Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао... Не рече ми ни речи, само ме гледа. Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
се с силнијим од тебе, а навластито не примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио пријатељи.
Премудро нас учи П и т а г о р, у златни своји стихови, чеса се ваља бојати и чеса не: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου
Ко ће се у оне људе поуздати који живу с сродни своји у мрзости, вражди и неслоги? Који се између себе не љубе и не почитују, лудо се уздају да ћеду их други или љубити или
рампа рура бобус еxерцет суис: Блажен онај који далеко од метежа, на подобије првог рода људи, оца свога њиве с своји оре волови.” Да је ико други на|свету ово рекао, не би му се тако веровало како високослаткопојуштему Хорацију.
Ако ће се како човек, за какова нибуд несрећна опстојатељства, са своји пријатељи завадити и раздвојити, ништа мање нека никада не смеће испред очију времена љубови и пријатељства.
А кад ови постане краљем, почну га совјетовати неки да се освети над своји злотвори. Онда он рекне ове вечне памети достојне речи: „Што ви мислите, људи?
Наравоученије Ово се догађа онима који са своји змијски језици науку и просвештеније народа злослове, клеветајући и посмејавајући им се мисле да њима вреде, ни|ти
” Али мал' не заборависмо нашу басну. Но топола ми је крива, и на ови ме разговор навукла с своји милиони које с кором својом храни; но ово| ће свак наћи у вишереченој књижици кад се преведе, а ми сад хајдемо к басни.
Беда онде добрим гди сва власт злим у шаке | дође! Ко бога познаје и љуби, он то с своји добри дели засведочава и искреном љубовију к свим добрим и поштеним људма, од којих ни на који начин он не жели да се
” Овакова блажена срца и у исти злотвори своји ако што добро виде и познаду, то почитују и похваљују, зашто из источника добродјетељи ништа нечисто не може извирати.
| 145 Бик, теле и пастир Бик, пролазећи са устремљенијем кроз ниска шталска врата са своји силни рогови, пребије горњи праг.
Принц Фенелон, камбрејски архиепископ, у своји прекрасни разговори, саставио је један међу Одисејом, итакијским царем, и Грилом, његовим официром.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута
,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’ кућа. — ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу
по оку меда или наплате пошто је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија близу своји’ села, дотерају му по која кола дрва, и то је био сав данак спа’ијама.
” Питам је ли добио моје писмо; каже, да није, но каза како су разбијени. Ја му каза да сам уговорио да Мус-ага са своји̓ 300 субаша сутра полази. Обрадује се он.
Сутра рано одемо на Кленак, и Мус-ага пређе из града, са своји̓ близу 300 момака, те га граничари отпратише низа Саву до Земуна, пак у Београд (и ово ће бити око 20.
” а ниједан не даје паре. Но ја, кад сам отишао до куће да се спремим, понео сам двеста педесет дуката своји̓ сопствени̓; али то је мало за велики пут.
(Но ја знам да је и Јово имао новаца своји̓, пак није хотео ни позивати ни трошити; но ваљда је мислио, да су у мене општински новци, и да ми је дао г.
— Сад ако и јесмо у монастирским ћелијама, опет нисмо испосници, ако се и из своји̓ кеса ̓ранимо као и у Вољавчи. Међу тим временом убију смедеревски Турци кнеза Ћушу Вулићевића.
Он узе око стотине своји̓ момака и оде. Тек прошло четири — више ли мање ли — сати, дотрча мени у Ваљево момак: „Муштулук, нели, Хаџи-бег
Ту нам у Бељин дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од своји̓ Поцераца поутек̓о. Сад Карађорђе обу опанке и пушку на раме, па пешке, и ми, нас око сто педесет, за њиме, премда се
Они одма све војске прикуче близу Ужица, и по великом боју око свега Ужица поправе метеризе, тако и Турци око своји̓ кућа бусије по̓ватају, и бране се из пушака и са града топовима.
Ја одем у Купиново и у Ашањи обиђем своју родбину, која је код своји̓ људи већ намештена, и одем у Фенек. Кад ја тамо, ал̓ њега и проче отерали у Голубинце; те и ја тамо.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
'А'де, 'а'де! Овамо, дечиње бе, тај кантар! — Ама мало је, ћир-Трпко, богами! — Хм, мало! Што мало? Ни јесме своји људи. 'А'де, 'а'де! — заокупи ћир Трпко, и Тиосав опет спусти торбу. Дође једно Цинцарче с кантаром.
