говорио је о смрти свога друга некако хладно, као и да није реч о живу човеку, с ким је јео и пио, а који је сада мртав.

У једном скоку. Главно је, не смеју да зину. Командир је говорио оштро, гестикулирајући. Војници су гледали свога командира и несвесно се подавали његовим сугестивним покретима. Драган је био хладан и прибран.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену туробну сивину, родно се прекасно.

једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које

То је имало неколико крупних, трајних и одлучујућих последица. Та поезија се развијала, пре свега, без чврстога свога културнога средишта и свега онога што са тим појмом нужно заједно иде; сред трајне неорганизованости сродних напора и

пламен побуне, свирјепствујуће у прилежећим к Сербији областима, проникнуо и у њу, и не имајући с начала из Отечества свога извјестија каквог му таквог, и потом, получивши га, восклицава: Вени, ветре мили, И на златних крили Ти довеј ми

Из тога свога свечаног, или парадног, става и држања ова поезија се нерадо мицала. Дух спокојне артистичке надмоћи Мушицкога, са

Непосредно пред Бранкову појаву, усред крупних словенских маштања, јасно је било да такви песници, у процепу између свога аустријскога династијаштва и у њих додуше дубоко усађене, али некако платонски апстрактне и према живим проблемима

осећању живе вековне аустријске снаге, у своме респекту према трајности и нетакнутости те творевине, условљеношћу свога нимало безбеднога положаја у чврсто грађеном друштвеном склопу још феудалне а силне цесаревине, нису били национални

Јер већег проклетства за песника нема но што се десило њима: остали су без свога језика, без главнога, заправо без јединога инструмента песникова. Многи од њих су зато одиста летачи подсечених крила.

Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека. Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику на изненађење и самога

нас, и изразиле се у меломанији страсној и дуготрајној; чак је и Лукијан Мушицки, године 1817, уздахнуо, сасвим у духу свога доба: „Еј, да знам у гитару ударати!“ А у вези са горњим, веома је битно додати и следеће.

Љубица о љубви неће ни да чује, Милоснике своје непрестано псује, Благосиља само свога господара, Нит се с другим рада она разговара. — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

Пре би досад вода громови севала, Славујевим гласом сова пропевала, Пре би сунце зрака лишило се свога Досад него Ана обљубила кога. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ено, био сам са младићима, Са којима се Зета поноси, А дође она твоја будала — Пас стари — сâм кô што се, У часу свога лудог заноса, С подсмехом неким вешто крстио.... ЈЕЛИСАВЕТА: Вујо? КАП. ЂУРАШКО: Јест он.

СТАНИША: Отровну пару крви азијске, У свиономе крилу Селмином, С мирисним ђулсом свога харема, У издисању меша поганик... Али шта Мехмед?

ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? СТАНИША: Јест теби! Да познаш, снајко, свога девера! (Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета

Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што нас кô браћу веже рођену... СТАНИША: Зар ниси већ? Недела свога црним прљама Ниси л’ окаљô књигу повести, Где прадедова наших имена, Кô мученике вере Христове, У бесмртија сјајне

дивијег Ошинут крила оштрим перетом, Ил’ коњи брзи икад под нама, Тражећ првенства својој брзини, У брзом трку свога беснила Копитама се тврдим побити?... А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: А савест? ЈЕЛИСАВЕТА: Чупај из срца! Освету сади — а хладном мржњом Заливај корен свога расада; Крвав ће цветак из њег’ изнићи... КНЕЗ ЂУРЂЕ: А братство? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ти је брат? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није!

Мудрост не зна — промисао ћути... Једно видиш оком срца свога, На темену бедне садашњости, Сињи терет ропства и прогонства. Видиш Босну!... Пак и опет...

парне светове И бацив пламен своје мрзости, Природу пуни духом пакленим; Сунца полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна ђинђувчад У безграничном

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сед’ оче! И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој носи вечито.

Несити шакал вреле Азије, Европе полу скоком прејурив, Престоље златно силних краљева Омастив крвљу свога беснила — Сад море мути бојом мача свог. ВЛ.

(Гунђајући излази.) ЈЕЛИСАВЕТА: И ти си господар? А овамо ти иду робови Да ти намера праве путове Неверства свога оштрим ноктима Као кртице злобно подрију. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Причиња ти се, Веруј, грлице!

Од курјака те иште лисица... ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно, Гласића свога слашћу меденом Заслади горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје.

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало.

мислити крсно име, крсна слава ― „празник у спомен онога светитеља којега поједине породице у Срба славе као свога заштитника“ кршњак ― „онај који слави крсно име, свечар; крсно име; крсни колач“ ктитор ― оснивач неке задужбине;

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Зар и ти мораде расветљена бити? Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити. О, Господе, дај ми оне људе вере Којом Давид негда вероваше у Те! Господ ћути.

Само бели бездан пахуљице веје. (1915) КРОЗ ПУСТИЊУ Лутасмо пустињом одмереним ходом Без огњишта свога, огољена раја, Али сумња нашим не застре се сводом. Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја.

И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама бојним. О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно.

Поноћ је. Задња звезда догорева. XИ Север је плео гранама опело, Побожно зима спуштала се с гора, Из свога сиво-плаветнога двора; И јаблању се грчила имела.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ово није ништа! (Вићи.) Има ли још? ВИЋА: Има! (Чита.) „Ја те волим, душо, Жаром срца свога, Ти си мени звезда Срца млађанога!” КАПЕТАН: Свирајте ми, тамбураши, један, два! Је л' тако, господин-Жико?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Солуна, браћа Константин (доцније у калуђерству Ћирило) и Методије, који су одлично познавали словенски говор околине свога града, превели су, по наредби византијског цара Михајла, најважније хришћанске верске књиге на словенски.

веку прихватили, додуше постепено, у етапама, Караџићев ијекавски говор као темељ свога књижевног језика, иако је тим идиомом говорио веома мали део Хрвата.

двојице његових синова и биографа, Саве и Стефана, који су, сваки на свој начин, настојали да успоставе светачки култ свога оца као идејног стуба српске народне и државне заједнице.

Стога је Сава био слободан у избору жанра којим ће свога јунака описати, док ће Стефан свој спис Живот светог Симеона (1216) остварити по свим прописима хагиографског жанра,

Томе лику додао је и нове. Врхунац државничког деловања свога оца видео је у успостављању "праве вере" у српској земљи, чиме је померио историјски значај Немањине верске политике -

се пред српском војском у ратним походима, свети Симеон штити своју државу, коју је и за живота бранио, али и свога изабраника, сина Стефана, подржавајући га тако у борбама око престола.

личном духовном подвигу, јер је идеал човека и владара сада виђен у Александру Македонском, с којим он пореди свога јунака. Српски владар није више брижан отац Немања, него моћан владар једне државе на прагу царства.

У истом правцу наставио је да пише и Данилов анонимни Ученик. Он је описао живот свога учитеља (после 1337), али је у њему обрадио само духовни живот и црквену каријеру Данилову, а богату државничку

Нова династија ствара свога светог претка. А он је нов тип јунака, он је владар с једним подвигом, једном битком. Та је битка изгубљена, али кнез

и неустрашив борац за хришћанску културу, човек велике моралне снаге, коју црпи из привржености своме тлу и историји свога народа. Тиме, а не небеском заштитом, он је јунак новога времена.

Певач прво пушта младу жену да одмах у њој позна, по бурми, руку одрасла човека, Дамјана, свога мужа, да би мајци оставио дуге мучне тренутке присећања (Окретала, превртала с њоме,/ Пак је руци тијо бесједила:/

Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога избављења - да "мртав", изнесен из тамнице, може побећи. Хумором се растерећује сцена.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

] Изнемогло тело сурвало се доле Поред неке пусте развалине голе. Тврдиња је била некад ово стара, Чувала је верно свога господара, А данаске шта је развалина ова?... Постала је гнездо суријех орлова!...

Смрт ми грозна, немилосна, Са песницом коштуњавом, Злокобницом ока свога, Умирућа часом прети... Чекај, селе! Још не желим ја умрети!

сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.

Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари. Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Али, кад је видео како Младен с дана на дан све бољи и бољи бива, као што треба, као давајући му доказа свога задовољства што тако добрим путем иде, увек на Младенове поздраве сам гласно би му се јављао.

И заиста, ч̓а Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар, немајући шта да ради, изишао у чаршију да до ручка проведе време.

Чуо како се он влада, како добро стоји. И ваљда сећајући се покојног деде, свога друга, позвао Младена и упитао га да ли хоће »чираком« да га учини.

њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже му, тражи, да допусти, управо он и испроси њену заову за свога брата. И Младен је то знао.