Сви се упутише у Зарожје. Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет. — Добро нам дошли. — Срећно веселе. — Та ми смо своји! — Како си, Ћебо? — Добро дошао, куме!... Диже се весела граја међ њима. Запрашташе пушке од шенлука.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Све којешта! Макар није им’о друга посла. Ет’ тако! Поп Васа га шиље и, што кажу, откида од своји’ уста да му син штудира, па да временом буде од њега човек, а он — измишљава све којешта.
’Ајде, гуцни мало! — вели Пера Тоцилов, и пружа му пун бокал вина. — Та... своји смо, — вели му Нића, па једном руком диже бокал, а другом капу с главе. — А, па, спас’ бог, газда Петре!
Еј, да сте ме нешто онда познавали, снаја, и да смо били своји к’о данас... — ... а кад га к’о чеше по леђи — наставља бирташица и не слушајући га — а он је онда мало учтивији, па
Бáба каже да кочијашим: »да се израна научим, каже ми он, како је од своји’ руку и о свом комаду живити!« А нисам јој ни каз’о да ћу јој купити мараму: па да ви’ш њене радости кад прекосутра
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао, таки на овај случај добива девојка своји пет хиљада форната. Момку остаје други пет, пак се могу обоје по вољи усрећити.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Више се крећу и изгледа да их је много више него пре рата. Отворенији су и слободнији, осетили су се своји; носе оружје и јашу коње.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Фала вам лепо... СМРДИЋ: Богме и ја се не би одважио. ЛЕПРШИЋ: Одрођени синови праотаца своји, ја ћу га подићи! СМРДИЋ: Ви и можете, зашто сте учили права, па се умете и одговорити. ЛЕПРШИЋ.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
седамдесетих година, али у накнаду за то модерни српски писци су особенији, оригиналнији, одређенији, и већма своји. НАЦИОНАЛНИ ОПТИМИЗАМ Реалистички период завршио се у српској књижевности јаким наступом општега песимизма.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби. Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе!
заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета Кâ у рају весело прошета.
Ој мачкови, скотине несите, Јесте дивне, јесте племените, Ви мишева своји не би јели, Крв и мозак само пити тели, Лепо ли би знали како ваља Од човека правити богаља: „С књигом свани, с
И напоље Урош гледну, Те пећину ману ледну, Де је данак преданио, Од злотвора своји с' скрио, Гледну данку на висини, Последњи се њему чини; Па ка земљи спусти очи, Онда једном стазом крочи, Поред
Виновни су већ обрани Ево свуда брези, Ево зиме да сарани Све са своји снези. Он је стекô драгу, која му умре. Ала јадан чупа косе, Грува своје груди, Ветри запев његов носе — Скоро
господскога, То ја видим и из ока твога; Још када те ту погледим млада, Споменем се доба од некада, Споменем се своји млади дана, Де имадо једнога пријана, Као јунак беше нам он дика, А истога као ти облика.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Па припази и мене, лопова и грешника, погледај и на моју страну, своји смо некад били док си по земљи ходио. Заштити раба божијега од жандарске руке, од лугарске пуцаљке, убрани ме пред
— Цакан, их, чудна ми купуса! — Јест, а да теби надјену овако једно име? — Е, чекај сад, и ја теби нешто да кажем, своји смо! — поче Милош тврдим гласом и поизмаче се корак-два од Џакана.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Играју лесу, али невешто, круто, нешто од стида што им се млада, тек набубрена тела показују, ма да су ту сви своји, а нешто и од велике пажње, којом прате игру њихове „снашке“.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
| Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Снао, он је џандрљив, а са џандрљивим човеком не можеш другојаче, него пустити га нека бомбардира, али не излазити из своји шанчева. СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним.
МАКСИМ: Друштво даје често повода да се човек каје. СВЕТОЗАР: Ја мислим, кад је код своји. МАКСИМ: Најбоље је чувати своју кућу. СВЕТОЗАР: Па баш нећемо имати срећу? СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо.
МАКСИМ: Да те стиснем за гушу, па да ти кажем шта ми је. Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
мазнути тај портабл-споменик неукуса, а после малтретира свет са рецептима о сређеном животу, у коме се обавезно носе своји сендвичи на плажу, а фотеље умотавају у навлаке од пластике да би се што мање трошиле!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: Је ли млада? АЛЕКСА: Она је жена од своји двадесет и пет година, но иначе врло лепа, и добре нарави. Тја! Мислила је нешто, али није могло бити. ЈЕЛИЦА: У чему?