Село је близу. Одмах иза долине. Кад је муж гледаричин виде, позна, он од изненађења, радости, побеже. Посла свога брата из оближње авлије, с којим се одскора оделио, откад му жена постала гледарица и почела нагло да се богати — да

је онако како је њој доликовало, било потребно и како је она заслуживала и требало да буде сахрањена од њега, свога унука, тада већ газда-Младена, и од свих њих које је толико година она чувала, држала, не давала да погреше, изгубе

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина.

Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор. Вук, Пјесме, 1, 173, 8), онако исто као што у песми агиница буди свога агу б. (Софрић, 45). О б. се причају и разне етинолошке скаске и легенде. Нови б.

жиле испира се место оболело од црвеног ветра (СЕЗ, 40, 233). У једној скасци поп проклео свога убицу »да га мрави мртва изнашају на б.«, и то се и десило (ЗНЖОЈС, 10, 242). БРОЋ Фäрберрöтхе (рубіа тінцторум).

дај да у сну видим свога суђеника«. Потом метну венац на главу и кажу: »Зелени венче, ти ћеш се осушити ако не доведеш мог суђеника да те

И из овога се види да је Чајкановић имао на уму немачко издање свога речника. ВЕЊА Wацхолдер (іуніперуѕ цоммуніѕ). Вења, смрека, смрековина, клека, боровица, пупољица. Упор. П.

Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р.

Рохде, Дер гріецх. Роман3, 49 ид. Упор. такође И мотив из народних приповедака да се девојка на свога изабраника баца јабуком, нпр. БВ, 10, 1895, 172; Вук, Пјесме, 1, 394).

Лан, ћетен. Л. се често употребљује при врачањима. Уочи Ђурђевдана помеша се ланено семе са пепелом и посипа око свога тора, као утук против оних који хоће да стоци одузму млеко (»кад ово пребројио, тад мојој стоци учинио«, СЕЗ, 17, 579).

хаљина не ваља шити«, мада наводи стихове из народне песме у којима се забрана тиче само мушкарца: »Мајка сина свога свјетовала Да се чува и да се учува Од ујамка и од урезника, Да га танка пушка не убије«.

био разлог што су Питагора и орфичари забрањивали једење пасуља: ,Ако једеш пасуљ, исто је као да си појео главу свога оца̒« (СКГ, 11, 1924, 40). На везу са култом предака указује и то што се код нашег народа п.

пријатељ тежаков — предсказује срећу, и њој орач и сејач остављају од свога јела, говорећи: »Ово тици тежачици, Која тица бога моли Да тежаку жито роди« (ГЗМ, н. с. 26, 52; СЕЗ, 70, 542).

од табуираних биљака не сме узети и чак ни пожелети: ако трудна жена пожели такву храну и уз то дотакне руком део свога тела, »дијете ће добити на истом дијелу тијела знамен или знак који ће имати исти облик какав је имала и та храна«

Ћипико, Иво - Пауци

— Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади! Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човјека избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице. — Можете!

Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина,

Војкан се поврати у чаршију. Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с реда одбију га, веле: имамо свога. Кад не могаше с трговцима се помоћи, улази из крчме у крчму, наручи по литре вина и пију— пазари.

Живине! Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и одјури трком. Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели: — Не би ђаво попа Врана стигао!

А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи!

—Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј! Ставимо да Нико, као што по свој прилици и није, оставио свога имања никоме. Кому би по закону припало?

—А куд ти је човјек? — упита је. —Пошао је у варош. —Мора да је будала. —Није, већ гледа свога посла. —Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе. Упоредо упуте се планином.

Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу нека селом пронесе глас да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то,

Уто мајка се диже да види што је, а и отац јави се са свога лежаја. Питају је што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори, зајеца и најпослије удари у љути плач.

Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека. — Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Откад сам с њиме и у кући му, и на сунце сам замрзила...

Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња. Путем сунце жеже.

— Најпослије, од мађарских судова била су осуђена два учитеља на неколико мјесеци затвора ради свога домољубља — очито ради свога домољубља, — нагласи узрујан газда па не могу да схватим како се то може бранити?...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свога мучеништва. Ми нисмо издржали, дакле, такође нисмо издржали: грохот је распарао манастирску тишину.

Зашто си неке од људи учинио достојним свога имена, а друге пустио да их окужи зло? Да ли смо, утехе ради, реци ми, да ли смо сви ми, ипак, подједнако рањиви и

Сад знам да је он, у ствари, тражио излаз из свога мучног положаја, па пошто га није никако налазио дугим бесплодним умовањем, покушао је да га нађе у тамном вилајету, у

отреситих и бистрих људи прекаљених у дугим ратовима, решетаним кроз сва сита и спремних на све да би удовољили жељи свога господара.

У целој овој причи остало је нешто нејасно, бар за мене. Наиме, како то да су Лаушеви људи, сазнавши за сву ту бруку свога господара и учествујући у скидању чини на овај или на онај начин, задржали према њему пређашње поштовање, да не кажем

У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно.

Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно. Увече, кад хоће да легне крај свога човека, уместо да се скине као све друге жене, обуче још једну од својих хаљинетина.

Ја знам да ме ти чујеш и да чекаш шта ћу ти казати. Прохора свога раба желиш да саслушаш, хоћеш да сазнаш има ли шта да ти каже, он најнеуспелији и најбеднији у твоме људском стаду.

Зар не нађе за свога раба ништа лепше међу твојим створењима, него ову љигаву ругобу која ми се, знаш, целог живота гадила?

Зашто ме и ти исмејаваш, Господе? Зар није доста што си на мене натуткао људе, него ми и жабе шаљеш, само Прохора, свога верног пса Прохора, да понизиш. Обећаваш ли то мени, Господе: издржим ли и ово искушење, отвориће се двери тога раја?

због снаге, а можда због тога што им се име Јакос учинило претерано страним да би тако звали човека кога су волели као свога, па су га просто скратили.

наметљиво, а онда су то мишљење ширили као своје његови следбеници, сва она силна булумента пришипетљи који нису имали свога мозга него су се служили Кирчиним, говорили су то као узгред, слично као и њихов учитељ, као кад би казали: ватра је

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô, А квирит стоји млад, И с чудне статуе те сањиве не своди очи, И гледа бајни

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога, Херувим с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога, И песмом својом снажи

Ту мутан, мрачни поглед суморно гором лута, Прошлости тражи след, Ал' све је тако тужно... и с травног свога пута Туђинац хитам блед. Гле, на том суром стаблу њезино драго име Још време штеди зар?

Цар је слушô песме ове, па у гневу и у жару, Он затвори свога сина у високу кулу стару. Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине.

Где сада замишљен стојим, Од раног детињства свога ја сам, у души својој, Блудио по истом крају, по цветним пољима твојим.

3. Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. 4.

Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата, И примите царског сина кô најмлађег свога брата ...“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

Она је молила бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога. Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче.

Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

1890 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом, Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе. Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. И Арес с осмехом стоји.

А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она. И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Сваки од тих богова зауставио се код свога најмилијег створа. Са платформе са које посматрамо све ове призоре, диже се увис призматична четвороугаона кула.

А кад се ружопрста зора појави и ја се пробудих, сагледах са свога лежишта позлаћени руб неког брега. То што сам видео, био је врхунац Олимпа, стан богова.

Ту је лађу дао саградити Хиеро ИИ господар Сиракузе, и поклонио је, у знак свога пријатељства, Птолемеју Филаделфу, владару Египта.

цени и понешто разумева, па је схватио и одобрио моју жељу да посетим славну александриску школу, а са собом поведем и свога, младог пратиоца са руменим уснама.

После кратког размишљања, одабрао је он, са свога писаћег стола од растовине, вештачки извајаног и покривеног белом мраморном плочом, из гомиле папиросових труба, два

става прве књиге Еуклидове.“ Он престаде да говори, осећао је да се приближио, на дохват руке, решењу свога великога проблема, а грло му се осушило од узбуђења при тој помисли. Он мораде поново сести.

одевен у дугачки црни реденгот, преко којега се спустила скоро исто толико дугачка бела брада, дочекао ме је као свога давнашњега познаника. Тако смо, без увода и објашњавања, могли прећи на саму ствар.

Полазећи у Рим, Клеопатра је са собом повела свога синчића, једно слатко дете које се родило убрзо иза одласка Цезаровог из Александрије.

Последње године свога живота употребио је Цезар да уреди римску државу која је од грађанских ратова много страдала. И календар је био сасвим

Тако Вам, драга моја пријатељице, дух научника личи, по разноликости свога хода, на некакву животињу, а да је та животиња сродна ловачком псу, то доказује неопходност њеног њуха.

речима изјави он тада да одбија да ту руљу призна за легалног представника своје пастве и да неће пред њом одрећи се свога положаја, па ма шта било.

Био је негде на путу, али се кући вратио само његов коњ Мркуша, без свога господара. Укућани слутећи зло, пођоше трагом коња, који се распознавао у снегу.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Стога се „целином свога израза и схватања“ Орфелин „обраћа свету детињства“ те својим особеностима песма припада дечјој књижевности.