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји! ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим.
Толико ваљда могу да ти уђем у собу и да ми уђеш у собу. СИМКА: Своји смо и дођи ми кад сам ја у соби, а немој ми се завлачити кад ја нисам ту.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Испијају из њених руку највеће бокале на искап. Сада су сви своји. Сви су једнаки и онда могу, како они знају, да се веселе...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
и тужних, Крај огњишта свога, ми утешно знамо Да у свету један пријатељ постоји Непроменљив: дом наш, и у њему своји. ЈОШ МАЛО...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ДОСИТЕЈА ЊИМ ИСТИМ СПИСАТ И ИЗДАТ ПРЕДИСЛОВИЈЕ Слатка је ствар, и пуна безлобне забаве и утешенија, спомињати се своји[х] прошасти[х] времена, од самога незлобивога детињства и веселе младости до мужеског возраста и зреле старости.
И како прве воспитатељнице и наставитељнице чада своји[х], просвештене будући, саме ће полагати прво основанијењи[х] овог доброг воспитанија, напајајући и[х] разумом и
полагати прво основанијењи[х] овог доброг воспитанија, напајајући и[х] разумом и добродетељију заједно с млеком прсију своји[х].
Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве,
Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци
Ако ли се нађе који од многи[х] да има каково друго склоњеније, добро је и потребно да од своји[х] старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно
да има каково друго склоњеније, добро је и потребно да од своји[х] старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати.
„Ха, то ти је моје место!” — викнуо сам — „а блажена турска земља гди има таки[х] пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може посветити! Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.
Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом своји[х] руку ваља да се [х]рани; а [х]ране му само толико ваља колико да је једва жив, јербо је њему потреба за осушити све
су се мудри цари, колико у Цариграду ,толико и у другим царствам, који, видећи да су ови добри старци сасвим изишли из своји[х] предела и почели против свога званија и дужности живити, хотели су их на бољи пут метнути; но, на[х]одили су се ш
Докле ће сродни наши у старој простоти лежати и из своје простоте и неразумија таковим урежденијам начални[х] своји[х], која на саму њи[х]ову велику ползу бивају, противстајати и возмуштавати се?
Видићете ту од осамдесет година старце који иду уз гору под оружјем певајући.” Разиђу се ови по граду за своји посли.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ — Зато што су приковођани повели краве, шјор!... — „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!... Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Боли су своји и кршеви голи Но цв'јетна поља куд се туђин креће.
- Ми сви сад знамо: хоћемо слободе, И да смо своји у рођеној кући; И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући! Ми верујемо!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
(З) „Зна како ће сад настати оно весеље пуно, мило, утолико пуније, веселије што се зна да је ту, у кући. Сви су своји ту, у кући, заграђени, одвојени, слободни. [. . . ] Женско се слободно креће.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А трбуху? Шта ћу њему? И он има права своји’ — Постом нек’ се не претањи, Мрсом нек’ се не прегоји. Желуцу вам желим снаге, Нек’ савлада, нека свари Што му
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Стефановића из Сомбора која, у Драгољубу за 1845, у целини гласи: СРПКИЊА СРБЉИНУ Српски сине, Срб сиви соколе! Своји својства себи срца српска. Светска свету слава светом сјаје, Срб Србљину са српством србује.
погледајте следеће Пачићеве стихове: Сви Петрархе, Шулци, Чоконаи Пјен'јам своје љубе славише, Спомињају јошт ји своји краји, Памјатнике гди њим ставише.
Над вама штит мој! Много човек Тајних врагова у себи носи. На стране с’ тужи, несрећним али га Све чине своји. Најпре победи те, Лако ћеш стране, били јавни Или у мраку, победит моћи. Над самим собом најтежа победа!
Добри сини моји Нивочто же стали. А оружја своји С плешчми иним дали Сосци змијев с’ сушче, Смерт себје влекушче, Ах, на жалост моју!
Гдје сут ближњи моји? И сестра остави! В помошч сили своји Мње она не јави. Ах, Сербије бједна, Помошчи лишена От других и сосјед!