капута као његове врлине, неодољиво подсећа на Циганиново обраћање „господару старом“ из Змајеве песме „Циганин хвали свога коња“.

неко време, а лав се ухвати У ловачку мрежу и поче урлати; Од лавове рике јечала сва гора, Миш позна по гласу свога добротвора; И потрча одмах, у помоћ му дође, Па од замке уже започе да глође.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем. Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао.

« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу. »Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на

МИРОН (као бранећи се): А, то није ништа. Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим. ТАШАНА (раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила.

ТАШАНА (упада, више као себи, идући по соби): Да, да, баш зато што сам знала да ниси ничији, да немаш никога свога, зато сам те онолико жалила, онолико као нешто своје, као брата имала.

И да покојник остаде у животу, остала би ми сестра. А ти си према мени толико добра, толико мила била. Ниси ме од свога мужа одвајала, већ си ме, као брата, заједно с њиме чувала, дворила и неговала. Жалила си ме као свога рођеног.

Ниси ме од свога мужа одвајала, већ си ме, као брата, заједно с њиме чувала, дворила и неговала. Жалила си ме као свога рођеног. А то што си ме жалила, то ме је и убило. Мислиш ти, нисам ја бежао од тебе? Колико пута сам одлазио.

Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук. Све ће то да се стропошта у реку. Зовем свога баштована да тај плот подигне и утврди, а он вели: »Ао, бе, куда се је чуло и видело да бег чивчијама њиве и баште

ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако. Као девојка: Ташана, лепа кћи газда-Младена. Као удата, чак ни жена свога мужа, него Ташана, снаја хаџиСтевана. Када сам била грљена и љубљена, опет не као Ташана него као венчана жена.

И сада куда? У манастир? Не! Тамо су сви од мене млађи, и они ме не могу примити за млађег од себе, за слугу свога. Куда? Ах, знам: на гробље ћу! Тамо мртве да опевам и себе, као већ мртвога, сахраним.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Старији је адвокат у Букурешту, богаташ, али је узео презиме свога добротвора, чијом се ћерком оженио. А млађи и нема презимена.

који крију и тим више уживају своја уживања; да Бошко има вештину да у згодан час окрене згодну страну своје природе и свога говора. Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштала је и њу ружна девојчица.

Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова. Узела је у администрацију све велико и разноврсно имање свога мужа, земље, људе, жене, децу, стоку, новац, купце и продавце, посреднике, адвокате.

Тако је пресекла мужа свога када се, по доброти, по доколици, а и по гордости, почео мало рано заносити плановима о миразу Јуличином, о удадби и

— Свршило се све договарање гос-Тошино као обично, он је гласао са својом женом против свога предлога, и честитао јој.

Кад стане крај фикуса, и она је биљка која се боји да буде помакнута са свога места. Наравно да је све то знала паланка. Паланка све зна, и што је било, и што ће тек бити. „Удаће се за официра.

Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета... Нано, ја знам све, добро, али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам,

И он већ младић, али сасвим другога и свога кова. Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола.

Некако се смањила госпа Нола; мање право се држи; смежурала се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свога зета никако.

Сутрадан, рано изјутра, дошао је гост. Госпа Нола је била радосно узбуђена. Човек. Није видела свога питомца више од две године дана. Он је одбијао да дође, да не би узалуд трошио.

жилава, среброљубива, она ти на длаку показује да дед није озбиљно примио хришћанство, и да она није озбиљно узела свога мужа Србина. Она чува крв отаца, а зато се није бојала од удадбе за Србина, и зато је родила правог Јеврејина.

Јевреј и смрт вија по белом свету! Сироти Јевреји! То је мучан, диван и велики свет!” И Бранко се од свога успеха мало занео. У срцу топлина, и све некако широко. При ходу, нешто га диже. Све му је мило и лепо, све хоће.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао.

Наш Роман сад тек нађе елемент свога живота. »Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже мyѕтеріум своји аљина,

— Ко жели унуке дочекати, с особитим приљежанијем гоји сина свога, свака три месеца даје га мерити, и ако се ишчисли да му је синовно крмче с неколико фунти теже него што је пређе

Он науми тврдо у ропство се предати, гди ће сина свога господара у школу водити, откуда ће потом побећи, опет уваћен, и у туђу земљу продан бити, из које ће најлакше

Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га смели заклати и изести.

Тко ће његово положеније описати? Он сожаљиваше свога љубимца Велимира да није као јунак него као жена ходио, и у свом ентузијазму закључи и њега и Бурјама у једном

Овај му благослов даде, и Роман, пољубивши га у руку, седне на коња и као муња из места свога рожденија изиђе. »Је л’ понео Роман што новаца на пут? Има ли у торби леба, сира, печења и мало вина?

Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже, док није оладио, пак ћемо га после теже наћи него девојка од 200 поклада свога суђеника. — О, погледајте, погледајте, фрајлице, како је красан, како је леп сад Роман, сасвим у романтическом виду.

— Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче. Може бити да ће гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но

гдиком неправо бити што смо Роману у присуствију нас свију отпочивати допустили; но кад помисле колико људи целог века свога преспавају, кад помисле колико ји је на свету који дању спавају, а ноћу левентају, кад узму најпосле на расужденије да

Ком делу вино и јело није оскудевало. Пошто свој посао сврше, предаду свога роба началнику с додатком да га, као роба, на каков оће посао осуди, но овај, из врођене му скромности без сумње, њима

Ова је мисао не мало снесвесели, будући да не би желила оца свога тако оставити, но најпосле с тим се утеши да она није прва која тако ради, нити ће у овом призренију последња на свету

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

кос и зачиње песму КОСОВА ПЕСМА Ја кос Црноризац међу птицама Склапам и расклапам крила Чинодејствујем насред свога поља Претварам у кљуну Кап росе и зрно земље у песму Ти боју сутра буди леп Што ће рећи праведан Ти зелена царице

Дунаве БЕОГРАД Бела си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те чува У златном своме ћивоту Високо над лавежом векова И носи те на венчање Четврте рајске реке Са

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ето, то ме је, углавном, руководило када сам сео да пишем ову књигу. Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак.

Читао сам тако, на пример, писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио неплаћену кирију.

Ја не знам по коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију.

Све је то у божјој руци!“ Прота је са своје стране потврдио то, наводећи као пример свога мезимца: „Нема му више од три и по године, а тако псује бога као да је свршио поткивачку школу.

у борби са мном, као својим противником, увек служили једним, у њих омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна.

Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из

Сећам се лепо тога свога првога успеха у животу. Када сам то јутро полазио на испит, мајка ми је опет обукла нове хаљине са штирканом крагном

Замислите одушевљени народ који овако поздравља свога крала: „Живело Његово Величанство Узпртезен И и Њено Величанство Узпртезеновица!

Из Шабачке родом је нахије Из питома села Свилеуве, Отац Тодор, мајка Јевросима Родише га, дику рода свога, У хиљаду и седам стотина Седамдесет четвртој години. — Тако је, Живко!

је опредељен да буде професор, он од малена већ заборавља да понесе књиге у школу, узима у расејаности туђ нов место свога старога шешира и рђаво учи предмет који ће доцније у животу предавати.

Шта ће, како ће, него 'ајд' да позове свога комшију хабена. Вели му: „Учини ми толико, комшија хабен, помози ми да окопамо виноград!

одељење, шаптао је стално празу: Qуінтіле Варе, редде міхі легіонеѕ, док један владика Христову реч „Љуби ближњега свога!“ изговарао је на латинском језику овако преведену: Проxимуѕ ѕум егомет міхі!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га.

Тачно у девет дошао је седи Краљ у пратњи ађутанта и свога личног лекара. — Ваше Величанство — рапортирао је командант — стање пука је ратно. Пук се налази на положајима.

— Немојте ви мени објашњавати... знам ваљда да се у ров не иде са коњима. — И Краљ заустави свога коња да би сјахао. Пришао је и стари краљев лекар. — Величанство, немојте се излагати... — Зар и ти?...

Донеше тада и ручак за Краља. Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше. Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.

— љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи! — мисли свакако на свога команданта пука. Улицом одјекује топот коња и чује се нека вика, да би се направио пролаз.

Официри су се сакупљали и, како који наиђе, пита има ли чега новог. Дође и потпоручник Средоје, „економ свога добра“. — Помаже бог, људи... Шта се доконало?

— проговори неко. Остали су ћутали. Сви су они имали осећане потиштености, као да иду да присуствују погубљену неког свога најмилијег. А тек војници!...

Стигосмо и групу војника, који су на импровизованим носилима од шаторских крила носили свога друга. Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити. Некако зарана стигосмо у једно село.

Сустигосмо и једну групу војника, који су у шаторском крилу носили свога друга. Уста су у њега испуцана од силне ватре, а поглед безизразно зури у даљину из утонулих очних дупља.