Он се родио око половине 13. века у Фрајбургу и био калуђер францишкан, који је због своји хемически вјежества у тавницу дошао и ту свога заточенија време употребио на ово изобрјетеније.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ — Онда сам имô једну краву, дабру, дебелу краву. Од уста сам своји' откидô, па сам њој давô. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста да Бог заклони!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И храбри синови твоји, Уз громке ударе лира и Риге и Бајрона, Сплетоше безбројне венце међ венце победа своји'. Где, у сусрет дана бела, Уздишући Филомела Чека да се јави с неба Колесница зрачног Феба; Где пастир, окићен венцем,
Што сметова оста, То тихо копне између врлети. У чистом зраку нијају се ждрали; Ласте долећу са зимница своји' И бео лелек на пустој обали На једној нози замишљено стоји.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
јада, Од зелени грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми је огња Поклонило жива, А тичице мале Песама ми дале.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ено, преко пута, Србија и Београд, слободни и своји, па како да се Срби с друге стране реке зову друкчије него Срби. Грци, последњи Грци, имућни, или и богати, надмени —
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете озари, и животворну силу на цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса
»Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже мyѕтеріум своји аљина, начини и њима таке исте, поправи им сабље, и цело се место узбуни кад ји почне командирати.
Млоги људи, који у тисућу случајева исто као мајмуни поступају, радовали би се видећи соревноватеље поступака своји, али Роман, који је, као што је речено, поетическо воображеније имао, особито сном збуњен, помисли да су то они исти
Најбоље је дело оставити на неколико дана. Обично списатељи, под изговором мненија о своји дели добити, обичествују пре времена фалити се и сочиненија своја, док су јошт у рукопису, прочитавати, тако да
и више година у скитању и левентању, без учења и без радње провео, при наступању брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда?
говише година у скитању и левентању, без учења и без радње провео, при наступању брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда?
Тог су мненија и месечне жене. Али мужеви у месецу имају лека да тајне своји жена и преко њиове воље докуче. »Молим, г. сочинитељ, би ли се могао тај лек докучити?« »Шта ће ти лек?
Он погледи са свом снагом своји очију и има шта видити: једна прекрасна девојка, каква јошт из Лединог јајета изишла није, на једном јелену у најбржем
Младожења. Она ми се врло допада, не само што је лепа него и разумна; ја се надам да ће ме срећним учинити (са своји 15.000). Прводаџија. Право! Дакле шта треба ту оклевати? Што ће бити јесенас, нека буде вечерас.
Он је био човек од своји 30—35 година, у ком се знаци мужества у пуној мери виђаху. Његов је возраст управо четири стопе износио, од који једна
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...
1907. СВИЈЕТЛИ ПУТ Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже. Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји', Само хучна вода кроз ждријело реже, Док црн крупан јелен над понором стоји.
Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад је Ђорђе избројио Турке, чашу попи, а пушку потпраши, узе доста праха и олова, па изиђе својему обору међу своји дванаест чобана; а кад дође, чобане избуди, и овако чобанима рече: „Браћо моја, дванаест чобана, устаните, обор
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Отворен је гроб њино грло; са своји језици лагаху, суди им за то, боже! кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и
просу и зло нам дође на нашу главу, те попусти људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз то, зашто нисмо право ктели чинити друг другу, и полако пак полако свој закон, недеље, велике
На прошецији на своји рамени носили су га велика господа, а не прости људи, него паше и сераскери. Зато тај поглавити пред војском
А Мојсеј са своји пешаци са суха гледаше то како они на кочија и на коњи оружато хите за њима. А кад бише насред мора, тадар пак Мојсеј
Те тако ноћом у велики сан тајем дође к мадијамском табору полако да се што недочукне, те опколи са своји хајдуци сав табор.
међу собом беседећи цару се горко за својим братом зажали и врло поче плакати онде у његовом дому код њега и са сви своји бољари. И посла Бог свога ангела, те му узе душу и однесе тамо на онај свет мећу господње дворове и селишта тамошња.
Та то и јест понајбоље од свега, ама Сави сами комади не долазе, ако се не подиже тражити их! Са своји душмани вала и борити се, те ешкиле се бити...
Са својом снагом и с телесном се силом дичећи хвале. С многи своји војиштани с коњма и с милкови, с многом муницијом и с пусатли оружјем, а не на божију силу да се уздају бојећи га се...
А о који божији путови, ништа одвише штоно ће их Бог питати за то, не знају упраљати ш њима. Са своји сели, с градови, с миљкови, о земљаном рађењу, о храни и одевању се господскому имаду свакад и врло постарање.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори!
Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син