Радо бисмо сишли... Али наш је правац преко оних беспутних кршева. Није се могло више јахати. Сваки је водио свога коња. Морали смо застати да видимо куда ћемо.

Војници су покушавали да га дигну, али глава негова немоћно паде. Драгиша извуче сву сламу из свога шатора, да би коња мало окрепио. Било је доцкан.

Приближавао се крај. Животиња је гризла земљу... Драгиша се заплака. Није могао више да посматра самртне муке свога верног друга, и оде да лута бесциљно, по вароши и логорима. Донели су најзад однекуд и хлеб.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме дишем и пару једног

о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме дишем и пару једног пакла Густог.

Од рођења је цртао драгане у смрт, Тако умирући цери се над албумом; Морнару мој, сав тај врт Младићства свога не пореди са сном: Страшан један крик разбуди твој пад!

беху пуне мириса некаквих шума И сањао сам дивље снове пуне крвавих страсти И прескочио сам давно границе свога ума Његовој жељах само избећи врелој власти О како ме је блажило ипак блажено њено млеко Ја спавах тако чврсто крај

сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар.

Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају. Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана.

Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији.

— Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу. — Где да нађем срећу свога сина? — понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече: — Своју срећу твој син

— рече строго Сунчева мајка. — Боље се врати одакле си и дошла. Претешка је цена коју би требало да платиш за срећу свога сина. Сагнуте главе жена је размишљала, затим рече: — Платићу је! — Онда знај да више никада нећеш бити с њим.

По смеху који је оданде допирао схвати да је Сунчева мајка није преварила, и задрхта: желела је да види свога сина, мора га видети, мора, мора. А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује.

— Не треба мени твоје царство! И, имам ја свога принца... — загрли Принцеза дечака, а тигар слеже раменима. На љубав никога не можеш натерати, ничим је не можеш

Је ли чудо што му име и границе суседне царевине пређе? Чу о њему и млада мајка која се са Смрћу отимала о живот свога сина. »Када би му успело да Смрт превари!« помисли мајка. »Да ми јединца сина спасе!

Поче мајка да уходи свога сина. Пронађе једну старицу да стражари крај њега... Како потамне дечаково лице, угаси се његов смех: Мицко је све

Царица је могла поново спокојно да шета ходницима свога дворца и улицама града, а сликари су долазили и њен царски осмех преносили на платно.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

) На! КОШТАНА (одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам. СТОЈАН (грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.

— поведе сватове, дође овамо и води њу, ту, Коштану, и тамо, у Бањи, венча је за свога сина Асана... Јеси чуо? ПОЛИЦАЈА (понизно): Јесам, газдо! САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште кô свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело, Кô да би хтјела збрисати сјен туге... И слушај! Редом запјеваше оне!...

! Као лаки вјетар што облаке гони, Носио си дуго свога господара Јутром и вечером кад се сунце клони... Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било

И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве... Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.

1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца.

Оне су ми дале свога срца део, И загрљај њихов и пољубац врео Велики и сјајни ордени су моји. 1924. СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

смокве и гранате Испе се у валу, сва сјајна и драга; Смијући се, озго, с једне гране на те Рујни гримиз изли из свога крчага. А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио.

Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. ОД своје мајке ко ће наћи бољу?!

Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.

Сјећа се младости, — баште мирисаве, И ђогата свога, и уских сокака, Гдје су цуре лаке из свих мушебака На њ бацале руже и зумбуле плаве...

38 Слике покојних дана Из свога устају гроба, И покажу ми у твојој Близини живљено доба. Снатрећи обдан сам лутô По улицама свијем; У чуду свет

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге и треће етапе.

и ово јединство представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота.

је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа. Но то не значи да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног.

неделима да тражи излаз у очајничкој борби, раја је у самој чињеници да је некад постојала моћна држава видела јемство свога успеха или бар оправдање својих напора.

гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе.

У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“.

бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му

Он је такав кад сам, идући од једне те до друге зобнице, набавља зоб за свога коња. Он је такав кад разговара с царем, кад с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не

као лакше оружане, према лакше оружаним непријатељима, на које ће стрелама ударити; на лево крило метне Јована Асена, свога шурака, с Грцима оклопницима, који се боре изблиза; а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и Турцима.

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Поле је покривено мртвим јунацима. У ту тишину вереница и мајка уносе немир свога срца и мере њиме величину губитка. Тако раде и стара Гандхари и њених сто снаха на једном сличном разбојишту у Старој

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил близу Видех лепу маркизу БОЊОУР МАДАМЕ Прошли пут у

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кад се обруч коначно затворио, кнез Ваљушко громко се продера: — Јуриииш! Држи сваки свога! Шаролика војска очева, матера, тетака, стрина, стричева, дједова и разних других рођака јурну с тутњем, дреком и

“Он је, руку везаних сприједа, корачао сам, без свога пара, а за десну руку била му је везана Јованчетова капа коју је овај на пробоју изгубио.

Намргођени, под оружјем, из оних јединица које су се бориле против непријатеља, они су се сад пробијали пут свога завичаја ријешени да не иду у ропство.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

СРЦУ Лисице своје јаме за боравак свој имаду и птице гњезда им своја; а ја, одкако бих син човечији, нејмам ни толико свога места где бих исто своју главу од зла времена заслонио. Сажали се на њега о, човече, доброкућанине дворски!

Избави моју душу од неправедних уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у зло и смрт и живот у језику стоји!

сва земља колебати и стресати се, небеса у трубу, кано платно, савити се, и све небесне ангелске силе кренути се са свога им места и подићи се хитњом обилазећи им с великом виком по свој земљи, повлачећи људе пред Христа на суд.

Скупити уједно к себи хоћеш све језичнике, разлики народ... Благо Рахили међу осталим мајкама, крошто она продаје свога сина прекраснога Јосифа није видела! ... О, светле све небесне силе, сиђите доле, те са мном се сузно процвелите!

МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ ВОДА Беда на води, беда од харамија, беде од свога рода, беда од језика, беда у граду, беда у пустињи, беда на мору, беда од лукаве браће и међу лаживим друштвом.

Моли, пресвета дево, сина свога, којино је рад нас своју крв излио на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв војиштанска и

Со тога сви непријатељи уплашени изпоутицаће. Река ће се натраг поврнути и Сунце ће од свога му хода престајати и Месец се задржати, стене јерихонске саме попадати, те освем пушчаних хитаца, осови и стршени ће

А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је сву сјајући оптиче и пак до свога му хатара дотиче на меру излазну, удиљ тако, једним окретом!

Рекне што бездни и запусти је. Виде га у телу на земљи море и од страха му пробеже. А Јордан заустави се од извора свога и потекло му врати се натраг, да није дубока и голема вода докле се у њему крсти.

ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме гласовито, те свога господина да весели. Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу...

И томе се сваки о себи довише да упишу на папиру кано цедуљицу од свога им разума што је понајснажније и најјаче овога вилајета.

везир Авхацес кад бијаше надбио Колхове, среза себи горњу на себе хаљину чисто белу ка снег и извезе по њојзи прво свога поганскога бога лице и сношење му, а изокола краљеве и паше.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена.

И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена.

Исприча им шта ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и каже им да озбиљно хоће свога Мана да жени. Пита их шта оне мисле.

Редовно се тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити!

И какво чудо онда што је пан Франћишек оставио пиво и посветио све остале дане свога живота само жупском вину, резонујући да на тај начин добија и у новцу и у времену: пиво је скупље, а вино јевтиније,

Васка се обећа да ће пре пристати да је убију него да каже то, а заклела се и у очи Гмитраћа, грнчара, вереника свога!... Засвирала се „Јелка тамничарка“, лепа игра, уз коју се и пева, управо уз коју се песму игра.

мајку браће Граха, да је децу своју сматрала за најлепши и најскупоценији свој адиђар, тако је исто и Персида сматрала свога Манулаћа као најлепши и најмилији адиђар свој, и зато се није нигда и никуда макла без њега.

Бре, бре, бре, бре! — чуди се Јордан и једнако се шета уздуж и попреко по соби, поглêда свога синчића, врти главом и једнако пушта узвике: Бре, бре, бре, бре!

Како би то било да пас води коло?!... Присећа се да ли је икада видео да пас води коло. Ако ико, он се баш свога века доста наиграо и био коловођа, али да је пас кадгод водио коло, тога се не сећа!

Био је радостан унапред што ће на лицу места први он наићи на обилан материјал, и пре од свога противника, директора листа „Виник“, донети ту сензационалну вест.

не може поклизнути и врднути са стазе врлина ни сам црни ђаво, а камоли једна чедна и безазлена девојчица у пупољку свога млађана жића!... Уговорише да сутра пре подне цела родбина иде у амам, где и тако нису одавно били.